Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu. Sud je utvrdio da podnosilac ne navodi ustavnopravne razloge, već osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda kao instancionog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1199/2011
16.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Duška Vlaisavljevića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Duška Vlaisavljevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2389/10 od 17. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Duško Vlaisavljević iz Beograda je 16. marta 2011. godine, preko punomoćnika Danila Pašajlića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2389/10 od 17. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da su sudovi pogrešno utvrdili da je tuženi podigao deponovana devizna sredstva tužilaca u iznosima koji su označeni u izreci prvostepene presude, te da ih nije predao tužiocima. Dalje se navodi da je prvostepeni sud nekritički prihvatio nalaze oba sudska veštaka, kao i da se neosnovano u presudi poziva na iskaze svedoka D. M. i M. S. Konačno, podnosilac ustavne žalbe ističe da su sudovi pogrešno zaključili da su ''utuženi iznosi podignuti od strane tuženog'' i da je on tim sredstvima isplatio cenu kupljenog stana ''Dafiment banci'' – koja je bila prodavac stana, te da se na taj način neosnovano obogatio na račun tužilaca.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio parnični postupak po tužbi tužilaca M. V. i M. V. protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine i isplate duga.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6470/02 od 2. septembra 2009. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da imaju pravo svojine na stanu broj 14, površine 64,94 m2, na IV spratu zgrade broj 89, u ul. Požeškoj u Beogradu, te da se obaveže tuženi da im preda isti stan oslobođen od lica i stvari, dok je u drugom stavu izreke delimično usvojen tužbeni zahtev prvotužioca i obavezan tuženi da prvotužiocu na ime duga isplati iznos od 9.293,77 evra kao protivvrednost dugovanog iznosa od 18.177,03 DM sa pripadajućom bliže označenom kamatom. Trećim stavom izreke navedene presudeodbijen je tužbeni zahtev prvotužioca u delu u kome je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati još 3.754,13 evra sa kamatom. Četvrtim stavom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev drugotužilje, pa je obavezan tuženi da na ime duga isplati drugotužilji iznos od 15.118,28 evra kao protivvrednost dugovanog iznosa od 29.568,79 DM sa pripadajućom bliže označenom kamatom., dok je u petom stavu izreke odbijen tužbeni zahtev drugotužilje u delu u kome je tražila da sud obaveže tuženog da joj na ime duga isplati još 543,11 evra sa kamatom. Šestim stavom izreke obavezan je tuženi da nadoknadi tužiocima troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 819.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2389/10 od 17. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u drugom, četvrtom i šestom stavu izreke.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je prvotužilac M. V. uz pomoć tuženog, koji mu je brat od strica, inače tada zaposlen u ekspozituri ''Dafiment banke'' u Centru Sava uložio novac u iznosu od 10.000,00 DEM dana 12. oktobra 1992. godine na štednju u trajanju od tri meseca; da je tužilac novac predao tuženom koji je potom tužiocu predao ugovor; da je po isteku prvog roka oročenja od tri meseca, 10. januara 1993. godine, tužilac produžio ugovor na sledeći rok koji je isticao 12. aprila 1993. godine; da je 13. aprila 1993. godine tužilac izdao ovlašćenje tuženom da poništi prethodni ugovor i zaključi novi; da je drugotužilja 6. januara 1993. godine potpisala ugovor kojim je deponovala 11.000,00 USD sa rokom oročenja od tri meseca, a po isteku roka oročenja, dala je punomoćje tuženom da zaključi novi ugovor i da može da podiže novac sa istog; da je po isteku prvog roka oročenja tuženi isplatio tužiocima po 1.000,00 DM; da je 28. jula 1993. godine tuženi zatvorio račune i jednog i drugog tužioca i da su tada evidentirane novčane transakcije - isplate sa računa prvotužioca u iznosu od 18.770,03 DM, a sa računa drugotužilje u iznosu od 29.568,79 DM; da je veštačenjem utvrđeno da po navedenim računima ''Dafiment banka'' nije isplaćivala iznose u gotovom novcu; da su isplate vršene privilegovanim i naoružanim ljudima, između ostalog i zaključenjem ugovora o kupoprodaji nepokretnosti; da je na taj način zaključen ugovor o kupoprodaji stana između tuženog i ''Dafiment banke'', čiji je predmet stan broj 14 u Požeškoj broj 89, površine 64,94 m2, čija je kupoprodajna cena 67.261,00 DM, a koja je isplaćena štednim ulogom tužilaca i delimično štednim ulogom tuženog.

4. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava koja su u ustavnoj žalbi označena, već se ponavljaju razlozi izneti u žalbi na prvostepenu presudu koji su bili predmet ocene Apelacionog suda u Beogradu.

Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže, pre svega, nepravilno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažnog okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom preispita zakonitost osporene presude, s obzirom da zbog promene imovinskog cenzusa revizija Vrhovnom kasacionom sudu više nije dozvoljena.

Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažno okončanom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da sud, postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo od stranaka predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio.

Redovni sudovi su izneli jasne i detaljne razloge zbog kojih smatraju da tužioci nisu stekli pravo svojine na spornom stanu u ulici Požeškoj u Beogradu, kao i zbog čega je osnovan njihov zahtev da sud obaveže tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, na isplatu novčanih deviznih iznosa, bliže opredeljenih drugim i četvrtim stavom izreke prvostepene presude.

Podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, nije imao ovlašćenje tužilaca za raspolaganje deponovanim sredstvima tužilaca, odnosno nije imao ovlašćenje da novac sa njihovih računa upotrebi i usmeri za kupovinu stana na svoje ime. Stoga, određene novčane iznose koje je neosnovano podigao sa računa tužilaca, odnosno usmerio na kupovinu stana, mora i da vrati tužiocima, saglasno odredbi člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), kojom je propisano da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrednost postignutih koristi. Imajući u vidu da je utvrđeno da je podnosilac u ovom poslu bio nesavestan, odluka suda da vrati novčane iznose sa kamatom od dana podizanja novca, u svemu je ustavnopravno prihvatljiva. Konačno, Apelacioni sud u Beogradu je obrazložio da je ovakav zaključak saglasan odredbi člana 214. istog zakona, koja predviđa da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, ili diskriminatorno na štetu jedne od stranaka, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u osporenoj presudi došlo do proizvoljne primene zakona. Apelacioni sud je za svoju odluku dao jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, pa takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrarnim. Stoga se izneti navodi u ustavnoj žalbi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije potkrepio dostavljanjem dokaza o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, što je osnovna pretpostavka da se navod o povredi tog prava učini ustavnopravno utemeljenim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti