Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje četiri godine bez održanog ročišta. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, glavna odgovornost je na sudu zbog neefikasnog postupanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1198/2012
06.09.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Ostojića iz Vrdnika, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubomira Ostojića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46496/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Ostojić iz Vrdnika je 21. februara 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku , zajemče nih odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede odredbe člana 3. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46496/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, po njegovoj tužbi od 12. maja 2008. godine, vodi postupak u predmetu P. 46496/10, u toku kojeg je sud, nakon dve godine, samo „uspeo“ da donese rešenje kojim je njegova tužba odbačena u odnosu na tužene nosioce pravosudnih funkcija, ali da još uvek nije uspeo da uruči tužbu tuženima Č.V. i S.T. i da zakaže ročište. Dalje je naveo da je predmetno rešenje o odbacivanju tužbe potvrđeno od strane Višeg suda u Beogradu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud nečinjenjem i nepostupanjem, kao i odbacivanjem njegove tužbe povredili načelo vladavine prava, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naredi Višem sudu u Beograduda donese rešenje kojim će usvojiti žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja P. 46496/10 od 7. aprila 2010. godine, odrediti rok za zakazivanje ročišta, kao i rok za otklanjanje posledica nastalih usled odugovlačenja u donošenju odluke. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46496/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Ljubomir Ostojić podneo je 12. maja 2008. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Republike Srbije, D.S, S.A, S.B, S.Z, S.N.M, S.V.L, K.M, Č.V. I S.T, radi naknade štete u iznosu od 2.500.000,00 dinara.

Prvi opštinski sud u Beogradu je u periodu od podnošenja tužbe do marta 2009. godine pet puta pokušao da tuženima Č.V. i S.T. dostavi tužbu na odgovor preko preduzeća „Jugen TTT“ a.d. Šabac, budući da je tužilac ove tužene označio kao vlasnika, odnosno zastupnika pomenutog preduzeća. Postupajući po nalogu suda od 2. marta 2009. godine da dostavi tačne adrese prebivališta tuženih, tužilac je u podnesku od 31. marta 2009. godine ponovo naveo adresu preduzeća „Jugen TTT“ a.d. Šabac za tužioca Č.V, dok je za tuženog S.T. dao novu adresu u Šapcu. U daljem toku postupka, sud je još jednom pokušao da tuženima Č.V. i S.T. uruči tužbu preko preduzeća „Jugen TTT“ a.d. Šabac, ali na adresu koju je tužilac dao za tuženog S.T, i dva puta je na istu adresu tužbu dostavljao tuženom Č.V, a zatim 15. oktobra 2009. godine data naredba da se tuženima Č.V. i S.T. tužba dostavi na odgovor preko nadležne policijske stanice. Dopisom od 18. novembra 2009. godine Policijska uprava Šabac obavestila je sud da je tužba uručena supruzi tuženog Č.V, da je u više navrata pokušano uručenje tužbe tuženom S.T, ali da imenovani nije pronađen u preduzeću „Jugen TTT“ a.d. Šabac, te da je proverama utvrđeno da je tuženi S.T. 11. septembra 2007. godine odjavio adresu prebivališta u Šapcu i istu prijavio u Beogradu. Nakon dostavljanja izveštaja Policijske uprave Šabac, Prvi opštinski sud u Beogradu je 26. novembra 2009. godine pokušao da tuženom S.T. tužbu dostavi na adresu prebivališta u Beogradu, ali se dostavnica vratila sa konstataciojom da je tuženi „nepoznat“. U toku 2010. godine Prvi osnovni sud u Beogradu je četiri puta bezuspešno dostavljavao tužbu tuženom na adresu u Šapcu. Povratnice su vraćane sa konstatcijom da je primalac odseljen.

