Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u upravnom sporu o pravu na stan

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na suđenje u razumnom roku u postupku dodele stana podnosiocu žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Stojkovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Stojkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 2155/06 od 11. juna 2008. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Stojkovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 1313 Beograd u predmetu broj UP-2 broj 484/04 i pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj U-V 2155/06.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milan Stojković iz Niša je 20. oktobra 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 2155/06 od 11. juna 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni organ uprave doneo zaključak kojim je utvrđeno da podnosiocu prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku Vojne pošte 1313 Beograd Up-1 broj 26147-4/01 od 29. jula 2003. godine; da je podnosilac najpre izjavio žalbu protiv zaključka prvostepenog organa koja je odbijena kao neosnovana, a potom i tužbu, koja je kao neosnovana odbijena osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije; da je "sud povredio načelo zakonitosti jer je svoju odluku zasnovao na ponavljanju u upravnom postupku, a da se, po mišljenju podnosioca, ponavljanje može dozvoliti samo zbog činjenica koje je organ utvrdio u ranijem postupku, a ne i zbog onih koje je utvrdio sud u svom postupku"; da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer se nije radilo o složenom predmetu. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da Sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Vrhovnog suda Srbije U-V 2155/06 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Zaključkom Odseka za stažiranje Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 26147-4/2001 od 29. jula 2003. godine prihvaćen je zahtev podnosioca od 6. maja 2003. godine za rešavanje stambenog pitanja dodelom trosobnog stana u zakup na neodređeno vreme površine do 85 m² u garnizonu Niš.

Rešenjem Vojne pošte 1313 Beograd, Odeljenje za stambene poslove, Pravni odsek UP-2 broj 34/2004 od 28. januara 2004. godine ukinut je zaključak Odseka za stažiranje Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 26147-4/2001 od 29. jula 2003. godine i određeno da se spisi predmeta vraćaju prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je odredbom člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da se konačno rešenje može ukinuti po osnovu službenog nadzora, ako je njime očigledno povređen materijalni zakon, te da, saglasno odredbi člana 254. stav 1. navedenog Zakona, rešenje može poništiti ili ukinuti po osnovu službenog nadzora drugostepeni organ; da je uvidom u stambeni dosije podnosioca utvrđeno da su predmetnim zaključkom kao članovi porodičnog domaćinstva priznata deca podnosioca koja sa njim ne žive u zajedničkom porodičnom domaćinstvu; da je, u skladu sa odredbom člana 8. stav 1. tač. 3) i 4) Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore ("Službeni vojni list SRJ", br. 20/02 i 36/03), propisano da lice iz člana 5. ovog Pravilnika rešava stambeno pitanje za sebe i članove svog porodičnog domaćinstva pod uslovom da žive sa njim u zajedničkom porodičnom domaćinstvu; da je odredbom člana 14. stav 2. Pravilnika decidno propisano da se članom porodičnog domaćinstva smatraju bračni drug i dete, ako sa podnosiocem zahteva žive u zajedničkom porodičnom domaćinstvu; da je iz službene evidencije Vojne pošte 1313 Beograd i podnetog zahteva vidljivo da sin podnosioca sa porodicom živi u garnizonu Tivat, gde kao potporučnik na službi u Vojnoj pošti 4670 Tivat ima prihvaćen zahtev za rešavanje stambenog pitanja dodelom dvoiposobnog stana u zakup na određeno vreme, a da kćer podnosioca ne živi u zajedničkom domaćinstvu sa njim, jer prema navodima iz podnetog zahteva živi i radi u Novom Sadu; da je, s obzirom na to da je predmetnim zaključkom podnosiocu utvrđeno pravo na dodelu trosobnog stana u zakup na neodređeno vreme, a da mu u skladu sa odredbom člana 19. stav 1. tačka 1. Pravilnika sa jednim članom porodičnog domaćinstva sleduje dvosoban stan, time učinjena očigledna povreda materijalnog propisa.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu, koji je presudom Up. 229/04 od 29. juna 2004. godine uvažio tužbu i poništio rešenje Vojne pošte 1313 Beograd, Odeljenje za stambene poslove, Pravni odsek UP-2 broj 34/2004 od 28. januara 2004. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da se prilikom vršenja službenog nadzora, odnosno prilikom ukidanja rešenja po osnovu službenog nadzora, činjenice ne mogu ponovo utvrđivati ni onda kada su one u ranijem postupku nepotpuno ili čak pogrešno utvrđenje; da je u konkretnom slučaju tuženi organ svoje rešenje o ukidanju navedenog zaključka po osnovu službenog nadzora zasnovao na naknadno utvrđenim činjenicama, odnosno tuženi organ je sam utvrđivao odlučne činjenice i na osnovu njih doneo osporeno rešenje, a koji postupak je, po oceni tog suda, protivan odredbi člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku; da u izvršenju ove presude tuženi organ nije u obavezi da donosi bilo kakvo drugo rešenje i da na snazi ostaje zaključak Odseka za stažiranje Vojne pošte 1313 Beograd Up-1 broj 26147-4/2001 od 29. jula 2003. godine.

