Odluka Ustavnog suda o pravima zakonskog naslednika u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnosioca kojem je vraćena samo trećina imovine u postupku restitucije. Sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer je Agencija zanemarila da ostali naslednici nisu podneli zahtev. Celokupna imovina pripada nasledniku koji je jedini pokrenuo postupak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12028/2020
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M. iz Trumaua, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 9309/19 od 23. oktobra 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 9309/19 od 23. oktobra 2020. godine godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01245/2018-13 od 2. aprila 2019. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M. iz Trumaua, Republika Austrija, je 3. decembra 2020. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9309/19 od 23. oktobra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom sporu koji je vođen u predmetu Upravnog suda U. 9309/19. Ustavna žalba je dopunjena podneskom od 23. decembra 2020. godine.

U ustavnoj žalbi se najpre navodi: da je podnetim zahtevom za vraćanje imovine podnosilac tražio da mu se u celini vrati imovina koja je oduzeta od njegovog pravnog prethodnika, a da mu je prvostepeni organ vratio samo 1/3; da su se ostali zakonski naslednici bivše vlasnice pre rasprave pred prvostepenim organom pismenom izjavom „odrekli nasleđa/konfiskovane imovine“ u korist podnosioca, odnosno da su mu ustupili svoj deo zajedničke imovine, kao članovi nasledničke zajednice; da zbog toga podnosiocu pripada i preostali deo od 2/3 oduzete imovine; da je prvostepeni organ odbio zahtev u preostalom delu, sa obrazloženjem da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje imovine.

Pozivajući se na Odluku Ustavnog suda Už-3951/2017 od 8. novembra 2018. godine, podnosilac ukazuje na propust Agencije za restituciju da odluči o statusu učesnika u postupku i potom njemu dodeli celokupnu oduzetu imovinu.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe da je dugim trajanjem upravnog spora, koji je okončan osporenom presudom, podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeni akt, utvrdi pravo podnosiocu na naknadu štete u iznosu od 500.000 dinara, kao i na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-002982/2013 od 27. juna 2016. godine usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine N. M. (podnosioca ustavne žalbe) u udelu od 1/3 na nepokretnoj imovini označenoj u rešenju, koja je oduzeta od bivše vlasnice J. M. (stav 1. dispozitiva) i određeno da će o preostalom delu zahteva biti naknadno odlučeno (stav 6. dispozitiva). U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, konstatovano: da je iz sadržine izjave o odricanju od 27. jula 2015. godine utvrđeno da se ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika bezrezervno i neopozivo odriču „pripadajućih zahteva u restitucionom postupku“ u korist podnosioca ustavne žalbe. Polazeći od navedenog, Agencija je ocenila da podnosiocu ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 5. stav 1. i 47. stav 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a po zakonskom redu nasleđivanja u smislu odredaba čl. 9. i 10. Zakona o nasleđivanju, pripada pravo na vraćanje predmetne imovine, te je odlučeno kao u tački 1. dispozitiva. Dalje je ocenjeno da dostavljene izjave o odricanju nisu od uticaja na odlučivanje, budući da lica koja su dala te izjave nisu stranke u ovom postupku, odnosno nisu na zakonom propisani način i u predviđenom roku podnela zahtev za vraćanje imovine, te njihovo pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje nije ni moglo biti utvrđeno, pa se istog nisu mogli ni odreći, niti se oko pripadajućeg dela sporazumeti u smislu odredbe člana 47. stav 6. Zakona.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01245/2018-13 od 2. aprila 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv predmetnog delimičnog rešenja Agencije.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9309/19 od 23. oktobra 2020. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe. Upravni sud je konstatovao da je prvostepeni organ pravilno zaključio da pravo na vraćanje predmetnih katastarskih parcela i utvrđivanje prava svojine na istim ima samo tužilac, ovde podnosilac, u udelu od 1/3, kao i da nije od uticaja navod tužbe u kojem je tužilac naveo da je u toku postupka dostavio izjavu o odricanju ostalih zakonskih naslednika, s obzirom na to da ostali zakonski naslednici nisu, u roku predviđenom za podnošenje zahteva, podneli zahtev za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje, da bi mogli da učestvuju u postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13,142/14 i 88/15-Odluka US) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)); da zahtev za vraćanje imovine, u skladu sa ovim zakonom, podnose svi bivši vlasnici oduzete imovine, odnosno njihovi zakonski naslednici i pravni sledbenici (član 41. stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana mogu podneti zajedno svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika ili svaki od njih pojedinačno (član 41. stav 2.); da se zahtev podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija. (člana 42. stav 2.).

Odredbama člana 47. navedenog zakona predviđeno je: da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se rešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik - ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika - na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odrediti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da ako se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da rešenje Agencije iz stava 5. tačka 2) ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana, o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje (stav 9.); da podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku - podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03-Odluka US i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se nasleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.); da ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).

5. Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Razmatrajući da li je merodavno pravo u konkretnom slučaju proizvoljno primenjeno, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetnim delimičnim rešenjem Agencije podnosiocu ustavne žalbe vraćen udeo od 1/3 na predmetnoj nepokretnosti, sa obrazloženjem da mu taj udeo pripada kao jednom od zakonskih naslednika. Drugostepeni organ i Upravni sud su u svojim odlukama obrazložili zbog čega ostali zakonski naslednici nemaju pravo na vraćanje predmetne imovine, pri čemu nisu ocenili navode podnosioca da ima pravo na vraćanje celokupne imovine koja je predmet zahteva.

Imajući u vidu da je zahtev za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice J. M. podneo samo podnosilac ustavne žalbe kao jedan od zakonskih naslednika, Ustavni sud smatra da je u postupku koji je okončan osporenim aktom bilo sporno da li na udeo zakonskog naslednika u imovini koja se vraća utiče činjenica da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje.

Razmatrajući kako je rešeno to sporno pravno pitanje, Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi: da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vraća imovina, odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski naslednici bivšeg vlasnika i njihovi udeli u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, to utvrđuje sud u vanparničnom postupku.

Ustavni sud je dalje konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima, da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda, da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, pri čemu ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka.

Iz navedenih odredaba zakona, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da se na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju imovina ne stiče u trenutku smrti bivšeg vlasnika kao „ostavioca”, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Takođe, u postupku restitucije se ne primenjuju pravila o nasleđivanju u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom. Ustavni sud stoga smatra da se pravo na restituciju na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ostvaruje primenom naslednopravnih pravila prevashodno u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut navedenog zakona.

Ustavni sud, takođe, smatra da je za odlučivanje o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja činjenica da li su svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika, podnoseći zahtev za restituciju, pokazali volju da ostvare prava na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Sud, s tim u vezi, ocenjuje da odredbe člana 41. st. 1. i 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – prema kojima zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju podnose svi vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici, zajedno ili pojedinačno, upućuju na zaključak da kao korisnik vraćene imovine ne može biti određen bivši vlasnik, odnosno njegov zakonski naslednik koji nije podneo zahtev. Iz toga dalje sledi da se – u slučaju da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika ne podnesu zahtev za vraćanje oduzete imovine, celokupna imovina vraća u svojinu nasledniku koji je takav zahtev podneo, jer on svoje pravo izvodi iz prava bivšeg vlasnika koji je preminuo. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Ustavnog suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Ustavni sud dalje ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs, u vezi sa pitanjem udela u pravu na povraćaj oduzete imovine i određivanjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba o Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju:

- da u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (Odluka Už-9103/2016 od 21. marta 2019. godine);

- da lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata (videti, između ostalih, Odluku Už-8905/2016 od 4. aprila 2019. godine);

- da je proizvoljno stanovište Upravnog suda, prema kome podnosiocu ustavne žalbe pripada 1/2 idealnog dela oduzete imovine, budući da su pravo na podnošenje zahteva za restituciju imali i zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika, kao i da osporena presuda Upravnog suda ne sadrži odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da se pravo korisnika na restituciju umanjuje ako postoje drugi zakonski naslednici, nezavisno od toga da li su podneli zahtev za vraćanje imovine (Odluka Už-6599/2017 od 4. juna 2020. godine).

Ispitujući navode podnosioca da je Agencija trebalo da odluči o zahtevu ostalih zakonskih naslednika J. M. da učestvuju u predmetnom postupku kao stranke, Ustavni sud ukazuje da je Odlukom Už-3951/2017 od 8. novembra 2019. godine, na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda koja je osporena tom ustavnom žalbom povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje. Po oceni Ustavnog suda, zaključkom Agencije za restituciju o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine podnosiocima te ustavne žalbe je uskraćeno pravo da njihov zahtev za stupanje u postupak koji se vodi pred Agencijom po zahtevu drugog lica bude razmotren u skladu sa zakonom.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da ostali zakonski naslednici J. M. nisu podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine, odnosno obeštećenje, ni zahtev za stupanje u upravni postupak koji se vodi po zahtevu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je u predmetnom upravnom postupku moglo biti odlučeno samo o zahtevu podnosioca. Sud, međutim, smatra da Agencija nije na ustavnopravno prihvatljiv način razmotrila činjenicu da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine, kada je odlučila da se podnosiocu vrati samo 1/3 udela na nepokretnosti. Pri tome u odluci nisu navedene odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da se korisniku umanjuje udeo vraćene imovine ako drugi zakonski naslednici nisu podneli zahtev za restituciju. Navedeni propust Agencije nije otklonjen u postupku pred drugostepenim organom, ni pred Upravnim sudom, što je imalo za posledicu da podnosiocu ustavne žalbe bude vraćena imovina samo u udelu koji bi mu pripao da su svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika podneli zahtev za vraćanje imovine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je našao da osporena presuda nije obrazložena na način koji otklanja sumnju u proizvoljnost odlučivanja. Ustavni sud je, stoga, utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 9309/19 od 23. oktobra 2020. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01245/2018-13 od 2. aprila 2019. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je upravni spor u predmetu Upravnog suda U. 9309/19 započeo 11. juna 2019. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe, a da je osporena presuda doneta 23. oktobra 2020. godine, dakle da je odlučivanje o tužbi trajalo godinu dana i četiri meseca. Ustavni sud ocenjuje da se navedeno trajanje postupka, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja Ministarstva finansija kojim je okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu se utvrdi pravo na naknadu štete, pri čemu podnosilac nije opredelio zahtev u pogledu vrste štete čiju naknadu traži, Ustavni sud nalazi da utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje predstavlja adekvatan vid pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravima zakonskog naslednika u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti