Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u osamnaestogodišnjoj parnici

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz Petrovaradina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. decembra 2016. godine, doneo je

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8707/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

1. M. D . iz Petrovaradina podneo je, 1 9. februara 2015. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1112/14 od 14. oktobra 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 19, 21, 22. i 23, člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Suština navoda o povredi označenih načela i prava svodi se na podnosiočeve tvrdnje o tome da je diskriminisan u odnosu na ostale građane čijim su žalbama apelacioni sudovi pridavali dužnu pažnju i razmatrali ih stavku po stavku za razliku od njegovog slučaja u kome se drugostepeni sud suštinski nije ni bavio njegovom žalbom, usled čega mu je uskraćena tražena sudska zaštita i nije mu pružena jednaka zaštita prava. U tom smislu, podnosilac ističe da drugostepeni sud nije ispitivao njegove žalbene navode kojima je opovrgavao tačnost matematičkog obračuna, kao ni navode o tome da je ocenu iskaza stranaka prilikom njihovog suočenja dala sudija pred kojom taj dokaz nije izveden, u čemu vidi i proizvoljno i pristrasno postupanje suda. Takođe tvrdi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno proizvoljnom primenom materijalnog prava i pravila o teretu dokazivanja, ali i time što je drugostepeni sud, i pored činjenice da je on na više strana osporavao pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, konstatovao da on nije napadao pravilnost utvrđenih činjenica o isplatama tužilje i njenog supruga. Ovako iznetim razlozima dodaje i da njegovom punomoćniku nije bilo omogućeno da postavlja pitanja tužilji jer se tužilja, nakon što je dala iskaz u januaru 2008. godine, više nije odazivala pozivima suda zbog čega je otklonjeno ponovno izvođenje dokaza njenim saslušanjem. Povredu prava na imovinu obrazlaže time da se mora iseliti iz kuće za koju tvrdi da je u njegovom suvlasništvu, dok povredu prava na suđenje u razumnom roku vidi u činjenici da je postupak trajao 17 godina. Od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i obaveže Republiku Srbiju da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos parničnih troškova koji mu je bio dosuđen prvostepenom presudom, kao i naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova, straha i neprijatnosti kojima je bio izložen usled opisanog postupanja suda.

Podneskom od 31. avgusta 2016. godine podnosilac povredu označenih načela i prava ističe i u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1025/15 od 30. marta 2016. godine, navodeći da je revizijski sud povredio njegova prava na isti način i u istom obimu kao što je to učinio i drugostepeni sud, te predlaže da se poništi i ova odluka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8707/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci K. i D . G . podneli su, 25. jula 1997. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog M . D, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi iseljenja i predaje u posed dela kuće.

Tuženi je u podnesku od 27. oktobra 1997. godine istakao da sporni deo kuće koristi po osnovu svog suvlasničkog udela na objektu od „najmanje“ ½ idealna dela po osnovu ulaganja novčanih sredstva i učestvovanja u građenju, te da stoga, pitanje vlasništva predstavlja prethodno pitanje.

Na ročištu od 22. decembra 1997. godine punomoćnik tužilaca je naveo da je u pitanju bespravno izgrađeni objekat. Do novembra 2003. godine, od ukupno 18 zakazanih ročišta, tri nisu održana – jedno zbog proglašenog ratnog stanja, jedno zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca, dok je jedno rešenjem otkazano, a razlozi za to nisu navedeni. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka i 13 svedoka.

Na predlog tužilaca, na ročištu od 10. novembra 2003. godine određeno je izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem na okolnost vrednosti i kvaliteta građevinskih radova, dinamike građenja i vrednosti građevinskog objekta.

U julu 2004. godine sudski veštak Z. D . je dostavio nalaz, a sud je ročište zakazao za 6. decembar 2004. godine. Ovo ročište nije održano zbog nedolaska uredno pozvanih tužilaca zbog čega je doneto rešenje o mirovanju postupka. U januaru 2005. godine tužioci su tražili zakazivanje ročišta, a tuženi je u podnesku od 4. februara 2005. godine stavio primedbe na pomenuti nalaz. Do aprila 2005. godine, veštak je dostavio izjašnjenje na ove primedbe, a tuženi je i na ovo izjašnjenje stavio primedbe, te je nakon saslušanja pomenutog veštaka, tuženi predložio da se na iste okolnosti sprovede novo veštačenje preko drugog veštaka jer „nije zadovoljan u celosti nalazom ovog veštaka“.

Sud je ovaj predlog prihvatio i veštačenje poverio veštaku I. B, koji je, nakon jednog ročišta koje nije održano zbog toga što su se spisi nalazili kod njega, nalaz dostavio u oktobru 2005. godine. Tužioci su u novembru 2005. godine stavili primedbe na nalaz ovog veštaka, a tuženi je to učinio u protivtužbi od 14. septembra 2006. godine u kojoj je kao glavni istakao stvarnopravni zahtev za utvrđenje prava susvojine na kući, a kao eventualne je istakao obligacionopravne zahteve za isplatu određenog novčanog iznosa. Nakon tri ročišta koja nisu održana zbog nedolaska veštaka, odnosno zbog traženja dodatnog roka radi usaglašavanja nalaza, veštaci su u februaru 2007. godine dostavili delimično usaglašen nalaz.

Podneskom od 5. marta 2007. godine tuženi-protivtužilac (u daljem tekstu: tuženi) je predložio da se sprovede novo građevinsko veštačenje na okolnost dve sporne činjenice u pogledu kojih se veštaci nisu usaglasili – vrednost angažovane radne snage i vrednost izvedenih elektro-instalaterskih radova, ali i „troškova ishodovanja projekta, dozvola i dr. dokumentacije, troškova materijala i svih drugih troškova koji prate radove“. Povodom ovog predloga veštak Z. D . je dostavio izjašnjenje 19. marta, a na ročištu koje je održano 27. marta, saslušana su oba veštaka.

Do oktobra 2008. godine saslušan je još jedan svedok i ponovo su saslušani tužilja i tuženi, a tužilac je obavestio sud da više nije u mogućnosti da se odaziva pozivima suda iz SR Nemačke zbog zdravstvenog stanja o čemu je priložio dokumentaciju. Tužilja i tuženi su dali iskaz na ročištu održanom 29. januara 2008. godine pred sudijom M. I . J . i tom prilikom punomoćnici im zbog proteka predviđenog vremena za raspravu nisu postavljali pitanja. Ročištu koje je održano 11. aprila 2008. godine prisustvovali su tužilja i tuženi, ali tada nije nastavljeno njihovo saslušanje, već je na predlog tuženog određeno novo građevinsko veštačenje. Veštak kome je bilo povereno veštačenje obavestio je sud da zbog nesaglasnosti oko termina sa strankama nije u mogoćnosti da obavi povereni zadatak. U ovom delu postupka od ukupno sedam zakazanih ročišta, tri nisu održana – jedno zbog nedolaska veštaka, jedno zbog nedolaska svedoka, a jedno je rešenjem otkazano bez navođenja razloga za to.

Na ročištu održanom 14. oktobra 2008. godine veštačenje je na predlog tuženog povereno novom veštaku M. D. Zadatak veštaka je bio da do jula 1994. godine utvrdi vrednost radne snage, materijala i pomoćnog materijala za građevinske radove, te transporta ovog materijala, kao i limarskih, elektro-instalaterskih i vodovodno-kanalizacionih radova.

Veštak je nalaz dostavio 23. januara 2009. godine zbog čega nije održano ročište koje je bilo zakazano za taj dan. U februaru 2009. godine tužioci su stavili primedbe na nalaz veštaka, a tuženi je istakao da nema primedbi, ali je tražio da veštak vrednost radova iskaže u dinarskoj protivvrednosti na dan veštačenja i na dan podnošenja protivtužbe. Veštak je dostavio tražene podatke istoga meseca, a u martu je saslušan i tom prilikom mu je, pored ostalog, naloženo da posebno iskaže vrednost radova vršenja nadzora i organizovanja posla na gradilištu. Veštak je dopunu nalaza dostavio istog meseca, a do oktobra 2009. godine je dostavio još dva izjašnjenja (u maju i junu) i još jedanput je saslušan povodom primedbi i traženja tuženog da da podatke o ceni vršenja stručnog nadzora, odnosno mesečne plate šefa gradilišta.

Ročište koje je bilo zakazano za 14. oktobar 2009. godine nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju ovog veštaka, a sledeće je zakazano za 26. maj 2010. godine. Na ovom ročištu, veštak je ponovo saslušan, a punomoćnik tuženog je predložio da se ponovo sasluša tužilja na okolnosti iz protivtužbe jer na ročištu od 29. januara 2008. godine punomoćnicima nije omogućeno da postavljaju pitanja strankama.

Do aprila 2012. godine, od sedam zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog štrajka zaposlenih. Na ročištu održanom 20. maja 2011. godine punomoćnik tužilaca je obavestio sud da se tužilja neće odazivati pozivima suda zbog toga što je njen suprug bolestan i nepokretan, pa je izvođenje dokaza njenim saslušanjem otklonjeno s pozivom na član 263. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U oktobru iste godine doneto je rešenje o povlačenju tužbe tužioca D. G . zbog činjenice da je u međuvremenu svojim udelom raspolagao u tužiljinu korist, Tuženi je u aprilu 2012. godine, nakon formiranja katastra, protivtužbu proširio na Lj . J, sa kojom je 2003. godine zaključio ugovor o poklonu svog suvlasničkog udela na parceli na kojoj je podignuta kuća koja je predmet spora jer ova tužena prilikom formiranja katastra upisana i kao sudržalac sporne kuće. U maju iste godine tužilja je preinačila tužbu isticanjem zahteva za razvrgnuće imovinske zajednice sa tuženom Lj . J . i na saglasan predlog punomoćnika stranaka postupak je zbog pokušaja razvrgnuća mirnim putem bio u prekidu do kraja oktobra iste godine. U decembru 2012. godine tužilja je povukla tužbu u pomenutom delu, a tuženi Lj . J . i M . D . su ponovo predložili prekid postupka radi razvrgnuća zajednice između tužilje i tužene po protivtužbi. U ovom delu postupka (april 2012. – januar 2013.) održana su četiri ročišta.

Glavna rasprava koja je zaključena nakon ročišta održanog 22. januara 2013. godine, otvorena je radi dostavljanja punomoćja za zastupanje tužilje po protivtužbi.

Na zapisniku sa ročišta održanog 23. aprila 2013. godine konstatovano je da se izvodi dokaz čitanjem pismene dokumentacije u spisima predmeta i da na pročitano nema primedbi.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8707/12 od 23. aprila 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje K. G, te je obavezan tuženi M . D . da se iseli iz bliže označenog dela predmetne zgrade i da ga preda u posed tužilji. Glavni protivtužbeni zahtevi kojima je tuženi tražio utvrđenje prava susvojine na spornoj zgradi u određenim udelima, kao i prvi eventualni protivtužbeni zahtev kojim je tražio isplatu određenog novčanog iznosa izraženog u dinarima su odbijeni kao neosnovani. Delimično je usvojen drugi eventualni protivtužbeni zahtev, te je tužilja obavezana da tuženom plati iznos od 10.473,37 evra, u dinarskoj protivvrednosti, dok je preko dosuđenog a do traženog iznosa od 49.047,90 evra ovaj eventualni protivtužbeni zahtev odbijen. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je tuženom sestra od ujaka i sa svojim suprugom D . G . živi i Nemačkoj. Tužilja i njen suprug su se 1993. godine obratili tuženom za pomoć u nalaženju odgovarajuće nepokretnosti u Srbiji radi kupovine. Tuženi je pronašao plac površine 4.222 m2 za cenu od 39.000 DEM. Kako je taj plac bio velik za tužilju, između njih je postigut dogovor da tužilja i njen suprug plate kupoprodanu cenu, da polovina placa pripadne tuženom, koji bi u visini vrednosi polovine placa koji bi mu pripao - 19.5000 DEM, kupio materijal za gradnju i organizovao poslove na izgradnji, s tim da izgradnju finansiraju tužilja i njen suprug. U martu 1993. godine zaključen je kupoprodajni ugovor, tužilja i njen suprug su u celosti isplatili kupoprodajnu cenu i uknjižili se kao suvlasnici sa udelima od po ¼ ideala dela, dok je na drugoj polovini uknjižen tuženi. Tužilja i njen suprug su od marta 1993. zaključno sa januarom 1996. godine tuženom u više navrata za gradnju kuće dali 90.500 DEM, što uz iznos od 19.500 DEM (vrednost dela placa koji je pripao tuženom, koji je on tužiocima trebalo da vrati kroz kupovinu građevinskog materijala) ukupno čini 110.000 DEM . Na placu je izgrađen objekat površine preko 600 m2, a ukupna vrednost izvedenih radova iznosi 130.486,09 DEM. Razlika između utvrđene vrednosti objekta i novca koji je tužilja dala tuženom za izgradnju iznosi 20.486,09 DEM, što predstavlja 10.474,37 evra. Tuženi je u državini suterensko-podr umskog i poslovnog prostora u prizemlju zgrade. Predsednik sudskog veća koje je donelo presudu je sudija D. S, a u obrazloženju presude je, osim ocene iskaza iskaza stranaka i saslušanih svedoka, data i ocena iskaza tužilje i tuženog prilikom njihovog suočenja 27. maja 2002. i 29. januara 2008. godine. Odluka o usvajanju tužbenog zahteva je doneta s pozivom na odredbe čl. 3, 21. i 22. Zakona osnovama svojinskopravnih odnosa jer je utvrđeno da je tužilja po osnovu građenja postala vlasnica celog objekta, na osnovu čega ima pravo da objekat drži, da ga koristi i njime raspolaže, pa samim tim i da traži iseljenje tuženog i predaju u posed. Glavni protivtužbeni zahtev je odbijen iz razloga što je utvrđeno da među strankama nije postojao dogovor o zajedničkom građenju u cilju sticanja susvojine na objektu, a prvi eventualni zbog toga što je postavljen suprotno članu 395. ZOO. Drugi eventualni zahtev je usvojen za iznos u pogledu koga je ut vrđeno da je tuženi svojim sredstvima učestvovao u građenju, a koji mu je ostao neplaćen.

U žalbi izjavljenoj protiv pomenute presude, tuženi je, osim opširnog analiziranja dokaza i osporavanja utvrđenog činjeničnog stanja, između ostalog, isticao i da je iskaz stranaka prilikom njihovog suočenja cenilo veće čiji predsednik nije sudija pred kojim su stranke suočene, a takođe je ukazao i na to da mu je nakon saslušanja tužilje na ročištu od 29. januara 2008. godine uskraćena mogućnost da joj postavi „veoma bitna pitanja vezana za njenu navodnu evidenciju novčanih isplata ...“ uz isticanje da tužilji nije postavljeno pitanje u vezi činjenice da mu se nekoliko dana posle utuženja obratio njen punomoćnik dopisom u kome je priznao da mu tužioci duguju 15.000 DEM.

Rešenjem drugostepenog suda od 18. decembra 2013. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi donošenja rešenja o ispravci presude.

Rešenje o ispravci je doneto 8. januara 2014. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1112/14 od 14. oktobra 2014. godine preinačena je odluka o troškovima postupka, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Drugostepeni sud je ocenio da je nižestepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnom primenom materijalnog prava, osim u pogledu odluke o troškovima postupka. Takođe je ocenjeno da nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, koju tuženi neosnovano ističe, kao i to da tuženi svojim žalbenim navodima nije doveo u pitanje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja o isplatama vršenim od strane tužilje i njenog supruga, a koje se temelji na tužiljinom iskazu, neposrednim saznanjima saslušanih svedoka i na izvodima sa tužiljinih računa, dok naspram tih dokaza ne stoje drugi dokazi o novcu datom za gradnju kuće, kao ni dokazi da je tuženi snosio veći deo troškova od onog što je prvostepeni sud utvrdio.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1025/15 od 30. marta 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog uz ocenu da u postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2 tač. 9) i 12) Zakona o parničnom postupku, da u drugostepenom postupku nije došlo do propusta u primeni ni do pogrešne primene koje od odredaba pomenutog zakona, te da stoga nema ni povrede stava 1. navedene zakonske odredbe i da su pravilnom primenom materijalnog prava donete nižestepene odluke.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: načelo svrhe ustavnih jemstava (član 19.); načelo zabrane diskriminacije (član 21.); načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.); pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.); pravo na pravično suđenje (član 32.) pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); pravo na imovinu(član 58.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 , 36/11 i 53/13 - Odluka US), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da ako u toku postupka stranka umre ili ponovno saslušanje stranke nije moguće ili je otežano iz drugih razloga, sud će pročitati zapisnik sa iskazom te stranke (član 263. stav 3.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao preko 18 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sudova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za iseljenje i o osnovanosti glavnog i dva eventualna protivtužbena zahteva za utvrđenje prava susvojine i za isplatu određenih novčanih iznosa, sa čim u vezi su, pored pismenih, izvedeni i dokazi saslušanjem stranaka i ukupno 14 svedoka, te sprovedeno građevinsko veštačenje preko tri različita sudska veštaka, može se okarakterisati kao izuzetno složen s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti i povodom kojih je i sproveden ovako obiman dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se ne radi o postupku koji je za podnosioca bio od egzistencijalne važnosti, odnosno o postupku zbog čijeg bi dužeg trajanja za podnosioca nastupila nenadoknadiva šteta. Ovo iz razloga što je tužbenim zahtevom traženo iseljenje iz dela objekta koji podnosilac nije koristio za stanovanje, već za obavljanje poslovne delatnosti, dok je s druge strane protivtužba podneta u septembru 2006. godine - devet godina nakon pokretanja postupka. U prilog iznetoj oceni govori i činjenica da je na saglasan predlog svih stranaka postupak bio u prekidu u toku 2012. godine i da je podnosilac ponovo u 2013. godini predlagao da se postupak prekine.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je predmetni postupak otpočeo podnošenjem tužbe za iseljenje podnosioca iz dela sporne zgrade. Iako je podnosilac u odgovoru na tužbu osporio osnovanost zahteva tvrdnjom da je po osnovu ulaganja novčanih sredstva i učestvovanja u građenju, suvlasnik predmetne zgrade, predlog da se sprovede građevinsko veštačenje na okolnost vrednosti radova i objekta, stavili su tužioci 2003. godine. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac na osnovni nalaz prvog veštaka od 8. jula 2004. godine, primedbe stavio u februaru sledeće godine, da je na dostavljeno izjašnjenje takođe izneo primedbe i da je nakon saslušanja ovog veštaka, u aprilu 2005. godine predložio da se veštačenje poveri drugom veštaku, a ovaj predlog je obrazložio time da „nije zadovoljan u celosti nalazom ovog veštaka“. Podnosilac je na nalaz drugog veštaka iz oktobra 2005. godine ponovo stavio primedbe i to u septembru 2006. godine kada je podneo protivtužbu, a na njegov predlog, u aprilu 2008. godine odlučeno je da se veštačenje poveri novom veštaku. Podnosilac je tokom postupka više puta isticao primedbe na nalaze i izjašnjenja veštaka. Tako je, pored ostalog, u toku 2007. godine tražio da se veštaci izjasne na okolnost „visine troškova ishodovanja projekta i dozvola“, iako je još na ročištu koje je održano u decembru 1997. godine punomoćnik tužilaca u prisustvu punomoćnika podnosioca izjavio da je u pitanju bespravno izgrađeni objekat, dok je u toku 2008. i 2009. godine tražio da se veštaci izjašnjavaju o visini plate šefa gradilišta, te troškovima vršenja poslova stručnog nadzora, a koje predloge je sud prihvatao i periodu od oktobra 2005. do maja 2010. godine nalagao veštacima da se na njih izjašnjavaju, dostavljaju dopune datih nalaza i usaglašavaju mišljenja, te ih usmeno saslušavao. Osim toga, na predlog svih stranaka postupak je bio u prekidu pet meseci zbog pokušaja razvrgnuća imovinske zajednice između tužilje i tužene po protivtužbi.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud, osim što je prihvatao predloge tuženog za izmenu ličnosti veštaka iz napred navedenih razloga i po njegovim predlozima i primedbama od veštaka tražio dopune nalaza i izjašnjenja, prvo ročište po prestanku ratnog stanja zakazao posle deset meseci, a posle ročišta održanog 27. maja 2002. godine prvo sledeće je zakazao za 17. mart 2003. godine. Takođe, nakon što je drugi veštak dostavio nalaz u oktobru 2005. godine, sud je prvo ročište zakazao u septembru sledeće godine.

Imajući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je propisano da sud odlučuje koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi i da je sud taj koji se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave, do njenog okončanja, stavljaju dokazne predloge radi utvrđivanja spornih činjenica i preduzimaju druge radnje u postupku, ne oslobađa sud obaveze da ispuni zahtev delotvornog postupanja. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kojoj u slučaju kada podnosilac predstavke zahteva dodatna veštačenja, na sudu je da proceni kako će voditi postupak i da li će uvek dozvoliti da se sprovede traženo veštačenje. Naime, u presudi Šundov protiv Hrvatske, od 13. aprila 2006. godine ESLjP je istakao da prihvata da je podnosilac doprineo dužem trajanju postupka tražeći čak sedam puta dopunska veštačenja u periodu od četiri godine, istovremeno primetivši da domaći sud nije morao uvek usvojiti predlog podnosioca za dopunskim veštačenjima, zbog čega je ocenio da u pomenutom periodu postoji podeljena odgovornost podnosioca i tužene države (videti stav 30. pomenute presude). Takođe, prema stanovištu ESLjP, i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom (videti presudu Uljar i ostali protiv Hrvatske, od 8. marta 2007. godine, stav 37.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da za period od aprila tj. maja 2005. godine (kada je podnosilac tražio da se veštačenje poveri drugom veštaku jer „nije zadovoljan u celosti nalazom“ prvog veštaka i kada je ovaj njegov predlog prihvaćen) do maja 20 09. godine (kada je podnosilac poslednji put stavio primedbe tražeći dodatna izjašnjenja), postoji podeljena odgovornost prvostepenog suda i podnosioca ustavne žalbe. Međutim, i pored perioda podeljenje odgovornosti za dužinu trajanja postupka i činjenice da je podnosilac u dva navrata primedbe na nalaz veštaka dostavio nakon više od pola godine, Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i neefika sno postupanje prvostepenog suda prevashodno dovelo do toga da postupak pred tri sudske instance bude okončan tek posle 18 godina, što se nikako ne može smatrati razumnim rokom čak ni kada se odbije period za koji postoji podeljena odgovornost i za koji krivicu snosi podnosilac. Ovo stoga, što prvostepeni sud nije delotvorno upravljao postupkom, jer je sud taj na čijoj je strani obaveza da odluči kako će i u kom pravcu voditi postupak, te koje će dokaze izvoditi radi odlučivanja o osnovanosti zahteva, a koje će mimoići kao nepotrebne, posebno imajući u vidu da je postupak pokrenut tužbom za iseljenje i da je tek šest godina nakon podnošenja tužbe predloženo građevinsko veštačenje i to od strane tužilaca.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , u roku od četiri meseca od dostavljanja odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja, složenost predmetnog parničnog postupka, ali i ponašanje podnosioca kao stranke tokom postupka tj. činjenicu da je podnosilac svojim postupcima – stavljanjem primedaba na nalaze i izjašnjenja veštaka takođe doprineo dužem trajanju postupka, kao i okolnost da se nije radilo o sporu koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, u prilog čemu, kako je prethodno izneto, govori i to da je podnosilac protivtužbu podneo tek devet godina posle pokretanja postupka i da je za sve vreme trajanja postupka besplatno koristio prostor za koji je utvrđeno da mu ne pripada, što po nalaženju Suda, za njega predstavlja i korist.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe tj. činjenicu da podnosilac tvrdnje o povredi ustavnih načela i prava, prvenstveno zasniva na navodima da drugostepeni sud nije razmatrao njegove žalbene razloge „stavku po stavku“, Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje podrazumeva obavezu sudova da u svojim presudama navedu jasne i razumljive razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja. Međutim, ova obaveza ne znači da se u presudi moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine). Osim toga, ovo pravo dopušta višim sudovima da samo podrže razloge koje su niži sudovi naveli u obrazloženju, bez potrebe da te razloge ponavljaju ( videti presudu Hirvisaari protiv Finske, od 27. septembra 2001. godine, st. 30. do 32.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene drugostepene i revizijske presude nedvosmisleno može utvrditi koje su sve okolnosti drugostepeni i Vrhovni sud ceni li i iz kojih razloga su izve li zaključak da su ispunjeni uslovi za odbijanje podnosiočeve žalbe u delu kojim je pobijao odluku o glavnoj stvari tj. zaključak da je njegova revizija neosnovana. Okolnost da drugostepeni i revizijski sud nisu dali odgovore na sve žalbene i revizijske navode koje je istakao podnosilac tj. da ti navodi nisu razmatrani „stavku po stavku“ ne znači da je došlo do povrede prava na pravično suđenje. Činjenica da drugostepeni sud nije posebno obrazlagao navod podnosioca da je ocenu iskaza stranaka dao predsednik veća pred kojim one nisu suočene i da njegovom punomoćniku nije omogućeno da postavlja pitanja tužilji, a koje navode dovodi u vezu i sa tvrdnjom o proizvoljnim i pristrasnim postupanjem suda, po nalaženju Ustavnog suda, sama po sebi ne znači da je došlo do povrede bilo kog elementa prava na pravično suđenje, budući da je u toku trajanja postupka, s pozivom na član 263. stav 3. Zakona o parničnom postupku, otklonjeno izvođenje dokaza ponovnim tužiljinim saslušanjem (nemogućnost dolaska iz SR Nemačke zbog zdravstvenog stanja supruga), pa je taj dokaz izvedenčitanjem zapisnikasa njenim ranije datim iskazom, kao što su pročitani i zapisnici sa iskazom podnosioca i saslušanih svedoka, a koje dokaze je upravo cenilo sudsko veće koje ih je izvelo neposredno pre zaključenja glavne rasprave. Okolnost da je otklonjeno ponovno izvođenje jednog dokaza, ne može se smatrati argumentovanom tvrdnjom o povredi prava na pravično suđenje u situaciji kada za to postoji dovoljno jasno i logično obrazloženje suda. Takođe, Ustavni sud, krećući se u granicama razloga ustavne žalbe, nije utvrdio da postoje okolnosti koje bi ukazivale na to da je procesno i materijalno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava iz člana 36. Ustava, jer podnosilac povredu ovih prava vidi u navodnom nerazmatranju njegovih žalbenih navoda. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, dok se pravom na pravno sredstvo garantuje pravo na izjavljivanje zakonom propisanih pravnih lekova, što je podnosilac iskoristio ne samo u formalnom, već i u suštinskom smislu .

Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da nema ustavnopravnih razloga za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, to nema ni osnova za zaključak da je podnosilac u pogledu zahteva za utvrđenje prava susvojine imal o utemeljen zahtev koji bi se mogao smatrati "legitimnim očekivanjem" potraživanja, koji potpada pod pojam imovine u smislu člana 58. Ustava , dok se navodi o manjkavom obrazloženju sudskih odluka ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava iz člana 23. Ustava.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, dok se odredbama čl. 19. i 22. Ustava, ne jemči nijedno konkretno ljudsko odnosno manjinsko pravo ili sloboda, već je reč o načelima na kojima počiva ostvarenje svih zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju drugostepena i revizijska presuda i ističe zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka koji je bio dosuđen prvostepenom odlukom, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.