Zaključkom Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 26147-44/2001 od 19. oktobra 2004. godine određeno je da prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 26147-4/01 od 29. jula 2003. godine i da se prihvata zahtev podnosioca za davanje dvosobnog stana u zakup na neodređeno vreme površine do 64,00 m².

Protiv ovog zaključka podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu, koja je rešenjem Vojne pošte 1313 Beograd, Odeljenje za stambene poslove, Pravni odsek UP-2 broj 484/04 od 29. novembra 2004. godine, odbijena kao neosnovana.

Protiv konačnog upravnog akta podnosilac ustavne žalbe je 24. decembra 2004. godine podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu.

Vrhovni sud Srbije je dopisom od 19. februara 2007. godine obavestio tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine, te je, između ostalog, preuzeo i predmet Up broj 2741/2004 po tužbi podnosioca. Istim dopisom je naloženo podnosiocu da se u roku od deset dana izjasni o tome da li ostaje kod podnete tužbe.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 26. februara 2007. godine obavestio Vrhovni sud Srbije da u svemu ostaje kod podnete tužbe.

Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 11. juna 2008. godine doneo osporenu presudu U-V 2155/06 kojom je tužba, saglasno odredbi člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije, nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta ove upravne stvari, našao da je tužba neosnovana; da je pravilno, po oceni tog suda, postupio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca kao neosnovanu, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge; da je u sprovedenom postupku nesumnjivo utvrđeno da sin podnosioca sa porodicom živi u garnizonu Tivat gde kao potporučnik na službi u Vojnoj pošti 4670 Tivat ima prihvaćen zahtev za rešavanje stambenog pitanja dodelom dvoiposobnog stana u zakup na određeno vreme, da kćer podnosioca ne živi u zajedničkom domaćinstvu sa njim, jer prema navodima iz podnetog zahteva živi i radi u Novom Sadu, zbog čega podnosilac u skladu sa odredbama čl. 5, 8, 9, 14. i člana 19. stav 1. tačka 1. Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore ima pravo na dodelu dvosobnog stana u zakup na neodređeno vreme kao profesionalni podoficir sa jednim članom porodice i to površine do 64m², koliko je za tu strukturu stana navedenim Pravilnikom predviđeno; da je sud cenio i navode tužioca da tuženi organ nije postupio po presudi Vrhovnog vojnog suda od 29. juna 2004. godine i našao da su isti neosnovani, s obzirom da se navedena presuda odnosi na povredu pravila postupka od strane tuženog organa koji je odlučivao po zaključku prvostepenog organa Up-1 broj 26147-4/2001 od 29. jula 2003. godine, a istima se ne spori primena propisa za utvrđivanje tužiocu prava na strukturu pripadajućeg stana, pri čemu su te povrede u sprovedenom postupku otklonjene.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredabama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.); da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviti ako se sazna za nove činjenice, ili se nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi, sami ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drukčijeg rešenja da su te činjenice, odnosno dokazi bili izneseni ili upotrebljeni u ranijem postupku (član 239. stav (1) tačka 1)); da ponavljanje postupka može tražiti stranka, a organ koji je doneo rešenje kojim je postupak završen može pokrenuti ponavljanje postupka po službenoj dužnosti (član 240. stav (1)); da na osnovu podataka pribavljenih u ranijem i u ponovljenom postupku, organ donosi rešenje o upravnoj stvari koja je bila predmet postupka, i njime može rešenje, koje je bilo predmet ponavljanja postupka, ostaviti na snazi ili ga zameniti novim. U slučaju zamene rešenja s obzirom na sve činjenice i okolnosti, organ može ranije rešenje poništiti ili ukinuti (član 248.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporeni pojedinačni akt krši ustavna prava podnosioca. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdio činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalno pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Naime, imajući u vidu napred navedene odredbe Zakona o opštem upravnom postupku kojima se uređuje institut ponavljanja postupka, kao vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud je zaključio da je upravni postupak čiji je rezultat donošenje zaključka kojim je podnosiocu ustavne žalbe prestalo pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku od 29. jula 2003. godine, i određeno da mu pripada pravo na davanje u zakup na neodređeno vreme dvosobnog stana, predstavlja svojevrsno ponavljanje postupka koje, po pravilu, pokreće upravni organ po službenoj dužnosti.

Ustavni sud je utvrdio da je nadležni upravni organ po službenoj dužnosti utvrdio da podnosilac, u skladu sa odredbama čl. 5, 8, 9, 14. i člana 19. stav 1. tačka 1. Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore, ima pravo na dodelu dvosobnog stana u zakup na neodređeno vreme kao profesionalni podoficir sa jednim članom porodice i to površine do 64m², koliko je za tu strukturu stana navedenim Pravilnikom predviđeno, s obzirom da je prethodno utvrdio da sin podnosioca sa porodicom živi u garnizonu Tivat gde kao potporučnik na službi u Vojnoj pošti 4670 Tivat ima prihvaćen zahtev za rešavanje stambenog pitanja dodelom dvoiposobnog stana u zakup na određeno vreme, i da kćer podnosioca ne živi u zajedničkom domaćinstvu sa njim, jer živi i radi u Novom Sadu, te je iz tog razloga doneo navedeni zaključak UP-1 broj 26147-44/2001 od 19. oktobra 2004. godine. Zaključak prvostepenog organa je potvrđen i od strane drugostepenog organa uprave koji je žalbu odbio kao neosnovanu, te i osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud naglašava da pitanje da li su nadležni državni organi pravilno i potpuno utvrdili činjenično stanje i ocenili dokaze, po pravilu, nije predmet razmatranja Ustavnog suda, već su za Sud relevantne samo one činjenice od čijeg postojanja zavisi ocena o povredi Ustavom zajemčenog prava.

Pored toga, u okviru prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju relevantnim. Osporena presuda sadrži sasvim dovoljno razloga i objašnjenja zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Vrhovni sud Srbije je, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o upravnim sporovima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je posebno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora.

Analizirajući dužinu trajanja postupka pred organima uprave i pred sudovima, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem žalbe Vojnoj pošti 1313 Beograd oktobra 2004. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije U-V 2155/06 od 11. juna 2008. godine.

Vojna pošta 1313 Beograd, Odeljenje za stambene poslove, Pravni odsek je o podnetoj žalbi odlučila rešenjem UP-2 broj 484/04 od 29. novembra 2004. godine, odnosno u roku propisanom odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe je 24. decembra 2004. godine protiv konačnog upravnog akta podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu. Vrhovni sud Srbije je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine, te i predmet po tužbi podnosioca. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 11. juna 2008. godine doneo osporenu presudu U-V 2155/06, dakle u roku od jedne godine i šest meseci od dana preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.

Imajući u vidu da je postupak pred Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije ukupno trajao kraće od tri godine i šest meseci, da je Vrhovni sud Srbije odlučio o podnetoj tužbi u roku od jedne godine i šest meseci od dana preuzimanja predmeta od Vrhovnog vojnog suda, da je drugostepeni organ uprave odlučio u roku propisanom zakonom za odlučivanje o žalbi, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, tim pre što zbog kašnjenja sudova u odlučivanju o njegovoj tužbi protiv konačnog upravnog akta, za podnosioca nisu nastupile posebne štetne posledice.

Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što je protiv zaključka prvostepenog organa uprave podnosilac podneo žalbu, o kojoj je i odlučeno rešenjem Vojne pošte 1313 Beograd, Odeljenje za stambene poslove, Pravni odsek UP-2 broj 484/04 od 29. novembra 2004. godine, te i tužbu nadležnom sudu protiv konačnog upravnog akta, o kojoj je odlučeno osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 2155/06 od 11. juna 2008. godine. Pored toga, ni sam podnosilac ustavne žalbe ne ukazuje da mu je uskraćeno pravo na pravno sredstvo, već ističe da zbog dužine trajanja postupka navedena pravna sredstva nisu bila delotvorna. S obzirom da je Ustavni sud prethodno ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, to su neosnovani i navodi podnosioca da izjavljena pravna sredstva nisu bila delotvorna, jer ista nisu ni mogla dovesti do drugačijeg rešenja o spornom pravnom odnosu.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić