Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Glavni uzrok odugovlačenja bio je prekid postupka koji je trajao skoro osam i po godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Bajmoka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V . V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 37984/13 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. V . izjavljena protiv presude Prv og osnovnog suda u Beogradu P. 37984/13 od 6. jula 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6489/17 od 8. novembra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V . iz Bajmoka podnela je Ustavnom sudu, 2. februara 2018. godine, preko punomoćnika I. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke , koja su zajemčena odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da u konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, osporava i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37984/13 od 6. jula 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6489 /17 od 8. novembra 2017. godine ističući da postupaju ći sudovi nisu pravilno ocenili dokaze, te da su osporene presude zasnovane na proizvoljnoj primeni merodavnog prava. Podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda. Ustavnom žalbom je tražena naknada nematerijalne štete, kao i naknada za troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37984/13 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2659/03 i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89644/10) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja O. J . iz Beograda, pravni prethodnik ovde po dnositeljke ustavne žalbe, podnela je 22. septembra 2003. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene S.J , radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 27 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 17 održano na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i sedam svedoka, kao i veštačenjem veštaka grafologa (dva) i neuropsihijatra. Ostalih deset ročišta nije održano , i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije , jedno bez navođenja razloga, dva zbog štrajka advokata, jedno zbog nedostavljanja odgovora veštaka punomoćniku tuženih , jedno na zahtev s tranaka, jedno na zahtev punomoćnika tuženih, dva zbog nedolaska uredno pozvanog veštaka i jedno zbog nedolaska veštaka za koje nema dokaza da je uredno pozvan.

Na pripremnom ročištu održanom dana 16. januara 2004. godine punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tužilja O . J , u međuvremenu, preminula i da je sad pokojna O. sa V . V . zaključila ugovor o poklonu i sačinila testament kojim je svu svoju imovinu ostavila V . V, te je predložio da na strani tužilje kao umešač stupi V . V. Na pripremnom ročištu održanom 24. januara 2005. godine punomoćnik je ponovio predlog vezan za umešača, a sud doneo rešenje da će na sledećem ročištu doneti odluku o umešaču. Na sledećem ročištu održanom 7. marta 2005. godine doneto je rešenje kojim je prekinut osporeni postupak zbog smrti tužilje O . J, „do poj ave naslednika iza pok. tužilje“, i nije doneta odluka o umešaču. Punomoćnik tuženih je 30. novembra 2010. godine podneo predlog za nastavak postupka i da sud pozove V . V, kao testamentalnog naslednika da preuzme postupak. Zatim je prvostepeni sud pokušao da V. V . dostavi dopis od 12. januara 2011. godine kojim joj je naložio da se u roku od 15 dana pismeno izjasni da li će stupiti u parnicu na mesto sada pokojne tužilje O . J, međutim taj dopis je vraćen sa naznakom da se stranka odselila. Punomoćnik t užilje V. V . je 27. juna 2013. godine dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu punomoćje za zastupanje V . V . u predmetu tog suda P. 89644/10, i tražio da se nastavi prekinuti postupak. Na ročištu održanom 29. aprila 2014. godine u zapisniku je konstatovano da je prisutnima predočeno da je rešenje o nastavku postupka prekinutog rešenjem od 7. marta 2005. godine sadržano u naredbi pisano rukom sudije od 30. septembra 2013. godine.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 2649/03 od 17. decembra 2003. godine je prekinut postupak raspravljanja zaostavštine pok. O. J . do pravosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodio p red tim sudom u predmetu P. 3726/03 radi poništaja testamenta i ugovora o poklonu.

Iz službene beleške sačinjene pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dana 29. aprila 2014. godine proizlazi da je izvršen uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 50057/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3726/03 i P. 3983/06 i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50057/10) pa je utvrđeno da je postupak u toj parnici pokrenut tužbom koju je podnela tužilja S.J. protiv tužene V. V , dana 11. novembra 2003. godine, radi utvrđenja ništav osti testamenta pok. O. J . i obavezivanja tužene na iseljenje iz predmetnog stana. Pravosnažnom d elimičnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50057/10 od 23. februara 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca V.J. i M.S, pravnih sledbenika tužilje S.J. i utvrđeno da je ništav ugovor o poklonu predmetnog stana zaključen izm eđu sada pok. O. J , kao poklonodavca i tužene V. V, kao poklonoprimca, i tužena obavezana na iseljenje i predaju stana tužiocima, takođe, je i prekinut postupak za utvrđenje ništa vosti zaveštanja pok. O. J . do pravosnažnog okončanja postupka za raskid ugovora o doživotnom održavanju koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89644/10.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37984/13 od 6. jula 2017 . godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 26. januara 1995. godine između sada pok. O. J , kao primaoca izdržavanja, i S.J, kao davaoca izdržavanja; stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženima naknadi troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6489/17 od 8. novembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37984/13 od 6. jula 2017. godine.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe – 22. septembra 2003. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6489/17 od 8. novembra 2017. godine , kojom je pravosnažno okončan predmetni postupak , proteklo nešto više od 14 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku u određenoj meri postavila složena činjenična i pravna pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe i njenog punomoćnika, Ustavni s ud je ocenio da oni nisu doprineli dužini traj anja osporenog sudskog postupka. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da se na teret prvostepenom sudu može staviti činjenica da je prekid osporenog parničnog postupka zbog smrti pravnog predhodnika podnositeljke ustavne žalbe trajao skoro osam i po godina (od 7. marta 2005. godine do 30. septembra 2013. godine) . Ovo stoga što je rešenjem kojim je prekinut postupak određeno da se postupak prekida do pojave naslednika iza pok. tužilje, a punomoćnik tužilje je još na pripremnim ročištima održanim 16. januara 2004. godine i 25. januara 2005. godine obavestio sud da je V . V . testementalni naslednik pokojne tužilje i predložio da je sud pozove kao umešača na strani tužilje. Međutim, iako je na pripremnom ročištu održanom 24. januara 2005. godine prvostepeni sud doneo rešenje da će na sledećem r očištu donetu odluku o umešaču, prvostepeni sud je tek 12. januara 2011. godine pokušao da V . V . dostavi dopis kojim joj je naložio da se u roku od 15 dana pismeno izjasni da li će stupiti u parnicu na mesto sada pokojne tužilje O . J . Iako je ova okolnost dovoljna da se utvrdi postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je utvrdio i postojanje neažurnog postupanja nadležnog prvostepenog suda u ovom postupku. Ovde se posebno ima u vidu da deset ročišta nije održano od kojih jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, i jedno zbog nedolaska veštaka za koje nema dokaza da je bio uredno pozvan , jedno zbog nedostavljanja odgovora veštaka punomoćniku tuženih, jedno bez navođenja razloga. Takođe dva ročišta nisu bila održana zbog nedolaska uredno pozvanog veštaka , a što je u konačnom za posledicu imalo produženje postupka , budući da je sud zbog sporosti ili odugovlačenja veštačenja mogao da naredi zamenu veštaka ili u slučaju kada veštak bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje, veštaka i novčano kazni. Činjenica da dva ročišta nisu održana zbog štrajka advokata, koja se ne mogu staviti na teret sudu, ne može biti opravdanje za navedeno trajanje osporenog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka i i dužinu trajanja postupka od momenta stupanja podnositeljke u parnicu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je punomoćnik podnositeljke tek dana 27. juna 2013. godine dostavio punomoćje za zastupa nje podnositeljke u predmetnom postupku, čime je podnositeljka, u suštini, prvi put preduzela bilo kakvu radnju u ovom postupku i izrazila volju da stupi u parnicu umesto svog pravnog prethodnika. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

6. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37984/13 od 6. jula 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6489/17 od 8. novembra 2017. godine , Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argume ntuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46 tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti