Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak za naknadu inflatorne štete trajao je preko deset godina, prevashodno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda i višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Jovanovića iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Miodraga Jovanovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu P. 582/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Jovanović iz Jagodine podneo je 9. januara 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Opštinskog suda u Vlasotincu P. 582/06 od 16. avgusta 2006. godine, Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1608/07 od 24. juna 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 2770/08 Sgzz. 912/08 od 11. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe iznosi hronologiju događaja koji su prethodili vođenju osporenog parničnog postupka, te s tim u vezi navodi da je predmetnom parničnom postupku prethodio vanparnični postupak u kome se odlučivalo o visini naknade za eksproprisanu nepokretnost , koji je trajao osamnaest godina, i koji se po mišljenju podnosioca vodio nepravično i u nerazumnom roku. Naveo je da je predmetni vanparnični postupak okončan rešenjem Opštinskog suda u Vlasotincu R1. 53/89 od 16. juna 1990. godine kojim je korisnik eksproprijacije obavezan da plati njegovom pravnom prethodnku određeni novačni iznos po osnovu oduzetog zemljišta i nekorišćenja tog zemljišta za period od osamnaest godina. Dodao je da je u avgustu 1998. godine pokrenuo osporeni parnični postupak pred Opštinskim sudom u Vlasotincu radi naknade inflatorne i potpune naknade štete, čiji tok detaljno izlaže i analizira sp rovedena veštačenja u tom postupku, te navodi da je Okružni sud zbog ukidanja prvostepenih presuda produžio tu "pravnu radnju" za šest godina. Takođe navodi da je na sudijama drugostepenog suda, koji je stalno ukidao prvostepene presude, odgovornost za odugovlačenje spora. Podnosilac smatra da je do povrede njegovih prava došlo zbog toga što je osporenim presudama dosuđena samo naknada štete zbog nekorišćenja oduzetog i eksproprisanog zemljišta za osamnaest godina, kako je to određeno rešenjem donetim u vanparničnom postupku, a nije dosuđena naknada štete zbog nekorišćenja oduzetog zemljišta za još šesnaest godina - odnosno za period od juna 1990. godine do avgusta 2006. godine, jer vrednost postignute koristi po osnovu eksproprijacije nije više osamnaest već trideset šest godina. Dalje navodi da je osporenom prvostepenom presudom nezakonito ponovo odlučeno o presuđenoj stvari. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude. Zahtev za naknadu štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vlasotincu P. 582/06, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe S.J. podneo je 5. avgusta 1998. godine tužbu Opštinskom sudu u Vlasotincu protiv tužene Opštine Crna Trava radi naknade štete zbog docnje u isplati po rešenju tog suda R1. 53/89 od 14. juna 1990. godine. Tužba je u toku 1998. godine proširena i na Republiku Srbiju. Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih četrnaest ročišta, dva ročišta nisu održana. Jedno ročište nije održano zbog proglašenja ratnog stanja, a drugo zbog nedolaska uredno pozvanih tuženih. U ovom delu postupka saslušana su dva svedoka i sprovedeno je finansijsko veštačenje.

Presudom Opštinskog suda u Vlasotincu P. 515/98 od 17. marta 2000. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe. Navedena prvostepena presuda ukinuta u žalbenom postupku rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 843/00 od 2. novembra 2000. godine, sa obrazloženjem da u prvostepenom postupku nije razjašnjeno da li je i kada tužiocu isplaćena naknada za oduzeto i ekspropirisano zemljište po rešenju tog suda R1. 53/89 od 14. juna 1990. godine, i s tim u vezi da li tužilac ima osnov za naplatu inflatorne štete, te da li je to pravo zastarelo.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i ponovo je određeno izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, s tim što je veštačenje povereno drugom veštaku. D o donošenja druge po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih osamnaest ročišta, nije održano deset. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, a drugo zbog toga što je nalaz sa mišljenjem veštaka strankama uručen neposredno pre ročišta. Takođe, jedno ročište nije održano iz razloga što su spisi predmeta sudiji dostavljeni neposredno pre ročišta, kako je to konstatovano na zapisniku, dok naredna dva ročišta nisu održana zbog nepristupanja veštaka koji su obavili veštačenja i koji je trebal o da usaglase nalaze, zbog čega je sud na ročištu od 25. decembra 2001. godine odredio da se ponovo sprovede veštačenje i da se poveri novom veštaku . Ročišta zakazana za 24. januar i 13. septembar 2002. godine nisu održana jer je punomoćnik tužioca na ročištima tražio iuzuzeće predsednika veća i članova veća, svih sudija i predsednika Opštinskog i Okružnog suda. Nakon što je tre ći po redu imenovani veštak dostavio nalaz 28. oktobra 2002. godine, ročište koje je bilo zakazano za 30. oktobar 2002. godine nije održano jer je strankama tada neposredno nalaz uručen, dok preostla dva ročišta nisu održana zbog nepristupanja uredno pozvanog veštaka i nedostavljanja dopunskog nalaza.

Presudom Opštinskog suda u Vlasotincu P. 585/00 od 29. januara 2003. godine odbijen je tužbeni zahtev.

Okružni sud u Leskovcu je 19. maja 2003. godine doneo rešenje Gž. 750/03 kojom je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, sa konstatacijom da i pored nekoliko finansijskih veštačenja nije razjašnjena ključna činjenica za ishod spora - isplata naknade utvrđene u vanparničnom postupku u predmetu R1. 53/89 od 14. juna 1990. godine, sa nalogom da prvostepeni sud u ponovnom postupku od punomoćnika tužioca, pod pretnjom posledica propuštanja, zatraži izjašnjenje po kom osnovu traži isplatu - da li po osnovu rešenja donetog u vanparničnom postupku kao i razliku do potpune naknade i kako tu razliku opredeljuje, ili potražuje samo jedan od ta dva iznos a. Do donošenja treće po redu prvostepene presude P. 587/03 od 31. oktobra 2003. godine kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev, pred Opštinskim sudom u Vlasotincu održana su tri ročišta i saslušana dva svedoka. Navedena prvostepena presuda preinačena je presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 45/04 od 9. januara 2004. godine u delu odluke o kamati, dok je u preostalom delu potvrđena.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1445/04 od 9. decembra 2004. godine ukinute su prvostepena i drugostepena presuda i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon sprovedenog dopunskog finansijskog veštačenja, jednog neodržanog i jednog održanog ročišta, prvostepeni sud je doneo presudu P. 180/05 od 6. aprila 2005. godine kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev. Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1400/05 od 18. avgusta 2005. godine prvostepena presuda je ukinuta u usvajajućem delu, sa obrazloženjem da nisu potpuno i pravilno utvrđene odlučne činjenice za valjanu primenu odredbe člana 278. Zakona o obligacionim odnosima i visine štete koju je tužilac pretrpeo zbog kašnjenja u isplati u uslovima dejstva visoke inflacije. U tom smislu dati su nalozi da se sprovedu odgovarajuća veštačenja.

Nakon ukidanja četvrte po redu donete prvostepene presude, prvostepeni sud je odredio izvođenje dokaza preko veštaka finansijske i veštaka poljoprivredne struke u skladu sa nalogom iz rešenja drugostepenog suda. Ročište koje je bilo zakazano za 12. decembar 2005. godine nije održano, jer na isto nisu pristupili tužilac i njegov punomoćnik, kao ni zastupnik Republike Srbije, a na sledećem ročištu održanom 27. decembra 2005. godine doneto je rešenje o prekidu postupka zbog smrti tužioca. Na predlog podnosioca ustavne žalbe i ostalih tužiočevih naslednika postupak je nastavljen rešenjem od 17. maja 2006. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Vlasotincu P. 582/06 od 16. avgusta 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2672/06 od 3. maja 2007. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka - nalaganja podnosiocu ustavne žalbe i ostalim tužiocima da urede zahtev za izuzeće koji je istaknut zajedno sa žalbom izjavljenom protiv prvostepene presude, obzirom da je uopšteno traženo izuzeće sudija Okružnog suda u Leskovcu. Po izdatom nalogu za uređenje postupljeno je 24. maja 2007. godine, nakon čega su spisi dostavljeni drugostepenom sudu.

Osporenom presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1608/07 od 24. juna 2008. godine odbijene su žalbe parničnih stranaka i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv drugostepene presude podnosilac ustavne žalbe izjavio je reviziju u kojoj je između ostalog istakao da smatra da je veštačenje iznosa naknade štete zbog nekorišćenja voćnjaka trebalo uraditi ne za 18 godina , kako je određeno rešenjem donetim u vanparničnom postupku, već za 36 godina, ako za to ima osnova jer se radi o presuđenoj stvari.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2770/08 Sgzz. 912/08 od 11. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv drugostepene presude i odbačen je kao nedozvoljen njihov zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv prvostepene i drugostepene presude. U obrazloženju presude Vrhovni sud Srbije ponovio je činjenično utvrđenje nižestepenih sudova iz kog proizilazi da je rešenjem Opštinskog suda u Vlasotincu R1. 53/89 (Vrhovni sud očiglednom omaškom samo u ovom delu obrazloženja navodi da je reč o rešenju R1. 53/09) od 14. juna 1990. godine korisnik eksproprijacije (čiji su pravni sledbenici tuženi) obavezan da pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe plati 443.358,00 tadašnjih dinara, a od kog iznosa - po osnovu naknade za eksproprisano i oduzeto zemljište iznos od 202.500,00 tadašnjih dinara i po osnovu nekorišćenja voćnjaka za vreme od 18 godina iznos od 240.858,00 tadašnjih dinara kao i troškove postupka, i da je tužena Opština Crna Trava po osnovu rešenja o izvršenju pomenutog suda I. 944/91 od 30. avgusta 1991. godine, 23. oktobra 1992. godine isplatila pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe tadašnjih 178. 526,00 dinara u vreme visoke inflacije. Takođe je navedeno da ovaj iznos predstavlja obračunat iznos isplaćene naknade dosuđene rešenjem Opštinskog suda u Vlasotincu R1. 53/89 od 14. juna 1990. godine, koji ukupno po oba osnova iznosi 443.358,00 tadašnjih dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja tog rešenja do isplate, kao i troškove postupka, te da je valorizacijom za period od dana isplate do izvršenog dopunskog veštačenja 25. oktobra 2005. godine utvrđena nominalna vrednost isplaćenog iznosa od 178.526,00 dinara. Tako dobijeni iznos oduzet je od utvrđenog iznosa tržišne vrednosti poljoprivrednog zemljišta, pa je dobijena razlika dosuđena podnosiocu ustavne žalbe i ostalim tužiocima. I prema nalaženju Vrhovnog suda Srbije, šteta za podnosioca i ostale tužioce u odnosu na dosuđenu i isplaćenu naknadu po rešenju R1. 53/89 od 14. juna 1990. godine predstavlja tržišnu vrednost poljoprivrednog zemljišta prema karakteristikama, kvalitetu, površini i drugim elementima kakvo je najpribližnije oduzetom zemljištu. Prema nalaženju Vrhovnog suda Srbije, osnov za obračun naknade inflatorne štete po ovom osnovu u smislu odredbe člana 15. a u vezi člana 278. i člana 190. Zakona o obligacionim odnosima ne može biti tržišna vrednost građevinskog zemljišta, jer je naknada određena i plaćena za oduzeto poljoprivredno zemljište. Navedeno je i to da je isplaćeni iznos od tadašnjih 178.526,00 dinara bio osnov i za obračun inflatorne štete za isplaćenu naknadu za nekorišćenje voćnjaka 18 godina, te da su suprotno navodima revizije sudovi u celosti odlučili o tužbenom zahtevu za naknadu inflatorne štete.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ust ava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano je : da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.); da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje, kao i da ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 278.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/ 02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 .).

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, odnosno razloga na kojima se zasnivaju tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da podnosilac pored navoda koji se tiču odugovlačenja parničnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu P. 582/06 ukazuje i na dugo trajanje vanparničnog postupka koji je prethodio pomenutoj parnici. S tim u vezi, Ustavni sud, suprotno stanovištu podnosioca, smatra da ova dva postupka ne predstavljaju jedinstvenu celinu, zbog čega je predmet razmatranja Suda sa aspekta povrede prava na suđenje u razumnom roku isključivo pomenuti parnični postupak. Ovo stoga što se u navedenim postupcima odlučivalo o različitim pravima, pri čemu je vanparnični postupak pravnosnažno okončan u toku 1990. godine, dakle, pre proglašenja Ustava Republike Srbije.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenuo pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe S.J, te da je nakon smrti S.J, podnosilac ustavne žalbe stupio na njegovo mesto u maju 2006. godine. Ustavni sud je takođe utvrdio da je parnični postupak pokrenut 5. avgusta 1998. godine i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2770/08 Sgzz. 912/08 od 11. novembra 2009. godine. Imajući u vidu da je tek stupanjem u parnicu podnosilac ustavne žalbe stekao svojstvo stranke u postupku, a da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak trajao preko deset godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U konkretnom slučaju radi se o postupku koji je vođen radi naknade inflatorne štete , u kojem se kao sporno postavilo pitanje da li je izvršena isplata naknade za oduzeto i eksproprisano zemljište, i ako jeste , da li postoji osnov za isplatu inflatorne štete i potpunu naknadu štete, zbog čega se prema stanovištu Ustavnog suda, osporeni postupak može smatrati složenim zbog veštačenja koje je trebalo sprovesti.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe imao je legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči u kratkom roku, jer se zahtevom tražila naknada inflatorne štete zbog obezvređivanja iznosa koji je plaćen u uslovima visoke inflacije za eksproprisano zemljište .

Što se tiče ponašanja podnosioca ustavne žalbe i njegovog pravnog prethodnika, Ustavni sud ocenjuje da je na njihovoj strani bilo propusta koji su uticali na dužinu trajanja parnice. Naime, do stupanja podnosi oca ustavne žalbe u parnicu, dva ročišta nisu održana zbog toga što je punomoćnik pravnog prethodnika podnosioca tražio izuzeće predsednika veća, odnosno svih sudija i predsednika Opštinskog i Okružnog suda. Takođe, zbog uopštenog zahteva podnosioca ustavne žalbe za izuzeće sudija Okružnog suda u Leskovcu izjavljenog uz žalbu protiv prvostepene presude , spisi predmeta su morali biti vraćeni prvostepenom sudu radi nalaganja podnosiocu da uredi pomenuti zahtev, što je za posledicu imalo da postupak odlučivanja o žalbi duže traje.

Međutim, i pored određenog doprinosa na strani podnosioca i njegovog pravnog prethodnika, te složenosti predmeta, Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je tokom osporenog parničnog postupka, doneo pet prvostepenih presuda, od kojih su četiri ukidane (tri presude su ukinute rešenjima Okružnog suda u Leskovcu, a jedna rešenjem Vrhovnog suda Srbije). Pri tome, prve dve prvostepene presude su ukinute iz razloga što i pored nekoliko finansijskih veštačenja sprovedenih na okolnost vrednosti utvrđene naknade za oduzeto zemljište prethodno nije razjašnjena ključna činjenica za ishod spora - da li je i kada pravnom prethodniku podnosioca isplaćena naknada za oduzeto i ekspropirisano zemljište po rešenju R1. 53/89 od 14. juna 1990. godine, dok su ostale prvostepene presude ukidane zbog nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja koje se ticalo obima i visine štete, pa su u tom smislu prvostepenom sudu davani nalozi za sprovođenje odgovarajućih veštačenja. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets v. Ukraina od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud je ocenio da u navedenom postupku prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Odugovlačenju postupka je doprinelo i to što je prvostepeni sud na istu okolnost nekoliko puta sprovodio finansijska veštačenja, kao i to što nekoliko ročišta nije održano zbog nepristupanja veštaka . Stoga je ocenjeno da uprkos određenoj složenosti predmeta spora to ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari i trajanje postupka preko jedanaest godina .

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, krećući se u granicama zahteva, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud u (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke .

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito razloge koji se navode u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava vidi u tome što osporenim presudama, pored dosuđenog iznosa na ime inflatorne i potpune naknade štete, koji je utvrđen valorizacijom iznosa određenog rešenjem donetim u vanparničnom postupku, a koji u sebi sadrži naknadu za oduzeto zemljište i naknadu zbog nekorišćenja voćnjaka za period od 18 godina, te valorizacijom kasnije isplaćenog iznosa po tom rešenju u uslovima inflacije, nije dosuđena naknada zbog nekorišćenja voćnjaka za još 16 godina posle donošenja rešenja u vanparničnom postupku, odnosno za period od juna 1990. godine do avgusta 2006. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da inflatorna šteta podrazumeva štetu koja je nastala usled obezvređivanja novčanog potraživanja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom u uslovima visoke inflacije . U konkretnom slučaju, pravnosnažnom sudskom odlukom , donetom u vanparničnom postupku, utvrđena je naknada zbog nekorišćenja voćnjaka za period od osamnaest godina. Pravo na naknadu zbog nekorišćenja voćnjaka u kasnijem periodu, nakon donošenja rešenja R1. 53/89 od 14. juna 1990. godine, nije utvrđeno pomenutim rešenjem, niti bilo kojom drugom sudskom odlukom . U konkretnom slučaju, redovni sudovi su se kretali u granicama postavljenog zahteva i činjeničnih navoda na kojima je zahtev zasnovan a koji se tiču naknade inflatorne štete, što je istakao i Vrhovni sud Srbije ocenivši da je , suprotno navodima revizije , o zahtevu u celosti odlučeno, pa s u po nalaženju Ustavnog suda , navodi o povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovani.

U vezi sa izloženim, ne mogu se prihvatiti ni tvrdnje podnosioca o tome da se radi o presuđenoj stvari, jer u osporenom parničnom postupku u odnosu na ranije okončani vanparnični postupak ne postoji identitet stranaka, predmeta tužbenog zahteva i činjeničnog stanja. Ovo stoga što se, kako je to već rečeno, u vaparničnom postupku utvrđivala naknada za eksproprisano i oduzeto zemljište, a u parničnom postupku pravo na naknadu potpune i inflatorne štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda prava na pravično suđenje, odbacio kao očigledno neosnovanu, kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević