Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Utvrđeno je da je prvenstveno nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, uključujući dugotrajno odlučivanje o žalbi, dovelo do neopravdanog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5510/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G . iz Beograda je, 27. decembra 2017. godine, preko punomoćnika Z. J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5510/10, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 219/16 od 11. maja 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3087/11 od 28. avgusta 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl ana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporeni parnični postupak, koji je hitne prirode, trajao punih 1 2 godina; da je time podnosiocu ustavne žalbe nesumnjivo učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, a posebno zbog činjenica da je prva po redu prvostepena presuda doneta tri i po godine nakon podnošenja tužbe, da je drugi žalbeni postupak trajao četiri godine i da je Vrhovni kasacioni sud dve godine odlučivao o reviziji; da su Apelacioni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud proizvoljno protumačili obaveze podnosioca ustavne žalbe iz ugovora o radu, tačnije, utvrdili obavezu koja nije bila navedena u ugovoru o radu, niti u opisu radnog mesta na kome je podnosilac ustavne žalbe radio, prema aktu o sistematizaciji.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 15.000 evra i materijalne štete zbog izmakle dobiti u iznosu od 45.000 evra, kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta sada Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 5510/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. aprila 2005. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen og „N.“ a.d. N. S . – T . – R . c . B , radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 22. marta 2005. godine i vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 717/05.

Tuženi je 16. maja 2005. godine dostavio odgovor na tužbu. Istog dana je održano pripremno ročište. U periodu do prvog presuđenja je zakazano još 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ni je održan o (punomoćniku tuženog je uskraćeno zastupanje zbog neadekvatnog punomoćja). J edno ročište je odloženo na molbu tužioca, jedno zbog kasne predaje podneska od strane njegovog punomoćnika (podnesak predat na samom ročištu), a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka, kome je izrečena novčana kazna. U okviru dokaznog postupka je saslušano šestoro svedoka. Od Zavoda za mere i dragocene metale je dva puta tražen odgovarajući izveštaj. Ročišta su u proseku zakazivana na po dva mesec a. Glavna rasprava je zaključena 6. novembra 2009. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 717/05 od 6. novembra 2009. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca u celini usvojen. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 26. februara 2009. godine.

Tuženi je 9. marta 2009. godine godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su 16. juna 2009. godine prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu, radi donošenja odluke o žalbi. Rešenjem Gž1. 3061/09 od 7. oktobra 20 09. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 24. novembra 20 09. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 5510/10. Nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. U ponovnom postupku je održano samo jedno ročište – 17. februara 2010. godine, na kome je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke .

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5510/10 od 17. februara 201 0. godine tužbeni zahtev tužioca je u celini usvojen. Ova presuda je parničnim stran kama otpravljena 24. juna 2010. godine.

Tuženi je 28. jula 2010. godine izjavio žalbu. Rešenjem predsednika suda od 30. septembra 2010. godine predmet je preraspodeljen u rad drugom sudiji. Žalba je punomoćniku tužioca dostavljena 10. marta 2011. godine (posle dve neuspele dostave). Spisi parničnog predmeta su 15. jula 2011. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, radi donošenja odluke po žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom, u okviru koje je prvo ročište održano 13. marta 2014. godine . Zakazano je još četiri ročišta, od kojih jedno nije održano. Izveden je dokaz saslušanjem troje svedoka. Rasprava pred drugostepenim sudom je zaključena 28. avgusta 2014. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3087/11 od 28. avgusta 2014. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan. Spisi parničnog predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 12. decembra 2014. godine.

Tužilac je 3. marta 201 5. godine izjavio reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 26. marta 2015. godine. Punomoćnik tužioca je 23. novembra 2015. godine dostavio pismenu urgenciju kojom je tražio da mu se dostavi odgovor tuženog na reviziju, te da se spisi parničnog predmeta proslede Vrhovnom kasacionom sudu, što je prvostepeni sud učinio 28. decembra 2015. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 219/16 od 11. maja 2017. godine odbio reviziju tuženog kao neosnovanu. Spisi parničnog predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 4. oktobra 2017. godine, a osporena revizijska presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 28. novembra 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 7. aprila 200 5. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 219/16 od 11. maja 2017. godine, koja je punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe uručena 28. novembra 2017. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 12 godina i sedam meseci . Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka u sporu koji je hitne prirode od 1 2 godina i sedam meseci ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti postupajućih sud ova. Činjenice da je prva po redu prvostepena presuda doneta tri i po godine nakon podnošenja tužbe , da prilikom zakazivanja ročišta evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, da je kod pismene izrade prvostepene presude oba puta vidno prekoračen zakonom propisani rok, da su spisi parničnog predmeta u drugom po redu žalbenom postupku dostavljeni nadležnom drugostepenom sudu godinu dana nakon što je žalba podneta, a potom je drugostepenom sudu bilo potrebno čak tri godine da otvori raspravu, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da sud ovi ni su postupa li u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je njegov doprinos u okolnostima konkretnog slučaja neznatan, gotovo zanemarljiv, budući da je jedno ročište odloženo na njegovu molbu, a jedno zbog kasne predaje podneska.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i neznatni doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja suda.

7. Što se tiče navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni člana 179. tačka 2) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), kao i oceni da je podnosilac ustavne žalbe, prilikom izvršenja konkretnog radnog zadatka (prijem, prevoz i isporuka tečnog naftnog gasa auto-cisternom na relaciji Beograd-Niš), nemarno ispunio obavezu iz ugovora o radu po kojoj je bio dužan da vodi evidenciju u vezi sa putnim nalogom i otpremnom dokumentacijom .

U pogledu istaknute povrede prava iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da Ustav ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što pravo na rad nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporene presud e sadrž e jasn a i detaljno argumentovan a obrazloženj a, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivo j primeni merodavnog prava, sledi da su bez osnova i tvrdnje o povredi prava iz člana 60. stav 4. Ustava. Pritom, Ustavni sud konstat uje da su o zakonitosti prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe sudovi odlučivali u tri instance.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti