Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedostatka ustavnopravnih razloga i instancione kontrole

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu Srđana Vojinovića izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je ocenio da podnosilac u suštini traži preispitivanje činjeničnog stanja i zakonitosti, što spada u nadležnost redovnih sudova, a ne Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . N . iz P irota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. N . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 973/14 ( prethodno predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3111/12) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Z. N . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. N . iz Pirota podne la je Ustavnom sudu, 7. decembra 202 0. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 973/14 (prethodno predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3111/12).

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da je, imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, složenost predmeta, te značaj koji predmet ima za parnične stranke, jasno da period duži od osam godina koji je protekao od dana podnošenja tužbe do uručenja revizijske odluke predstavlja neprimereno dug rok za odlučivanje u radnom sporu vođenom radi poništaja odluke o otkazu ugovora o radu. Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je zaključio da podnositeljka, zapravo, ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, kao i da utvrdi pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 302/20 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja , podnela je Prvom osnovnom sudu u Beogradu, 17. avgusta 201 2. godine, tužbu protiv tuženog, bivšeg poslodavca, kojom je tr ažila da se poništi rešenje tuženog kojim joj je otkazan ugovor o radu i da se obaveže tuženi da je vrati na rad na odgovarajuće radno mesto. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 3111/12.

Do donošenja prve prvostepene presude održana su tri ročišta (13. decembar 2012. godine, 21. mart i 29. maj 2013. godine), na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužilje kao parnične stranke i dva svedoka, a izvršen je i uvid u određenu dokumentaciju tuženog.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3111/12 od 29. maja 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Označena presuda je, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5717/13 od 25. septembra 2014. godine, ukinuta u postupku po žalbi tuženog od 12. avgusta 2013. godine, a spisi predmeta su 30. septembra 2014. godine vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak vođen je pred Trećim osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnim sudom nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godini, a predmet je dobio broj P1. 973/14.

Prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazano je za 5. mart 2015. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još šest ročišta (za 28. septembar 2015. godine, 19. februara, 19. jul i 11. oktobar 2016. godine, 5. i 9. maja 2017. godine), od kojih su tri održana. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje i jednog svedoka i njihovo suočavanje.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 973/13 od 9. maja 2017. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, osim u delu koji se odnosi na zahtev za vraćanje na određeno radno mesto, u kom delu je tužba odbačena.

Protiv prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 21. jula 2017. godine, te su spisi predmeta, 28. decembra 2017. godine, dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 281/18 od 21. novembra 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, te je potvrđena označena prvostepena presuda.

Tuženi je protiv drugostepene presude izjavio presudu 14. februara 2019. godine, koja je odbijena kao neosnovana, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1667/19 od 21. maja 2020. godine. Revizijski sud je spise predmeta vratio prvostepenom sudu 16. novembra 2020. godine, nakon čega je ova presuda dostavljena parničnim strankama 2. odnosno 3. decembra 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čuju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se primenjivao u predmetnom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (stav 2.), dok je odredbom člana 438. ovog zakona propisano da u postupku u parnici iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 17. avgusta 201 2. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu , do njegovog okončanja, donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1667/19 od 21. maja 2020. godine, koja je podnositeljki ustavne žalbe dostavljena šest i po meseci od donošenja, trajao ukupno osam godina i tri i po meseca .

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode (radni spor), prema oceni Ustavnog suda, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen.

Nadalje, Ustavni sud je, imajući u vidu da je u postupku odlučivano o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu, ocenio da je predmet spora bio od velikog značaja za podnositeljku, kao i da ona svojim ponašanjem nije doprine la navedenoj dužini trajanja postupka.

Konačno, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da su pojedina ročišta u ponovnom postupku zakazivana u razmaku od četiri, pet, šest, pa i sedam meseci u odnosu na prethodno. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je postupak dodatno produžen jer je revizijska presuda podnositeljki ustavne žalbe dostavljena šest i po meseci od donošenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je „potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima (…) u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter“ (videti presudu Borgese protiv Italije, predstavka broj 29/1991/281/352, od 26. februara 1992. godine, stav 28.).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, objektivnu okolnost zbog koje sud nije mogao da postupa, životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela.

7. S obzirom na sve napred navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedostatka ustavnopravnih razloga i instancione kontrole

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti