Odbijanje ustavne žalbe zbog navodno pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da su nižestepeni sudovi pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje odluke i da nisu proizvoljno primenili materijalno pravo u sporu nakon poništaja ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Josić Belinde iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Josić Belinde izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4878/07 od 9. jula 2008. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1565/10 od 15. decembra 2010. godine, presude Osnovnog suda u Novom Sada P. 1616/2011 od 21. juna 2012. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4402/12 od 10. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Josić Belinda iz Novog Sada je 15. marta 20 11. godine, preko punomoćnika Aleksandra Perduha, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4878/07 od 9. jula 2008. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1565/10 od 15. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom podnetom 7. oktobra 2013. godine podnositeljka je osporila presudu Osnovnog suda u Novom Sada P. 1616/2011 od 21. juna 2012. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4402/12 od 10. septembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava. Ustavna žalba je zavedena pod brojem predmeta Už-7960/13.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta ista podnosi teljka koj a osporava odluke donete u istoj pravnoj stvari spojio spise predmeta Už-7960/13 spisima predmeta Už-1209/2011, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da su osporene odluke donete u sporu, u kome je imala svojstvo tužene - protivtužilje, radi isplate, ali da je prethodno pitanje za ovaj spor, pravosnažno okončan spor 16. maja 2007. godine pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, u kome je usvojen njen tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav kupoprodajni ugovor koji je njen pravni prethodnik zaključio sa tuženom M.G te obavezana tužena da joj preda u posed predmet ugovora - vikend kućicu slobodnu od lica i stvari. Međutim, u sporu koji je usledio nakon ovoga, po tužbi ranije tužene M.G. radi povraćaja isplaćene kuporpodajne cene za vikend kućicu i protivtužbi podnositeljke, radi isplate naknade za korišćenje vikendice od dana zaključenja poništenog ugovora pa do vraćanja vikendice, donete su presude koje podnosteljka osporava ustavnom žalbom. Presudama Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4878/07 od 2008. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1565/10 od 15. decembra 2010. godine, pravnosnažno je odlučeno samo o protivtužbenom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe, tako što je delimično usvojen njen zahtev, dok je predmet u delu tužbenog zahteva radi povraćaja kupoprodajne cene vraćen na ponovni postupak. Podnositeljka smatra da je pravnosnažna odluka suda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, jer je kod odluke o protivtužbenom zahtevu, na sporni odnos trebalo primeniti odredbe čl. 37. i 39. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, i pravila vraćanja predviđena tim zakonom, tj. računati savesnost posednika od dana kada mu je uručena tužba za predaju nepokretnosti, a ne od trenutka isticanja paricionog roka u sporu za poništaj ugovora i predaju nepokretnosti. Po mišljenju podnositeljke, ovakvim postupanjem sudova povređeno joj je pravo na pravično suđenje, kao i pravo na imovinu, s obzirom na to da joj je pobijanom pravnosnažnom odlukom ograničeno pravo na nekretnini stečenoj nasleđem, a ne presudom o ponišaju ugovora o kupoprodaji. Osporenim odlukama Osnovnog suda u Novom Sada P. 1616/2011 od 21. juna 2012. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4402/12, a kojima je podnositeljka obavezana na povraćaj kupoprodajne cene, povređeno joj je pravo na jednaku zakonsku zaštitu pred sudom, pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, jer su "sve povrede postupka i pogrešena primena materijalnog prava "učinjene u korist tužilje - protivtužene, a na štetu tužene - protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Naime, sudovi, najpre, nisu pravilno cenili izvedene dokaze (iskaz tužilje i bančin izveštaj vezan za isplatu kupoprodajne cene), a zatim su, pogrešno tretirajući sporni odnos kao obligacionopravni, a ne stvarnopravni, u osporenim odlukama pogrešno odlučili i o glavnoj stvari i sporednim traženjima, utvrdivši savesnost tužilje-proitvtužene M.G. do trenutka dok spor za poništaj ugovora nije izgubila. Podnositeljka predlaže da se navedene odluke u pobijanim delovima ponište. Podneskom od 21. januara 2014. godine podnositeljka je predložila odlaganje izvršenja presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1616/2011 od 21. juna 2012. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4402/12 od 10. septembra 201 3. godine, s obzirom na to da za nju može nastupiti nenadoknadiva šteta ako se sprovede pokrenuto izvršenje, a pre odluke o njenoj ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je u parnicu P. 6750/2003 pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, radi poništaja kupoprodajnog ugovora, stupila 16. decembra 2003. godine, po rešenju suda, kao zakonski naslednik svoga oca pok. J.G, tužioca u toj parnici. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je putem staraoca za poseban slučaj.

Presudom Opštinskog sud a u Novom Sadu P. 6750/2003 od 12. decembra 2006. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1797/2007 od 16. maja 2007. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i utvrđena ništavost kupoprodajnog ugovora zaključenog između tužiljinog prethodnika, njenog oca pok. J.G. i tužene M. G, overenog kod Opštinskog suda u Novom Sadu Ov. broj 6292/02 od 27. februara 2002. godine (u daljem tekstu: kupoprodajni ugovor), kojim je on prodao tuženoj vikend kuću, bliže opisanu u izreci, pa je zabranjen gruntovni prenos vlasništva sa pok. J.G. na tuženu M.G, te obavezna tužena da tužilji preda u posed slobodan od lica i stvari, u njenom vlasništvu i vlasništvu trećih lica, navedenu vikend kuću i isplati tužilji parnične troškove, a sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. U obrazloženju drugostepene odluke je navedeno da sud nije prihvatio žalbene navode tužene da je učinjen propust jer nije izvršena potpuna restitucija, što podrazumeva povraćaj kuporodajne cene, a s obzirom na to da tužena takav zahtev nije istakla.

Parnica radi isplate započela je 6. jula 2007. godine, po tužbi M.G. podnetoj protiv podnositeljke ustavne žalbe, u svojstvu tužene, radi povraćaja isplaćene kupoprodajne cene po osnovu poništenog ugovora u iznosu od 240.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. februara 2002. godine do isplate. Podnositeljka ustavne žalbe, tužena u ovoj parnici, podnela je 9. avgusta 2007. godine protivtužbeni zahtev kojim je tražila da joj tužilja-protivtužena po osnovu naknade zbog nekorišćenja vikendice u periodu od 27. februara 2002. godine (kada je zaključen kasnije poništeni ugovor) do 23. jula 2007. godine isplati mesečno po 4.000,00 dinara, odnosno ukupno za ovaj period iznos od 264.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja protivtužbe. Konačan protivtužbeni zahtev postavljen je podneskom od 24. februara 2008. godine.

Presudom Opštinskog sud a u Novom Sadu P. 4878/07 od 9. jula 2008. godine delimično su usvojeni i tužbeni i protivtužbeni zahtev. Protiv provostepene presude obe parnične stranke su izjavile žalbe, te je Apelacioni sud u Novom Sadu presudom Gž. 1565/10 od 15. decembra 2010. godine žalbu tužene- protivtužilje delimično odbio i delimično usvojio, a žalbu tužilje-protivtužene usvojio (izjavljena samo protiv odbijajućeg dela njenog tužbenog zahteva za kamatu).

Navedenim osporenim presudama ustavnom žalbom, pravnosnažno je obavezana tužilja - protivtužena da tuženoj-protivtužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati iznos od 4.774,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 1.495,20 dinara počev od 1. jula 2007. godine, a na iznos od 3.279,11 dinara počev od 26. jula 2007. godine pa do isplate, s tim da je odbijen protivtužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa od 270.853,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2008. godine do isplate. U preostalom delu, u vezi odluke o tužbenom zahtevu i odluke o troškovima, predmet je vraćen na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepene presude, u odnosu na odluku o protivtužbenom zahtevu, koju podnositeljka osporava ustavnom žalbom, drugostepeni sud navodi da je pravilno utvrđeno činjenično stanje: da je pravnosnažno poništen kupoprodajni ugovor u parnici P. 6750/2003 vođenoj po tužbi sada tužene-protivtužilje; da je po toj presudi tužena, sada tužilja, bila obavezana da preda vikend kućicu sada tuženoj u roku od 15 dana; da je paricioni rok za izvršenje presude, kojom je pravnosnažno poništen kupoprodajni ugovor istekao 19. juna 2007. godine; da je tužilja-protivtužena predala vikend kućicu tuženoj-protivtužilji 26. jula 2007. godine. Na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je doneo zakonitu odluku u ovom delu tužbenog zahteva, zasnovanu na odredbama čl. 104, 108, 210. i 214. ZOO, kojom se odbija veći deo protvtužbenog zahteva, jer je odlukom u prethodnoj parnici tužilja-protivtužena obavezana na vraćanje sporne vikendice u posed tuženoj-protivtužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, čime je otpao osnov za državnu vikendice tužilje-protivtužene. Prema stanovištu i drugostepenog suda, tužilja - protivtužena nije mogla sa izvesnošću znati za razlog ništavosti - da je njen saugovarač poslovno nesposoban, na osnovu podnete tužbe u kojoj se pozivalo na zabludu, ali i zbog toga što se ovaj razlog ništavosti utvrđuje stručnim znanjem, kojim ona nije raspolagala. Tužilja je postala nesavesna po proteku paricionog roka pravosnažne presude o poništaju ugovora i predaji stvari - 19. juna 2007. godine, s obzirom na to da je tek tada stekla konačno saznanje o ništavosti ugovora i obavezi vraćanja stvari kao posledice ništavosti, a kako je bila u docnji sa izvršenjem od 20. juna 2007. godine do 26. jula 2007. godine, kada je predala vikednicu, za ovaj period tuženoj - protivtužilji pripada naknada za nemogućnost korišćenja stvari u vidu zakupnine, zbog čega je u tom delu i usvojen protivtužbeni zahtev. Preko tog iznosa, prema stanovištu drugostepenog suda, pravilno je odbijen protivtužbeni zahtev, a navodi žalbe tužene - protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da je prilikom odlučivanja o protivtužbenom zahtevu trebalo primenti odredbe čl. 37. i 39. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nije osnovan, kao ni tvrdnja da je tužilja u ovoj pravnoj stvari postala nesavesna danom dostavljanja tužbe za poništaj ugovora u prethodnoj parnici 25. jula 2002. godine. Prema stanovištu drugostepenog suda, navedene odredbe primenjuju se u sporu u kome vlasnik ili pretpostavljeni vlasnik po jačem pravu pravnom osnovu, po čl. 37. i 42. toga zakona, na osnovu vlasništva ili pretpostavljenog vlasništva traži predaju poseda od lica koje drži stvar bez osnova, ili po slabijem pravnom osnovu, pa kako predmet spora u prethodnoj parnici nije bio takav: stvarno-pravni zahtev za predaju poseda, već obligaciono pravni zahtev za predaju poseda, kao vraćanja stvari primljene na osnovu ugovora čije je ništavost utvrđena u toj parnici, to nema osnova za ove žalbene navode.

U ponovnom prvostepenom postupku, radi odluke o tužbenom zahtevu, Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 1616/2011 od 21. juna 2012. godine je obavezao tuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe da tužilji isplati iznos od 240.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. jula 2007. godine pa do isplate, a odbio tužilju u delu zahteva za dosuđenje zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 27. februara 2002. godine do 6. jula 2007. godine. Istom presudom obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka, a odbijen je zahtev protivtužilje za dosuđenje troškova postupka u ovoj pravnoj stvari.

Odlučujući o žalbama obe parnične strane, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom P. 4402/12 od 10. septembra 2013. godine delimično je usvojio, a delimično odbio žalbu tužilje-protivtužene, a odbio žalbu tužene-protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Drugostepenom presudom je preinačena odluka u pobijanom odbijajućem delu odluke o kamati, utoliko što je tužena obavezana da tužilji na iznos od 240.000,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu još i za period počev od 16. decembra 2003. godine do 5. jula 2007. godine (pored dosuđene dalje kamate od 6. jula 2007. godine sve do isplate). U preostalom odbijajućem i usvajajućem delu ista presuda je potvrđena, a tužena-protivtužilja je obavezana da suprotnoj strani naknadi troškove žalbenog postupka. U obrazloženju ove osporene presude, drugostepeni sud navodi da je ispitujući pobijanu presudu ustanovio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje potrebno i dovoljno za presuđenje, na koje je pravilno primenio materijalno pravo, osim u odbijajućem delu odluke o zateznoj kamati, koja je doneta delimično pogrešnom primenom materijalnog prava. Iz utvrđenog činjeničnog stanja i obrazloženja prvostepene presude proizlazi: pok. J.G. (otac tužene-protivtužilje) je živeo u vanbračnoj zajendici sa tužiljom-protivtuženom M.G. od 1993. godine do 1998. godine, kada se odselio kod bolesne majke, ali su ostali u dobrim odnosima; nakon smrti majke, J.G. je nudio vikend kuću na prodaju svima, pa i tužilji; na osnovu njihovog dogovora sačinjen je 27. februara 2002. godine kuporodajni ugovor i overen istog dana pred sudom; u ugovoru je sporazumno utvrđena cena od 240.000, dinara i isplata kupoprodajne cene u celosti odmah; tužilja je isplatila kuporodajnu cenu J.P. nakon overe ugovora, u svom stanu pred sinom i prijateljicom; novac je poticao od porodične ušteđevine, jer su ona i sinovi na ime naknade štete primili 1996. i 1997. godine iznos od 34.000 DEM; tužilja je odmah stupila u posed vikendice i zajedno je koristila sa J.G. do 1. maja 2002. godine, kada prešao kod rođaka koji je preuzeo brigu o njemu; tužilja je 8. maja 2002. primila dopis advokata Aleksandra Perduha kojim je upoznaje da ga je obavestio J.G. da je navedeni ugovor zaključio u zabludi, misleći da je u pitanju ugovor o doživotnom izdržavanju i da nije primio kupoprodajnu cenu iz ugovora; advokat Aleksandar Perduh, kao privremeni staralac za poseban slučaj, je u ime J.G. podneo 25. jula 2002. godine tužbu radi poništaja ugovora o kupoprodaji protiv ovde tužilje i predaje nepokretnosti; tužilac je u toj parnici J.G. povukao tužbu i odrekao se tužbenog zahteva, ali da se na presudu na osnovu odricanja žalio njegov punomoćnik, i da je ona ukinuta; u međuvremenu, dok je tekla navedena parnica, po predlogu ćerke je vođen vanparnični postupak za lišavanje poslovne sposobnosti J.G, ali da do njegove smrti 25. novembra 2003. godine nije pravnosnažno okončan (prvostepeno rešenje je ukinuto po žalbi staraoca za poseban slučaj, a u ponovnom postupku je on preminuo i postupak je obustavljen); parnica za poništaj ugovora pravnosnažno je okončana presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1797/2007 od 16. maja 2007. godine; iza smrti J.G. vođen je ostavinski postupak, koji je prekinut jer je zakonska naslednica Belinda Josić rođ. Galamboš, ovde podnositeljka ustavne žalbe, upućena na parnicu protiv testamentalnih naslednika J.N. i Ž.N, radi pobijanja zaveštanja sa razloga osporavanja zaveštajne sposobnosti pokojnog oca, a nakon nastavka je rešenjem o nasleđivanju O. 610/2008 od 21. februara 2008. godine, pravosnažnim 14. marta 2008. godine, utvrđeno da zaostavštinu ostavioca čina predmetna vikend kućica, dvosoban stan u Novom Sadu, neisplaćene penzije i stari dug, te je ista uručena jedinom zakonskom nasledniku prvog naslednog reda - ovde podnositeljki ustavne žalbe. Polazeći od utvrđenih činjenica, po stavnovištu drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je, prema odredbama člana 103. stav 1, čl. 104, 210. i 214. ZOO, tužena, kao pravni sledbenik pok. J.G. u obavezi da tužilji vrati iznos od 240.000,00 dinara, koji ne premašuje njen nasledni deo, s obzirom na nasleđenu imovinu. Drugostepeni sud, ceneći žalbene navode tužene-podnositeljke ustavne žalbe kojima se pobija ocena izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda vezanih za isplatu kupoprodajne cene, nalazi da se oni ne dovode u sumnju, s obzirom na to da je prvostepeni sud izvedene dokaze cenio u sklopu drugih nepobijanih činjenica o ličnom, u to vreme, prijateljskom odnosu tužilje i pok. J.G, te nastojanju pok. J.G. da ugovor održi na snazi, što takođe ukazuje da je zaključenje ugovora bilo praćeno isplatom kupoprodajne cene u ugovorenom odnosu. Kako je ugovor poništen zbog poslovne nesposobnosti prodavca, a pravne posledice ništavosti, regulisane članom 104. ZOO podrazumevaju restiuciju uzajamnih davanja, tj. da svaka stranka vraća što je primila po osnovu ništavog ugovora, to je u ovom slučaju tužena- protivtužilja, kao zakonski naslednik prodavca, dužna da tužilji - protivtuženoj vrati novac na ime kupoprodajne cene isplaćen po ugovoru čija je ništavost kasnije utvrđena, iz razloga za koji u vreme zaključenja ugovora nijedan ugovarač nije znao niti mogao da zna. Naime, o nesavesnosti pok. J.G. se ne može ni govoriti, s obzirom na to da nesavesnost podrazumeva mogućnost da se shvati značaj pravnih radnji, a ni za tužilju se ne može smatrati da je bila nesavesna pre pravosnažnosti presude o utvrđivanju ništavosti ugovora iz navedenih razloga, jer prema njenom držanju u prethodnoj parnici, gde je sve vreme dokazivala da je on poslovno sposoban (što je bilo podržano i njegovim ličnim protivljenjem vođenju parnice i lišavanju poslovne sposobnosti), proizlazi da nije znala i da nije mogla znati da u vreme zaključenja ugovora prodavac nije bio poslovno sposoban. S obzirom na to da odredba člana 104. ZOO ne sadrži odredbe o kamati na novčani iznos koji se mora vratiti po osnovu utvrđene ništavosti ugovora, a utvrđivanjem ništavosti ugovora otpao je osnov davanja tog novčanog iznosa, po nalaženju drugostepenog suda, pitanje kamate na novčani iznos koji se vraća ceni se prema članu 214. ZOO. Kako je tužena, koja ima obavezu vraćanja kupoprodajne cene, iniciranjem postupka za lišavanje poslovne sposobnosti i stupanjem u parnicu za utvrđivanje ništavosti ugovora zbog poslovne nesposobnosti svoga pok. oca - prodavca, ovim jasno pokazala da je znala za uzrok ništavosti, to je ona, u vezi držanja odnosno vraćanja kupoprodajne cene postala nesavesna danom stupanja u parnicu po rešenju suda, pa zbog toga od od tog datuma duguje zakonsku zateznu kamatu na iznos kupoprodajne cene.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.) ; da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (član 104. stav 1.); da, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište (član 104. stav 2.); da će sud prilikom odlučivanja voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima (član 104. stav 3.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (član 210. stav 1.); da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210. stav 2.); da se, kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.).

5.Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud odlučujući o tužbenom i protivtužbenom zahtevu pogrešno posmatrali sporni odnos kao obligaciono pravni a ne kao stvarno pravni, te utvrdio da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su osporen e presud e donet e od strane zakonom ustanovljen ih sud ova, koji su u sprovedenom postupku odluči li na osnovu utvrđenih činjenica , primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored toga, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Podnositeljka upravo ustavnom žalbom ukazuje da odluke nisu valjano obrazložene. Ustavni sud ukazuje, da ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenim presudama je obrazloženo šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je odlučeno o vraćanju onog što su strane primile po osnovu ništavog ugovora. Naime, stavovi sudova o posledicama ništavosti, te uspostavljanju potpune restitucije, zasnovani su na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava . Ustavni sud smatra, nasuprot navodima ustavne žalbe, da su nadležni sudovi detaljno obrazložili razloge za svoju odluku, kako o vraćanju isplaćene kupoprodajne cene i dana od kog treba računati kamatu, što je bio tužbeni zahtev, tako i za odluku o naknadi za korišćenje vikend kuće i u kom periodu, što je bio protivtužbeni zahtev, a što sve napada podnositeljka ustavnom žalbom. Apelacioni sud u Novom Sadu, kao sud redovnog pravnog leka, dao je odgovore na žalbene navode podnositeljke, koje je ponovila i u ustavnoj žalbi, a pogotovu zašto nema mesta primeni stvarnopravnih propisa na ovaj sporni odnos, već isključivo obligacionopravnih propisa. Takođe, sudovi su, odlučujući o posledicama ništavosti ugovora, vodili računa o svim objektivnim i subjektivnim elementima konkretnog slučaja, zasnovanim na činjenicama i dokazima, koji ne mogu biti predmet ocene pred Ustavnim sudom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te da su u osporenim sudsk im odlu kama dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za delimično odbijanje protivtužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe , odnosno usvajanje tužbenog zahteva tužilje.

6. Razmatrajući navode podnositeljke da joj je u toku osporenog postupka povređeno pravo iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju označenog ustavnog prava, već se podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom postupka, samo formalno pozivala na povredu označen og ustavnog prava , što ustavnu žalbu, u tom delu, ne čini dopuštenom. Izneverena očekivanja podnositeljke, da se parnica povodom poništaja ugovora, koja je prethodila ovoj, ali u kojoj očigledno nisu raspravljena sva pitanja iz toga odnosa, okonča na drugačiji način - opstajanjem obaveze samo jedne, suprotne strane, ne predstavljaju ustavnopravne razloge za utvrđivanje povrede označenog ustavnog prava.

Konačno, u odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju nije utvrđena povreda bilo kog Ustavom garantovanog prava ili slobode, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije garantovano članom 21. Ustava.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio i predlog za odlaganje izvršenja presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1616/2011 od 21. juna 2012. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4402/12 od 10. septembra 201 3. godine, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog navodno pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti