Povreda prava na suđenje u razumnom roku u Čačku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da su M. L. i E. M. oštećeni dugim trajanjem stečajnog postupka protiv državnog preduzeća. Sud je poništio rešenja koja su odbijala ubrzanje postupka i naložio isplatu materijalne štete naslednicima prvobitnog poverioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12088/2023
10.07.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama M. L(1) i E. M, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L(1) i E. M. i utvrđuje da je rešenjima Privrednog suda u Čačku R4 st. 583/23 od 17. avgusta 2023. godine i Privrednog apelacionog suda RžSt. 3621/23 od 13. septembra 2023. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se rešenja Privrednog suda u Čačku R4 st. 583/23 od 17. avgusta 2023. godine i Privrednog apelacionog suda RžSt. 3621/23 od 13. septembra 2023. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. L(1) i E. M. i utvrđuje da su podnosiocima ustavnih žalbi povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčenog članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22.

4. Utvrđuje se pravo M. L(1) i E. M. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22, umanjenih za iznose koji su podnosiocima ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 199/16, kao i u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev M. L(1) i E. M. za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22.

6. Odbacuje se ustavna žalba M. L(1) i E. M. izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Čačku St. 13/22 od 28. marta 2024. godine.

7. Odbacuju se zahtevi podnosilaca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L(1) i E. M, oboje iz Beograda, izjavili su 26. oktobra 2023. godine, preko punomoćnika M. L(2), advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Čačku R4 st. 583/23 od 17. avgusta 2023. godine i Privrednog apelacionog suda RžSt. 3621/23 od 13. septembra 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22.

Ustavnom žalbom su osporena rešenja kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor podnosilaca radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 nad stečajnim dužnikom „K. S.“ AD - „S. A.“ AD, Čačak.

Podnosioci su takođe tražili da im Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u navedenom stečajnom postupku, a istakli su i zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Isti podnosioci su 8. maja 2024. godine, preko istog punomoćnika Ustavnom sudu izjavili još jednu ustavnu žalbu, protiv rešenja Privrednog suda u Čačku St. 13/22 od 28. marta 2024. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22. Ovom ustavnom žalbom se osporava rešenje kojim se navdeni stečajni postupak zaključuje. Podnosioci, pored ostalog, navode da im je rešenjima Osnovnog suda u Čačku utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je prethodio stečajnom postupku, te da im je na osnovu tog rešenja isplaćena nematerijalna šteta u iznosu od po 700 evra. Podnosioci su tražili da im Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu materijalne štete.

M. L(1) i E. M, oboje iz Beograda su 13. januara 2020. godine, preko punomoćnika M. L(2), advokata iz Čačka, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podneli Osnovnom sudu u Čačku tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 199/16. Rešenjem Prr1. 7/20 od 15. septembra 2020. godine Osnovni sud u Čačku se oglasio mesno nenadležnim i spise predmeta dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dalje postupanje, kao stvarno i mesno nadležnom.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Prvi osnovni sud u Beogradu je dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosioci su u predmetnoj tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona ima smatrati ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakli da u spornim izvršoim postupku nije naplaćeno potraživanje njihovog pravnog prethodnika iz radnog odnosa. Iz tog razloga su podneli prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem nadležnog suda.

Podnosioci su zahtevali da im bude dosuđena naknada materijalne štete u iznosima opredeljenim rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku. Takođe su zahtevali naknadu troškova postupka.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe Predrag Lazović je na osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Čačku istom sudu podneo predlog za izvršenje prema izvršnom dužniku „K. S.“ AD - „S. A.“ AD Čačak, radi naplate potraživanja iz radnog odnosa, koji je usvojen rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 199/16 od 22. februara 2016. godine. Potraživanje nije namireno u navedenom izvršnom postupku.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku O. 1590/17 od 7. septembra 2017. godine za naslednike na zaostavštini P. L. oglašeni su M. L(1) i E. M.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I. 380/18 od 20. novembra 2018. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnosilaca ustavnih žalbi, radi ubrzavanja postupka i utvrđeno da im je u predmetu tog suda I. 199/16 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 26/17 od 28. decembra 2017. godine otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „K. S.“ AD - „S. A.“ AD Čačak.

Rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 13/22 od 28. marta 2024. godine, koje je postalo pravnosnažno 26. aprila 2024. godine zaključen je stečajni postupak nad stečajnom masom stečajnog dužnika „K. S.“ AD - „S. A.“ AD Čačak.

Podnosioci su u stečajnom postupku prijavili potraživanje po osnovu rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 199/16 od 22. februara 2016. godine, isto im je priznato, ali nije isplaćeno.

Rešenjima Privrednog suda u Čačku R4 st. 583/23 od 17. avgusta 2023. godine i Privrednog apelacionog suda RžSt. 3621/23 od 13. septembra 2023. godine pravnosnažno je odbijen kao neosnovan prigovor podnosilaca radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 (ranije predmet St. 26/17) nad stečajnim dužnikom „K. S.“ AD - „S. A.“ AD Čačak.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući navode podnosilaca u odnosu na osporena rešenja Privrednog suda u Čačku i Privrednog apelacionog suda, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da je njihov prigovor proizvoljno odbijen i da osporena rešenja ne sadrže odgovarajuće obrazloženje.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji koji se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine, Ustavni sud ukazuje da postupajući sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije imao u vidu relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (koja je navedena u označenoj odluci), već da je osporeno rešenje isključivo zasnovano na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak u trenutku donošenja osporenog drugostepenog rešenja trajao oko šest godina, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i Ustavni sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način na štetu podnositeljki.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio da im je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio navedena rešenja, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. Ovakav stav Ustavni sud je izrazio u Odluci Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine, objavljenoj na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

7. Odlučujući o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak koji se vodio prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao oko šest godina, pri čemu u navedenom periodu utvrđena potraživanja podnosilaca iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio da im je u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Kada je reč o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnosilaca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da podnosioci u ustavnj žalbi izjavljenoj 8. maja 2024. godine navode da im je rešenjima Osnovnog suda u Čačku utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je prethodio predmetnom stečajnom postupku, te da im je na osnovu tog rešenja isplaćena nematerijalna šteta u iznosu od po 700 evra.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, od značaja su stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine).

Naime, Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane „redovnih“ sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Takođe, Evropski sud za ljudska prava je u više svojih odluka izrazio stav po pitanju visine naknade neimovinske štete zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, u slučajevima kada su podnosioci predstavki pravni sledbenici lica na koje ta sudska odluka glasi. Naime, dovoljna i adekvatna naknada koja se dosuđuje podnosiocima predstavki kao pravnim sledbenicima lica na koje sudska odluka glasi, bez obzira na njihov broj, je upravo ona naknada koja bi pripala njihovom pravnom prethodniku (videti: predmet Mehmedović i drugi protiv Srbije, predstavka broj 23202/20 i 14 drugih, presuda od 29. septembra 2022. godine i predmet Novica Ranđelović protiv Srbije i drugi podnosioci, predstavka 42495/18 i druge, odluka od 29. aprila 2021. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ističe da iznos novčanog obeštećenja koji je podnosiocima ustavne žalbe dosuđen (ukupno 1.400 evra) prevazilazi visinu koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti namirenja potraživanja u razumnom roku, a kada su u pitanju podnosioci kao pravni sledbenici lica na koje sudska odluka koja se izvršava glasi. Shodno izloženom, po oceni Ustavnog suda, podnosioci su u pogledu naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku izgubili status „žrtve“ pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 5. izreke.

9. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Čačku da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa od stečajnog dužnika sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio da im je u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom Čačku u predmetu St. 13/22 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, a imajući u vidu da je nakon pokretanja izvršnog postupka za koji je podnosiocima utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, pokrenut postupak stečaja nad izvršnim dužnikom, u kom su podnosiocima priznata potraživanja radi čijeg namirenja je vođen izvršni postupak, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke utvrdio pravo podnosilaca na na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22, umanjenih za iznose koji su podnosiocima ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I.199/16, kao i u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

10. Kada je u pitanju osporeni akt - rešenje Privrednog suda u Čačku St. 13/22 od 28. marta 2024. godine, Ustavni sud pre svega ukazuje da odluka suda kojom se okončava postupak stečaja ne predstavlja akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku, te da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava.

Ovaj pravni stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj ranijoj praksi (u tom smislu videti rešenje Už - 2259/2011 od 7. februara 2012. godine).

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je u tački 6. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovu ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

11. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova, kako za sastav ustavne žalbe, tako i troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji su nakon toga ustupljeni na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, t.j. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca ustavne žalbe, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 7. izreke.

12. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u Čačku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti