Uređenje načina korišćenja zajedničkih delova zgrade u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno tumačili pravo kada su u vanparničnom postupku uređivali način korišćenja delova zgrade koji su već ugovorom o deobi pripali u isključivu svojinu stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodanke Hadži Vuković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodanke Hadži Vuković izjavljena protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 12. septembra 2005. godine, rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 13. jula 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1217/07 od 22. oktobra 2008. godine i utvrđuje povreda prava odnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 12. septembra 2005. godine, rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 13. jula 2007. godine.

3. Odbacuje se predlog Slobodanke Hadži Vuković za odlaganje izvršenja rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 12. septembra 2005. godine i rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 13. jula 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodanka Hadži Vuković iz Beograda je 27. januara 2009. godine, preko punomoćnika Tatjane Sudžum, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 12. septembra 2005. godine, rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 13. jula 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1217/07 od 22. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajamčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su osporenim sudskim odlukama, usled bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava povređena prava podnositeljke ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, jer je podnositeljki onemogućeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona, pošto se tim odlukama protivno zakonu uređuje način korišćenja nepokretnosti koja je u isključivoj svojini podnositeljke. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo i odredbe Zakona o vanparničnom postupku. Prema navodima podnositeljke, povreda prava na mirno uživanje svojine, odnosno povreda zakona, sastoji se u tome što su sudovi osporenim rešenjima određivali način korišćenja podrumskih prostorija i glavnog ulaza u predmetnoj zgradi, iako ti delovi stana predstavljaju zasebnu, a ne zajedničku stvar po osnovu ugovora o deobi nepokretnosti između pravnih prethodnika stranaka od 7. novembra 1975. godine, overenog pod brojem Ov. 10943/82 od 28. novembra 1982. godine, kao i način korišćenja zajedničkih delova zgrade (stepeništa za tavan i tavanskih prostorija) za koje je sporazumom pravnih prethodnika od 7. oktobra 1994. godine uređen način korišćenja tih delova zgrade. Podnositeljka je navela da svaka stranka ima zaseban stan kome pripadaju određene podrumske prostorije kao pripadci tih stanova, kao i da je navedenim ugovorom o deobi nepokretnosti predmetna zgrada podeljena na dva stana tako da svaki stan ima zaseban ulaz, te da je ulaz u zgradu na koji se odnosi osporeno dopunsko rešenje pripao u isključivu svojinu pravnom prethodniku protivnika predlagača i pripada njegovom stanu. S tim u vezi, podnositeljka je navela da je ugovorom o deobi nepokretnosti izvršena deoba suvlasničke stvari i da je svaka strana dobila fizički odvojen stan sa zasebnim ulazom, a da je sporazumom od 7. oktobra 1994. godine zaključenim između pravnih prethodnika stranaka prihvaćena deoba izvršena 1975. godine. Podnositeljka smatra da pri postojanju navedenog ugovora i sporazuma sud nije mogao uređivati način korišćenja predmetnih prostorija, te da je donoseći osporena rešenja pogrešno primenio materijalno pravo i učinio povredu postupka. Prema navodima podnositeljke, podrumske prostorije i ulaz naveden u osporenom dopunskom rešenju ne predstavljaju zajedničku stvar, već svojinu stranaka u predmetnom postupku, tako da način upravljanja i korišćenja tih delova zgrade ne može uređivati sud, dok je način korišćenja zajedničkog stepeništa i tavana uređen sporazumom pravnih prethodnika stranaka, te sud ne može menjati taj sporazum u vanparničnom postupku. Pored toga, podnositeljka je navela da nije u skladu sa zakonom stanovište suda da uređenje načina korišćenja sporazumom proizvodi dejstvo samo među učesnicima tog sporazuma, kao i konstatacija suda da se prema pozitivnim propisima ne može vršiti fizička deoba zajedničkih prostorija u stambenoj zgradi, pa da samim tim odredbe ugovora zaključenih između pravnih prethodnika stranaka ne proizvode pravno dejstvo. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud, na osnovu člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, donese odluku kojom će odložiti izvršenje rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu, i to rešenja R. 340/04 od 12. septembra 2005. godine i rešenja R. 340/04 od 13. jula 2007. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je iste sadržine kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 12.septembra 2005.godine uređen je način korišćenja zajedničkih prostorija kuće u ulici Čolak Antinoj broj 4, P+1, koja se sastoji od trosobnog stana u prizemlju, vlasništvo predlagača V. V. iz Beograda i trosobnog stana na spratu, vlasništvo protivnice predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, opisano kao zemljišnoknjižno telo II, upisano u zemljišnoknjižni uložak 1277 KO Beograd 6, na način bliže opisan u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke je utvrđeno da tako uređen način korišćenja proizvodi pravno dejstvo samo između učesnika u ovom postupku. Stavom trećim izreke utvrđeno je da ostali deo ovog rešenja čini nalaz i mišljenje sudskog veštaka građevinske struke sa skicom od 13. maja 2005. godine. Stavom šestim izreke obavezan je protivnik predlagača da predlagaču naknadi ½ ukupnih troškova postupka u iznosu od 8.900,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti rešenja pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da prema ugovoru o deobi nepokretnosti zaključenim 17. novembra 1975. godine između M. P. i B. N, overenim u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 24. novembra 1982. godine pod Ov. broj 10943/82, ugovaraču M. P. pripada u svojinu i na slobodno raspolaganje ceo prvi sprat, koji se sastoji od tri sobe, prolazne sobe, predsoblja, kuhinje, kupatila, ostave, klozeta, dve terase, jednog podruma, jednog manjeg podruma i jedne vešernice, što sve sačinjava jedan stan sa zasebnim ulazom iz dvorišta, a da ugovaraču B. N. pripada u svojinu i na slobodno raspolaganje celo prizemlje koje se sastoji od tri sobe, prolazne sobe, predsoblja, kuhinje, kupatila, ostave, klozeta, dve terase i jednog podruma, što sve sačinjava jedan stan, sa zasebnim ulazom iz dvorišta; da prema sporazumu suvlasnika o korišćenju zajedničke nekretnine sačinjenim između M. P. i D. N. (pravni sledbenik B. N.), overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. broj 1050/94, stranke u celosti prihvataju ugovor o deobi od 17. novembra 1975. godine, s tim što uređuju korišćenje dvorišta i tavana zajedničke nekretnine; da je navedenim sporazumom predviđeno da stranke saglasno uređuju da zajednički koriste stepenište i ulaz na tavan, da suvlasniku M. P. isključivo pripada polovina tavana koji gleda na zadnji deo dvorišta, a suvlasniku D. N. polovina tavana koja gleda na ulicu Čolak Antinu, s tim je ova podela tavana izvršena poprečno gledano iz pravca navedene ulice; da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke, sa skicom od 6. juna 2005. godine, prvostepeni sud utvrdio da je moguće urediti način korišćenja zajedničkih prostorija predmetne kuće, na način kako je to bliže opisano u stavu prvom izreke rešenja; da je takav nalaz i mišljenje veštaka sa skicom, sud u svemu prihvatio kao stručan i objektivan i u svemu dat prema pravilima struke; da je sud ocenio neosnovanim prigovor protivnice predlagača da se u ovom vanparničnom postupku ne može ponovo uređivati način korišćenja zajedničkih prostorija, koji je već uređen ugovorom o deobi i sporazumom o korišćenju zajedničkih prostorija, iz razloga što su navedeni ugovor i sporazum zaključeni između pravnih prethodnika učesnika u ovom postupku, i to bez učešća stručnog lica - veštaka građevinske struke, te da isti proizvode dejstvo samo među učesnicima u postupku, a da prema članu 142. Zakona o vanparničnom postupku takav postupak može da pokrene svaki zajedničar koji smatra da mu je povređeno pravo korišćenja zajedničke stvari; da je sud ocenio neosnovanim prigovor protivnice predlagača da je ugovorom o deobi određeno da protivniku predlagača pripadaju tri podrumske prostorije, a predlagaču samo jedna, te da se ne može na drugačiji način uređivati način korišćenja podrumskih prostorija, iz razloga što se prema pozitivnim zakonskim propisima ne može vršiti fizička deoba zajedničkih prostorija u stambenoj zgradi, te samim tim takva odredba ugovora ne proizvodi pravno dejstvo.

Osporenim dopunskim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/05 od 13. jula 2007. godine uređen je način korišćenja glavnog ulaza predmetne kuće (označena u napred navedenom rešenju), na način kojim se konstatuje da će glavni ulaz u predmetnu zgradu zajednički koristi i predlagač i protivnik predlagača, ovde podnositeljka ustavne žalbe, s obzirom na to da se radi o pravu zajedničke nedeljive svojine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u toku postupka utvrđeno da u predmetnoj zgradi postoji samo jedan zajednički ulaz, što je konstatovano u nalazu i mišljenju veštaka i što je veštak potvrdio prilikom saslušanja na ročištu, a da ulaz na desnu stranu kuće nije ucrtan u nalaz iz razloga što je to samo ulaz u stan, a ne u stambenu zgradu; da su irelevantni navodi protivnice predlagača da predlagač ima poseban ulaz u stan s desne strane, jer se radi samo o ulazu u stan, a ne u stambenu zgradu, a da predmetni stambeni objekt ima samo jedan ulaz, te kako se radi o pravu zajedničke nedeljive svojine iz člana 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, to predmetni ulaz služi na korišćenje svim vlasnicima stanova u zgradi, budući da jedino preko njega predlagač može ostvariti komunikaciju sa tavanskim i podrumskim prostorijama, pa ne može pripasti na isključivo korišćenje samo jednom od vlasnika.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1271/07 od 22. oktobra 2008. godine odbijene su kao neosnovane žalbe protivnika predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena su rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 12. septembra 2005. godine i R. 340/04 od 13. jula 2007. godine. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a na koje Okružni sud, kao drugostepeni sud, pazi po službenoj dužnosti primenom odredbe člana 372. stav 2. istog zakona; da su ožalbena rešenja zasnovana na činjenicama da je predlagač vlasnik trosobnog stana u prizemlju, a protivnik predlagača vlasnik trosobnog stana na spratu, ali da stranke nisu mogle sporazumno da urede način korišćenja sporednih prostorija, podruma, tavana, kao i zajedničkog hodnika u podrumu i tavanu stambene zgrade i glavnog ulaza, pa je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke prvostepeni sud utvrdio da predlagaču V. V. pripada isključivo korišćenje označenih podrumskih prostorija i označenog tavana, da protivniku predlagača pripada isključivo korišćenje označenih podrumskih prostorija i označenog tavana, da će predlagač i protivnik predlagača koristiti zajedničko stepenište, zajednički hodnik u podrumu i zajednički hodnik u tavanu stambene zgrade, kao i da će glavni ulaz u predmetnu zgradu zajednički koristiti, s obzirom na to da se radi o pravu zajedničke nedeljive svojine; da je prvostepeni sud, imajući u vidu takvo činjenično utvrđenje, a na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, saglasno odredbama čl. 141. do 147. Zakona o vanparničnom postupku odlučio kao u izreci rešenja, istovremeno nalazeći da su ugovor o deobi i sporazum o korišćenju zajedničkih prostorija, koji su zaključen između pravnih prethodnika učesnika u postupku, bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer način uređenja i korišćenja predviđen navedenim sporazumom proizvodi pravno dejstvo samo među učesnicima u tom postupku, a na osnovu odredbe člana 142. Zakona o vanparničnom postupku, svaki od zajedničara u konkretnom slučaju ima pravo da pokrene postupak radi uređenja načina korišćenja zajedničkih prostorija ukoliko smatra da je povređeno pravo korišćenja zajedničke stvari; da je ocenjeno da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje izveo pravilan zaključak u pogledu podobnosti označene nepokretnosti za uređenje načina korišćenja, te je, shodno svojim ovlašćenjima i pravilnoj primeni odredaba čl. 141. do 147. Zakona o vanparničnom postupku, odlučio da se uredi način korišćenja označenih zajedničkih prostorija, a prema nalazu i mišljenju veštaka, te u tom kontekstu doneo pravilno i zakonito rešenje za koje je dao dovoljne i jasne razloge koje prihvata i drugostepeni sud; da je sud cenio navod žalbe protivnika predlagača da prvostepeni sud nije bio ovlašćen da uredi način korišćenja zajedničkih prostorija, iz razloga što su pravni prethodnici predlagača i protivnika predlagača zaključili sporazum o korišćenju zajedničkih prostorija i da je način korišćenja zajedničkih prostorija uređen pomenutim ugovorom o deobi, pa je našao da je takav navod bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, a kako je to već i prvostepeni sud obrazložio u svojoj odluci; da se u konkretnom slučaju ne radi o sporazumu koji je zaključen između pravnih prethodnika koji je postignut u vanparničnom postupku, jer da je isti zaključen u vanparničnom postupku o načinu korišćenja zajedničkih stvari sporazum bi kao takav imao i određena pravna dejstva; da iz razloga što u konkretnom slučaju između sadašnjih zajedničara ne postoji sporazum o načinu korišćenja zajedničkih stvari, to je sud u vanparničnom postupku ovlašćen da na predlog učesnika uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari; da je neosnovan i žalbeni navod protivnika predlagača da veštak nije dao predlog u odnosu na korišćenje predmetnog glavnog ulaza u zgradu, pošto na osnovu stanja u spisima proizilazi da se veštak u svom nalazu i mišljenju izjasnio i u pogledu zajedničkog ulaza u zgradu, kao i da se u pogledu primedbi predlagača izjašnjavao i na ročištu dana 12. septembra 2005. godine, tako da je prvostepeni sud sve izvedene dokaze cenio u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, te je u obrazloženju svoje odluke izneo sadržinu izvedenih dokaza i potom dao ocenu istih.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o svojini na delovima zgrade („Službeni list SFRJ“ br. 43/65 i 57/65, „Službeni glasnik SRS“, br. 29/73 i 52/73 i „Službeni glasnik RS“, br. 38/96) bilo je propisano: da na zajedničkim delovima višestambene zgrade koji služe zgradi kao celini (temelji, glavni zidovi, tavan, fasada, stepenice, hodnici, stan namenjen za nastojnika zgrade, dizalice, električna, kanalizaciona, vodovodna i telefonska mreža, bunari, prostorije za pranje i sušenje rublja, krov, podrum, uređaji za zagrevanje, svetlarnici, dimnjaci i sl.), svi sopstvenici posebnih delova imaju trajno pravo korišćenja (član 5. stav 1.); da na zajedničkim delovima višestambene zgrade koji služe samo nekim, a ne svim posebnim delovima zgrade (posebna ulazna vrata, stepenište, dimnjaci, uređaji za ogrev i drugi uređaji, dizalice, tavanske i podrumske prostorije, terase, bunari, pregradni zidovi između dva stana ili prostorije i sl.), sopstvenici tih posebnih delova imaju trajno pravo korišćenja (član 5. stav 2.); da delovi porodične stambene zgrade koji služe zgradi kao celini ili samo nekim posebnim delovima njenim, jesu zajednička nedeljiva svojina svih sopstvenika posebnih delova, odnosno sopstvenika čijim posebnim delovima služe (član 5. stav 3.). Odlukom Saveznog Ustavnog suda IU-23/95 od 3. jula 1996. godine („Službeni list SRJ“, broj 33/96) utvrđeno je da Zakon o svojini na delovima zgrada nije saglasan sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije i Zakonom o osnovnim svojinsko pravnim odnosima.

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“ broj 8/81 – prečišćen tekst i br. 18/81 i 38/84) bilo je propisano da se stanom smatra skup prostorija namenjenih za stanovanje koje, po pravilu, čine jednu građevinsku celinu i imaju zaseban ulaz (član 4.). Identičnu odredbu sadržao je i Zakon o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“ broj 9/85 – prečišćen tekst i br. 18/8 i 11/88). Važećim Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) propisano je da se stanom, u smislu ovog zakona, smatra jedna ili više prostorija namenjenih i podobnih za stanovanje, koje, po pravilu, čine jednu građevinsku celinu i imaju zaseban ulaz.

Zakonom o osnovama svojinsko pravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da u slučajevima i pod uslovima određenim zakonom može postojati pravo zajedničke svojine (član 18. stav 1.); da je zajednička svojina svojina više lica na nepodeljenoj stvari kada su njihovi udeli odredivi ali nisu unapred određeni (član 18. stav 2); da pravo svojine na posebnom delu zgrade može postojati na stanu, poslovnoj prostoriji ili garaži, odnosno garažnom mestu ( član 19. stav 1.); da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine (član 19. stav 2.). Odredbe člana 19. Zakona, u navedenom tekstu, propisane su Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima („Službeni list SRJ“, broj 29/96).

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88, „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/2005), kojima je regulisano uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari, propisano je: da u ovom postupku sud uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca iste stvari (zajedničari) (član 141.); da postupak može da pokrene svaki zajedničar koji smatra da je povređen u pravu upravljanja ili korišćenja zajedničke stvari (član 142. stav 1.); da predlog mora da obuhvati sve zajedničare, da sadrži potrebne podatke o zajedničkoj stvari koja je predmet postupka, kao i razloge zbog kojih se postupak pokreće (član 142. stav 2.); da će po prijemu predloga sud zakazati ročište na koje će pozvati sve zajedničare, ukazaće im na mogućnost i pomoći im da sporazumno urede način upravljanja, odnosno korišćenja zajedničke stvari (član 143. stav 1.); da će sporazum zajedničara sud uneti u zapisnik kao sudsko poravnanje ako se zajedničari sa tim saglase pošto im sud predoči prirodu i pravno dejstvo sudskog poravnanja (član 143. stav 1.); da ako se zajedničari ne sporazumeju, sud će izvesti potrebne dokaze i na osnovu rezultata celokupnog postupka doneti rešenje kojim će urediti način korišćenja ili upravljanja zajedničkom stvarju po odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava, vodeći računa o njihovim posebnim i zajedničkim interesima (član 144. stav 2.); da se odredbe ove glave zakona primenjuju i na sopstvenike posebnih delova zgrade u pogledu upravljanja i korišćenja zajedničkih delova zgrade koji služe zgradi kao celini ili samo nekim posebnim delovima zgrade, u kom slučaju se zajedničarima smatraju samo sopstvenici tih delova zgrade, ako se uređenjem njihovih uzajamnih odnosa ne dira u prava sopstvenika drugih delova zgrade (član 147. stav 1.); da se odnosi između sopstvenika posebnih delova zgrade uređuju u skladu sa zakonskim propisima o pravima na posebnim delovima zgrade (član 147. stav 2.); da pravnosnažnost rešenja donesenog u ovom postupku ne sprečava učesnike da u parnici ili u postupku pred upravnim organom ostvaruju zahteve u odnosu na stvar o čijem upravljanju, odnosno korišćenju je rešenjem odlučeno (član 146.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na tome da su sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja pogrešno primenili materijalno i procesno pravo.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

Prema navedenim odredbama Zakona o vanparničnom postupku, odnosi između sopstvenika posebnih delova zgrade u pogledu način upravljanja i korišćenja zajedničkih delova zgrade, koji služe zgradi kao celini ili samo nekim posebnim delovima zgrade, mogu se urediti u vanparničnom postupku, onda kada zajedničari sporazumno ne urede te odnose. Dakle, u vanparničnom postupku uređuje se upravljanje i korišćenje zajedničkih delova zgrade.

U predmetnom vanparničnom postupku utvrđeno je da su pravni prethodnici predlagača i protivnika predlagača ugovorom o deobi nepokretnosti od 17. novembra 1975. godine izvršili fizičku deobu predmetne kuće, koja je u stvari predstavljala porodičnu stambenu zgradu, tako da je svakoj ugovornoj strani pripao u svojini po jedan stan sa zasebnim ulazom iz dvorišta, kao i da je navedenim ugovorom tačno određeno koje sve prostorije sačinjavaju svaki stan ponaosob, uključujući i podrumske prostorije u predmetnoj zgradi. Međutim, prvostepeni sud je ocenio da takva odredba ugovora „ne proizvodi pravno dejstvo“, iz razloga što se prema pozitivnim propisima ne može vršiti fizička deoba zajedničkih prostorija u stambenoj zgradi, a što je u svojoj odluci prihvatio i drugostepeni sud. Ustavni sud nalazi da takva ocena postupajućih sudova nije ustavnopravno prihvatljiva. Ovo iz razloga, što su pravni prethodnici učesnika u predmetnom vanparničnom postupku, kao suvlasnici porodične stambene zgrade, imali pravo da sporazumno izvrše fizičku deobu te zgrade, na način uređen navedenim ugovorom o deobi, tako da svakome od njih pripadne pravo svojine na njenom posebnom delu, odnosno stanu, koji, pored prostorija za stanovanje, sačinjavaju i sporedne prostorije u zgradi, uključujući i podrumske prostorije. Prema tome, u konkretnom slučaju nije izvršena deoba zajedničkih prostorija u stambenoj zgradi, kako je naveo prvostepeni sud, već je navedenim ugovorom o deobi izvršeno etažiranje porodične stambene zgrade i određeno je koji sve delovi zgrade, uključujući i sporedne prostorije, čine poseban deo zgrade, odnosno stambenu celinu u predmetnoj zgradi.

Takođe, po oceni Ustavnog suda, nije ustavnopravno prihvatljivo ni shvatanje Okružnog suda u Beogradu dato u obrazloženju osporenog drugostepeno rešenja da sporazum o upravljanju i korišćenju zajedničke stvari proizvodi pravno dejstvo samo među ugovornim stranama, iz razloga što nije postignut u vanparničnom postupku. Naime, prema odredbama merodavnog prava sledi da se odnosi između zajedničara u pogledu upravljanja i korišćenja zajedničke stvari, po pravilu, uređuju saglasnom voljom zajedničara, a ukoliko nema te saglasnosti, o tome odlučuje sud u vanparničnom postupku, u kome sud, prema Zakonu o vanparničnom postupku, prvo ukazuje strankama na mogućnost sporazuma i pomaže im da sporazumno urede te odnose. Činjenica da sporazum među strankama nije postignut u vanparničnom postupku, odnosno da nije uređeno upravljanje i korišćenje zajedničke stvari u vanparničnom postupku, ne znači automatski da takav sporazum proizvodi pravno dejstvo samo među ugovornim stranama, kako to ocenjuju postupajući sudovi. Naime, takvim sporazumom se uređuje korišćenje zajedničkih delova zgrade od strane vlasnika posebnih delova zgrade i takav sporazum, po pravilu, ima pravno dejstvo i prema pravnim sledbenicima vlasnika posebnih delova zgrade. Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje da ni postojanje sporazuma među zajedničarima, bilo da je postignuto u vanparničnom postupku ili van njega, kao ni postojanje pravnosnažnog rešenja suda o uređenju i upravljanju korišćenja zajedničkom stvari, ne predstavlja smetnju da se takav sporazum izmeni saglasnom voljom zajedničara, odnosno da se u vanparničnom postupku traži preuređenje odnosa upravljanja i korišćenja, ukoliko su se promenile okolnosti, odnosno faktičko stanje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 2. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona, naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R-340/04 od 12. septembra 2005. godine i R. 340/04 od 13. jula 2007. godine.

6. Razmatrajući navode podnosioca o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je takav zahtev za sada preuranjen, budući da će se postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe ponoviti, čime će i eventualna povreda ovog prava biti preispitana u postupku pred nadležnim sudom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnositeljke za odlaganje izvršenja rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 12. septembra 2005. godine i rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 340/04 od 13. jula 2007. godine, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Uređenje načina korišćenja zajedničkih delova zgrade u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti