Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u prekršajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na imovinu, poništava presudu Prekršajnog apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da potpuno oduzimanje neprijavljenog novca, pored novčane kazne, predstavlja prekomeran teret za podnosioca i narušava pravičnu ravnotežu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi E. K. iz Istanbula, Turska Republika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba E. K. i utvrđuje da je presudom Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16/16 od 6. januara 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16/16 od 6. januara 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv presude Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici - Odeljenje u Šidu Pr. 4209/15 od 21. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. K. iz Istanbula, Turska Republika, je 12. februara 2016. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16/16 od 6. januara 2016. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se pravo garantovano označenom odredbom Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje njegove povrede ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Novom Sadu odbijena žalba njegovog branioca i potvrđena presuda Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici - Odeljenje u Šidu Pr. 4209/15 od 21. decembra 2015. godine, a kojom je oglašen krivim za prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14) Zakona o prekršajima i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 15.000,00 dinara i 1.000,00 dinara troškova prekršajnog postupka, te kojom mu je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca, u iznosu od 8.900,00 evra.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo iz člana 58. stav 1. Ustava i ističe:

- da je izricanje ovakve mere „u drastičnoj nesrazmeri sa bićem predmetnog prekršaja, odnosno, samom radnjom neprijavljivanja predmeta prekršaja, čime mu je povređeno pravo na mirno uživanje svojine“;

- da je efektivni strani novac koji mu je oduzet zakonitog porekla, što potvrđuje „izvod turske Alternatif banke sa propratnim pismom kompanije Alp Kumas tekstil čiji je vlasnik“, a što je bio dovoljan osnov za „primenu instituta delimičnog oduzimanja predmeta prekršaja“;

- da se „s obzirom na priloženi dokaz o zakonitom poreklu oduzetog efektivnog stranog novca postavlja pitanje zakonitosti i opravdanosti izricanja zaštitne mere pored već izrečene novčane kazne“, jer „izrečena zaštitna mera oduzimanja predmetnog novca u iznosu od 8.900,00 evra … prevazilazi kako svrhu primene zaštitnih mera iz čl.45, 46. i 47. Zakona o prekršajima, tako i svrhu prekršajnih sankcija predviđenu članom 5. stav 2. Zakona o prekršajima i u očiglednoj je nesrazmeri sa učinjenom radnjom“;

- da je izrečenom novčanom kaznom „svakako postignuta svrha kažnjavanja, odnosno svrha kako generalne, tako i specijalne prevencije i time je u potpunosti zaštićen javni interes“; da je „izrečena zaštitna mera izlišna“ i iz razloga što izvršenim prekršajem podnosilac nije pričinio nikakvu štetu Republici Srbiji“; da „ne spori pravo suda na primenu mere oduzimanja predmeta prekršaja u skladu sa zakonom“, ali da smatra da „sud prilikom odlučivanja mora voditi računa o postojanju ravnoteže između opšteg društvenog interesa i prava na mirno uživanje svojine“; da je „u ovom slučaju ravnoteža grubo narušena“ na njegovu štetu.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno i pravo iz člana 32. stav 2. Ustava, jer mu je tokom prvostepenog postupka „uskraćeno pravo na praćenje postupka na svome maternjem jeziku i to tako što postavljeni tumač ne zna turski jezik“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih Ustavnih prava, poništi osporenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak, te utvrdi „postojanje osnova za vraćanje predmetnog efektivnog stranog novca, odnosno osnova za naknadu štete“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici - Odeljenje u Šidu Pr. 4209/15 od 21. decembra 2015. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim za prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14) Zakona o deviznom poslovanju i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 15.000 dinara, te mu je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja, i to efektivnog stranog novca u iznosu od 8.900,00 evra.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv prvostepene presude izjavio žalbu.

Osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16/16 od 6. januara 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici - Odeljenje u Šidu Pr. 4209/15 od 21. decembra 2015. godine.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno:

- da je „prvostepeni sud u potpunosti i pravilno i u dovoljnoj meri izveo sve potrebne dokaze, koje je pravilno cenio i čiju ocenu i ovaj sud u potpunosti prihvata, pravilno utvrdio odlučne činjenice“;

- da je iz izvedenih dolaza nesumnjivo utvrđeno „da je okrivljeni kao nerezident dana 21. decembra 2015. godine, u 00,10 časova, na ulasku u Republiku Srbiju, na graničnom prelazu Batrovci, uneo efektivni strani novac u iznosu od 18.900,00 evra, a da iznos efektivnog stranog novca veći od 10.000,00 evra nije prijavio nadležnom carinskom organu“, odnosno da se „u radnji okrivljenog stiču sva obeležja prekršaja za koji je oglašen odgovornim“;

- da je prvostepeni sud „bez povrede materijalnog prava na štetu okrivljenog … izrekao odgovarajuću novčanu kaznu“;

- da je prvostepeni sud „pravilno primenjujući odredbu člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju, okrivljenom izrekao zaštitnu meru oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni za izvršenje prekršaja“;

- da se „neosnovano u žalbi branioca okrivljenog navodi da su u konkretnom slučaju imajući u vidu zakonito poreklo novca, ukazivalo da su se ispunili uslovi propisani članom 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju, te da okrivljenom nije trebalo izreći zaštitnu meru oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni za izvršenje prekršaja u celini, ovo iz razloga što navedena okolnost ne može dovesti do drugačije odluke u pogledu izricanja zaštitne mere oduzimanja predmeta kojim je prekršaj izvršen, s obzirom da ista ne ukazuje na bilo koju vrstu pobude ili bilo koju posebnu okolnost koja bi ukazivala da nije opravdano da se od okrivljenog predmet kojim je prekršaj izvršen ne oduzme u celini“.

Takođe, u obrazloženju osporene presude je istaknuto da su „navodi izneti u žalbi branioca okrivljenog u kojima se ukazuje da je u toku postupka pred prvostepenim prekršajnim sudom povređeno pravo okrivljenog na upotrebu svog jezika u postupku sa obrazloženjem da postupajući sud nije obezbedio ovlašćenog sudskog tumača za jezik okrivljenog kao neophodni preduslov za sprovođenje postupka i da je time učinjena bitna povreda odredaba prekršajnog postupka neosnovani, s obzirom da je prvostepeni prekršajni sud prilikom vođenja prekršajnog postupka u kome okrivljeni nije državljanin Republike Srbije, istom omogućio da tok postupka prati preko prevodioca i da u tom postupku upotrebljava svoj jezik, da je za prevodioca za turski jezik naredbom određen F.M, kao i da je okrivljenog upozorio na odredbe člana 94. Zakona o prekršajima, te nakon toga uneo u zapisnik o saslušanju okrivljenog da je okrivljenom maternji jezik turski i da je upoznat da prevođenje vrši prevodilac za njegov maternji jezik koji nije na listi sudskih prevodioca i pristaje da prevođenje vrši prevodilac F.M, te se time okrivljeni saglasio da prevođenje izvrši lice F.M. a sve u skladu sa odredbom stava 6. člana 94. Zakona o prekršajima“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (član 32. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 6. stav 3. tačka e) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15) utvrđeno je da svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava - da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.

Prema odredbama člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.) a prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16 i 98/16 - Odluka US) je propisano: da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.); da su prekršajne sankcije kazne, kazneni poeni, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere (član 32.); da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.); da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)); da se zaštitne mere izriču uz izrečenu kaznu, opomenu ili vaspitnu meru (član 53. stav 2.); da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti od učinioca prekršaja, da će sud koji je doneo presudu odrediti, u skladu sa posebnim propisima, da li će se oduzeti predmeti uništiti, prodati ili predati zainteresovanom organu, odnosno organizaciji i da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta (član 54. st. 1, 2. i 4.).

Odredbama člana 94. Zakona o prekršajima je, pored ostalog, propisano: da stranke i drugi učesnici u postupku koji nisu državljani Republike Srbije imaju pravo da tok postupka prate preko prevodioca i da u tom postupku upotrebljavaju svoj jezik (stav 4.); da će se o pravu na prevođenje i vođenje postupka na svom jeziku ili jeziku koji razume poučiti lice iz st. 2. do 4. ovoga člana, koje se može odreći tog prava ako razume jezik na kome se vodi prekršajni postupak i da će se u zapisniku zabeležiti da je data pouka i izjava učesnika (stav 5.); da prevođenje obavlja prevodilac koga odredi sud koji vodi prekršajni postupak sa liste sudskih prevodilaca, a ukoliko to nije moguće, prevođenje će izvršiti drugo lice uz pristanak stranke (stav 6.).

Zakonom o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12, 139/14 i 30/18) je propisano: da se ovim zakonom uređuju jednostrani prenosi sredstava plaćanja iz Republike Srbije (u daljem tekstu: Rapublika) i u Republiku koji nemaju obeležja izvršenja posla između rezidenata i nerezidenata (član 1. stav 1. tačka 4)); da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvu i iz inostranstva (član 31.); da carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku efektivnog stranog novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju (član 47.); da carinski organ na graničnom prelazu privremeno oduzima od rezidenata i nerezidenata uz izdavanje potvrde, dinare i efektivni strani novac, čekove i hartije od vrednosti koji glase na stranu valutu koji prelaze iznos koji propiše Narodna banka Srbije (član 48.); da će se novčanom kaznom od 5.000 do 150.000 dinara kazniti za prekršaj nerezident – fizičko lice ako ne postupi u skladu sa propisom Narodne banke Srbije koji uređuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (član 31.) (član 63. stav 1. tačka 14)); da će se za prekršaj iz člana 59. do 63. ovog zakona, pored novčane kazne, izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja i da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (član 64. st. 1. i 2.).

Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva („Službeni glasnik RS“, br. 67/06, 52/08 i 18/09) propisano je: da nerezident – fizičko lice može slobodno unositi u Republiku efektivni strani novac, s tim što je dužan da iznos veći od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti prijavi nadležnom carinskom organu, koji mu o tome izdaje potvrdu (tačka 11a); da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac do iznosa od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stanoj valuti, da ako ovaj nerezident istovremeno u inostranstvo iznosi dinare i efektivni strani novac – ukupan iznos tih sredstava ne može preći 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti, te da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac iznad iznosa iz stava 1. ove tačke – koji je prijavio pri ulasku u Republiku – na osnovu potvrde o unošenju efektivnog stranog novca u Republiku, koju obezbeđuje i overava carinski organ, koji je podigao s deviznog računa ili devizne štedne knjižice kod banke u Republici – na osnovu potvrde te banke, koji je stekao prodajom dinara dobijenih prethodnim korišćenjem platne kartice u Republici – na osnovu potvrde menjača, a da potvrde iz stava 2. ove tačke carinski organ poništava pri prvom izlasku iz Republike (tačka 12.).

5. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u suštini, temelji na tvrdnji da nadležni sudovi, prilikom izricanja zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 8.900,00 evra, nisu vodili računa o postojanju ravnoteže između opšteg društvenog interesa i prava na mirno uživanje svojine, odnosno da je „u ovom slučaju ravnoteža grubo narušena na štetu okrivljenog“.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu, Ustavni sud prethodno konstatuje da Ustav u članu 58. stav 1. garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na imovinu nije apsolutno pravo, budući da Ustav u stavu 2. člana 58. predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine. Istovremeno, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, mirno uživanje imovine, koja je stečena na osnovu zakona, može biti uskraćeno ili ograničeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Sporrong and Lonnroth protiv Švedske, od 23. septembra 1982. godine, stav 61.).

Da li je mešanje opravdano, odnosno da li je oduzimanje ili ograničenje prava svojine u skladu sa garancijama utvrđenim odredbom člana 58. stav 2. Ustava, mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine (imovine), koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom; 2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine; 3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere (u smislu navedenog, videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ismayilov protiv Rusije, broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, Gabrić protiv Hrvatske, broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine i Grifhorst protiv Francuske, broj 28336/02, od 26. februara 2009. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je nesporno da je podnosilac imao pravo svojine na predmetnom novcu, kao i da mu je u prekršajnom postupku navedeno pravo oduzeto izricanjem zaštitne mere – oduzimanjem predmeta prekršaja u iznosu od 8.900,00 evra, čime je došlo do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje konstatuje da pitanje da li ta vrsta oduzimanja prava svojine predstavlja i povredu prava iz člana 58. Ustava, zavisi od ocene postojanja navedena tri uslova, odnosno ocene Suda da su osporenoj presudi ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno oduzimanje prava svojine.

Ocenjujući postojanja prvog uslova, da li je oduzimanje svojine propisano zakonom, Ustavni sud konstatuje da je zaštitna mera – oduzimanje predmeta prekršaja, propisana Zakonom o prekršajima i Zakonom o deviznom poslovanju, koji su i primenjeni u konkretnom slučaju prilikom oduzimanja prava svojine podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući postojanja drugog uslova, da li postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je ovo mešanje težilo legitimnom cilju u opštem interesu. Naime, materija prometa i prenosa novca nosi posebnu osetljivost, s obzirom na to da može biti skopčana sa kriminalnim aktivnostima, te da poreklo novca može biti nezakonito, te su utoliko propisi u ovoj oblasti u uskoj povezanosti sa ograničenjem prava na imovinu u svrhu zaštite javnog interesa. Sa druge strane, postoje i one pravne situacije u kojima imovina jeste zakonitog porekla, ali da i pored toga postoji ovlašćenje javnih vlasti da u određenoj meri zadru u to pravo. Sam čin unošenja, odnosno prenošenja novca preko državne granice i teritorije Republike Srbije nije protivzakonit, pod propisanim uslovima. Zakonito je novac uneti i preneti, bez ograničenja iznosa, uz obavezu koja se sastoji u poštovanju propisa o prijavljivanju i uzimanju potvrde o posedovanju i prenošenju onog novčanog iznosa koji prelazi granicu od 10.000,00 evra, a do koje ne postoji obaveza prijavljivanja. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije imao potvrdu o unosu strane efektivne valute u Republiku Srbiju, niti je prilikom ulaska prijavio novac.

Ocenjujući ispunjenost trećeg uslova, odnosno da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravična ravnoteža, odnosno potrebna srazmernost između javnog interesa i interesa pojedinca neće biti postignuta, ukoliko je neko lice snosilo pojedinačan i prekomeran teret (videti, pored ostalih, presude u predmetima Ismayilov protiv Rusije, od 6. novembra 2008. godine, stav 38; Gabrić protiv Hrvatske, od 5. februara 2009. godine, stav 39; Grifhorst protiv Francuske, od 26. februara 2009. godine, stav 94; Boljević protiv Hrvatske, od 31. januara 2017. godine, stav 41.). Da bi mešanje u mirno uživanje imovine bilo srazmerno, treba da odgovara ozbiljnosti povrede, a sankcija težini učinjenog kaznenog dela i posledici koje ono proizvodi. Pri tome sud mora voditi računa i o tome da li je izvršenjem kaznenog dela nastala i kakva šteta za državu.

U konkretnom slučaju, kako bi se ustanovila srazmernost izvršenog prekršaja i izrečene sankcije, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim što je propustio da nadležnim carinskim vlastima prijavi da prenosi efektivni strani novac u iznosu od 18.900,00 evra. Za tu vrstu prekršaja, primenom relevantih pravnih propisa, sud određuje sankciju koja se sastoji od novčane kazne i zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja u potpunosti (član 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju) ili delimično (stav 2. istog člana Zakona). Ustavni sud konstatuje da je u Zakonu o prekršajima propisano da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.), da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.), a da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)).

Ocenjujući srazmernost izrečene sankcije, Ustavni sud napominje da je postupajući prekršajni sud izrekao sankciju – novčanu kaznu u iznosu od 15.000,00 dinara i zaštitnu meru oduzimanja celokupnog iznosa neprijavljenog novca. Ustavni sud ponavlja i na ovom mestu da je stavom 2. člana 64. Zakona o deviznom poslovanju propisano da se izuzetno može izvršiti delimično oduzimanje predmeta ukoliko se na osnovu pobuda ili drugih okolnosti pod kojima je prekršaj izveden može zaključiti da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (videti Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-367/2016 od 7. juna 2018. godine), kao i da je članom 52. stav 1. tačka 1) Zakona o prekršajima propisano da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta.

Imajući u vidu da je zakonskom odredbom za prekršaje u oblasti deviznog poslovanja (pomenuti stav 2. člana 64. Zakona o deviznom poslovanju) propisano da se izuzetno može izvršiti i delimično oduzimanje predmeta, to Ustavni sud ukazuje da nadležni sudovi prilikom izricanja zaštitne mere oduzimanja predmeta i odlučivanja da li će predmet prekršaja oduzeti u potpunosti ili delimično, moraju imati u vidu pobude ili druge okolnosti konkretnog slučaja pod kojima je prekršaj izvršen (da li je novac koji je predmet prekršaja zakonitog porekla, da li je dokaz o poreklu novca dostavljen sudu, gde se novac nalazio, da li je i kako bio sakriven, koji je bio način prenošenja novca i slično), te da svoju odluku u navedenom smislu dodatno obrazlože.

Imajući u vidu napred rečeno, Ustavni sud smatra da je srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa, koji se u konkretnom slučaju ogledao u neprijavljivanju prenošenja određenog iznosa novca, sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine narušena.

Stoga je Ustavni sud ocenio da oduzimanje predmeta prekršaja u celini, uz izrečenu novčanu kaznu, predstavlja prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, te da izrečena zaštitna mera kao mera u cilju zaštite javnog interesa, nije bila srazmerna zaštiti prava podnosioca na mirno uživanje imovine.

S obzirom na sve prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16/16 od 6. januara 2016. godine povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Prekršajni apelacioni sud - Odeljenje u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici - Odeljenje u Šidu Pr. 4209/15 od 21. decembra 2015. godine.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 2. Ustava, koju podnosilac obrazlaže time da mu je tokom prvostepenog postupka „uskraćeno pravo na praćenje postupka na svome maternjem jeziku i to tako što postavljeni tumač ne zna turski jezik“, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude, na koje se drugostepeni sud izjasnio. Naime, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Novom sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom prekršajnog postupka koji je vođen protiv njega, samo formalno poziva na povredu ustavnog prava i ponavljajući žalbene navode kojima je već pobijana prvostepena presuda pred drugostepenim sudom, zapravo od Ustavnog suda traži da postupa kao instancioni sud.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

IZDVOJENO SAGLASNO MIŠLjENjE

SUDIJE DR TIJANE ŠURLAN

U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-1202/2016 od 8. novembra 2018. godine

Odluka Ustavnog suda u predmetu Už-1202/2016 od 8. novembra 2018. godine druga je po redu usvajajuća odluka doneta u pogledu povrede ljudskih prava manifestovanih u presudama prekršajnih sudova, a povodom deviznih prekršaja. Prva takva odluka doneta je 7. juna 2018. godine u predmetu Už-367/2016. Pre toga, Ustavni sud je odbacivao ustavne žalbe ovog tipa, zasnivajući argumentaciju na pravilnoj primeni prava i nepostojanju zadiranja u imovinu podnosioca od strane države. Ono što jeste posebno zanimljivo je činjenica da je čitav splet ustavnih žalbi, i onih odbacivanih i ovih usvojenih, podnet od strane istog advokata i da su ustavne žalbe slične, pravne situacije gotovo identične, činjenično neznatno različite.

Odlukom u predmetu Už-367/2016 Ustavni sud je napravio potpuni zaokret u svom rezonovanju. No ipak, i pored toga što su dve navedene usvajajuće odluke donete u vremenski bliskom periodu, od stane istog sudijskog kolegijuma, na ustavne žalbe podnete od strane istog advokata, sastavljene na bitno sličan način, u odnosu na presude prekršajnih apelacionih sudova, sa pozivom na povredu istih ljudskih prava - od strane Ustavnog suda dobile su različit odgovor.

Naime, u odluci u predmetu Už-367/2016 konstatovana je povreda člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1., a u odluci u predmetu Už-1202/2016 konstatovana je povreda člana 58. stav 1., dok je u odnosu na član 32. ustavna žalba odbačena. Obe odluke su kasatorne u odnosu na osporene presude prekršajnih apelacionih sudova.

Nije bez značaja napomenuti da je zaokret u rezonu Ustavnog suda usledio nakon drugačijeg čitanja jurisprudencije Evropskog suda za ljudska prava i primene kriterijuma ovog suda. Spomenuti kriterijumi su oni koji su primenjivani u predmetima povrede ljudskih prava u vezi sa deviznim prekršajima (Ismayilov protiv Rusije, presuda od 6. novembra 2008. godine; Gabrić protiv Hrvatske, presuda od 5. februara 2009. godine; Grifhorst protiv Francuske, presuda od 26. februara 2009. godine), a oni pak predstavljaju primenu kriterijuma koji su odavno izgrađeni u odnosu na pravo na imovinu u praksi Evropskog suda za ljudska prava (referentni predmet Sporrong and Lonnroth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982. godine). Treba napomenuti i to da je Evropski sud za ljudska prava u pomenutim predmetima utvrđivao povredu samo prava na imovinu.

S pravom se mogu postaviti pitanja – zašto je Ustavni sud u dve navedene usvajajuće odluke rezonovao drugačije i da li je to od esencijalnog značaja. Za podnosioce ustavnih žalbi i pravne posledice koje po njih izazivaju odluke Ustavnog suda zaista nema značaja koja su konkretno prava navedena kao povređena, jer u oba slučaja presude su poništene. No, za prekršajne sudije i te kako je od značaja koje ljudsko pravo su povredili i kako treba da koncipiraju sledeće presude. Najveći značaj ovih odluka svakako je za Republiku Srbiju, za njen pravni sistem i potencijalne izmene koje bi trebalo načiniti u normativnom okviru.

Naime, konstatovanjem povrede prava na pravično suđenje Ustavni sud poručuje prekršajnim sudijama da ili nisu pravilno primenili pravo ili pak nisu dovoljno jasno obrazložili svoju odluku. I konkretno u odnosu na ove ustavnosudske predmete, kada pored odmeravanja kazne, primenjuju odredbu o zaštitnoj meri, svaki put treba da odmeravaju „pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen“ (član 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju), odnosno da oduzimanje u potpunosti deviza, koje su bile predmet izvršenja prekršaja, ne sme da bude pravilo. Dakle, Ustavni sud sugeriše da čitanje norme treba da bude koncipirano upravo suprotno onome što proističe iz jezičkog tumačenja zakonske norme. Dok je navedeni član 64. Zakona o deviznom poslovanju kao pravilo postavio oduzimanje u celosti, a kao izuzetak delimično oduzimanje, Ustavni sud sugeriše da oduzimanje u celosti treba da bude izuzetak, a delimično oduzimanje pravilo. Do ovakvog rezona u pogledu primene i tumačenja prava, a u sklopu razmatranja prava na pravično suđenje, svakako se ne bi došlo da u formuli ne učestvuju garancije prava na imovinu. Pravo na imovinu, kojim se štiti privatna imovina od neopravdanog zadiranja države, suštinski diriguje rezonom kada se i pod kojim uslovima može oduzimati imovina pojedinaca, pa i u onim slučajevima kada je ta imovina u kontekstu počinjenog prekršaja.

Stava sam da je pravna norma, način na koji je ona redigovana, te potom primenjena i protumačena od strane sudija, izuzetno važna. Samo ona norma koja ostavlja prostor sudiji da odmeri sankciju je dobra norma i omogućava da sudija primenjujući zakon ne povredi Ustav. U tom smislu treba razumeti intervenciju Ustavnog suda u pravcu obrnutog čitanja, ali koji je posledica upravo zaštite ustavnog prava – prava na imovinu. S obzirom na to jeste važno u odluci Ustavnog suda naglasiti sudijama gde je došlo do pukotine u njihovom rezonu u odnosu na rezon Ustava i Ustavnog suda, odnosno istaći i povredu prava na pravično suđenje.

Kao refleksiju rečenog izneću primer drugih srodnih zakona i situacija. Carinskim zakonom predviđa se potpuno oduzimanje kao zaštitna mera - „roba koja je predmet prekršaja iz čl.292 i čl.293 ovog zakona, oduzeće se“ (član 298. stav 1.). Ovako redigovana norma ne ostavlja prostora sudijama da odmere, već opredeljuje oduzimanje u celosti, bez izuzetka, ne uzimajući u obzir da li je roba zakonitog porekla ili ne, odnosno da li je posedovanje robe dozvoljeno, ili pak dozvoljeno pod određenim uslovima.

S druge strane pak, Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma opredeljuje, isto kao i Zakon o deviznom poslovanju, da svako fizičko lice koje prelazi državnu granicu i pri tom prenosi fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarima ili stranoj valuti dužno je da to prijavi nadležnom carinskom organu (član 86.stav 1.). Za prekršaj koji se sastoji u nepostupanju u skladu sa članom 86. stav 1. predviđena je novčana kazna u iznosu od 5.000 do 50.000 dinara. Nije predviđena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja, ni u potpunosti niti delimično.

Očigledna je gradativna razlika zakonskih rešenja zaštitnih mera u rasponu od obaveznog oduzimanja celokupne imovine, preko odmeravanja iznosa ili količine imovine koja će biti oduzeta, do nepostojanja zaštitne mere oduzimanja imovine. Upravo stoga pravilno tumačenje norme je od suštinskog značaja. Ovde treba naglasiti da je izuzetno važno primeniti kombinovane metode tumačenja i to posebno akcentovati sistemsko i teleološko tumačenje. Jer, ukoliko je prilikom odmeravanja kazne i zaštitne mere za devizni prekršaj neprijavljivanja prenošenja novca u iznosu većem od 10. 000 evra, najveća zebnja da se devize skrivaju jer su prljavog porekla, te da se stoga moraju oduzeti u celosti, tada treba uneti u analizu logiku Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Ovaj zakon daje drugačiji pogled na situaciju pošto uopšte ne predviđa zaštitnu meru za istorodni prekršaj.

Spuštanjem fokusa razmatranja na pravo na imovinu u kontekstu prekršaja, ne sme se prevideti razlikovanje kazne za učinjeni prekršaj od zaštitne mere. Dejstvo prava na imovinu prostire se samo i isključivo u odnosu na zaštitnu meru, ne i u odnosu na kaznu. Drugim rečima rečeno, državi je ostavljeno na volju da propiše, a sudiji da odmeri kaznu u skladu sa pravom na pravično suđenje. Zaštitna mera pak potpada i pod garancije prava na pravično suđenje i pod garancije prava na imovinu.

Koji su ratio i telos zaštitne mere oduzimanja imovine? Ustavni sud je preuzeo kriterijume od Evropskog suda za ljudska prava, te u obe navedene usvajajuće odluke razmatra tri kumulativno postavljena uslova u odnosu na pravo na imovinu – zakonitost, javni interes, te srazmernost između javnog interesa i interesa pojedinca. Elementi koji se dodatno navode i koje sudije treba da imaju u vidu prilikom opredeljivanja zaštitne mere su zakonitost porekla novca, način prenošenja novca, nameru da se izigraju propisi, poznavanje odnosno pristupačnost propisa (stranim državljanima) i sl. Navedeni kriterijumi primenjivani su u nizu odluka Evropskog suda za ljudska prava - Ismayilov protiv Rusije, Gabrić protiv Hrvatske, Grifhorst protiv Francuske, Boljević protiv Hrvatske. Navedene presude činile su oslonac u rezonovanju Ustavnog suda u obe usvajajuće odluke.

U poslednjoj istorodnoj presudi Evropskog suda za ljudska prava Gyrlyan protiv Rusije od 9. oktobra 2018. godine, i koja nije uzimana u obzir prilikom izrade odluka Ustavnog suda, ponovljen je još jedan kriterijum, a koji Ustavni sud nije preuzeo ni iz prethodnih presuda. To je kriterijum–pitanje kakva šteta nastaje za državu prekršajem i šta je adekvatna mera sankcije i nadoknade štete. Evropski sud za ljudska prava dosledan je u odgovoru na to pitanje – deviznim prekršajem ne čini se materijalna šteta državi; čini se nematerijalna šteta koja se ogleda u kršenju pravne norme, odnosno počinjenju prekršaja. Stoga, država treba prekršioca da kazni. S obzirom na to da u svojim presudama Evropski sud za ljudska prava u potpunosti nalaže vraćanje celokupne imovine oduzete primenom pravnog instituta zaštitne mere, moglo bi se zaključiti da je stav u suštini protiv zaštitne mere kao takve. Ispoljeni rezon u obrazloženju ipak jeste na upućivanju države da kada odmerava zaštitnu meru primeni višestruke kriterijume.

I zaista kakvo je opravdanje zaštitne mere, posmatrano iz ugla prava na imovinu. Kao ilustraciju možemo uzeti drugi, a sličan prekršaj - prenošenje zakonito stečenih zlatnika sakrivenih u kolima. Prekršaj se sastoji u sakrivanju zlatnika, a sankcija u kažnjavanju i oduzimanju. Kažnjavanje prostiče iz kršenja norme – zabrane sakrivanja robe prilikom prelaska granice i u odnosu na to sledi kazna. No u odnosu na šta sledi oduzimanje? Prekršilac prenosi zakonito stečenu imovinu, imovinu koja nije proizvod krivičnog dela ili pak imovinu čije posedovanje nije zabranjeno. Radnja sakrivanja ne potiče iz namere sakrivanja robe koja je protivpravna, već u izbegavanju plaćanja carine. Dakle, ukoliko se složimo da je opisano suštinski rezon za činjenje prekršaja, onda se moramo i složiti da pravedna sankcija jeste kažnjavanje uz carinjenje, bez oduzimanja robe.

U odnosu na konkretan ustavnosudski predmet, ističem svoju saglasnost u odnosu na isticanje povrede prava na imovinu i kasiranje presude prekršajnog apelacionog suda. No isto tako ističem i podršku konstatovanju povrede prava na pravično suđenje, kao meru i način sugerisanja prekršajnim sudova u kom pravcu treba da rezonuju kada primenjuju pomenute odredbe. Pojedinci kojima se krše njihova ljudska prava u obe varijante ostvaruju zaštitu koja im je garantovana Ustavom. U pogledu delovanja odluka Ustavnog suda erga omnes, te značaja koji odluke Ustavnog suda imaju za Republiku Srbiju treba naglasiti da osvetljavanje ustavnog prava – prava na imovinu i njegovog dejstva na primenu i tumačenje zaštitne mere oduzimanje imovine mora biti ozbiljno uzeto u razmatranje, pa čak i u pravcu redefinisanja odredaba kojima se one propisuju.

Dr Tijana Šurlan

Sudija Ustavnog suda

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u prekršajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti