Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske presude

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršenja pravnosnažne presude protiv društvenog preduzeća u restrukturiranju. Podnositeljki je dosuđena naknada materijalne štete u visini potraživanja iz izvršne isprave.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1198/2011
24.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . J. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. J. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 63/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J. iz B. je 16. marta 2011. godine, preko punomoćnika V. R, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 1066/10 od 8. decembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem je doneta osporena drugostepena odluka.

Podnosilac osporava rešenje koje je doneto u parnici koju je vodio u svojstvu tužioca radi poništaja rešenja kojim mu je otkazan ugovor o radu. Povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosilac obrazlaže time da je predmetni parnični postupak trajao devet godina. Predlaže da Ustavni sud usvoji podnetu ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 130/11, ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 63/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. J, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. novembra 2002. godine tužbu protiv tuženog M. f. U. u B. radi poništaja odluke Izbornog veća tuženog broj 3366/1 od 2. oktobra 2002. godine o neizboru u zvanje vanrednog profesora za užu naučnu oblast fizikalna medicina i rehabilitacija i obezbeđivanja prava na rad u zvanju vanrednog profesora.

Na ročištu održanom 20. januara 2003. godine tuženi je predao sudu odluku broj 4906/1 od 30. decembra 2002. godine kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu. Na istom ročištu, Drugi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P1. 1070/02 oglasio stvarno nenadležnim za postupanje "u stavu I odluke o neizboru u zvanje vanrednog profesora za užu nastavnu delatnost (predmet) fizikalna medicina i rehabilitacija..", nakon čega su spisi predmeta dostavljeni na nadležnost Okružnom sudu u Beogradu - Odeljenju za upravne sporove.

Dopisom od 10. decembra 2004. godine Okružni sud u Beogradu obavestio je Drugi opštinski sud u Beogradu da je predmetni upravni spor okončan presudom U. 131/03 od 23. aprila 2003. godine tako što je uvažena tužba S. J. i poništeno kao nezakonito drugostepeno rešenje Saveta M. f. broj 3478/2 od 27. novembra 2002. godine kojim je bila potvrđena odluka Izbornog veća tuženog o neizboru tužioca u zvanje vanrednog profesora.

Podneskom od 16. novembra 2004. godine tužilac je tražio da se parnični postupak nastavi i istovremeno je obavestio sud da je u ponovo vođenom upravnom sporu Okružni sud u Beogradu doneo presudu U. 855/03 od 28. novembra 2003. godine kojom je poništio drugostepenu odluku tuženog od 19. juna 2003. godine o potvrđivanju odluke Izbornog veća tuženog o njegovom neizboru u zvanje vanrednog profesora.

Na ročištu održanom 18. marta 2005. godine, na kojem je sud doneo rešenje o nastavku postupka, tužilac je predao podnesak kojim je objektivno preinačio tužbu tako što je istakao zahtev kojim je tražio da se poništi odluka tuženog broj 4906/1 od 30. decembra 2002. godine kojom mu je otkazan ugovor o radu i obaveže tuženi da ga vrati na radno mesto vanrednog profesora. Na istom ročištu sud je dozvolio objektivno preinačenje tužbe, a tuženi je 13. aprila 2005. godine dostavio dokaz da je tužilac odluku o otkazu ugovora o radu primio 3. januara 2003. godine.

Nakon dva održana ročišta, prvostepeni sud je doneo presudu P1. 40/05 od 26. maja 2005. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2452/05 od 25. novembra 2005. godine sa nalogom da se u ponovnom postupku oceni prigovor blagovremenosti tužbe.

U ponovnom postupku, pred prvostepenim sudom od ukupno zakazanih devet ročišta tri nisu održana, i to jedno zbog sprečenosti sudije, odnosno zbog neurednog pozivanja tuženog, dok jedno ročište nije održano na molbu tužiočevog punomoćnika. Na ročištu održanom 16. februara 2007. godine punomoćnik tužioca je učinio nespornom činjenicu da je tužilac odluku o otkazu ugovora o radu primio 3. januara 2003. godine, ukazavši da se u predmetu nalazi dostavnica iz koje ta činjenica proizlazi.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 10. juna 2008. godine doneo rešenje P1. 63/06 kojim je: odbacio tužbu tužioca kao neblagovremenu (st. 1. i 2. izreke); odlučio o troškovima postupka.

Nakon što se Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Gž1. 943/10 od 10. februara 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, predmet je dostavljen na nadležnost Višem sudu u Beogradu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1066/10 od 8. decembra 2010. godine prvostepeno rešenje je potvrđeno u delu kojim je tužba odbačena, a ukinuto u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 7. februara 2011. godine doneo novo rešenje o troškovima postupka. Prema stanju u spisima predmeta, tužilac nije izjavio reviziju protiv osporenog drugostepenog rešenja.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da se parnični postupak pokreće tužbom (član 186.); da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći (član 194. stav 1.); da u pogledu zahteva koji je stranka postavila u toku postupka, parnica počinje da teče od časa kad je o tom zahtevu obaveštena protivna stranka (član 197. stav 2.); da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen i da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (član 412. st. 1. i 2.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku isključivo osporava postupak koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 63/06. U tom smislu, Ustavni sud, primećuje da je podnosilac tužbom podnetom 12. novembra 2002. godine tražio poništaj odluke Izbornog veća tuženog od 2. oktobra 2002. godine o neizboru u zvanje vanrednog profesora i obezbeđivanju prava na rad u tom zvanju. Međutim o tom zahtevu, odnosno o zakonitosti kasnije donetih drugostepenih odluka tuženog, odlučivano je u upravnom sporu koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu, jer se prvostepeni sud oglasio stvarno nenadležnim za postupanje. Dalje, Ustavni sud konstatuje, da je na predlog podnosioca ustavne žalbe parnični postupak rešenjem suda nastavljen 18. marta 2005. godine (iako pre toga nije ni bio formalno prekinut jer se sud oglasio stvarno nenadležnim), kada je podnosilac istakao potpuno nov tužbeni zahtev kojim je tražio poništaj odluke tuženog od 30. decembra 2002. godine kojom mu je otkazan ugovor o radu. Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je na ovaj način - stavljanjem novog zahteva podneo novu tužbu, te time u smislu člana 186. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, pokrenuo novi postupak, budući da je o zahtevu iz prvobitno podnete tužbe odlučeno u drugom postupku - upravnom sporu. Ovo stoga što preinačenje tužbe u parnici ima isto dejstvo kao i podnošenje tužbe, a jedno od dejstava podnošenja tužbe je upravo pokretanje parničnog postupka. Iz izloženog sledi da postupak čiju dužinu trajanja podnosilac osporava (jer tvrdi da je sudu trebalo devet godina da donese rešenje o odbacivanju tužbe) otpočeo 18. marta 2005. godine kada je podneta nova tužba tj. stavljen zahtev o kome je pravnosnažno odlučeno osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu. Dakle, osporeni postupak u kom e se odlučivalo o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu trajao je pet godina i devet meseci.

Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca jer je tražen poništaj odluke o otkazu ugovora o radu.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije u bitnoj meri doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, jer jedno ročište nije održano na predlog njegovog punomoćnika.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud meritornu odluku kojom je usvojio tužbeni zahtev doneo u roku od dva meseca od isticanja zahteva, te da je drugostepeni sud o žalbi protiv ove presude odlučio u roku od četiri meseca od momenta kada su mu spisi dostavljeni. Međutim, prvostepeni sud je procesno rešenje o odbacivanju tužbe zbog neblagovremenosti doneo dve i po godine nakon što je meritorna odluka ukinuta upravo sa nalogom da se u ponovnom postupku oceni blagovremenost, iako je podatkom relevantnim za ovu ocenu raspolagao još u aprilu 2005. godine, pri čemu je još i podnosiočev punomoćnik na ročištu održanom 16. februara 2007. godine učinio nespornim činjenicu koja se odnosila na datum prijema sporne odluke o otkazu. Pored toga, o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja odlučeno je nakon nešto više od dve godine. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je neefikasno postupanje sudova, i to Drugog opštinskog suda u Beogradu koji je tek posle dve i po godine i nekoliko održanih ročišta doneo odluku o odbacivanju tužbe, ali i Okružnog suda u Beogradu, koji o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog procesnog rešenja nije odlučio u periodu od godinu dana i tri meseca, već je odluku o pomenutoj žalbi doneo Viši sud u Beogradu nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08), dovelo do toga da je konkretan postupak, koji nimalo nije bio složen , traj ao preko pet godina.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 63/06 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 1066/10 od 8. decembra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 412. st. 1. i 2. i člana 439. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, imao pravo da protiv osporenog rešenja izjavi reviziju. Kako iz parničnih spisa proizlazi da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša. B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti