Odbijena ustavna žalba vojnog lica zbog naknade za prekovremeni rad

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i odbacio u ostalom delu. Sud je utvrdio da trajanje upravnog spora od godinu i šest meseci nije nerazumno, dok su navodi o povredi prava na rad ocenjeni kao neosnovani.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1204/2008
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Čemana iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Čemana izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred nadležnim vojnim organima po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na naknadu za prekovremeni rad i u upravnom sporu koji se po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv konačnog upravnog akta nadležnog vojnog organa vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U-SCG 560/06, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Čeman iz Beograda je 17. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika Gordane Katanić i Arsenija Katanića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 560/06 od 11. juna 2008. godine, zbog povrede prava na život, prava na rad „i svih prava koja iz toga proističu“, „prava na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, zdravstvenu zaštitu, socijalnu zaštitu i prava na penzijsko osiguranje“, zajemčenih odredbama čl. 24, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije. Takođe se ističe da je u postupku odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na naknadu za prekovremeni rad povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da se podnosilac ustavne žalbe, kao pripadnik 204. lap. jedinice koja je u neprekidnom dežurstvu u sistemu PVO, obratio VP 2346 Batajnica sa zahtevom za priznavanje prava na naknadu za prekovremeni rad i da je prvostepeni organ, rešenjem Up-1 br. 63-2 od 23. novembra 2004. godine odbio ovaj zahtev, pozivajući se na odredbe člana 96. Zakona o Vojsci Srbije i Crne Gore, da je i drugostepeni organ, VP 9513 Beograd, rešenjem UP-2 br. 161-2 od 18. januara 2005. godine odbio kao neosnovanu njegovu žalbu izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, te da je u upravnom sporu po tužbi koju je podneo protiv konačnog upravnog akta, Vrhovni sud Srbije, nakon četiri godine, osporenom presudom U-SCG 560/06 od 11. juna 2008. godine odbio i podnetu tužbu. Ističe se da su razlozi odbijanja zahteva podnosioca ustavne žalbe „bez ikakvih pravnih argumenata“, da je on po prirodi posla obavljao dužnost dežurstva neprekidno od ponedeljka do petka (98 časova) i od petka do ponedeljka (74 časa) uključujući i noćni rad i da iz ovoga proizlazi da je neosnovano pravno shvatanje da se njegov neprekidni rad u smenama smatra dežurstvom u smislu „Pravilnika službe VSCG“ i da je ključno pitanje na koje „nisu ni pokušali da odgovore“ ni upravni organi ni sud, to da li je podnosilac ustavne žalbe ostvario i koliko časova prekovremenog rada i da li mu je takav rad na bilo koji način kompenzovan. Pored navedog, punomoćnici podnosioca ustavne žalbe iznose svoj subjektivni zaključak da osporena presuda Vrhovnog suda Srbije „očigledno svedoči o još uvek nedovoljnoj upućenosti postupajućih sudija u vojnu problematiku i pravne odnose u vojnoj službi“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud je nadležan isključivo da utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda na čiju povredu, odnosno uskraćivanje se u ustavnoj žalbi ukazuje. Ovo znači i da je jedna od pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi da se izneti navodi zasnivaju na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje.

Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe zajemčeno je: da je ljudski život neprikosnoven, da u Republici Srbiji nema smrtne kazne i da je zabranjeno kloniranje ljudskih bića (član 24.); da se u okviru prava na pravično suđenje svakome, između ostalog, jemči pravo da se o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku (član 32. stav 1.); da se pravo na rad jemči u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se ovih prava niko ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima, u skladu sa zakonom, omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada (član 60.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom, da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom i da Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture (član 68.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom, da zaposleni, u skladu sa zakonom, ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata, u skladu sa zakonom, pruža posebna zaštita, te da se fondovi socijalnog osiguranja osnivaju u skladu sa zakonom (član 69.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).

3. U toku sprovedenog postupka Ustavni sud je, na osnovu uvida u spis predmeta Vrhovnog suda Srbije U-SCG 560/06 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Rešavajući po zahtevu podnosioca ustavne žalbe u upravnoj stvari priznavanja prava na naknadu prekovremenog rada, Vojna pošta 2346 Batajnica, kao prvostepeni organ, donela je rešenje UP-1 br. 63-2 od 23. novembra 2004. godine, kojim se zahtev odbija kao neosnovan. Prvostepeni organ je svoju odluku, pored ostalog, obrazložio time da je podnosilac zahteva pripadnik jedinice koja je uključena u sistem dežurstva PVO što znači da je za tražene prekovremene sate zapravo bio na dežurstvu, te mu stoga, polazeći od odredaba člana 96. Zakona o Vojsci Jugoslavije, ne pripada naknada za prekovremeni rad.

Nezadovoljan prvostepenom odlukom, podnosilac zahteva je 7. decembra 2004. godine izjavio žalbu nadležnom drugostepenom vojnom organu – Vojnoj pošti 9513 Beograd. Rešenjem UP-2 br. 161-2 od 18. januara 2005. godine njegova žalba je odbijena kao neosnovana, uz ocenu da je prvostepeni organ pravilno utvrdio činjenično stanje i da je pravilno primenio materijalno pravo. Ovakva ocena obrazlaže se time da su pripadnici VP 2346 Batajnica uključeni u sistem dežurstva PVO, te je podnosilac zahteva navedene sate proveo na dežurstvu, a da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je po osnovu dežurstva ostvario sva prava na dnevnice i slobodne dane nakon dežurstva, kako je to predviđeno Zakonom o Vojsci Jugoslavije, Pravilom službe Vojske Jugoslavije, kao i Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci SCG, kao i da je utvrđeno da u periodu za koji je podnosilac tražio da mu se prizna pravo na naknadu nije bilo prekoračenja limita od 44 dežurstva, koje predviđa odredba člana 191. stav 2. Pravila službe, te da tako ni po ovom osnovu nije bilo prekovremenog rada. Posebno je naglašeno da je ova činjenica od naročitog značaja, jer član 96. Zakona o Vojsci Jugoslavije predviđa obavezu prekovremenog rada u slučaju dežurstva, ali bi i pored te zakonske obaveze postojao osnov za naknadu u slučaju prekoračenja limita propisanog pomenutim opštim aktom. Drugostepeni organ je konstatovao i to da je u prvostepenom postupku utvrđeno da ni u jednoj radnoj listi za navedeni period nije evidentiran noćni rad podnosioca zahteva, tako da se iz priloženih dokaza ne može utvrditi da podnosiocu zahteva po ovom osnovu pripada bilo kakva naknada.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac zahteva je 25. marta 2005. godine podneo tužbu Sudu Srbije i Crne Gore, čiji su navodi identični navodima iznetim u ustavnoj žalbi. Odlučujući o podnetoj tužbi, Vrhovni sud Srbije, koji je preuzeo predmete Suda Srbije i Crne Gore, doneo je, 11. juna 2008. godine, osporenu presudu U-SCG 560/06, kojom je tužbu odbio. Vrhovni sud Srbije nalazi da je tužba neosnovana, a rešenje protiv koga je podneta zakonito, jer je u sprovedenom upravnom postupku nesporno utvrđeno da je tužilac za vreme provedeno na dežurstvu ostvario dnevnu naknadu u iznosu od 100% dnevnice po odredbama člana 16. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci SCG. Svoju odluku sud zasniva na odredbama člana 96. Zakona o Vojsci Jugoslavije i člana 27. stav 2. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore, koja je važila u vreme za koje je podnet zahtev za priznavanje prava na naknadu za prekovremeni rad.

4. Ustavni sud konstatuje da je odredbama člana 96. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99 i 37/02), koji se primenjivao na rešavanje spornog pravnog pitanja, bilo propisano da je profesionalni vojnik dužan da radi i duže od punog radnog vremena, između ostalog, i za vreme dežurstva ili slične dužnosti u jedinici i ustanovi, a da je odredbom člana 27. stav 2. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list“, broj 14/94) bilo predviđeno da profesionalnom vojniku, odnosno civilnom licu u Vojsci koji je prekovremeno radio u slučajevima propisanim članom 96. Zakona o Vojsci Jugoslavije ne pripada uvećanje plate za rad duži od punog radnog vremena. Sa druge strane, članom 191. stav 2. Pravila službe Vojske Jugoslavije („Službeni vojni list“, broj 14/94) broj dežurstava za određeni vremenski period bio je limitiran na 44.

5. U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je na osnovu utvrđenih činjenica konstatovao da je upravni postupak u konkretnom slučaju započeo novembra 2004. godine.

Ustavni sud i ovom prilikom ističe da je nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku od stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine, imajući u vidu da je Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i da je ustanovljena ustavna žalba, kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da rešavanje u upravnim stvarima predstavlja složenu, ali jedinstvenu celinu, koja obuhvata kako postupanje organa uprave u upravnom postupku, tako i postupanje suda u upravnom sporu, Ustavni sud je na stanovištu da su ispunjeni uslovi da se u konkretnom slučaju prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka uzme u obzir celokupni period odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe, od njegovog podnošenja zahteva nadležnom prvostepenom organu do donošenja presude nadležnog suda u upravnom sporu.

U skladu sa navedenim, Ustavni sud konstatuje da su i prvostepeno i drugostepeno rešenje nadležnih vojnih organa doneti u roku kraćem od rokova propisanih Zakonom o opštem upravnom postupku, te stoga ocenjuje da u sprovedenom upravnom postupku nije došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Kada je reč o trajanju upravnog spora, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe tužbu u upravnom sporu podneo 25. marta 2005. godine – Sudu Srbije i Crne Gore. Međutim, pre podnošenja tužbe, 18. novembra 2004. godine, Skupština Srbije i Crne Gore je donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica („Službeni list SCG“, broj 5/04), kojim je propisano da se nadležnost navedenih organa, danom stupanja na snagu ovog zakona, prenosi: za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Republike Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem ovog zakona, u skladu sa članom 66. Ustavne povelje, kompletna nadležnost vojnih sudova preneta je na organe država članica, pa tako i nadležnost za odlučivanje u upravnim sporovima. Iz navedenog sledi da Sud Srbije i Crne Gore, kome je podnosilac ustavne žalbe uputio tužbu u upravnom sporu nije ni imao nadležnost da po njoj postupa. Kako je saglasno propisima Republike Srbije Vrhovni sud Srbije nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Sudom Srbije i Crne Gore preuzeo 21. decembra 2006. godine, nakon prestanka Državne zajednice, a na osnovu Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06), Ustavni sud je utvrdio da je presuda po tužbi podnosioca ustavne žalbe doneta nakon godinu dana i šest meseci od dana preuzimanja predmeta, odnosno od dana kada je Vrhovni sud Srbije pravno i faktički bio u prilici da po njoj vodi postupak i odlučuje.

Polazeći od utvrđenih činjenica, a imajući u vidu i da je postupak u celini posmatrano (upravni postupak pred prvostepenim i drugostepenim organom i upravni spor) trajao tri godine i sedam meseci, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporava presuda Vrhovnog suda Srbije U-SCG 560/06 od 11. juna 2008. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da se zahtev o kome je osporenom presudom odlučivano i navodi ustavne žalbe ni na koji način ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa istaknutim povredama prava na život, prava na zdravstvenu zaštitu, prava na socijalnu zaštitu i prava na penzijsko osiguranje, imajući u vidu prethodno citiranu Ustavom utvrđenu sadržinu ovih prava. Ista konstatacija Suda odnosi se i na povrede prava na rad zajemčenih odredbama člana 60. st. 1, 2, 3. i 5. Ustava.

Kada je reč o povredi prava na pravičnu naknadu za rad koje je, između ostalih prava, zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe da su razlozi odbijanja zahteva podnosioca ustavne žalbe „bez ikakvih pravnih argumenata“, te da nije utvrđena odlučna činjenica da li je podnosilac ustavne žalbe ostvario i koliko časova prekovremenog rada i da li mu je takav rad na bilo koji način kompenzovan, ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima, već su izraz subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ovo iz razloga što, po oceni Ustavnog suda, iz činjenica koje je Ustavni sud utvrdio i odredaba propisa koji su bili osnov za donošenje osporene odluke proizlazi da zauzeti pravni stav Vrhovnog suda Srbije predstavlja ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijena ustavna žalba vojnog lica zbog naknade za prekovremeni rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti