Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena u radnom sporu, iako je drugostepeni sud preinačio presudu, što reviziju čini uvek dozvoljenom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. S. i K . C . B, obe iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. S . i K . C . B . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 77/17 od 24. maja 2017. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 77/17 od 24. maja 2017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji podnositeljki ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2252/16 od 26. septembra 2016. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. S . i K . C . B, obe iz Novog Sada, izjavile su Ustavnom sudu, 28. decembra 2017. godine, preko punomoćnika dr E. V , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 77/17 od 24. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljke ustavne žalbe su osporile pravnu ocenu Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije, pozivajući se na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevu stranaka. Istakle su da je odbacivanjem njihove revizije kao nedozvoljene došlo do očigledno proizvoljne primene Zakona o parničnom postupku, čime im je povređeno pravo na pravično suđenje, a time i pravo na pristup sudu i na delotvoran pravni lek. Predložile su da Us tavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporeno revizijsko rešenje. Istakle su zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 863/14 od 21. aprila 201 6. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilj a, ovde podnositeljki ustavne žalbe, protiv tuženog poslodavca – P . u . „ R.“ Novi Sad, i poništen e su odredbe čl. 1. i 2. pojedinačnih aneksa broj 1 koje su tužilje (pojedinačno) zaključile sa tuženim 23. aprila 2014. godine, a kojim odredbama su rasp oređene na poslove vaspitača 1 i utvrđen im je koeficijent za obračun plate u visini od 14,88, te kojim je utvrđeno da aneksi proizvode dejstvo počev od 6. marta 2014. godine, pa je utvrđeno da tužilje imaju pravo na koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju u visini od 17,32, što je tuženi dužan trpeti i sprovesti. Takođe, obavezan je tuženi da sa tužiljama zaključi po jedinačne anekse ugovora o radu u skladu sa važećim propisima , kao i da im utvrdi koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 . 2252/16 od 26. septembra 2016. godine , žalba tuženog je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda delimično preinačena, tako što su odbijeni kao neosnovan i tužbeni zahtev tužilj a u delu kojim su tražile da se poništi odredba člana 1. pojedinačnih aneksa broj 1 ugovora o radu , koje su tužilje pojedinačno zaključile sa tuženim 23. aprila 2014. godine, a kojim su raspoređene na poslove vaspitača 1 i utvrđen im je koeficijent za obračun plate u visini od 14,88 , kao i da se obaveže tuženi da sa tužiljama zaključi pojedinačne anekse ugovora o radu u skladu sa važećim propisima i da im utvrdi koeficijent za obračun i isplatu plata zapo slenih u predškolskom obrazovanju. U ostalom delu koji se odnosi na zahteve tužilja za poništaj člana 2. označenih pojedinačnih aneksa broj 1 ugovora o radu, kojima je utvrđeno da aneksi proizvode dejstvo počev od 6. marta 2014. godine, žalba je odbijena i prvostepena odluka je potvrđena. Istom presudom je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a da se tužiljama ne dosuđuju troškovi žalbenog postupka.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 77/17 od 24. maja 2017. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilja izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2252/16 od 26. septembra 2016. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odlučujući o dozvoljenosti revizije, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 2. juna 2014. godine, radi poništaj a odredaba čl. 1. i 2. aneksa ugovora o radu koje su tužilje zaključile sa tuženim, a kojima je izvršeno njihovo raspoređivanje i utvrđen koeficijent za obračuni i isplatu plate, pa prema prirodi tražene pravne zaštite, ova parnica spada u parnice iz radnih sporova ; da je, međutim, članom 441. Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora; da imajući u vidu citiranu odredbu člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku i način na koji se određuje vrednost predmeta spora u kojima se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje, a da tužilac u tužbi i u toku prvostepenog postupka nije označio vrednost predmeta spora, niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse, kao i da se , u konkretnom slučaju, ne radi o parnici iz radnog spora u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku, iako tužilje tužbom traže zaštitu prava iz radnog odnosa, jer predmet tražene pravne zaštite nije zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, već se radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje u kome je vrednost predmeta spora određena u skladu a članom 28. Zakona o sudskim taksama, u visini od 15.000,00 dinara, što predstavlja iznos koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese; da je Vrhovni kasacioni sud imao u vidu da je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda, ali nalazi da nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, jer se navedena odredba može primeniti samo kada se primenjuju opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora, ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom ovog zakona ili posebnim zakonom određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva ju podnosi teljke ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US , 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od da na dostavljanja presude (stav 1.), da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtev ima stranaka (stav 2. tačka 2) ), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

ZPP u XXIX glav i uređuje postupak u parnicama iz radnih odnosa na način da je , pored ostalog, odredbom člana 436. Zakona, kao opšte pravilo, predviđeno da će se u parnicama iz radnih odnosa, ako u ovoj glavi Zakona ne postoje posebne odredbe, primenjivati ostale odredbe ovog zakona , dok je poslednjom odredbom ove glave, članom 4 41. Zakona, propisano da je r evizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odredbe ZPP, a koje su detaljno naveden e u odlukama Ustavnog suda Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine i Už-4885/2017 od 21. marta 2019. godine (videti na veb-stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs). Ustavni sud, pri tome, i u ovom ustavnosudskom predmetu posebno ukazuje na odredbu člana 476. ZPP, kojom je izričito propisano da se sporovi iz radnog odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti (u kojima , saglasno odredbi člana 479. stav 6. ovog zakona, nije dozvoljena revizija).

5. Razmatrajući navode podnositeljki ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da on e svoje navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva ju na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio odredbe merodavnog procesnog prava prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije u predmetnoj parnici iz radnih odnosa .

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud odluku o nedozvoljenosti revizije u konkretnom slučaju zasnovao na sledećim razlozima: 1) da se radi o sporu iz radnog odnosa, ali ne o sporu o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa u kome je revizija uvek dozvoljena, već o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje čija vrednost ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, a koja vrednost je zakonski uslov za dozvoljenost revizije u imovinsko-pravnim sporovima i 2) da drugostepenom presudom protiv koje je izjavljena revizija jeste preinačena prvostepena presuda i drugostepeni sud je odlučio o tužbenom zahtevu, ali da to nije od uticaja na dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona, jer se ovaj zakonski razlog za izjavljivanje revizije ne može primeniti u sporovima u kojima je posebnom odredbom ZPP (ili posebnim zakonom) određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta razloga kojima se revizijski sud rukovodio u osporenom rešenju Rev2. 77/17 od 24. maja 2017. godine, Ustavni sud je pošao od toga da je nesporno da su podnositeljke ustavne žalbe vodile parnicu koja je po svom pravnom karakteru spor iz radnog odnosa imovinsko-pravne prirode, u kome se tužbeni zahtev odnosio na nenovčano potraživanje čija vrednost ne prelazi Zakonom propisani iznos za dozvoljenost revizije. Međutim, Ustavni sud ukazuje da ZPP predviđa u kojim parnicama iz radnog odnosa je revizija uvek dozvoljena, ali ne isključuje pravo stranke da i u drugim sporovima iz radnog odnosa u kojima se odlučuje o nekom pravu ili obavezi zaposlenog , izjavi reviziju, ako su za to ispunjeni zakonski uslovi. Ovakva ocena Ustavnog suda utemeljena je na odredbi člana 436. ZPP, kojom je predviđeno da će se u parnicama iz radnog odnosa, ako u delu ZPP kojim je uređen ovaj poseban parnični postupak ne postoje posebne odredbe, primenjivati ostale odredbe ovog zakona. U tom smislu, i zmenama ZPP, koje su stupile na snagu 31. maja 2014. godine, dakle pre podnošenja tužbe u konkretnom slučaju , dopunjena je odredba člana 403. stav 2. ZPP, tako što je predviđeno da je revizija uvek dozvoljena i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (odredbe tač. 2) i 3) stava 2. člana 403. ZPP ). Prema pravnom stavu Ustavnog suda, izraženom u Odluci Už-7147/2015 od 19. jula 2018. godine, od ovog pravila postoji izuzetak, a koji se odnosi na sporove male vrednosti, budući da je odredbom člana 479. stav 6. ZPP izričito propisano da revizija nije dozvoljena u post upku u sporovima male vrednosti. S obzirom na to da se, prema odredbi člana 469. ZPP, sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, Ustavni sud, s obzirom na prethodno izloženo, nalazi da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije izjavljene protiv drugostepene presude kojom je delimično preinačena prvostepena presuda, tako što je delimično odbijen tužbeni zahtev podnositeljki u parnici iz radnog odnosa, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog zakona. Ovakvo stanovište Ustavni sud je već iskazao u svojim odlukama Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine i Už-4885/2017 od 21. marta 2019. godine.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 77/17 od 24. maja 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud ponov o odluči o reviziji podnositeljki ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2252/16 od 26. septembra 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Što se tiče zahteva podnositeljki ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u smislu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i poništeno osporeno rešenje, u okolnostima konkretnog slučaja, dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnositeljki zbog učinjene povrede ustavnog prava, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljki za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti