Odbijena ustavna žalba protiv rešenja o odbacivanju revizije kao nedozvoljene

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja kojima je revizija odbačena kao nedozvoljena zbog nedovoljne vrednosti spora. Ustavna žalba protiv ranijih odluka o postojanju pravnosnažno presuđene stvari odbačena je kao neblagovremena, jer je podneta nakon isteka propisanog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Petre Arsenijević iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Petre Arsenijević izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 2. aprila 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 1145/08 od 8. maja 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2035/08 od 16. jula 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Petre Arsenijević izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 27. marta 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 1506/07 od 14. februara 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Petra Arsenijević iz Zemuna je, preko punomoćnika Tonija Čabraje, advokata iz Beograda, 20. oktobra 2008. godine izjavila ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 27. marta 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 1506/07 od 14. februara 2008. godine, rešenja Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 2. aprila 2008. gdine, rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 1145/08 od 8. maja 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2035/08 od 16. jula 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i načela nepristrasnosti suda garantovanog odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i povrede prava na imovinu garantovanog članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi sledeće: da je parnični postupak u kome su doneta rešenja iz tačke 2. izreke vodila „radi utvrđivanja svojine i iseljenja“ tuženog M.D. iz prizemnog dela njene kuće u Kosijeriću u površini od 10,87 m2; da su sudovi doneli osporena rešenja „zbog navodnog postojanja pravosnažno presuđene stvari“, što je po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe „grubo kršenje zakona i nepriznavanje postojanja relevantnh činjenica“.

Dalje navodi da su prilikom odlučivanja o izjavljenoj reviziji i donošenja osporenih rešenja iz tačke 1. izreke, Opštinski sud u Kosijeriću, Okružni sud u Užicu i Vrhovni sud Srbije, pogrešno primenili procesno pravo na njenu štetu, jer da su primenili odredbe novog Zakona o parničnom postupku, a ne starog. Takođe smatara da prvostepeni i drugostepeni sud nisu mogli odlučivati o dozvoljenosti izjavljene revizije, budući da i stari i novi Zakon o parničnom postupku previđaju da o reviziji može odlučivati jedino Vrhovni sud Srbije. Dalje navodi da joj sudovi nisu dostavili „odgovor protivne strane na reviziju“, čime su joj uskratili „mogućnost raspravljanja, odnosno izjašnjenja pred sudom“.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akata, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku ispitivanja postojanja procesnih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje, Ustavni sud je, saglasno usvojenim stavovima, pošao od sledećeg: da se smatra da je pre izjavljivanja ustavne žalbe poslednje pravno sredstvo u parničnom postupku iscrpljeno donošenjem presude po reviziji; da se u slučajevima kada revizija zakonom nije dozvoljena, smatra da je poslednje pravno sredstvo pre izjavlji­va­nja ustavne žalbe iscrpljeno donošenjem odluke o žalbi na presudu ili žalbi na rešenje.

Dakle, prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja o odbacivanju revizije, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu (ako je podneta po proteku roka utvrđenog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu), ili nedopuštenu (ako su osporeni akti doneti pre Ustava).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 27. marta 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 1506/07 od 14. februara 2008. godine, te da je nakon toga podnositeljka izjavila reviziju koja je osporenim rešenjem Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 2. aprila 2008. godine odbačena kao nedozvoljena. Ovo prvostepeno rešenje je potvrđeno osporenim rešenjima Okružnog suda u Užicu Gž. 1145/08 od 8. maja 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 2035/08 od 16. jula 2008. godine.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba neblagovremena u odnosu na rešenje Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 27. marta 2007. godine i rešenje Okružnog suda u Užicu Gž. 1506/07 od 14. februara 2008. godine. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je osporeno drugostepeno rešenje Okružnog suda u Užicu Gž. Gž. 1506/07 od 14. februara 2008. godine primila najkasnije 31. marta 2008. godine kada je protiv ovog rešenja izjavila reviziju, a ustavnu žalbu je izjavila 20. oktobra 2008. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.

U pogledu osporenih rešenja Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 2. aprila 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 1145/08 od 8. maja 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2035/08 od 16. jula 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na ova rešenja dopuštena i blagovremena, te je u odnosu na njih i cenio navode iz ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i povredi prava na imovinu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeno rešenje Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 2. aprila 2008. godine, rešenje Okružnog suda u Užicu Gž. 1145/08 od 8. maja 2008. godine, rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 2035/08 od 16. jula 2008. godine i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 2. aprila 2008. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 1506/07 od 14. februara 2008. godine.

Odlučujući o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 2. aprila 2008. godine, Okružni sud u Užicu je 8. maja 2008. godine doneo osporeno rešenje Gž. 1145/08 kojim je odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2035/08 od 16. jula 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 1145/08 od 8. maja 2008. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno sledeće: da je prema stanju u spisima tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 8. juna 2002. godine i da je u njoj označena vrednost spora na 2.000,00 dinara; da je predmet spora iseljenje iz dela kuće tuženog i predaja u posed tog dela kuće; da je tokom postupka tužilja precizirala svoj tužbeni zahtev podneskom od 18. decembra 2006. godine, a kojim je preinačila tužbeni zahtev, jer je pored iseljenja i predaje u državinu postavila i tužbeni zahtev za utvrđenje svojine na površini od 10,87 m2 prostora navedenog stambenog objekta, te je u istom podnesku označila vrednost spora na 500.000,00 dinara. Dalje se navodi: da je u vreme podnošenja tužbe na snazi bio Zakon o izmenama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02) koji je stupio na snagu 26. januara 2002. godine, a koji je članom 8. izmenio limit za dozvoljenost revizije iz člana 382. st. 2. i 3. sa dotadašnjih 15.000,00 dinara na 300.000,00 dinara; da imajući u vidu da je vrednost predmeta spora u tužbi navedena u iznosu od 2.000,00 dinara, proizlazi da revizija tužilje ne bi bila dozvoljena, osim ukoliko do zaključenja glavne rasprave nije preinačila tužbu; da je tužilja 18. decembra 2006. godine preinačila tužbu i kao vrednost predmeta spora preinačenog tužbenog zahteva označila 500.000,00 dinara, te da se, stoga, ocena dozvoljenosti revizije ceni prema pravilima parničnog postupka važećim u vreme preinačenja tužbe. Vrhovni sud Srbije je ocenio da je pravilno prvostepeni sud reviziju odbacio, shodno članu 401. st. 1. i 2. tačka 5) ZPP, a drugostepeni sud pravilno postupio kada je svojim rešenjem potvrdio to rešenje i odbio žalbu tužilje kao nedozvoljenu, budući da je odredbom člana 394. stav 2. ZPP koji je bio na snazi u vreme preinačenja tužbe, bilo propisano da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara.

5. Podnositeljka se u ustavnoj žalbi poziva na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropske konvencije) i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konveciju. Imajući u vidu da Ustav Republike Srbije takođe sadrži garancije istih prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud je ocenu osnovanosti navoda iz ustavne žalbe cenio u odnosu na ove odredbe Ustava.

Član 32. stav 1. Ustava garantuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04).

Odredbom člana 8. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02), koji je stupio na snagu 26. januara 2002. godine i koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, novelirane su, pored ostalog, odredbe člana 382. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji je bio na snazi u vreme preinačenja tužbe 18. decembra 2006. godine, bilo je propisano: da tužilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu (član 193. stav 1.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta (član 401. stav 1.); da je revizija nedozvoljena ako je revizija izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama svakog učesnika u tom postupku.

Dakle, odredbom člana 32. stav 1. Ustava izričito je utvrđeno pravo na sudsko raspravljanje spornih pitanja među strankama i odlučivanje od strane suda, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak pred sudom već pokrenut. Međutim, ovom ustavnom odredbom nije posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na građanska prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom. Po oceni Ustavnog suda, iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, ovo pravo predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4451/70, presuda od 21. februara 1975. godine, stav 36).

Međutim, pravo na pristup sudu nije apsolutno i neograničeno. Naime, sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja, kao na primer da se izjavljivanje revizije najvišoj redovnoj sudskoj instanci ograniči visinom vrednosti predmeta spora i uslovom da reviziju izjavi advokat (o ograničenjima prava na pristup sudu vidi presude Evropskog suda za ljudska prava Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 8225/78, presuda od 28. maja 1985. godine, stav 57 i Gillow protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 9063/80, presude od 24. novembra 1986. godine, stav 69). S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena, kao i da postoji razuman odnos proporcionalnosti između korišćenih sredstava i cilja kojem se teži.

U konkretnom slučaju, odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koji je bio na snazi u vreme preinačenja tužbe, bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 500.000,00 novih dinara.

Ovakva vrsta propisanog ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne ograničava građane u jednakoj zaštiti njihovih prava niti se povređuje suština prava na pravno sredstvo i prava na pristup sudu. Naime, reč je o vanrednom pravnom sredstvu o kome, o određenim pravnim pitanjima, u trećoj instanci odlučuje najviši redovni sud u Republici, preispitujući odluke dve niže sudske instance. Ovo pravno sredstvo je, po oceni Ustavnog suda, pod istim uslovima dostupno svim licima koja zaštitu svojih prava ostvaruju ili pokušavaju ostvariti u parničnom postupku. Takođe, reč je o postupku kome je prethodilo donošenje odluka sudova prve i druge (žalbene) instance, čime je prethodno obezbeđeno Ustavom garatovano pravo na sudsku zaštitu i pravni lek pred sudom. Po oceni Ustavnog suda, propisivanjem uslova da se revizija može izjaviti ako je, pored ostalog, ispunjen uslov visine vrednosti predmeta spora, ne predstavlja samo po sebi povredu prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da konkretan parnični postupak koji je prethodio ustavnosudskom, predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom visinom vrednosti predmeta spora, koja mora da prelazi granični iznos od 500.000,00 dinara, ranije propisan odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da je pravilno prvostepeni sud reviziju odbacio kao nedozvoljenu, a što je i svojim rešenjem potvrdio drugostepeni sud.

Naime, u trenutku podnošenja tužbe u kojoj je vrednost predmeta spora bila opredeljenja na iznos od 2.000,00 dinara, na snazi je bio Zakon o izmenama i Zakona o parničnom postupku iz 2002. godine, koji je propisivao da vrednost visine predmeta spora po kojoj će se ceniti dozvoljenost revizije mora preći iznos od 300.000,00 dinara. U toku trajanja postupka, 23. februara 2005. godine stupio je na snagu Zakon o parničnom postupku koji je propisivao da vrednost visine predmeta spora po kojoj će se ceniti dozvoljenost revizije mora preći iznos od 500.000,00 dinara. Nakon stupanja na snagu ovog zakona o parničnom postupku, podnositeljka je 18. decembra 2006. godine preinačila tužbu označivši vrednost predmeta spora na iznos od 500.000,00 dinara. Kako vrednost predmeta spora nakon preinačenja tužabe nije prelazila iznos od 500.000,00 dinara, koji iznos je predstavljao graničnu vrednost i bio merodavan za dozvoljenost izjavljene revizije, Ustavni sud je ocenio da Vrhovni sud Srbije nije osporenim rešenjem Rev. 2035/08 od 16. jula 2008. godine povredio pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ocenjujući navod iz ustavne žalbe koji se odnosi na nadležnost prvostepenog suda da odluči o dozvoljenosti izjavljene revizije, Ustavni sud je našao da je i ovaj navod podnositeljke neosnovan. Naime, izričito je odredbom člana 401. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisana mogućnost da predsednik veća prvostepenog suda može, pored ostalog, bez održavanja ročišta, odbaciti rešenjem nedozvoljenu reviziju, što je u konkretnom slučaju i učinjeno osporenim rešenjem Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 2. aprila 2008. godine. Ukoliko prvostepeni sud propusti da odbaci nedopuštenu reviziju, taj «propust» je, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, otklanjao Vrhovni sud Srbije. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je prema članu 396. Zakona o parničnom postupku, nadležnost za odlučivanje o reviziji bila poverena Vrhovnom sudu Srbije, a što se odnosilo na nadležnost tog suda da ocenjuje osnovanost izjavljene revizije, za koju je prethodno utvrđeno da je blagovremena, potpuna i dozvoljena.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je neosnovan i navod ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na raspravljanje pred sudom, a koji je podnositeljka dovela u vezu sa obavezom suda da joj dostavi „odgovor protivne strane na reviziju“. Ustavni sud je konstatovao da takva obaveza suda u postupku po ovom vanrednom pravnom sredstvu nije predviđena Zakonom o parničnom postupku.

Ocenjujući navod iz ustavne žalbe koji se odnosi na povredu načela nepristrasnosti suda, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravne razloge, niti je dostavila dokaze koji ukazuju na navodno postojanje pristrasnosti suda.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravne razloge koji ukazuju na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Kosjeriću P. 298/02 od 2. aprila 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 1145/08 od 8. maja 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2035/08 od 16. jula 2008. godine i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić