Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje od 2002. godine. Nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, mr Milan Marković i Milan Stanić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Bojanovića iz Obrenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Bojanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P1. 272/06, a sada se vodi pred Prvim osnovnom sudom u Beogradu u predmetu P1. 2067/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Bojanović iz Obrenovca je 5. februara 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 272/06.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu još 19. oktobra 2002. godine i da do podnošenja ustavne žabe, dakle ni posle osam godina nije doneta pravnosnažna odluka. Takođe je naveo da mu je povređeno pravo na rad iz člana 60. stav 4. Ustava i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Traži i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. člana 82. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku uvidom u spise predmeta ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 272/06 a sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2067/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. oktobra 2002. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Preduzeća "Kijevo"" ad Beograd, radi isplate novčanih potraživanja i poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je bilo održano četiri ročišta za glavnu raspravu a dva ročišta nisu održana i to zbog nedolaska zastupnika tuženog a nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Drugi opštinski sud u Beograd je rešenjem P1. 272/06 od 1. novembra 2007. godine odbacio tužbu u delu tužbenog zahteva kojim je tražen poništaj rešenja broj 371 od 7. oktobra 2002. godine o prestanku radnog odnosa zbog nepostojanja pravnog interesa. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je rešenjem 1137 od 4. juna 2003. godine tuženi stavio van snage rešenje 371 od 7. oktobra 2002. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos, a tužilac nije dostavio dokaz da je tražio poništaj rešenja 1137 od 4. juna 2003. godine; da je stav suda da tužba u tom delu nije dozvoljena jer odluka o prestanku radnog odnosa ne postoji, dok o ostalom delu tužbenog zahteva koji se odnosi na imovinsko pravni zahtev tužioca sud nije odlučivao jer na te okolnosti nisu izvedeni potrebni dokazi.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6308/07 od 11. februara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je prvostepeno rešenje P1. 272/06 od 1. novembra 2007. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 1382/10 od 28. aprila 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6308/07 od 11. februara 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 I 35/91 I „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Odredbom člana 434. ovog zakona predviđena je hitnost u rešavanju radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na konkretan postupak propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 21. oktobra 2002. godine.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene odluke kojom sud nije odlučio o tužbenom zahtevu u celosti prošlo je pet godina, drugostepeni sud je odlučio posle godinu dana i tri meseca a revizijski sud posle nepune godine dana, međutim do odlučivanja u ustavnoj žalbi nije odlučeno o tužbenom zahtevu u celosti. Takođe, u periodu do donošenja prvostepene odluke o delu tužbenog zahteva, u periodu od pet godina održano je samo četiri ročišta za glavnu raspravu a dva nisu održana i to ne zbog krivice podnosioca ustavne žalbe.

Dakle, po oceni Ustavnog suda nadležni sudovi u osporenom postupku nisu preduzimali sve zakonske mere da se navedeni postupak efikasno okonča i da se o tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja, posebno imajući u vidu da se radi o radnom sporu u kome se mora hitno postupati.

Takođe, predmet spora je bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe imajući u vidu da se radilo o radnom sporu u kome je zahtevana i naknada štete, za podnosioca, značajnog novčanog iznosa.

Iz svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P1. 272/06 a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 2067/2010 te je na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede navedenog ustavnog prava, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visine nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi osporavanja prava iz člana 6. Evropske konvencije Ustavni sud ukazuje da je to pravo već sadržano u članu 32. stav 1. Ustava, čiju povredu je Ustavni sud ocenjivao u osporenom postupku.

6. U vezi navoda iznetih u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe za svoje navode nije dao razloge već je povredu navedenog ustavnog prava obrazložio kroz povredu prava na suđenje u razumnom roku, navodeći da sudovi neažurno postupali u osporenom parničnom postupku. Po oceni Suda, samo formalno pozivanje na povredu ustavnih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je u tom delu ustavna žalba odbačena u smislu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti