Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu u delu koji se odnosi na pravo na naknadu za tuđu negu i pomoć, nalazeći da je odluka utemeljena na zakonu. U delu koji se tiče neodlučivanja o telesnom oštećenju, žalbu odbacuje jer podnosilac nije iscrpeo sva pravna sredstva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1199/2009
22.12.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Vojinova iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Vojinova izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 256/08 od 26. marta 2009. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Vojinov iz Novog Sada je 26. juna 2009. godine, u ime sina Miroslava Vojinova iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 256/08 od 26. marta 2009. godine, kao i zbog "neodlučivanja po zahtevu za priznanje prava na novčanu naknadu za telesnog oštećenje". Podnosilac ustavne žalbe je rešenjem Centra za socijalni rad broj 570-91/05-V-02 od 16. avgusta 2005. godine stavljen pod starateljstvo i za stalnog staratelja mu je postavljena njegova majka, koja je u njegovo ime izjavila ustavnu žalbu.
U ustavnoj žalbi se navodi: da je 13. oktobra 2005. godine podnet zahtev Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih da podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje i pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica; da je nadležni organ doneo rešenja br. 182.30-41832 od 22. decembra 2005. godine i 182.40-41832 od 22. decembra 2005. godine, kojima su navedeni zahtevi odbijeni; da je protiv navedenih rešenja izjavljena žalba koja je odbijena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad broj 30-182.40-41832 od 20. marta 2006. godine; da je navedeno drugostepeno rešenje poništeno presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 196/06 od 18. maja 2007. godine, te da je drugostepeni organ u ponovnom postupku doneo rešenje broj 30-182.40-41832 od 29. maja 2007. godine kojim je žalba ponovno odbijena; da je protiv ovog rešenja podneta tužba, koju je Okružni sud u Novom Sadu odbio presudom U. 509/07 od 19. novembra 2008. godine; da je protiv navedene presude podnet i zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, koji je odbijen kao neosnovan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 256/08 od 26. marta 2009. godine; da je osporenom presudom odlučeno samo o zahtevu za priznanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, ali da po zahtevu za priznanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje nikada nije konačno odlučeno. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporenu presudu iz razloga što je njome povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond, Filijala Novi Sad je po zahtevu za priznanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje i prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica podnetom 13. oktobra 2005. godine, doneo rešenje broj 182.30-41832 od 22. decembra 2005. godine, kojim je odbijen zahtev Miroslava Vojinova, ovde podnosioca ustavne žalbe, za priznanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje i rešenje broj 182.40-41832 od 22. decembra 2005. godine, kojim je odbijen njegov zahtev za priznanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.
Protiv navedenih rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu 30. januara 2006. godine, koja je odbijena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad broj 30-182.40-41832 od 20. marta 2006. godine.
Protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu u upravnom sporu, koja je presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 196/06 od 18. maja 2007. godine uvažena, te je drugostepeno rešenje poništeno. Drugostepeno rešenje je poništeno zbog formalnih, procesnih nedostataka, jer nije bilo potpisano od strane direktora Pokrajinskog fonda kao ovlašćenog lica, a u uvodu rešenja nije naveden broj i datum ovlašćenja datog licu koje je potpisnik rešenja od strane direktora, odnosno nije navedeno da je to lice ovlašćeno da potpiše doneto rešenje. S obzirom na razlog ukidanja drugostepenog rešenja, sud se nije upuštao u pravilnost odluke donete povodom podnetog zahteva.
U ponovnom postupku, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad je doneo rešenje broj 30-182.40-41832 od 29. maja 2007. godine kojim je žalba ponovo odbijena. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je pravilno ocenio prvostepeni organ da je podnosilac zahteva sposoban za svakodnevno elementarno samozbrinjavanje, sposoban je da na zahtev samostalno ustane, stoji i hoda, da se samostalno oblači, svlači i hrani, da fiziološke potrebe kontroliše primereno dobu i oboljenjima, a stanuje sa majkom, da je globalno i grubo svestan i orijentisan u zadatim pravcima, da razume naloge i po njima postupa, kao i da je sposoban za elementarno artikulisanje svojih htenja, te da mu se ne može utvrditi pravo na negu i pomoć drugog lica.
Protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac zahteva, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu u upravnom sporu 16. jula 2007. godine, koja je presudom Okružnog suda u Novom Sadu odbijena kao neosnovana.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv presude donete u upravnom sporu podneo i zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, koji je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 256/08 od 26. marta 2009. godine odbijen kao neosnovan. U obrazloženju presude je navedeno da drugostepenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca, da je pravilno utvrđeno kada je tužiocu odbijen zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za negu i pomoć drugog lica, jer za istim ne postoji potreba, po kriterijumima koji su propisani odredbama člana 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02), a koje se primenjuju na osnovu odredbe člana 244. stav 2. Zakona ("Službeni glasnik RS", broj 34/03). Ovog stoga što su saglasni nalazi i mišljenja prvostepenog i drugostepenog organa veštačenja koji su utvrdili da podnosiocu zahteva nije potrebna nega i pomoć drugog lica.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 244. st. 1. i 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 106/06 i 5/09) propisano je da pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica ima osiguranik i korisnik penzije, do donošenja odgovarajućih propisa, kao i da se ovo pravo ostvaruje pod uslovima utvrđenim propisima koji su važili do dana početka primene ovog zakona.
Odredbama čl. 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02) bilo je propisano: da pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, ako je zbog prirode i težine stanja povrede ili bolesti neophodna pomoć i nega za obavljanje radnji zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, ima osiguranik, korisnik penzije i invalid rada s preostalom radnom sposobnošću; da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kada lice iz člana 36. ovog zakona u toku trajanja osiguranja postane nepokretno, kao i ako zbog težine i prirode trajnih bolesti i bolesnog stanja nije sposobno da se samostalno kreće ni u okviru stana uz upotrebu odgovarajućih pomagala, niti da se samo hrani, svlači, oblači, i da održava ličnu higijenu, kao i slepo lice koje je izgubilo osećaj svetlosti sa tačnom projekcijom i lice koje postiže vid sa korekcijom do 0,05.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, o zakonitosti osporene presude donete u upravnom sporu odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Kako su odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koje su od značaja za odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, bili propisani uslovi za priznavanje ovog prava, a veštačenjem u prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno da podnosilac ne ispunjava propisane uslove, to je Ustavni sud ocenio da primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).
6. Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) propisano je da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena.
U delu ustavne žalbe u kojem podnosilac ukazuje da po zahtevu za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje nije konačno odlučeno, Ustavni sud konstatuje da je o navedenom zahtevu odlučeno rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond, Filijala Novi Sad broj 182.30-41832 od 22. decembra 2005. godine, kojim je zahtev odbijen. Podnosilac ustavne žalbe je u žalbi koju je podneo 30. januara 2006. godine protiv rešenja Pokrajinskog fonda, Filijala Novi Sad broj 182.40-41832 od 22. decembra 2005. godine, kojim je odlučeno o zahtevu za priznanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, osporio i rešenje istog organa doneto povodom zahteva za priznanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje. Kako se jednom žalbom nisu mogla osporavati dva različita rešenja, drugostepeni organ je odlučio o žalbi izjavljenoj protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za priznanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, jer je žalba podneta u predmetu u kome je doneto navedeno rešenje. U vezi toga, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe načinio propust kada posebnom žalbom nije osporavao posebno doneto rešenje kojim je odlučivano o njegovom zahtevu, a to je zahtev za priznanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje. Međutim, u svakom slučaju, ukoliko drugostepeni organ nije odlučio o žalbi izjavljenoj protiv rešenja broj 182.30-41832 od 22. decembra 2005. godine, podnosilac ustavne žalbe je mogao najpre, u skladu sa navedenom odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, da podnese urgenciju drugostepenom organu da po žalbi odluči u daljem roku od sedam dana, te da ukoliko drugostepeni organ ni tada ne odluči po žalbi, pokrene upravni spor tužbom kod nadležnog suda, kao da je žalba odbijena.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio sva dozvoljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti