Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnim postupcima

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u dva parnična postupka koja su trajala 23, odnosno 24 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S, iz T, Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, ne sednici Veća održanoj 16. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu 2P. 828/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čajetini P. 229/ 90) i u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Užicu 2P. 479/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Čajetini P. 59/89) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredb ama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz T, Č, je 11. januara 2011. godine, preko punomoćnika V. D. Đ, advokata iz U, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Čajetini u predmetima P. 229/90 i P. 59/89. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je u predmetu P. 59/89 još 1989. godine podneo tužbu radi naknade štete Opštinskom sudu u Čajetini protiv tuženog G. p. "Z.", U.; da je predmetni postupak 5. novembra 2008. godine, dakle nakon 19 godina, prekinut zbog otvaranja stečaja nad tuženim; da je u predmetu P. 229/90, još 1990. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čajetini, radi naknade štete protiv tuženog "E.", d.o.o. - "E." U. i da je zadnje ročište u tom predmetu održano 8. septembra 2009. godine; da je od 2010. godine predmet u nadležnosti Osnovnog suda u Užicu pod brojem 2P. 828/10, kada i pored njegovih brojnih urgencija nije održano ni jedno ročište; da mu je neefikasnim postupanjem nadležnih sudova u predmetnim parničnim postupcima, a koji još uvek nisu okončani i traju više od 20 godina, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahteva i naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pr avna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu 2P. 828/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čajetini P. 229/90) i predmeta Privrednog suda u Užicu 2P. 479/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Čajetini P. 59/89), utvrdio relevantne činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

- Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu 2P. 828/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čajetini P. 229/90) utvrđeno je sledeće:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. maja 1990. godine, sa još jednim tužiocem podneo tužbu Opštinskom sudu u Čajetini protiv tuženog J. p. „E.“, U, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 229/90.

Pred Opštinskim sudom u Čajetini održano je deset ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci i izvršeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke, dok tri ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, a jedno zbog pokušaja rešenja spora mirnim putem.

Na ročištu od 12. marta 1999. godine tužba je proširena i na drugog tuženog, pogon J. p. "E." "24. septembar".

Na ročište od 16. novembra 1999. godine nije pristupio novooznačeni tuženi "24. septembar" i nije se izjasnio da li stupa u parnicu kao tuženi, pored već postojećeg tuženog "E." U. Podneskom od 16. novembra 1999. godine sud je tražio od novooznačenog tuženog da se izjasni da li pristaje na proširenje tužbe, o čemu se on nije izjasnio. Na ročištu od 2. decembra 1999. godine, tužioci su se izjasnili da neće podnositi posebnu tužbu protiv "24. septembra", i ostali su pri tužbi prema tuženom "E." Užice.

Presudom Opštinskog suda u Čajetini P. 229/90 od 21. juna 2004. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocima naknadi štetu na parcelama i u iznosima označenim u izreci presude i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 1250/04 od 13. septembra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Čajetini P. 229/90 od 21. juna 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 257/04 i održano je pet ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta i iskazi svedoka, saslušane su parnične stranke, izvedeni su dokazi veštačenjem od strane veštaka geodetske struke, veštaka poljoprivredne struke i veštaka šumarske struke, dok četiri ročišta nije bilo održano i to: tri iz procesnih razloga a jedno zbog bolesti tužioca.

Rešenjem Opštinskog suda u Čajetini P. 257/04 od 11. marta 2005. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti drugog tužioca i određeno je da će se prekinuti postupak nastaviti kad naslednici umrlog preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učini.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 629/05 od 4. maja 2005. godine, donetom po žalbi podnosioca, preinačeno je rešenje Opštinskog suda u Čajetini P. 257/04 od 11. marta 2005. godine, tako što je utvrđeno da nema mesta prekidu postupka, po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Rešenjem Opštinskog suda u Čajetini P. 257/04 od 13. februara 2006. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari jer je tuženi prestao da postoji i određeno je da će se prekinuti postupak nastaviti kad pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine, a zatim je 17. aprila 2006. godine nastavljen prekinuti postupak.

Presudom Opštinskog suda u Čajetini P. 156/06 od 16. juna 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade pričinjene štete na određenim parcelama isplati iznose bliže opisane u izreci presude i odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

U postupku odlučivanja o žalbi tužioca, rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 859/08 od 22. oktobra 2008. godine usvojena je žalba tužioca, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Čajetini P. 156/06 od 16. juna 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, zatim je predmet dobio broj P. 217/08.

Rešenjem Opštinskog suda u Čajetini P. 217/08 od 3. decembra 2008. godine naloženo je tužiocu da tužbu uredi, te je 12. januara 2008. godine tužilac uredio tužbu.

Dalje je pred Opštinskim sudom u Čajetini održano četiri ročišta, na kojima su pročitani spisi predmeta i sva dokumentacija, saslušani su svedoci i parnične stranke, izvedeni su dokazi dopunskim veštačenjem od strane veštaka iz oblasti poljoprivrede. Poslednje ročište održano je 8. septembra 2009. godine i od tada je podnosilac slao sudu urgencije za zakazivanje ročišta. Pred Osnovnim sudom u Užicu kao nadležnim sudom od 2010. godine, prvo ročište je održano 25. aprila 2011. godine, a zatim sledeće 5. septembra 2011. godine i predmet je dobio broj 2P. 828/10.

Presudom Osnovnog suda u Užicu 2P. 828/10 od 6. septembra 2001. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade štete isplati, i to: na ime nemogućnosti korišćenja katastarske parcele broj 2993, katastarske opštine R, iznos od 667,00 dinara, na ime posečenih stabala na katastarskoj parceli broj 2996 iste katastarske opštine, iznos od 7.207,00 dinara, na ime posečene žive ograde, na katastarskoj parceli broj 184, Katastarske opštine T, iznos od 6.300,00 dinara, na ime nabacanog kamenja i zemlje, na katastarskoj parceli broj 337/2 iste katastarske opštine, iznos od 10.440,00 dinara, na ime posečene žive ograde, jednog bagrema i jedne trešnje, na katastarskoj parceli broj 327/1 iste katastarske opštine iznos od 11.160,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, dok je odbijen kao neosnovan veći tužbeni zahtev tužioca, da se tuženi obaveže i isplati mu na ime nemogućnosti korišćenja katastarske parcele broj 2993, Katastarske opštine R, iznos od još 49.333,00 dinara, na ime posečenih stabala na katastarskoj parceli broj 2996 iste katastarske opštine, iznos od još 14.414,00 dinara, na ime posečene žive ograde, na katastarskoj parceli broj 184, Katastarske opštine T, iznos od još 13.700,00 dinara, na ime nabacanog kamenja i zemlje, na katastarskoj parceli broj 337/02 iste katastarske opštine, iznos od još 9.560,00 dinara, na ime posečene žive ograde, jednog bagrema i jedne trešnje, na katastarskoj parceli broj 327/1 iste katastarske opštine, iznos od još 28.840,00 dinara i na ime nemogućnosti korišćenja katastarske parcele broj 336/1 iste katastarske opštine, iznos od 30.00,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 2. novembra 2005. godine, pa do konačne isplate, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznose od 667,00 dinara, 5.240,00 dinara, 6.300,00 dinara, 10.440,00 dinara i 11.160,00 dinara, počev od 2. novembra 2005. godine pa do 6. septembra 2011. godine; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 32.230,00 dinara. Navedena presuda je ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Užicu 2P. 828/10 od 20. juna 2012. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Presudom Višeg suda u Užicu Gž. 804/12 od 20. maja 2013. godine, donetom o žalbama parničnih stranaka, u stavu prvom izreke ukinuta je presuda Osnovnog suda u Užicu 2P. 828/10 od 6. septembra 2011. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 20. juna 2012. godine, tako ista glasi: „Obavezuje se tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati: za nemogućnost korišćenja katastarske parcele broj 2993, Katastarske opštine R. počev od 1989. godine zaključno sa 2011. godinom iznos od 21.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 2. juna 2011. godine pa do konačne isplate, zbog posečenih stabala sa izgubljenim prirastom na katastarskoj parceli broj 2996 iste katastarske opštine iznos od 11.789,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. maja 2011. godine pa do konačne isplate, za posečenu živu ogradu na katastarskoj parceli broj 184, Katastarske opštine T. iznos od 7.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. maja 2011. godine, pa do konačne isplate, za posečenu živu ogradu, orah, trešnju i bagrem na katastarskoj parceli broj 327/1 iste katastarske opštine iznos od 12.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. maja 2011. godine pa do konačne isplate, za nemogućnost rasta nove šume usled nabacivanja kamenja na katastarsku parcelu broj 337/2 iste katastarske opštine iznos od 11.340,00 dinara“, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. maja 2011. godine pa do konačne isplate“ (stav prvi izreke); u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan veći iznos tužbenog zahteva tužioca prema tuženom, i to – na ime tražene naknade štete za nemogućnost korišćenja katastarske parcele broj 2993, Katastarske opštine R. u iznosu od 21.000,00 dinara, sa traženom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, kao i za traženu kamatu na dosuđeni iznos od podnošenja tužbe do 2. juna 2011. godine, za posečena stabla na katastarskoj parceli broj 2996 iste katastarske opštine iznos od 11.789,50 dinara, sa traženom kamatom od podnošenja tužbe do isplate i na dosuđeni iznos od podnošenja tužbe do dosuđene kamate 30. maja 2011. godine, za traženu kamatu na ime naknade štete za katastarsku parcelu broj 184, Katastarske opštine T. na dosuđeni iznos od dana podnošenja tužbe do dosuđene kamate 30. maja 2011. godine, za traženu kamatu na dosuđeni iznos za katastarsku parcelu broj 327/1 iste katastarske opštine od podnošenja tužbe do dosuđene kamate 30. maja 2011. godine, i za traženu kamatu na dosuđeni iznos naknade štete za katastarsku parcelu broj 337/2 od podnošenja tužbe pa do dosuđene kamate 30. maja 2011. godine i za traženu naknadu za neisplaćene usluge kopanja stubnog mesta broj 79 na katastarskoj parceli broj 336/1 iste katastarske opštine u iznosu od 50.000,00 dinara, sa kamatom od podnošenja tužbe do konačne isplate u stavu trećem izreke obavezuje se tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 221.760,00 dinara.

- Uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Užicu 2P. 479/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Čajetini P. 59/89) utvrđeno je sledeće:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. februara 1989. godine podneo Opštinskom sudu u Čajetini tužbu protiv P. "Z.", U, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 59/89.

Pred Opštinskim sudom u Čajetini održana su ročišta 20. februara i 13. marta 1989. godine, ročišta zakazana u 2006. godini - 25. avgusta, 17. oktobra i 20. novembra 2006. godine nisu održana iz procesnih razloga, dok je ročište zakazano za 20. juna 2008. godine, održano.

Iz spisa je utvrđeno da je tokom 1992. godine predmet P. 59/89 dostavljen G. z. "I. m. s", radi veštačenja i da je tamo predmet bio izgubljen. U 2004. godini sud je tražio obnovu spisa, međutim od 1992. godine do 2004. godine, dakle 12 godina u spisima nema dokaza da se podnosilac ustavne žalbe interesovao kod suda za ubrzanje i okončanje predmetnog postupka.

Rešenjem Opštinskog suda u Čajetini P. 59/08 od 5. novembra 2008. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari zbog otvaranja postupka stečaja nad tuženim i određeno je da će se prekinuti postupak nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenik pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine. Na zahtev podnosioca za nastavak postupka, rešenjem Osnovnog suda u Užicu 2P. 2223/11 od 20. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke, nastavljen je postupak prekinut rešenjem Opštinskog suda u Čajetini P. 59/89 od 5. novembra 2008. godine, a u stavu drugom izreke Osnovni sud u Užicu se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i u stavu trećem izreke određeno da se predmet ustupi Privrednom sudu u Užicu kao nadležnom sudu na dalji postupak.

Pred Privrednim sudom u Užicu predmet je dobio broj 2P. 120/12 i održana su dva ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušane parnične stranke i pročitani su spisi predmeta, dok dva ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Presudom Privrednog suda u Užicu 2P. 120/12 od 7. juna 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se prema tuženom P. "Z." u stečaju utvrdi potraživanje po osnovu naknade štete u iznosu od 600.00,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 18. septembra 2012. godine do isplate.

U odlučivanju o žalbi tužioca protiv navedene presude, rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 7512/12 od 27. septembra 2012. godine ukinuta je presuda Privrednog suda u Užicu 2P. 120/12 od 7. juna 2012. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Privrednim sudom u Užicu predmet je dobio broj 2P. 479/12 i održano je pet ročišta, na kojima su izvedeni dokazi uviđajem na licu mesta sa veštakom građevinske struke, dopunskim veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, saslušane su parnične stranke, dok jedno ročište nije održano iz procesnih razloga.

Presudom Privrednog suda u Užicu 2P. 479/12 od 27. decembra 2012. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je potraživanje tužioca prema tuženom u stečaju u iznosu od 43.263,00 dinara, sa zateznom kamatom od 12. septembra 2012. godine do isplate; stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca da se utvrdi potraživanje prema tuženom u stečaju u iznosu od 556.737,00 dinara, sa zateznom kamatom od 12. septembra 2012. godine do isplate; stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužiocu plati iznos od 68.931,00 dinara na ime troškova parničnog postupka, dok u preostalom delu svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Blagovremenim žalbama tuženi je pobijao navedenu presudu u stavu prvom i trećem izreke, a tužilac u stavu drugom izreke, kao i odluku o troškovima.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1143/13 od 20. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično su odbijene žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrđena je presuda Privrednog suda u Užicu 2P. 479/12 od 27. decembra 2012. godine u delu stava prvog izreke kojim je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 43.263,00 dinara, sa kamatom od 17. decembra 2012. godine do isplate, kao i u stavu drugom izreke; u stavu drugom izreke delimično je preinačena navedena presuda u delu stava prvog izreke u odnosu na odluku o kamati i u stavu trećem izreke i presuđeno tako da se odbija zahtev tužioca da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom na ime zatezne kamate na iznos od 43.2630,00 dinara za period od 12. septembra 2012. godine do 16. decembra 2012. godine; obavezan je tuženi da tužiocu plati iznos od 44.881,00 dinara na ime troškova spora; odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenih parničnih postupaka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i prema Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet P. 229/90 bio nerešen 16 godina i šest meseci, a predmet P. 59/89 je bio nerešen 17 godina i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 29. maja 1990. godine u predmetu P. 229/90 i 4. februara 1989. godine u predmetu P. 59/89.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnim postupcima, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u predmetnim parničnim postupcima nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se oni okončali u razumnom roku i da bi se o tužbama podnosioca odlučilo bez neopotrebnog odlugovlačenja.

U predmetu P. 229/90, od podnošenja tužbe 29. maja 1990. godine, prva prvostepena presuda je doneta posle 14 godina i u tom periodu bilo je održano samo deset ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je odlučio posle tri meseca, tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, dalje, nova prvostepena presuda je doneta posle dve godine i u tom dvogodišnjem periodu nadležni prvostepeni sud je odlučivao o procesnim pitanjima, održano je pet ročišta dok tri ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je posle više od dve godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim je pred prvostepenim sudom u ponovnom postupku održano četiri ročišta i nakon ročišta od 8. septrembra 2009. godine prvo sledeće ročište je održano posle skoro dve godine, a nova prvostepena presuda je doneta tek 6. septembra 2011. godine, dok je drugostepeni sud odlučio posle godinu i po dana. Dakle, trajanje parničnog postupka od 23 godine predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka koje se ne može ničim opravdati, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Posebnu odgovornost za dugogodišnje trajanje predmetnog postupka snosi prvostepeni sud koji je nedelotvorno postupao, koji je prvu prvostepenu presudu doneo nakon 14 godina od podnete tužbe.

Iako je predmetni postupak zahtevao izvođenje većeg broja dokaza radi utvrđenja činjeničnog stanja, i to veštačenjem od strane veštaka više struka, za trajanje postupka od 23 godine nema nikakvog opravdanja. Po oceni Suda, podnosilac u ovom postupku nije doprineo dužini njegovog trajanja posebno imajući u vidu da je više puta zahtevao ubrzanje postupka, a sam predmet spora bio je za njega od materijalnog značaja.

U predmetu P. 59/89, nakon podnošenja tužbe 4. februara 1989. godine održana su dva ročišta u 1989. godini, zatim je predmet izgubljen 1992. godine u institutu u kome je vršeno veštačenje i tek je 2004. godine sud tražio obnovu spisa. Dakle, od 1992. godine do 2004. godine (12 godina) predmet je bio izgubljen, a da nadležni sud u tom periodu nije tražio obnavljanje spisa izgubljenog predmeta. Zatim je postupak bio prekinut tri godine zbog stečaja tuženog i na zahtev podnosioca je nastavljen i dalje, početkom 2012. godine predmet je bio ustupljen Privrednom sudu u Užicu kao nadležnom sudu.

Privredni sud u Užicu je efikasno i delotvorno postupao i posle šest meseci je odlučio, dok je drugostepeni sud posle tri meseca ukinuo prvostepenu presudu, te je nova prvostepena presuda doneta posle dva meseca a drugostepeni sud je pravnosnažano odlučio posle tri meseca. Dakle, predmetni parnični postupak je trajao 24 godine što po svim merilima i kriterijumima kako ovog suda tako i međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava predstavlja nerazumno trajanje postupka.

Posebnu odgovornost za dugogodišnje trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji 12 godina nije tražio obnavljanje spisa izgubljenog predmeta.

Po oceni Suda, podnosilac je u značajnoj meri doprineo trajanju postupka jer, takođe, 12 godina nije pokazao nikakvo interesovanje za tok predmetnog postupka u smislu slanja eventualnih urgencija sudu za ubrzanje postupka. Imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, nema sumnje da je ishod spora bio od materijalnog značaja za podnosioca.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Čajetini u predmetima P. 229/90 i P. 59/89, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u predmetnim postupcima ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnim postupcima, a posebno dužinu trajanja predmetnih postup aka, u koji se ne računa period od tri godine kada je postupak P. 59/89 bio prekinut, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka u predmetu P. 59/89. Takođe prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete Sud je posebno cenio i značaj predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležn ih sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije pružio dokaze da je u predmetnim postupcima pretrpeo materijalnu štetu, te je taj zahtev odbačen u tački 3. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnogsuda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.