Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu utvrdivši da je Apelacioni sud proizvoljno tumačio Zakon o rehabilitaciji. Činjenica da se lice nalazi na spisku likvidiranih od strane OZNE, bez formalne odluke nadležnog organa o proglašenju za ratnog zločinca, ne predstavlja zakonski osnov za odbijanje rehabilitacije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12050/2017
14.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B. iz Izbišta kod Vršca i J. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B. i J. S. i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 179/17 od 25. oktobra 2017. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 179/17 od 25. oktobra 2017. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Pančevu Reh. 10/17 od 15. juna 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B. iz Izbišta kod Vršca i J. S. iz Beograda izjavili su 28. decembra 2017. godine, preko punomoćnika M. Ž, advokata iz Vršca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 179/17 od 25. oktobra 2017. godine, zbog povrede čl. 21, 24, 32, 34, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje doneto u sudskom postupku vođenom radi rehabilitacije sada pokojnog J. B(1), u kome su podnosioci ustavne žalbe imali procesno svojstvo predlagača, a kojim je preinačeno prvostepeno (usvajajuće) rešenje i njihov zahtev odbijen kao neosnovan. Podnosioci u ustavnoj žalbi ukazuju da je osporeni akt zasnovan na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, imajući u vidu da je odluka drugostepenog suda bazirana jedino na činjenici da je njihov pravni prethodnik evidentiran kao lice streljano od strane OZNE, a da ne postoji odluka nadležnih organa, niti dokazi o tome da je on vršio ili učestvovao u vršenju ratnih zločina. Takođe ukazuju i na različitu praksu Apelacionog suda u Beogradu, koji je rešenjem Reh ž. 153/16 od 16. avgusta 2016. godine potvrdio prvostepeno rešenje o rehabilitaciji lica koje je ubijeno istog dana kao i njihov pravni prethodnik i koje se nalazu na istom spisku likvidiranih. Prema mišljenju podnosilaca pogrešno utvrđeno činjenično stanje za posledicu je imalo i proizvoljnu primenu odredaba Zakona o rehabilitaciji. Polazeći od navedenog, podnosioci smatraju da su im povređene označene odredbe Ustava, pa predlažu da se poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeno rešenje i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Višeg suda u Pančevu Reh. 10/17, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosioci ustavne žalbe, kao i J. B(2) su 29. februara 2016. godine Višem sudu u Pančevu (u daljem tekstu: Viši sud) podneli zahtev za rehabilitaciju pok. J. B(1) iz Izbišta.

Rešenjem Višeg suda Reh. 7/16 od 17. novembra 2016. godine: u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača pa je rehabilitovan sada pokojni J. B(1); u stavu drugom izreke utvrđeno je da su u celini ništavi Zaključak Sreskog suda u Vršcu Vp. 4002/1946, zapisnik o konfiskaciji od 2. marta 1946. godine, zapisnik od 15. aprila 1946. godine i zaključak Sreskog narodnog suda u Beloj Crkvi od 22. februara 1946. godine od trenutka donošenja i da su ništave sve pravne posledice tih odluka; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan deo zahteva kojim je traženo da se ponište presude Sreskog suda u Beloj Crkvi P. 149/46, P. 209/46 i presuda Okružnog suda u Pančevu Pž. 391/46; u stavu četvrtom izreke obavezan je protivnik predlagača da predlagačima naknadi troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 5/17 od 27. januara 2017. godine ukinuto je rešenje Višeg suda Reh. 7/16 od 17. novembra 2016. godine u stavovima prvom i drugom izreke i u tom delu predmet je vraćen na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja, pored ostalog, je navedeno da u ponovnom postupku prvostepeni sud treba u potpunosti i pravilno da utvrdi činjenično stanje, tako što će primenom istražnog načela iz člana 13. Zakona o rehabilitaciji utvrditi da li je pokojni J. B(1) izvršio, odnosno učestvovao u izvršenju ratnih zločina ili to nije slučaj.

U ponovnom postupku Viši sud je doneo rešenje Reh. 10/17 od 15. juna 2017. godine kojim je, u stavu prvom izreke, usvojen zahtev predlagača pa je rehabilitovan J. B(1) i utvrđeno da su u celini ništavi zaključak Sreskog suda u Vršcu Vp. 4002/1946, zapisnik o konfiskaciji od 2. marta 1946. godine, zapisnik od 15. aprila 1946. godine i zaključak Sreskog narodnog suda u Beloj Crkvi od 22. februara 1946. godine od trenutka donošenja, kao i pravne posledice tih odluka. Navedenim rešenjem prekinut je postupak u odnosu na J. B(1) usled smrti stranke. U stavu četvrtom izreke protivnik predlagača je obavezan da predlagačima naknadi troškove postupka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je pokojni J. B(1) radio u Izbištu kao blagajnik, pre i za vreme Drugog svetskog rata; da se takođe bavio i obradom zemlje; da je nestao u proleće 1946. godine, kada ga je vojska u jutarnjim časovima odvela iz porodične kuće na „Konjsko groblje“, od kada mu se gubi svaki trag; da je, prema saznanju meštana, morao da bude u dobrim odnosima sa okupacionim snagama jer je radio u opštini, a da ga novi sistem državnog uređenja-socijalizam nije interesovao; da je Sreski narodni sud u Beloj Crkvi u predmetu konfiskacije imovine J. B(1) Vp. 942/945, pokrenutom na osnovu popisa celokupne imovine u smislu člana 28. Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije od Sreskog narodnog suda Odbora pod brojem 259/46 od 14. februara 1946. godine po kojem je J. B(1) proglašen za ratnog zločinca odnosno narodnog neprijatelja, pošto je u toku rata streljan, ubijen ili pobegao, u smislu čl. 15, 16, 17, 19. i 20. Zakona o konfiskaciji, doneo zaključak kojim se određuje konfiskacija celokupne imovine koja će se sprovesti na licu mesta 1. marta 1946. godine od strane sudskog izaslanika; da je zaključkom Sreskog suda u Vršcu Vp. 4002/1946 od 31. decembra 1946. godine na osnovu člana 22. Zakona o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije prenete u državinu i svojinu nekretnine J. B(1) u katastarskoj opštini Izbište, te je naloženo zemljišno knjižnom sudu da taksativno navedene nepokretnosti prepiše u vlasništvo Federativne Narodne Republike Jugoslavije; da su užoj porodici ostavljene na upotrebu određene nekretnine zavedene u zemljišnim knjigama katastarske opštine Zagajice; da su sve nekretnine popisane u zapisniku od 2. marta 1946. godine, nakon čega je donet zaključak od strane Sreskog suda u Vršcu; da se u skladu sa zaključkom Sreskog suda u Beloj Crkvi vp. 942/45 od 6. aprila 1946. godine pristupilo novom popisu celokupne imovine, pa je donet zaključak od 15. aprila 1946. godine; da, prema izveštaju Arhiva Vojvodine, u tom arhivu postoji kartica Okružnog povereništva Kuzov u Petrogradu, gde je u delu vođene kartoteke ratnih zločinaca navedeno ime J. B. koji je osuđen na smrt, a kao dokaz se navodi prepis spiska likvidiranih od strane OZNE po brojem Okružnog povereništva 367/15 od 4. aprila 1945. godine; da se u knjizi streljanih od OZNE pod brojem 101, a shodno bazi podataka Državne komisije nalazi ime J. B. sa datumom likvidacije 11. novembra 1944. godine, dakle šest meseci pre nego što je uopšte dostavljen podatak o njegovoj likvidaciji komisiji; da je kartoteka ratnih zločinaca sačinjena tek kasnije u drugoj polovini 1945. godine i tokom 1946. godine; da u Fondu Pokrajinske komisije za suđenje ratnim zločincima i saradnicima okupatora ne postoji nikakva posebna prijava, odluka, niti bilo kakav inkriminišući materijal kojim se J. B(1) stavlja na teret bilo kakav ratni zločin ili učešće u izvršenju istog.

Prvostepeni sud zaključuje da se J. B(1) ne može podvesti ni pod jedno od lica koja bi u skladu sa odredbama Zakona o rehabilitaciji bila izuzeta od rehabilitacije, budući da nije od strane nadležnih organa osuđen za ratni zločin, niti je odlukom Komisije oglašen za narodnog neprijatelja, te da je bio žrtva političkog i ideološkog progona, zbog čega je usvojen zahtev za njegovu rehabilitaciju. Prvostepeni sud navodi da je likvidacijom J. B(1) OZNA prekršila Uredbu o ustrojstvu Vojnih sudova iz maja 1944. godine, jer je prema toj Uredbi OZNA bila nadležna jedino da vrši istragu, a Komisija je bila nadležna da donosi odluku na osnovu prijava građana i institucija.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 179/17 od 25. oktobra 2017. godine preinačeno je rešenje Višeg suda Reh. 10/17 od 15. juna 2017. godine, tako što je odbijen zahtev predlagača za rehabilitaciju, kao i zahtev za naknadu troškova postupka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da Apelacioni sud nalazi da iz izvedenih dokaza proizlazi da je Zemaljska komisija za zločine okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini proglasila J. B(1) za ratnog zločinca, tako što se njegovo ime nalazi evidentirao u kartoteci ratnih zločinaca osuđenih na smrt, odnosno na spisku likvidiranih lica, zbog čega smatra pogrešnim zaključak prvostepenog suda o tome da to nije dovoljan dokaz da je pokojni J. B(1) proglašen za ratnog zločinca. U skladu sa navedenim drugostepeni sud smatra da J. B(1), saglasno odredbama Zakona o rehabilitaciji, ne može biti rehabilitovan i nema pravo na vraćanje imovine. Takođe se navodi da predlagači tokom postupka nisu dokazali da pokojni J. B(1) nije izvršio, niti učestvovao u vršenju ratnih zločina, budući da iz izvedenih dokaza ta činjenica nije mogla biti sa sigurnošću utvrđena. Osporeno rešenje dostavljeno je punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 30. novembra 2017. godine.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona, na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke, ili sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije, sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije, kao i da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 1. tač. 3) i 4) i stav 2.); da se ne mogu rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje imovine oduzete na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina, da se pod licima iz stava 1. ovog člana, odnosno licima iz člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) smatraju sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima (član 2. st. 1. i 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Sužbeni list FNRJ“ broj 40/45) bilo je propisano: da se može konfiskovati samo imovina lica koje je osuđeno na kaznu konfiskacije ma u čemu se ona sastojala (član 4.); da su Sreski narodni odbori dužni najdalje u roku od 90 dana po donošenju ovog Zakona dostaviti narodnom sreskom sudu tačan popis nepokretne imovine onih ratnih zločinaca i narodnih neprijatelja koji su u toku rata streljani, ubijeni, poginuli ili pobegli, a kojima imovina ili uopšte nije bila konfiskovana, jer se nije do nje moglo doći, ili je bila konfiskovana samo pokretna imovina ili samo deo te imovine. U svim takvim slučajevima Narodni sreski sud, bez obzira da li raspolaže ili ne presudom po kojoj su takva lica bila osuđena, smatraće presudu izvršnom u celini kao i u izricanju konfiskacije i formulisaće odluku o konfiskaciji celokupne imovine, pokretne i nepokretne, saobrazno ovom Zakonu i istu do kraja sprovesti i izvršiti prelaz konfiskovane imovine i upis prava države na konfiskovanu nepokretnu imovinu (član 28. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Iz obrazloženja osporenih rešenja sledi: prvo, da u Arhivu Vojvodine postoji kartica Okružnog povereništva Kuzov u Petrogradu, gde je u delu vođene kartoteke ratnih zločinaca navedeno ime J. B. koji je osuđen na smrt, a kao dokaz se navodi prepis spiska likvidiranih od strane OZN-e, da je kao datum likvidacije J. B. naveden 11. novembar 1944. godine, a da je šest meseci nakon toga dostavljen podatak o njegovoj likvidaciji Komisiji; drugo, da u Fondu Pokrajinske komisije za suđenje ratnim zločincima i saradnicima okupatora ne postoji nikakva posebna prijava, odluka, niti bilo kakav inkriminišući materijal kojim se J. B(1) stavlja na teret bilo kakav ratni zločin ili učešće u izvršenju istog; treće, da je Sreski narodni sud u Beloj Crkvi u predmetu konfiskacije imovine J. B(1) Vp. 942/945, pokrenutom na osnovu popisa celokupne imovine u smislu člana 28. Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije od Sreskog narodnog suda Odbora pod brojem 259/46 od 14. februara 1946. godine po kojem je J. B(1) proglašen za ratnog zločinca odnosno narodnog neprijatelja, pošto je u toku rata streljan, ubijen ili pobegao, doneo zaključak kojim se određuje konfiskacija celokupne imovine

Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je zaključio da je J. B(1) bio žrtva političkog i ideološkog progona, budući da nije od strane nadležnih organa osuđen za ratni zločin, niti je odlukom Komisije oglašen za narodnog neprijatelja, zbog čega ne može biti izuzet od rehabilitacije.

Za razliku od prvostepenog suda, Apelacioni sud u Beogradu odbija zahtev za rehabilitaciju J. B(1). Svoj stav o neosnovanosti zahteva za rehabilitaciju zasniva na činjenici da iz dokaza koji su tokom postupka izvedeni proizlazi da je pokojni J. B(1) od strane Zemaljske komisije za zločine okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini proglašen za ratnog zločinca, samim tim što se njegovo ime nalazi na spisku lica likvidiranih od strane OZN-e.

S tim u vezi, Ustavni sud podseća da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da u Fondu Pokrajinske komisije za suđenje ratnim zločincima i saradnicima okupatora ne postoji nikakva posebna prijava, odluka, niti bilo kakav inkriminišući materijal kojim se J. B(1) stavlja na teret bilo kakav ratni zločin ili učešće u izvršenju istog. Dakle, J. B(1) nije osuđen pred Vojnim sudom kao ratni zločinac, ne postoji odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata kojom se on proglašava za ratnog zločinca, niti čak prijava komisiji, već samo prepis spiska lica likvidiranih od strane OZN-e.

Kako je, prema odredbama člana 2. Zakona o rehabilitaciji, nužna pretpostavka za isključenje prava na rehabilitaciju činjenica da je lice čija se rehabilitacija traži sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa proglašeno ratnim zločincem, odnosno učesnikom u ratnim zločinima, Ustavni sud je ocenio da stav drugostepenog suda da činjenica da se ime lica čija se rehabilitacija traži nalazi na spisku likvidiranih od strane OZNE, odnosno u kartoteci ratnih zločinaca, sama po sebi isključuje mogućnost rehabilitacije navedenog lica, nema svoje pravno utemeljenje u odredbama Zakona o rehabilitaciji. Ovo posebno ako se ima u vidu da je u predmetnom postupku rehabilitacije utvrđeno da je pokojni J. B(1) streljan od strane OZNE tokom oktobra/novembra 1944. godine, a da je navedena kartoteka ratnih zločinaca sačinjena nakon njegove smrti, u drugoj polovini 1945. i tokom 1946. godine (s tim u vezi videti Odluke Ustavnog suda Už-7041/2014 od 8. decembra 2016. godine, Už-4668/2015 od 22. februara 2018. godine i Už-1651/2018 od 17. oktobra 2024. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je stav Apelacionog suda u Beogradu da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za sudsku rehabilitaciju sada pok. J. B(1), zasnovan na ustavnopravno neprihvatljivom i arbitrarnom tumačenju merodavnog materijalnog prava, a posledica toga je da je osporenim aktom podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 179/17 od 25. oktobra 2017. godine podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Pančevu Reh. 10/17 od 15. juna 2017. godine.

6. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi čl. 21, 24, 34, 35, 36, 58. i 59. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, i da je odredio otklanjanje štetnih posledica.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti