Odluka Ustavnog suda o ustavnosti produženja boravka u posebnom odeljenju zatvora
Kratak pregled
Ustavni sud odbija ustavnu žalbu osuđenog protiv rešenja o produženju izdržavanja kazne u posebnom odeljenju zatvora. Iako je režim strog, opravdan je bezbednosnim rizicima, a kumulativni efekti uslova boravka nisu dostigli prag nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja, te pravo iz člana 25. Ustava nije povređeno.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. J, u vreme podnošenja ustavne žalbe na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno -popravnom zavodu Zabela u Požarevcu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2022. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. J . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ik.Po1. 2/1 8 od 24. avgusta 201 8. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Su. IX 3/18 – Kž.Ik.Po1. od 17. septembra 201 8. godine zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, iz člana 25. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Z. J, koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe nalazio na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Zabela u Požarevcu, podneo je Ustavnom sudu, 21. oktobra 2018 . godine, preko punomoćnika G. N , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 25, 32. i 33. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava iz čl. 3. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije postojanje povrede Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjima prema njemu pravnosnažno produženo izdržavanje kazne u posebnom odeljenju za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala i da smatra da je u postupku utvrđivanja da li postoje okolnosti za njegovo dalje upućivanje na izdržavanje kazne u posebno odeljenje došlo do povrede njegovih Ustavom zajemčenih prava.
Povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava podnosilac ustavne žalbe zasniva na tvrdnji da je osporeno prvostepeno rešenje zasnovano na dokazima – dokumentima državnih organa (Izveštaj BIA SP broj 12-74769/5 od 18. jula 2018. godine; Izveštaj Posebnog odeljenja KPZ Požarevac Str. Pov. 78/18 od 20. jula 2018. godine; Izveštaj Direkcije policije 03/2-6 „O“ Str. Pov. 230-408 od 27. jula 2018. godine; Mišljenje TOK Str. Pov. 208/18 od 22. avgusta 2018. godine) koje žalilac ne samo da nije dobio, nego u njih ni na koji n ačin nije mogao da izvrši uvid, a da sudovi nikada nisu naveli koji su to razlozi zbog kojih navedeni dokumenti nose oznaku tajnosti, da li su to razlozi nacionalne bezbednosti i ako jesu, koji su, ili razlozi zaštite određenih svedoka, saradnika ili drugih lica ili pak zaštite nekih drugih legitimnih interesa. U ustavnoj žalbi je navedeno da ukoliko postoje legitimni razlozi koje treba zaštiti sud bi morao da postigne pravičan balans između dva interesa i to tako što će osuđenom omogućiti da suštinski učestvuje u postupku, a da istovremeno zaštiti legitimni interes čuvanja određenog poverljivog podatka , što bi se svelo na uskraćivanje osuđenom uvida u određene delove dokumenta, a samo u ekstremnim slučajevima sud bi mogao da uskrati osuđenom uvid u veće delove dokumenta – dokaza, s tim da bi za navedeno, u svakom slučaju, morao da da jasno i ubedljivo obrazloženje. Podnosilac je naveo da je prilikom zaštite prava osuđenog lica u toku sudskog postupka u kome se ta prava mogu značajno i dugotrajno ograničiti, nesporno da osuđeni ima veća prava od tražioca informacija od javnog značaja, kojem je na osnovu člana 12. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja data mogućnost izdvajanja informacija i omogućavanja uvida tražiocu u deo dokumenta koji sadrži samo izdvojenu informaciju uz obaveštenje da ostala sadržina dokumenta nije dostupna. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je njegova uloga u postupku pred Višim i Apelacionim sudom u Beogradu svedena na ulogu pasivnog posmatrača u sopstvenoj stvari, jer ne samo da mu je na dve godine produženo izdržavanje kazne zatvora u najtežim uslovima, nego se u odlukama uporno ponavljaju navodi koje on ne prihvata, ali ne može da ih proveri, a kamoli da ih efikasno ospori. U ustavnoj žalbi je navedeno da bez uvida u dokaze suda ili optužbe osuđeni ne može da se brani, te mu je oduzeto pravo na delotvorno učešće u postupku. Povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava podnosilac obrazlaže navodima da Apelacioni sud na neka pitanja postavljena u žalbi uopšte ne odgovara, a da na neka pitanja odgovara apstraktno, te da je u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja navedeno da to što traženi predmetni izveštaji nose oznaku „strogo poverljivo“ i što branilac osuđenog nije izvršio uvid u iste, ne znači da ovi izveštaji nisu validni i da se na njima ne može zasnovati odluka , kao i da Apelacioni sud u Beogradu istim obrazloženjem čini zamenu teza u pogledu navoda branioca koji su izneti u žalbi, jer poenta žalbe je u tome da bez uvida u dokaze suda ili optužbe ili organa gonjenja osuđeni ne može da se brani i oduzeto mu je pravo na delotvorno učešće u postupku.
Povredu prava na odbranu iz člana 33. Ustava podnosilac, pored navedenog , obrazlaže i navodima da se Apelacioni sud u Beogradu nije izjasnio o žalbenom navodu da je osuđenom bilo onemogućeno da pripremi svoju odbranu i da se konsultuje sa svojim braniocem, jer mu u roku za žalbu protiv prvostepenog rešenja nije bila dozvoljena poseta od strane branioca.
U ustavnoj žalbi je navedeno da se od Ustavnog suda ne traži da postupa kao instancioni sud, već da okolnosti ovog slučaja detaljno razmotri radi davanja ocene da li je u konkretnom slučaju došlo do proizvoljne i arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, a odbrana misli da jeste jer iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je sud na osnovu dva, od četiri, pribavljena „dokaza“ (Mišljenje BIA i Mišljenje TOK) zaključio da je utvrđeno postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost da će podnosilac ustavne žalbe preko drugog osuđenog ili drugog lica nastaviti da usmerava kriminalnu delatnost organizovane kriminalne grupe i da će navoditi drugo lice na izvršenje krivičnih dela, te da stoga postoje okolnosti predviđene članom 14. stav 1. tač. 1) i 5 ) Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala , iako Izveštaj KPZ Požarevac i Direkcije policije govore u prilog suprotnom.
Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, navodeći da već osam godina kaznu zatvora izdržava u posebnom odeljenju KPZ Požarevac u najrestriktivnijem režimu koji se može primeniti na osuđenike u Republici Srbiji (a pre toga se sedam godina nalazio u takvom pritvoru) , a koji podrazumeva da osuđenik boravi sam u ćeliji, da ga samog izvode u šetnje, da nema nikakve radne obaveze i aktivnosti, da ne učestvuje u programima resocijalizacije, da je porodicu doskoro mogao da viđa samo u zatvorenim posetama i da razgovara preko stakla, a da sada može da vidi jednog odraslog člana porodice u otvorenoj poseti pri čemu je u toku cele posete vezan za pod, a ukoliko viđa više od jednog odraslog člana porodice, može ih videti samo u režimu tzv. zatvorene posete, da je stalno nadziran, da je uvek izvan ćelije , po pravilu, vezan, kao i da nema kontakt sa drugim osuđenicima. Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da iz Izveštaja Vladi Republike Srbije o poseti Kazneno-popravnom zavodu Zabela u Požarevcu Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja u periodu od 1. do 11. februara 2011. godine CPT/Inf (2012)17 proizlazi da je režim u Specijalnom odeljenju KPZ Zabela na granici neljudskog i ponižavajućeg, te da izlaganje zatvorenika u dužem vremenskom periodu ovakvom zatvorskom režimu doprinosi njihovoj desocijalizaciji, a ne resocijalizaciji, te da bi revizija smeštaja u Specijalnom odeljenju morala biti revidirana u kraćim vremenskim intervalima (po mogućnosti tromesečno), a da, uprkos ovim preporukama, režim u kome podnosilac ustavne žalbe izdržava kaznu zatvora nije promenjen osam godina .
Podnosilac ustavne žalbe je, citirao pojedine delove odluka Evropskog suda za ljudska prava i, pored ostalog, naveo: da je tej sud u više navrata, pored ostalih i u predmetima Valašinas protiv Litvanije (stav 102 .) i Kudla protiv Poljske (stav 94 .), ponovio da su lica u zatvorima u posebno ranjivom položaju i da su nadležne vlasti u obavezi da ih zaštite, te da se mora obezbediti da nivo patnje koji je normalan za život u zatvoru ne pređe granicu neophodno potrebnog, kao i da je u odluci Dougoz protiv Grčke (stav 46 .). ukazao da kada sud ceni uslove zatvaranja, mora da ceni njihove kumulativne efekte zajedno sa konkretnim navodima žalioca. U ustavnoj žalbi je zatim navedeno da je Evropski sud, u odnosu na specijalne zatvorske režime, poput onih za opasne zatvorenike, zauzeo stav da iako zabrana kontakta sa drugim zatvorenicima zbog bezbednosnih razloga, disciplinskih ili razloga zaštite mogu u određenim okolnostima biti opravdani, zatvorenik ne može biti u izolaciji stalno, bez roka trajanja, te je u predmetu Piechowicz protiv Poljske (stav 164 .) ukazao da bi bilo poželjno da se odrede alternativne mere izolaciji za one zatvorenike za koje je redovan režim neodgovarajući, kao i da je u predmetima Öclan protiv Turske i Messina protiv Italije konstatovao da se izolacija u samicama smatra „zatvorom unutar zatvora“ i zauzeo stav da se mora određivati samo izuzetno uz sve mere opreza, a da je u odluci Kashavelov protiv Bugarske, broj predstavke 891/05, od 20. januara 2011. godine, st. 39-40. ukazano da sistematsko vezivanje (stavljanje lisica) kad god se zatvorenik vodi van ćelije predstavlja samo po sebi ponižavajuće postupanje u situacijama kada primena te mere nema dovoljno opravdanje i kada traje 13 godina.
Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev da Ustavni sud utvrdi da su radnjama državnih organa Republike Srbije – Višeg suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu u postupku produženja izdržavanja kazne zatvora u posebnom odeljenju za izdržavanje kazne zatv ora za krivična dela organizovanog kriminala postupanjem navedenih sudova i njihovim aktima – rešenjem Višeg suda u Beogradu Ik.Po1. 2/18 od 24. avgusta 2014. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Su. IX 3/18 – Kž.Ik.Po1 od 17. septembra 2018. godine i postupanjem Ministarstva pravde – Uprave za izvršenje zavodskih sankcija podnosiocu povređena prava iz čl. 25, 32, 33. i člana 36. stav 2. Ustava, da poništi osporene akte, naloži Višem sudu u Beogradu da ponovo sprovede postupak u kome će ceniti da li su ispunjeni uslovi za produženje izdržavanja kazne zatvora u posebnom odeljenju, te da usvoji zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100.000,00 evra. Troškove ustavnosudskog postupka je tražio u iznosu od 90.000,00 dinara.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje koji je pravnosnažno okončan p resudom Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.P. 5/03 od 23. maja 2007. godine, koja je preinačena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I O.K. 11/07 od 17. septembra 2008. godine, i postala pravnosnažna donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Kž. III O.K. 1/09 od 4. septembra 2009. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo udruživanje radi neprijateljske delatnosti iz člana 136. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, krivičnog dela ubistvo najvišeg predstavnika Državne zajednice i država članica iz člana 310. Krivičnog zakonika i krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 19. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i izrečena mu je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 40 godina, u koju mu se ima uračunati vreme provedeno u pritvoru od 22. aprila 2003. godine, kada je lišen slobode.
Rešenjem Višeg suda u Beogradu Ik.Po1. 2/10 od 27. avgusta 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je upućen na izd ržavanje kazne zatvora u Posebno odeljenje za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala i određeno je da po tom rešenju izdržavanje kazne zatvora može trajati najduže dve godine.
Podnosilac ustavne žalbe je 30. avgusta 2010. godine stupio na izdržavanje kazne zatvora u Posebno odeljenje za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala Kazneno-popravnog zavoda Požarevac – Zabela , a predviđeni istek kazne je 22. april 2043. godine.
Osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe je, na osnovu člana 19. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, po službenoj dužnosti pravnosnažno produženo izdržavanje kazne zatvora u Posebnom odeljenju za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala za još najduže dve godine.
U obrazloženju osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Ik.Po1. 2/18 od 24. avgusta 2018. godine, pored ostalog, navedeno je da je predsednik Višeg suda u Beogradu po službenoj dužnosti, na osnovu čl. 19. i 20. Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala ispitao da li i dalje postoje razlozi da osuđeni izdržava kaznu zatvora u Posebnom odeljenju za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, pa je nakon pribavljanja izveštaja od Bezbednosno-informativne agencije, Posebnog odeljenja za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala i Direkcije policije, te mišljenja Tužilaštva za organizovani kriminal doneo odluku da se osuđenom Z . J . produži izdržavanje kazne zatvora u Posebnom odeljenju. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da iz izveštaj a Bezbednosno-informativne agencije SP. 12-74769/5 od 18. jula 2018. godine , označenog kao „strogo poverljivo“ proizlazi da nema novih podataka o postojanju okolnosti iz člana 14. stav 1. tač. 1)-5) Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, osim saznanja iz prethodnih izveštaja, te da kako iz prethodnih izveštaja proizlazi da je reč o licu bliskom nekadašnjem „zemunskom klanu“ i zameniku komandanta rasformirane Jedinice za specijalne operacije, koji i dalje uživa respekt pojedinih njenih bivših pripadnika, spremnih da po njegovom nalogu sprovode nezakonite aktivnosti, mišljenje Agencije je da bi prilikom njegovog izdržavanja kazne zatvora izvan Posebnog odeljenja za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala postojala mogućnost njegovog ponovnog aktiviranja i povezivanja sa ostalim pripadnicima „zemunskog klana“ i sa drugim licima koja se nalaze na izdržavanju kazni zatvora u cilju realizacije različitih kriminalnih aktivnosti. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je u izveštaju Ministarstva pravde Republike Srbije, Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno -popravni zavod Požarevac – Zabela, Posebno odeljenje Str.Pov. 78/2018 od 20. jula 2018. godine navedeno da osuđeni za vreme izdržavanja kazne u Posebnom odeljenju nije iskazao aktivnosti koje bi ukazivale na okolnosti propisane članom 14. stav 1. tač. 1) do 5 ) Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, te da je stoga primenom upitnika za procenu rizika procenjen srednji stepen rizika, ali uzimajući u obzir vrste krivičnih dela, visinu izrečene kazne i da se radi o ličnosti sa specifičnim kriminološkim statusom, stepen bezbednosnog rizika je visok, a bitno se smanjuje u uslovima izdržavanja kazne u Posebnom odeljenju. U izveštaju je takođe navedeno da osuđeni ispoljava disciplinovano ponašanje i da ispunjava prava i obaveze propisane Pravilnikom o kućnom redu, da je korektan u komunikaciji sa službenim licima, da ostvaruje redovne kontakte sa porodicom koja mu pruža podršku i pozitivan je činilac u održavanju njegove emocionalne stabilnosti, te da nisu primećene promene u njegovom funkcionisanju od donošenja poslednjeg rešenja. U prvostepenom postupku dalje je, iz izveštaja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Direkcija policije 03/2-6 „O“ str.pov. 230-408/18 od 27. jula 2018. godine utvrđeno da Uprava kriminalističke policije ne raspolaže konkretnim operativnim saznanjima koja se odnose na postojanje okolnosti predviđenih članom 14. stav 1. tač. 1)-5) Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala u vezi sa osuđenim Z . J, a Tužilaštvo za organizovani kriminal je u svom mišljenju str.pov. 208/18 od 22. avgusta 2018. godine predložilo produženje izdržavanja kazne u Posebnom odeljenju za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala.
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Su. 3/18 – Kž.Ik.Po1. od 17. septembra 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba osuđenog i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu Ik.Po1. 2/18 od 24. avgusta 2018. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud pravilno ocenio činjenice i okolnosti iz dostavljenih izveštaja iz kojih proizlazi da je stepen bezbednosti rizika visok i da se on bitno smanjuje u uslovima izdržavanja kazne zatvora u Posebnom odeljenju, kao i da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost da će osuđeni preko drugog osuđenog ili nekog drugog lica nastaviti da usmerava kriminalnu delatnost organizovane kriminalne grupe i da će navoditi drugo lice na izvršenje krivičnih dela. Apelacioni sud u Beogradu je naveo da je cenio navode žalbe da osuđenom nije omogućeno da izvrši uvid u predmetne izveštaje, i ocenio da, s obzirom na to da izveštaji službi bezbednosti nose oznaku „strogo poverljivo-službena tajna“, te činjenica da osuđeni nije u njih izvršio uvid ne znači da ti izveštaji nisu validni i da se na njima ne može zasnivati odluka, imajući u vidu da ničim nije dovedena u sumnju istinitost podataka navedenih u njima.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. st av 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega, da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. st. 1, 2, 4. i 5.).
U Izveštaju Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (u daljem tekstu CPT), CPT/Inf (2012) 17 od 01. do 11. februara 2011 godine , na koji se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da zatvoreni deo Kazneno-popravnog zavoda Zabela Požarevac obuhvata i potpuno nov objekat najvišeg stepena bezbednosti ("Specijalno odeljenje"), koje je ušlo u upotrebu početkom 2010. godine, nakon stupanja na snagu Zakona o izvršenju krivičnih sankcija za krivična dela organizovanog kriminala. Specijalno odeljenje ima kapacitet od 60 zatvorenika (četiri krila od kojih svako ima po 15 ćelija), i u vreme posete u njemu je bilo smešteno 13 zatvorenika, od kojih su svi osuđeni na duže zatvorske kazne za krivična dela terorizma ili organizovanog kriminala. Broj zaposlenih radnika u Specijalnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda Požarevac-Zabela je 46, a perimetrijsku bezbednost osigurava žandarmerija (čije osoblje nije uključeno u pomenuti broj zaposlenih); delegacija je informisana da je to najbolja jedinica zatvorskih radnika u celom zatvorskom sistemu u Srbiji. Zatvorsko osoblje se sastoji od brižljivo izabranih dobrovoljaca iz svih zatvorskih objekata, uz obavljenu proveru fizičke spremnosti, psihičkog zdravlja, redovnosti na poslu i opšte discipline. Svaki izabrani zaposleni služi po šest meseci pre povratka na svoje ranije radno mesto. U Kazneno-popravnom zavodu Zabela Požarevac CPT nije u razgovorima čuo nikakve navode o fizički neadekvatnom postupanju. Specijalno odeljenje je u potpunosti izdvojeno, sa sopstvenim dvorištem za fizičku aktivnost, sopstvenim objektom za zdravstvenu zaštitu i prostor za posetioce. Tu su još dve prostorije opremljene za šišanje, telefoniranje i video konferencije. Materijalni uslovi su dobri. Međutim, režim u Specijalnom odeljenju može se opisati kao režim koji je na granici neljudskog i ponižavajućeg. Jedini momenat u kom zatvorenici vide ostale zatvorenike je tokom svakodnevne dvosatne fizičke vežbe na otvorenom prostoru (što se obavlja na opresivnom i golom dvorištu), gde je – u skladu sa članom 32. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija za krivična dela organizovanog kriminala –dozvoljen međusobni odnos za maksimalno pet zatvorenika. Preostali deo dana zatvorenici ostaju zaključani u svojim ćelijama pod stalnim video nadzorom; bez obzira na to, njihova privatnost je zaštićena pri korišćenju toaleta. Zatvorsko osoblje ima pravo da razgovara sa zatvorenicima isključivo u smislu pozdrava i davanja instrukcija, uvek oslovljavajući zatvorenika po prezimenu; ostali razgovori su zabranjeni. Bez obzira na to, zatvorenici mogu da zahtevaju sastanak sa socijalnim radnikom, psihologom, nastavnikom ili vaspitačem. Po mišljenju CPT-a, izlaganje zatvorenika u dužem vremenskom periodu ovakvom zatvorskom režimu pre će doprineti njihovoj desocijalizaciji nego resocijalizaciji. Postojanje zadovoljavajućeg programa aktivnosti je od podjednake važnosti – ako ne i od veće važnosti – u jedinici visokog stepena bezbednosti nego što je to slučaj u normalnim jedinicama. To bi moglo da pomogne kao mera protiv pogubnih efekata na ličnost zatvorenika u atmosferi koja postoji u ovakvim jedinicama a podseća na život pod staklenim zvonom. Aktivnosti koje se nude treba da budu koliko je to moguće raznolike (obrazovanje, sport, obavljanje stručnih poslova, itd.). Što se tiče, posebno, radnih aktivnosti jasno je da bezbednosni razlozi mogu da isključe mnoge vrste poslova koje je moguće obezbediti u običnim zatvorskim objektima. Bez obzira na ozbiljnost krivičnog dela za koje su zatvorenici optuženi ili osuđeni i/ili na pretpostavljenu opasnost koju oni predstavljaju, neophodno je uložiti napor i obezbediti im odgovarajuću stimulaciju i adekvatan ljudski kontakt. CPT preporučuje da se režim koji se primenjuje za zatvorenike smeštene na Specijalnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda Zabela Požarevac iz osnova izmeni; potrebno je izraditi individualne planove – i uključiti adekvatne aktivnosti – sa ciljem da se zatvorenicima obezbedi adekvatna mentalna i fizička stimulacija. Nadalje, dvorište za fizičku aktivnost na Specijalnom odeljenju treba da bude opremljeno sredstvima za odmor i nekom zaštitom od lošeg vremena. Svako kretanje zatvorenika iz ćelije obavlja se tako što se zatvoreniku stavljaju lisice i uz prisustvo najmanje četiri zatvorska čuvara. Pojas oko tela se obavezno stavlja svaki put kada zatvorenik obavlja video konferencijski poziv ili se izvodi da da izjavu na sudskom ročištu u objektu. CPT je mišljenja da redovno stavljanje lisica i pojasa za telo zatvorenicima u okviru bezbednosnog dela nije prihvatljiva praksa. Bezbednosne mere koje se primenjuju na zatvorenike treba da budu zasnovane na proceni pojedinačnog rizika i potrebno ih je revidovati u redovnim vremenskim intervalima. Premeštaj na Specijalno odeljenje Kazneno-popravnog zavoda Zabela Požarevac se obavlja na osnovu izveštaja bezbednosne službe, policije, tužioca i predsednika vrhovnog suda. Sud reviduje izveštaje svake dve godine na osnovu ažuriranih izveštaja svake od navedenih službi i zatvorskog izveštaja. S obzirom na to da je glavni razlog smeštanja u Specijalno odeljenje samo krivično delo a ne ponašanje u okviru zatvorskog sistema, malo je verovatno da bi mogla da se donese odluka kojom bi se zatvoreniku omogućilo da pređe u jedinicu sa nižim stepenom bezbednosti, tako da i ove revizije nose sobom opasnost da se svode praktično na formalnost. Po mišljenju CPT-a, podrazumeva se da zatvorenici ne bi trebalo da podležu specijalnom sistemu bezbednosti duže nego što rizik koji predstavljaju to opravdava. To nameće potrebu redovne revizije odluka o smeštanju u takve jedinice. Takve revizije bi trebalo uvek da se baziraju na kontinuiranoj proceni pojedinačnog zatvorenika od strane osoblja koje je posebno obučeno za vršenje takvih procena. Osim toga, bilo bi potrebno da koliko je to moguće zatvorenik bude redovno informisan o razlozima svog smeštaja i, po potrebi, obnavljanju takvog smeštaja; to bi između ostalog omogućilo i delotvornije korišćenje načina za preispitivanje/osporavanje takve mere. CPT preporučuje da organi Srbije reviduju politiku smeštanja zatvorenika koja se primenjuje na zatvorenike u Specijalnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda Zabela Požarevac, u svetlu gore navedenih napomena. Revizija smeštaja na Specijalno odeljenje bi, posebno, morala da se obavlja u kraćim vremenskim intervalima (po mogućnosti tromesečno).
U Odgovoru vlasti Republike Srbije u vezi Izveštaja Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka povodom treće redovne posete Republici Srbiji sprovedenoj u periodu od 1. do 11. februara 2011. godine (preuzeto sa veb -sajta Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog: www.minljmpdd.gov.rs/lat/medjunarodni-ugovori-cpt.php) navedeno je da u pogledu organizovanja aktivnosti za osuđene, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija uvodi nove programe angažovanja osuđenika u KPZ u Sremskoj Mitrovici, KPZ u Požarevcu - Zabeli i KPZ u Nišu; da je uspostavljeno pet proizvodnih programa ( mašinski, drvni, poljoprivredni, sito štampe, pekarski i poslastičarski) za koje će se obučavati osuđena lica. Takođe, ovaj program obuhvata obuku 60 terena i 60 instruktora u zavodima koji će raditi sa 500 osuđenika. Sredstva za ovaj projekat obezbeđana su iz IPA pretpristupnog fonda EU, a implementacija programa je počela oktobra 2011. godine i trajaće 2 godine.
U vezi sa preporukama koje se odnose na način izvršenja kazne zatvora u Posebnom odeljenju u Kazneno-popravnom zavodu u Požarevcu-Zabeli, u navedenom Odgovoru navedeno je da je donet poseban Zakon o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala (" Službeni glasnik RS", broj 72/ 09), kojim je propisano da se na izdržavanje kazne zatvora u Posebno odeljenje upućuju osuđena lica za krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala ili ratnih zločina, ukoliko se utvrdi postojanje okolnosti koje su taksativno navedene u Zakonu, a odnose se na postojanje opasnosti da ova lica usmeravaju kriminalnu delatnost kriminalne grupe, uspostavljaju saradnju sa drugom kriminalnom grupom, organizuju sukobe sa drugom kriminalnom grupom, ugrožavaju sigurnost nosilaca pravosudnih funkcija ili drugog službenog lica koje je postupalo u pretkrivičnom postupku ili postupku izvršenja kazne zatvora ili navode drugo lice na izvršenje krivičnog dela. Dakle, lica se ne upućuju automatski na izdržavanje kazne u Posebno odeljenje ako su osuđena za krivična dela organizovanog kriminala, već ukoliko se, posebnom odlukom, utvrdi postojanje navedenih okolnosti. Na ovu odluku propisano je pravo žalbe neposredno višem sudu. Rešenje o obustavljanju izdržavanja kazne zatvora u Posebnom odeljenju sud donosi kada utvrdi da više ne postoje navedene okolnosti. Način izvršenja kazne zatvora u Posebnom odeljenju je upravo posledica potrebe da se ograniči komunikacija ovih lica, u skladu sa zakonom, s obzirom na to da je utvrđeno da postoji opasnost da će nastaviti da se bave organizovanom kriminalnom delatnošću, u navedenim slučajevima i dok se nalaze na izdržavanju kazne zatvora.
U Izveštaju CPT/ Inf (2016) 21 od 26 maja do 5 juna 2015 . godine navedeno je da je od prethodne posete Komiteta Srbiji 2011. godine, zakonodavni okvir koji se odnosi na kaznu zatvora bio nekoliko puta predmet značajnih promena. Naime, novim Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija koji je stupio na snagu u novembru 2014. godine, uvedeno je radno mesto sudije za izvršenje krivičnih sankcija. Nadalje, gorepomenutim novim Zakonikom o krivičnom postupku uveden je niz alternativnih predistražnih mera (kao što su zabrana napuštanja boravišta ili zabrana prilaženja ili komuniciranja sa drugim licima ) kao i dodatna prava zatvorenika u istražnom zatvoru (npr. obavljanje rada za naknadu uz odobrenje istražnog sudije ). Na kraju, stupanjem na snagu Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija predviđeno je osnivanje mreže nacionalnih kancelarija za alterantivne sankcije za područje teritorijalne nadležnosti svih 25 viših sudova (takozvane povereničke kancelarije). Ove kancelarije imaju zadatak da vrše nadzor nad izvršenjem alternativnih mera kao i pružanje pomoći zatvorenicima posle izvršene kazne. Vlada je usvojila, u martu 2013, Strategiju daljeg razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji (2013-2020) , sa Akcionim planom koji je Vlada usvojila u avgustu 2014. godine. Ovim dokumentima su predviđene različite grupe pokazatelja i dinamika sprovođenja u raznim oblastima kao što su: unapređenje zatvorske infrastrukture, donošenje tematskog zakonodavstva, razvoj postupanja i stručnog osposobljavanja za zatvorenike, alternativnih mera i sankcija, postpenalni prihvat, osposobljavanje zaposlenih, praćenje i nadzor nad sistemom zatvora.
U navedenom Izveštaju CPT preporučuje da organi Republike Srbije udvostruče napore u cilju delotvornog rešavanja pitanja preopterećenosti smeštajnih kapaciteta zatvora, na osnovu čitavog skupa načela navedenih u Preporuci Komiteta ministara Saveta Evrope Rec (1999) 22 o prenatrpanosti zatvora i porastu broja zatvorenika, Preporuci Rec (2000) 22 o poboljšanju primene evropskih pravila o sankcijama i merama rada u javnom interesu, Preporuke Rec (2006) 13 o određivanju pritvora, uslovima pod kojima se on vrši i pružanju zaštite od zlostavljanja, Preporuke Rec (2003) 22 o uslovnom otpustu i Preporuci Rec (2010) 01 o pravilima Saveta Evrope o uslovnoj slobodi ( probaciji). Komitet preporučuje i da organi Republike Srbije do kraja iskoriste usluge povereničkih kancelarija za pružanje pomoći zatvorenicima posle izvršene kazne u njihovoj reintegraciji u društvo. Nadalje, Komitet podstiče organe Republike Srbije da ulože još napora u podsticanje pravosuđa na primenu postojećih direktnih i indirektnih mehanizama u cilju smanjenja zatvorske populacije.
Što se tiče aktivnosti i režima dana, u Izveštaju je navedeno da je delegacija uočila nekoliko svrsishodnih aktivnosti, uključujući radionice u obradi drveta, metala i obuku za proizvodnju prozora, između ostalog. Tu su i sale za sportove i tereni na otvorenom i zatvorenom, kao i teretana i pozorište, sa različitim kulturnim aktivnostima koje su dostupne. Dalje, većina zatvorenika (osim zatvorenika koji se uvode u instituciju) ima omogućen pristup vežbama na otvorenom u trajanju od najmanje jedan sat svaki dan. Uprkos tome, organizovane aktivnosti su u praksi bile dostupne za 40% zatvorske populacije, što znači da je većina zatvorenika prepuštena sama sebi, dok su zaključani u ćelije 22 ili više časova dnevno. Neadekvatno dostupne aktivnosti za zatvorenike su bile tema preporuka i u prethodnom izveštaju o poseti Komiteta. Iako su organi srpskih vlasti uložili značajne napore, naročito u pogledu dostupnosti vežbanja na otvorenom, i dalje ostaje dosta toga što treba da se unapredi. Komitet još jednom poziva srpske vlasti da zatvorenicima omoguće više organizovanih i svrsishodnih aktivnosti.
U Izveštaju CPT/Inf (2018) 21 od 31. maja do 7. juna 2017. godine navedeno je da je glavni cilj ad hoc posete Komiteta Srbiji 2017. godine bio je da se ispita postupanje policije prema licima lišenim slobode kao i način na koji se postupalo po pritužbama zadržanih lica na postupanje policijskih službenika, kako u pogledu disciplinskih mera, tako i krivičnih istraga i postupaka. Takođe je ispitano i postupanje prema licima koja su u pritvoru u istrazi (pritvorenicima) i uslovi u pritvoru, kao i materijalni uslovi u policijskim stanicama , pa je pored ostalog navedeno da Komitet prihvata da je u nekim slučajevima opravdano, iz bezbednosnih razloga ili radi zaštite legitimnih interesa istrage, da se posete odvijaju u kabinama i/ili da se nadgledaju. Međutim, „otvorene“ posete treba da budu pravilo, a one „zatvorene“ izuzetak, za sve pravne kategorije zatvorenika. Svaka odluka o nametanju zatvorenih poseta mora uvek da bude dobro osnovana i obrazložena, a na osnovu individualne procene potencijalnog rizika koji predstavlja zatvorenik.
Komitet preporučuje da organi Republike Srbija preispitaju režim poseta u svim jedinicama gde borave lica zadržana na osnovu rešenja i da se obezbedi da zatvorenici dobiju bar tri posete od po jednog sata svakog meseca, što je po mogućstvu ekvivalentno jednom satu svake nedelje. Takođe, organi Republike Srbije treba da uvedu pravilo otvorenih poseta za sve zatvorenike, a da zatvorene posete budu izuzetak. Pored toga, metalne mreže na kabinama u Okružnom zatvoru u Leskovcu treba da se uklone i u kabinama za posetioce obezbede sedišta za lica zadržana na osnovu rešenja i njihove posetioce.
U Odgovoru i komentaru nadležnih vlasti Republike Srbije na Izveštaj Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka povodom ad hoc posete Republici Srbiji sprovedene u periodu od 31. maja do 7. juna 2017. godine , (preuzeto sa veb-sajta Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog: www.minljmpdd.gov.rs/lat/medjunarodni-ugovori-cpt.php), pored ostalog , navedeno je da u odnosu na preporuku Komiteta da se u zavodima sprovodi sveobuhvatan režim vanćelijskih aktivnosti za pritvorenike, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija preduzeće mere da se u svim zavodima omogući šetnja na svežem vazduhu od najmanje dva časa u toku dana, da se šetališta opreme spravama za vežbanje, da se omogući boravak u dnevnim boravcima, u zavodima u kojima arhitektonski uslovi i smeštajni kapaciteti to dozvoljavaju, kao i da se uvedu mogućnosti za veće učešće pritvorenika u radnom angažovanju.
U Izveštaju CPT/Inf (2022) 03 od 9. do 19. marta 2021. godine navedeno je da je t okom 2021. godine delegacija CPT -a boravila je u naknadnoj poseti Pritvorskoj jedinici visoke bezbednosti u KPZ Požarevac. Samostalna jedinica koja se sastoji od 60 ćelija za po jednog korisnika smestila je 13 zatvorenika osuđenih zbog teških organizovanih zločina i/ili terorističkih aktivnosti prema posebnom zakonodavstvu, a u njoj radi 39 posebno obučenih zatvorskih čuvara; da delegacija CPT-a nije primila nikakve navode o zlostavljanju osoblja prema pritvorenicima, a zatvorenici su pozitivno govorili o profesionalizmu i pozitivnom stavu. Dalje, suprotno situaciji koja je zabeležena u vreme periodične posete 2011. godine, zatvorenicima nisu sistematski stavljani lisice tokom kretanja van ćelije i nisu bili prinuđeni da se bore s osobljem. Što se tiče materijalnih uslova, svaka ćelija ima 7 m², isključujući potpuno pregrađeni sanitarni čvor koji se sastoji od toaleta, umivaonika i tuša. Ćelije su bile opremljene metalnim krevetom, stolom pričvršćenim za pod, plastičnom stolicom, ličnim ormarićem i televizorom i imaju dobar pristup prirodnom svetlu i ventilaciji, a veštačko osvetljenje je dovoljno. Dalje, ćelije su pod video nadzorom, osim sanitarnog aneksa. Čitava jedinica održavana je u dobrom stanju higijene i održavanja. Što se tiče režima, zatvorenicima je dozvoljeno pet sati vanćelijskih aktivnosti dnevno, koje se sastoje od jednog sata vežbanja na otvorenom u dvorištu jedinice (opremljenom sredstvima za odmor i trakcionim šipkama) i jednog sata pristupa teretani u grupama od po dvojice. Dalje, dodatna tri sata druženja dodeljena su grupama sa do tri zatvorenika u zajedničkoj sobi opremljenoj stolovima, društvenim igrama, časopisima, TV-om i konzolama za video-igre. S tim u vezi, nisu ponuđene plaćene aktivnosti, niti bilo kakva vrsta stručnog kursa, obrazovne obuke ili tematskih radionica. Zatvorenicima je u principu dozvoljeno da pozajmljuju knjige iz zatvorske biblioteke ili da traže mogućnost držanja prenosnog računara u ćelijama. Nije iznenađujuće što pojedinačni vaspitni planovi sadrže samo oskudne i ponavljajuće beleške o njihovom napretku i standardizovanim ciljevima koje je trebalo postići. Kako bi ovom režimu dao humaniji aspekt, CPT preporučuje da se preduzmu koraci kako bi se svim zatvorenicima koji su podvrgnuti posebnom režimu osigurao širi raspon svrsishodnih aktivnosti rehabilitacione prirode, poput stručne obuke, obrazovnih kurseva, likovne radionice i rada. Što se tiče kontakta sa spoljnim svetom, zatvorenici imaju pravo na jednočasovnu posetu mesečno sa bliskim rođacima i drugim osobama. Nakon izmena Pravilnika o kućnom redu Pritvorske jedinice za poseban režim, posete bliskih rođaka sada se odvijaju u otvorenim uslovima bez staklene pregrade, dok se posete sa drugim licima i dalje odvijaju u zatvorenim uslovima. Dalje, direktor zatvora je povećao zakonska prava na posete na četiri posete mesečno. Gore pomenuti Pravilnik takođe predviđa pravo na dva telefonska poziva rođacima u prvom kolenu u maksimalnom trajanju od 15 minuta mesečno, koje moraju da evidentiraju zatvorske vlasti, kao i na jedan paket od 10 kilograma mesečno. Dodatni telefonski pozivi i prava na pakete, kao i dodatni prenos novca smatraju su privilegijama koje generalno odobrava direktor zatvora.
CPT preporučuje da se zatvorenicima koji podležu posebnom režimu odobri, kao osnovni standard, otvorena poseta od jednog sata nedeljno, bilo kakva ograničenja u pogledu dužine ili otvorene prirode posete, poput upotrebe ekrana ili video nadzora, na osnovu individualne procene rizika. Dalje, telefonska prava treba povećati za jedan telefonski poziv sedmično.
O smeštaju u pritvorsku jedinicu visoke bezbednosti odlučuje sud koji izriče kazne u slučaju da se utvrdi da postoje određene okolnosti koje ukazuju na to da će osuđena osoba i dalje upravljati aktivnostima organizovane kriminalne grupe; ostvariti saradnju sa drugom kriminalnom grupom; ugroziti ličnu bezbednost javnih zvaničnika (npr. sudske i tužilačke vlasti ili drugi vladini službenici) i navesti druge osobe na krivična dela. Sud proverava smeštaj svake dve godine na osnovu izveštaja osoblja za postupanje o ponašanju zatvorenika, kao i na osnovu mišljenja policije, bezbednosnih agencija i tužilaštava, s tim da zatvorenik može u bilo kom trenutku zatražiti preispitivanje smeštaja od strane nadležnog sudskog organa (tj. Višeg suda u Beogradu) i može uložiti žalbu Apelacionom sudu na odluku. Pregled ličnih dosijea zatvorenika smeštenih u Posebnoj pritvorskoj jedinici otkrio je da je smeštaj bio pregledan u zakonskim rokovima i da su sudske odluke bile dobro obrazložene i zasnovane na proceni različitih organa. Međutim, pravosudni organi nisu lično saslušali zatvorenike, a opravdanje za obnovu smeštaja zatvorenika koje su obezbedile bezbednosne agencije bilo je stereotipne prirode zasnovano na uporno opasnom profilu osobe i njenoj kontroli i uticaju nad sadašnjim ili bivšim podružnicama njegove kriminalne bande. Obrazloženje relevantnih odluka o obnavljanju sadržalo je dvostruko negativne formulacije, sa određenim automatizmom i suvišnošću, poput: „... ne izgleda da zatvorenik nije u stanju da utiče na članove svoje zločinačke organizacije i okruženja“.
CPT u navedenom Izveštaju preporučuje da se obnavljanje smeštaja u poseban režim zasniva na pojedinačnoj proceni rizika koja pruža objektivne razloge za nastavak mere, a ne puko odsustvo informacija koje pokazuju da dotična osoba više nije povezana sa određen om organizacij om. Dalje, svaki put kada zatvorenik podleže obnavljanju ili prvom nametanju smeštaja u poseban režim, trebalo bi da mu se pruži mogućnost da ga lično sasluša nadležno ministarsko telo (moguće putem sistema video-konferencija).
U odgovoru i komentarima nadležnih vlasti Republike Srbije na Izveštaj Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka povodom pete periodične posete Republici Srbiji sprovedene u periodu od 9. do 19. marta 2021. godine (preuzeto sa veb -sajta Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog: www.minljmpdd.gov.rs/lat/medjunarodni-ugovori-cpt.php) navedeno je da je u KPZ u Požarevcu-Zabeli, tokom 2021. godine oko 650 osuđenih lica je redovno radilo u proizvodnji metala, skladištima, stolariji, poljoprivredi, transportu i ugostiteljstvu, za šta su dobijali naknadu. Takođe, sva osuđena lica koja se nalaze u zatvorenom delu zavoda, osim 7. paviljona, imaju odobreno četiri sata svakodnevno boravka van paviljona i svakodnevni pristup sportskom centru i zimi i leti u trajanju od jedan sat. U zatvorenom delu zavoda organizovane su rezbarska, likovna, š ahovska i sekcija stonog tenisa; da uprava Zavoda preduzima mere kako bi se u Posebnom odeljenju u KPZ u Požarevcu – Zabeli osigurao širi raspon svrsishodnih aktivnosti za osuđena lica; da će se oformiti likovna radionica, s obzirom na to da su oprema i materijal nabavljeni u okviru projekta Saveta Evrope, proširiće se ponuda rekvizita za vežbanje i urediće se zajednički prostor za pripremu toplih napitaka. U vezi napred navedene preporuke, izveštava se da je svim osuđenim licima u Posebnom odeljenju, u skladu sa članom 41. i članom 42. Pravilnika o kućnom redu Posebnog odeljenja i članom 39. Zakona za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, a koja se posebno dobro vladaju, omogućena otvorena poseta jednom nedeljno u trajanju od dva sata. Takođe, sva osuđena lica trenutno, a shodno situaciji vezano za pandemiju virusa COVID -19, u skladu sa članom 37. Pravilnika o kućnom redu Posebnog odeljenja i članom 36. Zakona za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, koriste pravo i imaju dva telefonska razgovora sedmično.
Odredbama člana 14. stav 1. Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 101/10) propisano je da se na izdržavanje kazne zatvora u Posebno odeljenje upućuje punoletno lice muškog pola koje je pravnosnažno osuđeno, a nalazilo se u pritvoru do pravnosnažnosti te presude, odnosno pravnosnažno osuđeno u odsustvu za krivična dela iz člana 1. stav 1. ovog zakona, ukoliko se utvrdi da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost da će osuđeni: 1) preko osuđenog ili drugog lica nastaviti da usmerava kriminalnu delatnost organizovane kriminalne grupe; 2) preko osuđenog ili drugog lica uspostaviti saradnju sa drugom organizovanom kriminalnom grupom radi nastavka kriminalne delatnosti; 3) preko osuđenog ili drugog lica organizovati sukobe sa drugom organizovanom kriminalnom grupom; 4) preko drugog lica ugroziti sigurnost sudije, javnog tužioca, ili drugog učesnika u krivičnom postupku koji je u toku ili je pravnosnažno okončan, ili drugog službenog lica koje je postupalo u pretkrivičnom postupku ili u postupku izvršenja kazne; 5) navoditi drugo lice na izvršenje krivičnih dela.
Ostalim odredbama Zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, koje su od značaja za odlučivanje propisano je: da za izvršenje izrečene kazne zatvora za krivična dela iz člana 1. st. 1. i 2. ovog zakona obrazuje se Posebno odeljenje za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala u kazneno-popravnom zavodu zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem (u daljem tekstu: Posebno odeljenje) (član 2. stav 1.); da se postojanje okolnosti navedenih u članu 14. ovog zakona utvrđuje na osnovu činjenica i dokaza prikupljenih u toku krivičnog postupka, iz izveštaja policije i službi bezbednosti, kao i mišljenja javnog tužioca (stav 2.) , da su policija, službe bezbednosti i javni tužilac dužni da na zahtev suda dostave odgovarajuću dokumentaciju, izveštaje i mišljenje na osnovu kojih se može utvrditi postojanje razloga da se osuđeni uputi na izdržavanje kazne zatvora u Posebno odeljenje (stav 3.) ( član 15.); da predsednik suda, odnosno ovlašćeni sudija ispituje po službenoj dužnosti da li i dalje postoje razlozi za izdržavanje kazne zatvora u Posebnom odeljenju na svake dve godine od početka izdržavanja kazne, odnosno od poslednjeg rešenja kojim se produžava izdržavanje kazne u Posebnom odeljenju (stav 1.), da će predsednik suda, odnosno ovlašćeni sudija don eti rešenje da se osuđenom produžava izdržavanje kazne u Posebnom odeljenju, ukoliko utvrdi da i dalje postoje okolnosti iz člana 14. ovog zakona (stav 2.) ( član 19.); da postojanje okolnosti iz člana 14. ovog zakona predsednik suda, odnosno ovlašćeni sudija, utvrđuje na osnovu činjenica i dokaza iz izveštaja Posebnog odeljenja, policije i službi bezbednosti, kao i mišljenja javnog tužioca (stav 1.), da izveštaj o ponašanju osuđenog za vreme izdržavanja kazne zatvora Posebno odeljenje dostavlja najkasnije 30 dana pre isteka roka na koji je osuđeni upućen u Posebno odeljenje, odnosno isteka roka za koji mu je produženo izdržavanje kazne u Posebnom odeljenju (stav 2.) , da su policija, službe bezbednosti i javni tužilac dužni da, na zahtev predsednika suda, odnosno ovlašćenog sudije, dostave odgovarajuću dokumentaciju, izveštaje i mišljenje na osnovu kojih se može utvrditi postojanje razloga da se osuđenom produži izdržavanje kazne zatvora u Posebnom odeljenju (stav 3.) ( član 20.); da ako utvrdi da više ne postoje okolnosti iz člana 14. ovog zakona predsednik suda, odnosno ovlašćeni sudija donosi rešenje kojim se osuđenom obustavlja izdržavanje kazne u Posebnom odeljenju (član 21. stav 1.).
Odredbama Pravilnika o kućnom redu Posebnog odeljenja za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“, br. 18/10, 43/13, 76/17 i 8/20), koje su od značaja za odlučivanje u ovom predmetu, propisano je: da osuđeni koji je raspoređen u Posebno odeljenje ostvaruje, u skladu sa Zakonom o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala (u daljem tekstu: Zakon), prava na smeštaj, ishranu, odeću, rublje i obuću , lečenje i zdravstvenu zaštitu, rad, slobodno vreme , obaveštavanje i dopisivanje, ostvarivanje verskih prava, telefonski razgovor, posete bliskih srodnika i drugih lica, p rijem paketa i novčanih pošiljki, pravnu pomoć, pritužbu i žalbu i sudsku zaštitu (član 14.); da se osuđeni, po pravilu, smešta odvojeno od ostalih osuđenih , da se osuđeni smešta u prostoriju od najmanje četiri kvadratna metra, koja je zagrejana, dovoljno osvetljena prirodnim i veštačkim svetlom, koje omogućava čitanje i rad bez smetnji za vid (član 15. st. 1. i 2.); da se u prostoriji u kojoj je osuđeni smešten obezbeđuje ležaj, sto, stolica i orman za odlaganje stvari, da se prostorije u kojima osuđeni borave zagrevaju u zimskom periodu, da zagrevanje prostorija zavisi od klimatskih uslova, a po pravilu traje od 15. oktobra do 15. aprila, da ukoliko vremenski uslovi ili drugi objektivni razlozi to zahtevaju, upravnik zavoda može skratiti ili produžiti grejnu sezonu (član 16. st. 1. i 2.); da osuđeni ima neograničeno pravo na dopisivanje sa bliskim srodnicima, a sa drugim licima se može dopisivati uz saglasnost predsednika suda, odnosno ovlašćenog sudije, da se sadržaj pisama nadzire, a da se sadržaj pisama ne nadzire u slučajevima dopisivanja sa braniocem, nadležnim sudom, ministarstvom nadležnim za pravosuđe, međunarodnim organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava i Zaštitnikom građana (član 35. st. 1. do 4.); da osuđeni ima pravo na telefonski razgovor sa bliskim srodnicima, najviše dva puta mesečno, a da izuzetno, upravnik zavoda, uz saglasnost predsednika suda, odnosno ovlašćenog sudije, može odobriti telefonski razgovor i sa drugim licima, da se telefonski razgovor, izuzev razgovora sa braniocem, nadzire i snima, o čemu se vodi posebna evidencija (član 37.); da osuđeni ima pravo da iz biblioteke Posebnog odeljenja ili o svom trošku nabavlja knjige i novine, a može pratiti televizijski i radio program, u uslovima odvojenog smeštaja , da biblioteka Posebnog odeljenja raspolaže sa dovoljnim brojem knjiga iz različitih oblasti (član 39. st. 1. i 2.); da osuđeni ima pravo da ga jednom mesečno poseti svešteno lice (član 40. stav 1.); da osuđeni ima pravo na posete bliskih srodnika jednom mesečno, da izuzetno, upravnik zavoda, uz saglasnost predsednika suda, odnosno ovlašćenog sudije, može odobriti pojedinačnu posetu drugih lica, da se tok posete audio-vizuelno nadzire i snima, osim u slučaju posete branioca, Zaštitnika građana i predstavnika međunarodnih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava (član 41. st. 1. do 3.); da osuđeni može od bliskih srodnika primiti jedan paket mesečno (član 45. stav 1.); da osuđeni može od bliskih srodnika primiti mesečnu novčanu pošiljku do visine prosečne zarade u Republici Srbiji za prethodni mesec (član 46. stav 1.).
5. Ispitujući postojanje procesnih pretpost avki za odlučivanje o ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. i člana 36. stav 2. Ustava , Ustavni sud, pre svega, konstatuje da se podnosilac ustavne žalbe Sudu obraća kao pravnosnažano osuđeno lice i da osporava rešenja kojima je odlučivano o načinu izdržavanja kazne zatvora , navodeći da je osporenim rešenjima došlo do proizvoljne i arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava na njegovu štetu i da postupajući sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje, jer nije omogućio osuđenom uvid u pribavljene dokaze, čime mu je uskratio mogućnost da učestvuje u postupku.
Ustavni sud dalje konstatuje da se jemstva iz člana 32. Ustava odnose na postupak u kome se odlučuje o pravima i obavezama nekog lica, odnosno o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama protiv određenog lica. Kako, sa jedne strane, Ustav nikome ne jemči pravo da će izrečenu kaznu zatvora izdržavati u ustanovi određenog tipa, a da je, sa druge strane, o optužbama protiv podnosioca zbog krivičnog dela udruživanje radi neprijateljske delatnosti i drugih dela pravnosnažno odlučeno, to se osporeni akti, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa pravom na pravično suđenje (videti, pored ostalih: Odluku Ustavnog suda Už-989/2017 od 19. novembra 2020. godine, Rešenje Ustavnog suda Už-7586/2014 od 29. septembra 2016. godine, Rešenje Ustavnog suda Už-7159/2012 od 7. novembra 2016. godine).
Takođe, Ustavni sud konstatuje da se osporeni akti ne mogu dovesti ni u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržin om prava iz člana 33 , koja prava se jemče okrivljenom licu tokom krivičnog postupka koji se protiv njega vodi, i to dok taj postupak traje, a što ovde očigledno nije slučaj.
Što se tiče istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo. Kako je nesporno da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje ustavnosudskog postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
6. U odnosu na istaknutu povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, Ustavni sud ističe da jemstva iz člana 25. Ustava predstavlja ju jedno od najosnovni jih vrednosti demokratskog društva. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da Ustav apsolutno zabranjuje mučenje, nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje , te da nije od značaja težina krivičnog dela za koje je neko lice osuđeno ( videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Labita protiv Italije, od 6. aprila 2000. godine, broj 26772/95, stav 1 19; Indelicato protiv Italije, od 18. oktobra 2001. godine, broj 31143/96, stav 30; Öcalan protiv Turske, od 12. maja 2005. godine, broj 46221/99, stav 179; Ramirez Sanchez protiv Francuske, od 4. jula 2006. godine , broj 59450/00, stav 115 .).
Ustavni sud dalje ističe: da se pod pojmom mučenja iz člana 25. Ustava smatra ono postupanje koje je dostiglo minimalni nivo ozbiljnosti, a procena tog minimuma zavisi od svih okolnosti konkretnog slučaja (trajanje tretmana, njegovi fizički ili mentalni efekti i, u nekim slučajevima, pol, starost i zdravstveno stanje žrtve); da nečovečno postupanje u smislu navedenog člana Ustava predstavlja ono postupanje koje je, između ostalog, primenjeno sa umišljajem u dužem vremenskom periodu i koje je izazvalo ili telesnu povredu ili intenzivne fizičke ili psihičke patnje ; da je postupanje ponižavajuće onda kada kod žrtve izaziva osećaj straha uznemirenosti i inferiornosti, dakle postupanje koje može da ponizi i osramoti ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Kudla protiv Poljske, broj predstavke 30210/96, od 26. oktobra 2000. godine, st. 91. i 92.) . Ne može se unapred definisati vremenski period nakon kojeg produžavanje strogih mera ograničenja dostiže minimalni prag ozbiljnosti koji je potreban da bi se radilo o povredi člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , već se dužina trajanja tih mera mora ispitati u okolnostima svakog konkretnog slučaja, što podrazumeva utvrđivanje da li je obnavljanje ili produženje navedenih ograničenja bilo opravdano ili ne (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Enea protiv Italije, broj predstavke 74912/01, od 17. septembra 2009. godine, stav 64.). Da bi kazna ili postupanje u vezi sa izdržavanjem kazne bilo „nečovečno“ ili „ponižavajuće“, patnja ili poniženje moraju u svakom slučaju prevazići neizbežni element patnje ili poniženja koji je povezan sa datim oblikom legitimnog postupanja ili kazne. Pitanje da li je svrha postupanja bila da se žrtva ponizi je još jedan faktor koji treba uzeti u obzir, ali odsustvo takve svrhe ne može u potpunosti isključiti kršenje člana 25. Ustava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Van der Ven protiv Holandije, broj predstavke 50901/99, od 4. februara 2003. godine, stav 48.).
Ustavni sud prihvata da se lice koje se nalazi na izdržavanju kazne zatvora može osetiti poniženo i da može da pati. Međutim, to ne znači da će svako lišenje slobode u ustanovi visoke bezbednosti, bez obzira na to da li se radi o pritvoru ili izdržavanju kazne zatvora po pravnosnažnoj presudi, samo po sebi predstavljati povredu prava iz člana 25. Ustava. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je, sa jedne strane, opravdano uspostavljanje ustanova sa visokim stepenom bezbednosti za pojedine pritvorenike i zatvorenike, za koja važe strožija bezbednosna pravila (videti presud u Evropskog suda za ljudska prava , Velikog veća, Ramirez Sanchez protiv Francuske , broj predstavke 59450/00, od 4. jula 2006. godine, stav 138; presudu Evropskog suda za ljudska prava Mesina protiv Italije , broj predstavke 25498/94, od 28. septembra 2000. godine st. 42 do 54; presudu Evropskog suda za ljudska prava Rohde protiv Danske, broj predstavke 69332/ 01, od 21. jula 2005. godine stav 93.), i da, sa druge strane, ovi posebni zatvorski režimi nisu sami po sebi u suprotnosti sa članom 3. Konvencije, već da, ukoliko zahtevi javnog reda i bezbednosti, državu navode na uvođenje „specijalnih zatvora“ sa visokim stepenom bezbednosti za određene kategorije pritvorenika/osuđenih lica, član 3. Evropske konvencije zahteva od tih država da obezbede da je lice lišeno slobode u uslovima koji su kompatibilni sa poštovanjem njegovog ljudskog dostojanstva, te da ga način izvršenja mere pritvora, odnosno kazne, ne podvrgnu teškoćama takvog inteziteta koje prevazilaze nužan nivo patnje svojstven zakonitom lišenju slobode, kao i da, s obzirom na praktične zahteve zatvora, zdravlje pritvorenika/osuđenog lica bude adekvatno obezbeđeno (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Van der Ven protiv Holandije, broj predstavke 50901/99, od 4. februara 2003. godine, stav 50.).
7. Primenjujući navedene opšte principe na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se prilikom procene uslova u kojima podnosilac ustavne žalbe izdržava kaznu zatvora, sa aspekta sadržine prava iz člana 25. Ustava, moraju uzeti u obzir kumulativni efekti tih uslova na ličnost podnosioca ustavne žalbe, kao i njegovi konkretni navodi u čemu se ogleda nehumano ili ponižavajuće postupanje.
U tom kontekstu, u konkretnom slučaju, neophodno je imati u vidu strogost i cilj posebnog režima izdržavanja kazne, njegovo trajanje i konkretne posledice na podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud takođe konstatuje da – da bi se izbegao svaki rizik od proizvoljnosti nadležan sud mora u svojoj odluci o postojanju razloga za produženje posebnog režima izdržav anja kazne zatvora navesti relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje konkretnih restriktivnih mera, i to tako što će obrazloženja o razlozima, kako vreme bude proticalo, biti sve detaljnija i uverljivija.
Razmatrajući navode ustavne žalbe sa aspekta sadržine prava iz člana 25. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu označenog prava zasniva na dve tvrdnje:
- prvo, da se osam godina nalazi na izdržavanju pravnosnažne kazne u „najrestriktivnijem režimu koji se može primeniti na zatvorenike u Republici Srbiji “, a koji podrazumeva da osuđenik boravi sam u ćeliji, da ga samog izvode u šetnje, da nema nikakve radne obaveze i aktivnosti, da ne učestvuje u programima resocijalizacije, da je porodicu doskora mogao da viđa samo u zatvorenim posetama i da razgovara preko stakla, a da sada može da vidi jednog odraslog člana porodice u otvorenoj poseti , pri čemu je u toku cele posete vezan za pod, da je stalno nadziran, da je uvek izvan ćelije vezan, kao i da nema kontakt sa drugim osuđenicima , i
- drugo, da je navedeni režim u Izveštaju CPT/Inf (2012)17 Vladi Republike Srbije o poseti Kazneno-popravnom zavodu Zabela u Požarevcu Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja u periodu od 1. do 11. februara 2011. godine ocenjen kao režim koji je „na granici neljudskog i ponižavajućeg“, kao i da će izlaganje zatvorenika u dužem vremenskom periodu ovakvom zatvorskom režimu pre doprineti njihovoj desocijalizaciji nego resocijalizaciji.
Ustavni sud je, zatim, utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe od 30. avgusta 2010. godine nalazi na izdržavanju jedinstvene kazne zatvora u trajanju od 40 godina zbog pravnosnažne osude za krivično delo udruživanje radi neprijateljske delatnosti, krivično delo ubistvo najvišeg predstavnika Državne zajednice i država članica i krivično del o ubistvo u pokušaju . Podnosilac je, do podnošenja ustavne žalbe (21. oktobra 2018. godine) , osam godina i nepuna dva meseca na izdržavanju kazne zatvora u Posebnom odeljenju za krivična dela organizovanog kriminala Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu bio podvrgnut izrazito strogim merama bezbednosti.
Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i Izveštaja Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja CPT/Inf (2012) 17 od 1. do 11. februara 2011. godine , utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kaznu zatvora na koju je pravnosnažno osuđen izdržavao u zasebnom objektu zatvorenog tipa najvišeg stepena bezbednosti u okviru Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu, u kojem je u vreme posete Evropskog komiteta bilo smešteno 13 zatvorenika. Posebno odeljenje Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu potpuno je izdvojeno sa zasebnim dvorištem za fizičku aktivnost, sa sopstvenim objektom za zdravstvenu zaštitu i prostorom za posete, a u čijem sastavu se nalaze i posebne prostorije za šišanje, telefoniranje i video konferencije. U I zveštaju Komiteta CPT/Inf (2012) 17 od 1. do 11. februara 2011. godine konstatovano je : da se radi o novom objektu dobrih materijalnih uslova, koji je počeo da se upotrebljava 2010. godine. Mere visokog stepena bezbednosti koje su, prema navodima ustavne žalbe, prema podnosiocu bile primenjene su podrazumevale segregaciju od ostalih zatvorenika – podnosilac je bio smešten u zasebnoj ćeliji odvojen od ostalih osuđenika uz stalno praćenje njegov og kretanja (s tim da je njegova privatnost bila zaštićen a prilikom korišćenja toaleta – Izveštaj CPT/Inf (2012) 17 od 1. do 11. februara 2011. godine ); da je u dvosatne svakodnevne šetnje izvođen sam, bez kontakta sa drugim osuđenicima; da je prilikom svakog kretanja izvan ćelije podnosilac ustavne žalbe bio vezan lisicama uz prisustvo najmanje četiri zatvorska čuvara. Pojačane mere bezbednosti su uključivale ograničenja u kontaktu sa spoljnim svetom uz poseb an režim za posete, tako što je podnosilac ustavne žalbe članove porodice mogao da viđa samo u zatvorenim posetama i da sa njima razgovara preko stakla, a kasnije mu je bilo omogućeno da može da vidi jednog odraslog člana porodice u otvorenoj poseti, pri čemu je u toku posete vezan za pod, a ukoliko viđa više od jednog odraslog člana porodice, može ih videti samo u režimu tzv. zatvorene posete .
Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Beogradu u postupku preispitivanja (po proteku dve godine od prethodnog produženja posebnog režima ) da li i dalje postoje razlozi da osuđeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, i nadalje bude podvrgnut strogim merama bezbednosti prilikom izdržavanja kazne zatvora, pored činjenice da je pravnosnažno osuđen na najtežu zatvorsku kaznu propisanu u Republici Srbiji zbog krivičnog dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, imao u vidu činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe lice sa specifičnim kriminološkim statusom koje i dalje uživa respekt pojedinih bivših pripadnika rasformirane Jedinice za specijalne operacije, čiji je zamenik komandanta bio, da je i dalje blizak članovima nekadašnjeg „zemunsko g klan a“, sa kojima bi se, premeštanjem na izdržavanje kazne izvan Posebnog odeljenja, ponovo povezao , kao i sa drugim osuđenim licima , i aktivirao radi realizacije različitih kriminalnih delatnosti .
U datim okolnostima, Ustavni sud smatra da osporena rešenja sadrže ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja razloga koji opravdavaju da, radi osiguranja bezbednosti Republike Srbije, podnosilac ustavne žalbe treba da bude podvrgnut strožim bezbednosnim kontrolama, koje podrazumevaju pojačan i stalni nadzor njegovog kretanja i kontakata, ograničenja njegove komunikacije sa spoljnim svetom i odvojenost od zatvorske zajednice. Navedeni zaključak je saglasan sa praksom Evropskog suda za ljudska prava koji je u više različitih predmeta, koji se tiču organizovanog kriminala, posebno onih koje su pokrenula lica povezana sa mafijaškim organizacijama, utvrdio da realna i stalna opasnost da podnosilac predstavke ponovo uspostavi kontakt sa kriminalnim organizacijama je ste element koji može opravdati čak i najoštriju primenu mer a izolacije kako bi se takva mogućnost isključila (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava Messina protiv Italije, broj predstavke 25498/94, od 28. septembra 2000. godine, stav 66.). U slučaju podnosioca ustavne žalbe navedene okolnosti su morale biti uzete u obzir.
Takođe, nadzor kretanja u svakom trenutku, izolovana šetnja osuđenog lica uz stalno prisustvo više zatvorskih čuvara, kao i bezbednosne mere koje se prema njemu preduzimaju u toku „otvorenih“ poseta, kako to tvrdi podnosilac ustavne žalbe, iako jeste neprijatno, nije samo po sebi nespojivo sa članom 25. Ustava. Ove mere služe i za obezbeđivanje sigurnosti zatvorskih čuvara, odnosno za sprečavanje stvaranja pogodnih okolnosti koje bi omogućile pokušaj bekstva koji se, čak ni u ustanovi sa najstrožim bezbednosnim merama, ne može isključiti.
Nadalje, zadatak Ustavnog suda je da utvrdi da li su kumulativni efekti posebnih uslova u kojima podnosilac ustavne žalbe izdržava kaznu zatvora imali takve negativne posledice na podnosioca ustavne žalbe da su doveli do povrede prava iz člana 25. Ustava.
S tim u vezi, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i osporenih rešenja utvrdio da, iako je podnosilac ustavne žalbe bio smešten odvojeno od ostalih zatvorenika u posebnom odeljenju sa najstrožim obezbeđenj em, odvojenom od ostatka Kazneno-popravnog zavoda u Požarevcu, on nije bio podvrgnut potpunoj socijalnoj izolaciji . Naime, podnosilac ustavne žalbe je održavao određeni stepen svakodnevnog kontakta sa zatvorskim osobljem, iako je taj kontakt bio ograničen, radi davanja instrukcija osuđenom licu i na dnevne šetnje, on je u tim kontaktima imao pravo da zahteva sastanak sa socijalnim radnikom, psihologom , nastavnikom ili vaspitačem (iz Izveštaja Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja CPT/Inf (2012) 17 od 1. do 11. februara 2011. godine) .
Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije osporio ostvarivanje prava koja su propisana citiranim odredbama Pravilnika o kućnom redu Posebnog odeljenja za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, kao što su, pored ostalih, pravo na pristup zatvorskoj biblioteci, pravo na ostvarivanje verskih prava, telefonskih razgovora i dopisivanja sa bliskim licima, kao i pravo da prati televizijski i radio program. Zatim, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac primao porodične posete i da je imao pravo na sastanke sa svojim advokatima. Stoga Ustavni sud zaključuje da podnosilac ustavne žalbe nije bio podvrgnut potpunoj izolaciji, već ograničenoj društvenoj izolaciji (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Veliko veće, Ramirez Sanchez, broj predstavke 59450/00, od 4. jula 2006. godine, stav 135 .).
Ustavni sud primećuje da je u Izveštaju Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja CPT/Inf (2012) 17 od 1. do 11. februara 2011. godine navedeno da je režim koji se primenjuje na zatvorenike smeštene u Posebnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu potrebno „iz osnova izmeniti“, te izraditi individualne planove i uključiti individualne aktivnosti sa ciljem da se zatvorenicima obezbedi adekvatna mentalna i fizička stimulacija, kao i da je neprihvatljiva praksa da se osuđenicima sistemski stavljaju lisice i pojas oko tela, bez redovne, i u kraćim vremenskim intervalima izvršene, procene pojedinačnog rizika. Ustavni sud je takođe imao u vidu i kritiku Komiteta koji se tiče zakonskog rešenja da sud po službenoj dužnosti na svake dve godine preispituje da li i dalje postoje razlozi za izdržavanje kazne zatvora u Posebnom odeljenju, te da je preporuka Evropskog komiteta da se revizija smeštaja u Posebno odeljenje vrši u kraćim vremenskim intervalima, po mogućnosti tromesečno.
Međutim, pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo ili ne tretman zabranjen članom 25. Ustava zavisi od toga u kojoj meri je on lično bio pogođen tim režimom, odnosno kakve posledice taj režim izdržavanja kazne ostavlja na podnosioca ustavne žalbe (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Van der Ven protiv Holandije, broj predstavke 50901/99, od 4. februara 2003. godine, stav 53.).
U vezi navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u toku izdržavanja kazne protekom vremena ublažavan režim senzorne i društvene izolacije podnosioca ustavne žalbe , jer kako sam navodi, u početku je članove porodice mogao da viđa samo u „zatvorenim posetama“, a sada može u otvorenoj poseti da vidi jednog odraslog člana porodice, te kako iz Izveštaja Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu Str. Pov. 78/18 od 20. jula 2018. godine, proizlazi da boravak u strogo kontrolisanim uslovima nije izazvao negativne promene u funkcionisanju podnosioca ustavne žalbe , da mu porodica pruža podršku i da je pozitivan činilac u održavanju emocionalne stabilnosti, kao i da je uočeno da se osuđeni u toku izvršenja kazne u Posebnom odeljenju disciplinovano ponaša, da prihvata propisane norme ponašanja, da ispunjava svoja prava i obaveze propisane Pravilnikom o kućnom redu, kao i da je u komunikaciji sa službenim licima korektan, Ustavni sud smatra da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da režim koji se sprovodi u Posebnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda Zabela prema podnosiocu ustavne žalbe vodi desocijalizciji, umesto resocijalizaciji. Ovo naročito imajući u vidu da iz napred navedenog proizlazi da bezbednosne mere koje su primenjene prema podnosiocu ustavne žalbe jesu zasnovane na detaljnoj i sveobuhvatnoj proceni pojedinačnog rizika, koje su vremenom revidirane u onoj meri koja je u skladu sa preporukama datim u izveštajima nadležnih službi, pri čemu se vodi lo računa o tome da podnosilac ustavne žalbe bude podvrgnut onim bezbednosnim merama koje su po vrsti i dužini trajanja srazmerne postojećem riziku zbog kojeg su uvedene , iz čega proizlazi da se u Posebnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu prema podnosiocu ustavne žalbe, u bitnom, uvažavaju preporuke CPT date u pomenutom izveštaju u pogledu revizije pojedinih mera sa ciljem da se podnosiocu ustavne žalbe obezbedi adekvatna mentalna i fizička stimulacija, što je u navedenom periodu postignuto izmenom režima porodičnih poseta , a što je doprinelo tome da kumulativni efekti zatvorskih uslova kojima je podvrgnut nisu prouzrokovali negativne promene u funkcionisanju podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud, zatim, konstatuje da je uvidom u osporena rešenja utvrdio da ona sadrže ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja svih bitnih okolnosti koje ukazuju na postojanje opasnosti da bi se podnosilac ustavne žalbe, kao lice sa specifičnim kriminološkim statusom, premeštanjem na izdržavanje kazne izvan Posebnog odeljenja, aktivirao i ponovo povezao sa drugim osuđenim licima radi realizacije različitih kriminalnih delatnosti, što bi svakako predstavljalo neprihvatljiv rizik za društvo i državni poredak Republike Srbije u smislu organizovanja izvršenja najtežih krivičnih dela, a kako iz osporenih rešenja proizlazi da boravak u strogo kontrolisanim uslovima nije izazvao negativne promene u mentalnom i emocionalnom funkcionisanju osuđenog , kao i da je uočeno da osuđeni u toku izvršenja kazne nije pokazivao poteškoće da prihvati ograničenja Posebnog odeljenja za izdržavanje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala u Kazneno-popravnom zavodu Zabela u Požarevcu, a što nije opovrgnuto navodima ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da se , u okolnostima konkretnog slučaja, i pored osmogodišnjeg trajanja ovakvog posebnog režima, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosioca da je prema njemu „pređena granica o kojoj je SRT govorio u svom I zveštaju iz 2011. godine i da se ovde nesumnjivo radi o ponižavajućem i nehumanom/neljudskom postupanju“.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 25. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.
8. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na osporene radnje, Ustavni sud je utvrdio da ustavn a žalb a ne sadrži nijedan navod o povredi prava iz člana 25. Ustava „postupanjem Ministarstva pravde – Uprave za izvršenje krivičnih sankcija“. Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.
Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na „postupanjem Ministarstva pravde – Uprave za izvršenje krivičnih sankcija“ ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
9. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe da je u postupku Višeg suda u Beogradu u predmetu Ik.Po1. 2/2018 osporenim aktima došlo do povrede Ustavom garantovanih prava podnosiocu ustavne žalbe, to nema osnova da se podnosiocu ustavne žalbe utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.
10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poz iva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).
11. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.