U ovom delu postupka rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46496/10 od 7. aprila 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena tužba u odnosu na tužene D.S, S.A, S.B, S.Z, S.N.M, S.V.L, K.M. Navedeno rešenje potvrđeno je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 353/11 od 23. marta 2011. godine. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 5. jula 2011. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46496/10 od 23. avgusta 2011. godine tužiocu je vraćena tužba sa nalogom da istu uredi tačnim označavanjem adrese prebivališta tuženog S.T. s obzirom na to da je isti nepoznat na adresi u Šapcu i u Beogradu, uz upozorenje na posledice propuštanja. Podneskom od 12. septembra 2011. godine tužilac je sudu dostavio adresu prebivališta tuženog S.T. u Beogradu (koju je sud prethodno pribavio od Policijske uprave Šabac), na koju je prethodno vršena dostava pismena, sa napomenom da je istu dobio od Advokatske komore Beograda. U toku oktobra i novembra 2011. godine sud je preko sudskog dostavljača više puta bezuspešno pokušao da uruči tužbu tuženom S.T. na adresu u Beogradu, ali su se dostavnice vratile sa obaveštenjem dostavljača da“ se tuženi po izjavi stanara duže vreme ne pojavljuje u zgradi“, odnosno „da tuženi više tu ne stanuje“. U ovom periodu sud je adresu prebivališta tuženog tražio i od Advokatske komore Beograda i nadležne policijske uprave. Prema izveštaju PU za Grad Beograd od 11. januara 2012. godine proverama je utvrđeno da tuženi S.T. ne stanuje na adresi u Beogradu na kojoj ima prijavljeno prebivalište.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 46496/10 od 30. januara 2012. godine naložio tužiocu da u roku od osam dana uplati predujam na ime troškova postavljanja privremenog zastupnika tuženom S.T. Podneskom od 21. februara 2012. godine tužilac je tražio da bude oslobođen plaćanja sudske takse. Rešenjem P. 46496/10 od 23. februara 2012. godine sud je odbio tužiočev zahtev za oslobođenje od plaćanja troškova postupka. Nakon prijema navedenog rešenja, tužilac je 19. marta 2012. godine sudu dostavio dokaz o uplati predujma za postavljanje privremenog zastupnika tuženom. Rešenjem P. 46496/10 od 23. marta 2012. godine tuženom je postavljen privremeni zastupnik, a u toku aprila 2012. godine predmetno rešenje uručeno je tužiocu, privremenom zastupniku i Gradskom centru za socijalni rad.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: načelo vladavine prava (član 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se u konkretnom postupku primenjuje saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim predlozima i zahtevima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako se u toku postupka pred prvostepenim sudom pokaže da bi redovan postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, pa bi zbog toga mogle da nastanu štetne posledice za jednu ili obe stranke, sud će tuženom postaviti privremenog zastupnika sa spiska advokata koji sudu dostavlja advokatska komora, da će pod uslovom iz stava 1. ovog člana sud postaviti tuženom privremenog zastupnika naročito ako je prebivalište, odnosno boravište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika (član 79. stav 1. i stav 2. tačka 4)); da podnesci moraju biti razumljivi i da moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti, da naročito treba da sadrže označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 100. stav 2.);

5. Pre svega, imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu označena ustavna prava, kao i načelo vladavine prava, povređeni ne samo dužinom trjanja predmetnog parničnog postupka, već i odbacivanjem tužbe u odnosu na jedan broj tuženih, kao i zahtev podnosioca o kojem Ustavni sud treba da odluči (da naredi drugostepenom sudu da usvoji žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja o odbacivanju tužbe), Ustavni sud je zaključio da podnosilac, pored parničnog postupka koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46496/10, osporava i rešenje tog suda P. 46496/10 od 17. aprila 2010. godine, kao i rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 353/11 od 23. marta 2011. godine.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. maja 2008. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da do 11. maja 2012. godine, kada su Ustavnom sudu dostavljeni spisi predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46496/10, nije održano nijedno ročište, niti je tužba uručena tuženom S.T. Dakle, osporeni parnični postupak do sada traje četiri godine, što se samo po sebi ne može smatrati nerazumno dugim.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je označavanje tačne adrese prebivališta, odnosno boravišta tuženog, osnovni uslov da se tužba dostavi na odgovor i da parnica počne da teče. Ova obaveza na strani tužioca propisana je članom 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je podnosilac ustavne žalbe tužene Č.V. i S.T. u tužbi označio kao vlasnika , odnosno zastupnika preduzeća „Jugen TTT“ a.d. Šabac, čiju je adresu naveo, i da je postupajući po prvom nalogu suda da dostavi tačnu adresu prebivališta tuženih, podnosilac ponovo naveo adresu pomenutog preduzeća. Nadalje, podnosilac je postupajući po ponovnom nalogu suda za označavanje tačne adrese tuženog S.T. sudu dostavio adresu koju je pribavio od Advokatske komore, a koja je već bila navedena u nalogu suda sa napomenom da je tuženi na toj adresi nepoznat. Osim toga, podnosilac nijednom nije predložio da se ovom tuženom postavi privremeni zastupnik, a kada mu je sud naložio uplatu predujma na ime troškova za postavljanje privremenog zastupnika, podnosilac je tek nakon što je odbijen njegov predlog za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, sudu dostavio dokaz o uplati predujma. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da opisano ponašanje podnosioca, na čijoj strani je dužnost označavanja tačne adrese tuženih, u određenoj meri je doprinelo dužini trajanja postupka. Ovo iz razloga što sud nije mogao da uruči tužbu tuženom T.S. na adrese koje je tužilac u toku postupka dostavljao.

Što se tiče postupanja prvostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je odmah po prijemu tužbe, Prvi opštinski sud u Beogradu, počeo da preduzima radnje u postupku, i da je posle više bezuspešnih pokušaja uručenja tužbe tuženima na adresu označenu u tužbi, dostavljanje pokušao preko nadležne policijske uprave. Osim toga, prvostepeni sud je od Policijske uprave Šabac pribavio adresu prebivališta tuženog S.T. u Beogradu. Međutim, kako dostavljanje nije bilo moguće izvršiti i preko te adrese, sud se ponovo obraćao nadležnoj policijskoj upravi i Advokatskoj komori Beograda u cilju pribavljanja tačne adrese tuženog. U pogledu postavljanja privremenog zastupnika tuženom S.T, Ustavni sud konstatuje da je sud u obavezi da tuženom postavi zakonskog zastupnika u slučaju ispunjenja uslova propisanih članom 79. stav 1. i stav 2. tačka 4) Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu da je podnosilac po nalozima suda dostavljao adrese za tuženog S.T. preko kojih je dostavljanje tužbe više puta prošlo bezuspešno, vodeći računa o tome da je na strani suda obaveza da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud trebalo da znatno ranije, pre 2012. godine, preduzme radnje u skladu sa odredbama procesnog zakona, u cilju ispunjenja uslova za postavljanje privremeniog zastupnika tuženom S.T. Naime, polazeći od činjenice da četiri godine nakon podnošenja tužbe parnica u odnosu na tuženog S.T. nije počela da teče, da nije zakazano nijedno ročište, pri tome uzimajući u obzir da je prvostepeni sud preduzimao radnje u cilju uručenja tužbe, ali da su te radnje bile nedelotvorne, Ustavni sud je ocenio da se dužina trajanja konkretnog postupka ne može smatrati razumnom, i da za isto odgovornost prevashodno snosi prvostepeni sud, jer nije blagovremeno preduzeo radnje u skladu za zakonskim ovlašćenjima u cilju otklanjanja nedostataka tužbe.

Imajući u vidu prethodno izneto, te činjenicu da u toku četiri godine parnica nije počela da teče u odnosu na jednog od tuženih i da nije zakazano nijedno ročište, Ustavni sud nije ispitivao ostale činioce koji utiču na dužinu trajanja sudskog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46496/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Kako parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sud u da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem r oku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da podnosilac povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u suštini obrazlaže navodima o dužini trajanja postupka, Ustavni su je ocenio da je ova povreda konsumirana utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 3. Ustava ne garantuje neko od ljudskih prava i sloboda već se utvrđuju principi na kojima počiva vladavina prava, koji se, između ostalog, ostvaruju ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava garantovanih posebnim odredbama Ustava. Stoga je u ovom delu ustavna žalba odbačena zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, te je rešeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, a posebno zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim od Ustavnog suda, između ostalog, traži da "naredi" Višem sudu u Beogradu da usvoji žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46496/10 od 7. aprila 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o tome da su nadležni sudovi, odbacivanjem njegove tužbe u odnosu na jedan broj tuženih, povredili označena ustavna prava, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke .

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti