Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tam ás), dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Lj. Š . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. Š . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 1298/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Smederevu P. 1373/03) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. Š . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 28. decembra 2017. godine , preko punomoćnika T. H, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6637/16 od 31. oktobra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 1298/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Smederevu P. 1373/03).

Podnositeljka osporava presudu kojom je pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev, u sporu koji je vodila protiv više tuženih, radi utvrđenja da zaostavštinu iza njenog pok. oca čini i jedna radionic a, koju je njen otac izgradio svojim sredstvima, te da je ona vlasnik te nepokretnosti - radionice, za koju traži predaju u posed. Ukazuje da je u osporenoj presudi proizvoljno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen njen tužbeni zahtev. Smatra da tokom postupka nije tačno utvrđeno činjenično stanje, da su pogrešno cenjeni iskazi svedoka i da osporena odluka nije valjano obrazložena. Pored povrede prava na pravično suđenje ističe i povredu prava na pravno sredstvo, jer je Apelacioni „propustio da se pozabavi suštinom stvari, odnosno činjenicama od kojih zavisi postojanje prava“. Ističe da je spor zbog nepotrebnog odugovlačenja sudova trajao 14 godina, te traži da joj se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu P. 1298/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. decembra 2003. godine podnela Opštinskom sud u u Smederevu tužbu, radi utvrđenja prava svojine i državine, protiv tuženog M.S. iz Smedereva. Predmet je dobio broj P. 1373/03.

Do prekida postupka, određenog rešenjem od 24. juna 2004. godine , na zajednički predlog stranaka, s tim da će se nastaviti nakon okončanja krivičnog postupka koji se vodi protiv tuženog, bila su zakazana samo dva ročišta. Jedno ročište nije održano, jer je sud neposredno pred ročište dostavio punomoćniku tužilje odgovor na tužbu tuženog, što je uslovilo da mu se ostavi rok za izjašnjenje.

Punomoćnik tužilje je 31. marta 2005. godine tražio nastavak postupka, s obzirom na to da su pravnosnažno okončana dva krivična postupka, i postupak zbog koga je određen prekid i postupak koji je vođen protiv tužilje. Naredno ročište nije održano, jer je punomoćnik tuženog tražio odlaganje s obzirom na to da mu je puno moćje za zastupanje dato dan pre ročišta, te da mu je potreban rok za izjašnjenje o nastavku postupka. Postupak je nastavljen počev od 8. novembra 2005. godine, i to pod brojem P. 704/05.

U daljem toku postupka, pred Opštinskom sudom je bilo zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano sedam. Punomoćnik tužilje je proširio tužbu na dve tužene M.M. i N.S, te precizirao tužbeni zahtev 6. februara 2007. godine. Preostalih pet ročišta nije održano iz sledećih razloga: punomoćnik prvotuženog je nepo sredno na ročištu predao podnesak, tuženi je tražio odlaganje zbog izostanka njegovog punomoćnika, punomoćnik prvotuženog je tražio odlaganje, zato što nije bilo uredne dostave poziva za tužene radi saslušanja u svojstvu parnične stranke , jednom za drugotuženu, a jednom za prvotuženog. Na održanim ročištima su saslušane tuži lja i trećetužena u svojstvu parničn ih stran aka, kao i 12 svedoka (s tim što je saslušanje pet svedoka još jednom ponovljeno radi izvođenja dokaza suočenjem), izveden je dokaz suočenjem dva svedoka i suočenjem tužilje i trećetužene.

Presudom Opštinskog suda P. 704/05 od 20. marta 20 08. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje.

Odlučujući o žalbama tuženih M.S. i N.S, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2935/10 od 6. oktobra 2010. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi su dostavljeni prvostepenom sudu 1. decembra 2010. godine.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu pod brojem P. 4528/10 i P. 1298/11. Na prvom ročištu zakazanom za 26. april 2011. godine je postupak prekinut do označavanja zakonskih naslednika iza smrti prvotuženog M.S. Stranke su se odrekle prava na žalbu protiv rešenja o prekidu postupka . Punomoćnik tužilje je 12. maja 2011. godine precizirao tužbeni zahtev, a kao tužene označio Lj.S. i N.S. (kao pravne sledbenike M. S.), te M.M. sve iz Smedereva. Postupak je nastavljen 6. marta 2012. godine pod brojem P. 1298/11.

Do donošenja presude Osnovnog suda u Smederevu P. 1298/11 od 14. aprila 2016. godine, bilo je zakazano 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam. Na održanim ročištima su saslušani tužilja i tuženi u svojstvu parnične stranke, neki od njih i tri puta, zbog promene postupajućeg sudije, sedam svedoka i veštak, izvršen je uviđaj na licu mesta, sprovedeno veštačenje preko veštaka geometra, te pročitani brojni pisani dokazi. Razlozi za neodržavanje preostalih sedam ročišta su sledeći: predavanje podneska punomoćnika tužilje neposredno na ročištu, sprečenost postupajućeg sudija, izmena postupajućeg sudije, dva puta štrajk advokata i dva puta izostanak uredne dostav e poziva trećetuženoj.

Presudom Osnovnog suda u Sm ederevu P. 1298/11 od 4. aprila 201 6. godine je odbijen tužbeni zahtev tužilje .

Protiv navedene presude su trećetužena, 19. jula 2016. godine, a tužilja 27. jula 2016. godine, izjavile žalb e.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6637/16 od 31. oktobra 201 7. godine je odbijena žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Smederevu P. 1298/11 od 4. aprila 2016 . godine, te odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka i odbačena kao nedozvoljena žalba trećetužene. Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je primio osporenu presudu 28. novembra 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac pozva o u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 19/28, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započet podnošenjem tužbe, 22. decembra 2003. godine, Opštinskom sudu u Smederevu, a pravnosnažno je okončan 31. oktobra 2017. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6637/16, koja je uručena punomoćniku tužioca 28. novembra 2017. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da osporeni sudski postupak ukupno trajao 13 godina i 11 meseci .

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni bio relativno činjenično složen, pre svega zbog obimnog dokazanog postupka koji je iziskivao saslušanje većeg broja svedoka radi razjašnjenja spornih činjenica kod odlučivanja u ovoj pravne stvari.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on a, svakako, i u moralnom i materijalnom pogledu, ima la legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku. Ona svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka od skoro 1 4 godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dao je prvostepeni sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Ovo pre svega, zato što je prva prvostepena presuda doneta tek posle četiri godine i četiri meseca od dana podnošenja tužbe. Međutim, i ona je bila ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. Ponovni prvostepeni postupak trajao je još pet godina i pet meseci. Na strani sudova druge instance nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka, ali se svakako ne može se prihvatiti da je opravdano da je rešavanje ovog spora, bez obzira na izvesnu složenost i dva prekida postupka od po 11 meseci, trajalo duže od 14 godina , pogotovu što je kod drugog prekida postupka sud imao uslova da nastavi postupak posle mesec dana.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 1298/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Smederevu P. 1373/03), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka , ali i izvesnu složenost postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je , po mišljenju podnosi teljke, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6637/16 od 31. oktobra 2017. godine , Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona sadrž i jasn o i razumljivo obrazloženje, zasnovano na primeni merodavnog materijalnog prava – odredaba člana 21. i člana 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a u situaciji kada tužilja nije dokazala da je njen otac isključivo svojim sredstvima i radom izgradio spornu radionicu, te da nije arbitrerno na način koji bi mogao da dovede do povrede označenog ustavnog prava. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova o primeni materijalnog prava, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe tvrdnju o postojanju povrede ovog ustavnog prava zasniva na navodima o povredi prava na pravično suđenje, zbog čega se već izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ovu istaknutu povredu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu podnositeljke, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti