Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko devet godina. Zbog neefikasnosti prvostepenog suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R . iz Lazarevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 7. juna 20 23. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1622/17 (prvobitno predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14830/11) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. R . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . iz Lazarevca je , 3 . decembra 2020. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4742/19 od 1. oktobra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na jednaku zaštitu prava iz član 36. stav 1. Ustava.

Osporenom presudom je pravnosnažno odbijem tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe radi naknade nematerijalne štete. U ustavnoj žalbi se ističe da je parnični postupak u kome j e doneta osp orena presuda trajao više od devet godina, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, a povreda prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava se obrazlaže navodima kojima se osporava pravil nost utvrđenog činjeničnog stanja i ističe da je nepravilan zaključak nadležnog suda da nema odgovornosti tuženog Garantnog fonda za naknadu štete.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i naloži istom sudu da donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude T rećeg osnovnog suda u Beogradu P. 1622/17 od 8. juna 2018. godine, kao i da m u dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 1622/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. jula 2011. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond, Beograd, radi naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo usled telesne povrede od strane nepoznatog motornog vozila. Tuženi je odgovorio na tužbu 26. jula 2011. godine.

Pripremno ročište pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu je održano 12. decembra 2011. godine. Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu Prvi osnovni sud u Beogradu, a zatim Treći osnovni sud u Beogradu, su zakazali još 13 ročišta, od kojih nije održano sedam, i to: šest iz razloga na strani suda i jedno zbog štrajka advokata.

U sprovedenom postupku, prvostepeni sud je izveo dokaze uvidom u pismene dokaze, saslušao pet svedoka i izveo dokaz veštačenjem veštaka neuropsihijatra V. B. i veštaka hirurga ortopeda traumatologa B. G, na čije nalaze i mišljenja stranke nisu imale primedbi. Veštak neur opsihijatar je trebalo da se izjasni na okolnost dužine intenziteta i trajanja straha, te da li je takav strah mogao da dovede do umanjenja opšte životne aktivnosti, a ukoliko jeste u kom pr ocentu, pri čemu bi se sudski veštaci usaglasili oko opšte životne aktivnosti, a veštak hirurg ortoped traumatolog na okolnost vezano za fizičke bolove i umanjenje opšte životne aktivnosti, te da li je došlo do umanjenja estetskog izgleda.

Treći osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 14830/11 od 24. juna 2016. godine, u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog, a do traženog iznosa , a u stavu trećem izreke odlučio o troškovima postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 19. septembra 2016. godine.

Rešavajući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 1082/17 od 8. marta 2017. godine, ukinuo presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 14830/11 od 24. juna 2016. godine u stavu prvom i trećem izreke i u tom delu predmeta vratio spise prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi su dostavljeni prvostepenom sudu 27. marta 2017. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su dva ročišta (18. januara i 8. juna 2018. godine) i saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke.

Treći osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 1622/17 od 8. juna 2018. godine, odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, umanjenja životne aktivnosti, pretrpljenog straha i umanjenja estetskog izgleda isplati ukupan iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. juna 2018. godine kao dana presuđenja pa do isplate i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu petog oktobra 2018. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 4724/19 od 1. oktobra 2020. godine, odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 1622/17 od 8. juna 2018. godine. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi da je navedeno činjenično stanje utvrđeno pravilno i pouzdano, pravilnom ocenom izvedenih dokaza u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, te da navodima u žalbi tužioca pravilnost činjeničnog utvrđenja nije dovedena u sumnju, a u istoj nisu isticane nove činjenice, niti predlagani novi dokazi u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku. Takođe se navodi: da je stanovište i tog suda da izvedeni dokazi ne daju osnova za zaključak da je tužilac povređen od strane nepoznatog vozila, na čemu bi se zasnivala pasivna legitimacija tuženog, te da stoga nema uslova za primenu odredbe člana 99. stav 2. tačka 2. Zakona o osiguranju imovine i lica; da i da pasivna legitimacija tuženog postoji, potraž ivanje tužioca za naknadu nematerijalne štete je zastarelo, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, jer su posledice povređivanja tužioca bile konačne u novembru 2006. godine nakon završetka lečenja, pa kako je tužba podneta tek 7. jula 2011. godine, to je protekao subjektivni rok od tri godine za potraživanje naknade štete.

Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 30. novembra 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe u ovom sporu, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) na osnovu koga je okončan osporeni parnični postupak.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni s ud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 7. jula 2011. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu od 1. oktobra 2020. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine je podneta ustavna žalba, trajao devet godina i skoro tri meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde nije radilo o posebno složenom sporu i da činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori, kao ni sprovedeni dokazni postupak , ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ima o opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i da sam nije doprineo trajanju postupka .

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem. Ustavni sud je ocenio da nema opravdanja za to što je prva prvostepena presuda doneta posle četiri godine i 11 i po meseci od podnošenja tužbe. Ovde se ima u vidu da polovina od zakazanih ročišta nije održana (sedam ročišta), od kojih šest iz razloga na strani suda. U ponovnom prvostepenom postupku, Treći osnovni sud u Beogradu je prvo ročište zakazao posle osam i po meseci po vraćanju spisa iz drugostepenog suda. Takođe, budući da je u ovom predmetu u prvostepenom postupku dva puta došlo do promene postupajućeg sudije, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije , od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Tako se u sudskom zapisniku u spisima predmeta konstatuje da ročište zakazano za 21. decembar 2012. godine nije održano „zbog preraspodele predmeta“, koja je prethodno izvršena rešenjem predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu od 30. oktobra 2012. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1622/17 (prvobitno predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14830/11), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 10/23 ), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava osporenom presud om Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4742/19 od 1. oktobra 2020. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi u osnovi ponavljaju navodi koje je podnosilac iznosio u žalbi protiv prvostepene presude, kao i da je Apelacioni sud u Beogradu dao iscrpne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku, izjasnivši se pri tome detalj no o žalbenim navodima podnosioca kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, te je ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi navedenih ustavnih prava , već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presu de.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je sud poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Z akona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti