Odluka Ustavnog suda o povredi prava u radnom sporu zbog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Redovni sudovi su proizvoljno primenili pravo kada su zaključili da poslodavac nije bio dužan da primeni kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 20 21. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. M . i utvrđuje da su presud ama Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1167/16 od 6. jula 2017. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1378/13 od 16. oktobra 2015. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 270/11 od 3. decembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen a prav a na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1167/16 od 6. jula 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1378/13 od 16. oktobra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M . iz Beograda je , 28. decembra 2017. godine, preko punomoćnika V. P , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1167/16 od 6. jula 2017. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1378/13 od 16. oktobra 2015. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 270/11 od 3. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka ra dnog odnosa, zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, podnosilac je naveo da su osporene presude proizvoljne i pravno neutemeljene, ističući da je njegov bivši poslodavac bio u obavezi da primeni kriterijume prilikom određivanja zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, koji su bili utvrđeni odgovarajućim propisima, bez obzira što nije morao da donese program rešavanja viška zaposlenih, budući da poslodavac smanjio broj izvršilaca jednog radnog mesta, ukazujući, pri tome, da su isti stav izrazili i Ustavni sud i revizijski sud u svojim ranijim odlukama. Takođe je navedeno da se iz osporenih odluka ne vidi od kakvog uticaja je odluka tuženog doneta nakon što je podnosiocu prestao radni odnos. Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je zaključio da podnosilac ukazuje i na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava

Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi da je osporenim presudama podnosiocu povređeno označeno pravo, da poništi osporenu revizijsku presudu i odredi da isti sud donese novu odluku o reviziji izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo tužbu protiv tuženog, njegovog bivšeg poslodavca, kojom je tražio da se poništi rešenje tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu, kao i da se tuženi obaveže da ga vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće radno mesto. Spornim rešenjem, donetim 11. aprila 2009. godine, otkazan je ugovor o radu tužiocu, uz obrazloženje da je poslodavac, radi postizanja operativnosti i uspešnijeg rada racionalizacijom radnih mesta, odlučio da, bez donošenja programa rešavanja viška zaposlenih, raskine radni odnos sa šest od ukupno 386 zaposlenih na neodređeno vreme, kao i da, polazeći od potrebe procesa rada, zaposlenima za čijim je radom prestala potreba, nije moglo da se obezbedi nijedno pravo utvrđeno zakonom – obavljanje drugih poslova, odnosno osposobljavanje za rad na drugim poslovima. Ovom rešenju prethodila je Odluka tuženog o promena ma u unutrašnjoj organizaciji od 1. aprila 2009. godine, prema kojoj je u sektoru Prodaja, između ostalog, na radnom mestu - Rukovodilac oblasti, na kojem je radio i tužilac, broj izvršilaca sa sedam smanjen na pet, te prestaje potreba za dva izvršioca ovog radnog mesta.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 270/11 od 3. decembra 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Prema stanovištu prvostepenog suda iznetom u označenoj presudi, tuženi, u konkretnom slučaju, nije bio u obavezi da , u postupku proglašenja tužioca kao zaposlenog za čijim radom je prestala potreba, donese program rešavanja viška zaposlenih, pa samim tim i da primeni kriterijume prema zaposlenima na istom radom mestu na kojem je tužilac radio, posebno jer opštim aktom tuženog nisu bili predviđeni kriterijumi za utvrđivanje zaposlenog koji predstavlja „tehnološki višak“.

U postupku po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 1378/13 od 16. oktobra 2015. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o zahtevu za poništaj spornog rešenja i za vraćanje na rad, dok je ista presud a ukinu ta u delu kojim je odlučeno o zahtevu za raspoređivanje na odgovarajuće radno mesto i u tom delu tužba je odbačena zbog nenadležnosti suda. U obrazloženju drugostepene presude nave deno je da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu u skladu sa zakonom i internim aktima tuženog. Drugostepeni sud je ocenio da su neosnovani navodi žalbe da je tuženi bio u obavezi da primeni kriterijume prema zaposlenima na istom radom mestu, jer je tužilac bio jedini zaposleni na tom radnom mesu – rukovodilac određene oblasti, a za svaku oblast je postojao samo jedan rukovodilac, te tuženi nije bio u obavezi da tužioca izloži konkurenciji. Takođe, navedeno je da sud nije ovlašćen da ispituje opravdanost i svrsishodnost odluke tužen og o uvođenju organizacionih promena, jer o poslovnoj politici odlučuje tuženi, kao poslodavac, a ne sud.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1167/16 od 6. jula 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv označene drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude navedeno je da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, odnosno odrede člana 153. stav 1, člana 179. tačka 9) i člana 182. stav 1. Zakona o radu. Dalje je navedeno da je tužilac kod tuženog obavljao poslove rukovodioca oblasti, sa VI stepenom stručne spreme, a tuženi je 1. aprila 2009. godine doneo Odluku o promenama u unutrašnjoj organizaciji društva, kojom je za poslove rukovodioca različitih oblasti, za koje je predviđen VI stepenom stručne spreme, broj izvršilaca smanjen sa sedam na pet i utvrđeno da je prestala potreba za radom tužioca i još jednog zaposlenog. Navedeno je i da je kod tuženog smanjen ukupan broj zaposlenih sa 129 na 122, pa nije bilo obaveze donošenja programa viška zaposlenih. Takođe je navedeno da je 1. jula 2009. godine tuženi doneo Odluku o izmenama i dopunama Odluke o sistematizaciji radnih mesta u sektoru Prodaja, kojom je, između ostalog, ukinuto radno mesto rukovodioca oblasni. Prema stanovištu revizijskog suda iznetom u osporenoj presudi, s obzirom na navedeno, sporno rešenje o otkazu ugovora o radu je zakonito u smislu odredbe člana 179. tačka 9) Zakona o radu i tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad, u smislu odredbe člana 191. stav 1. ovog zakona, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

4. Odredbama Ustava, na čuju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, kao i da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8.); da se, ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju odredbe zakona, kao i da su pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog ništave (član 9.); da se posebnim kolektivnim ugovorom ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada zaposlenom od prava i uslova utvrđenih opštim kolektivnim ugovorom koji obavezuje poslodavce koji su članovi udruženja poslodavaca koje zaključuje taj poseban kolektivni ugovor, kao i da se kolektivnim ugovorom kod poslodavca ne mogu se utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada zaposlenom od prava i uslova utvrđenih opštim, odnosno posebnim kolektivnim ugovorom koji obavezuje tog poslodavca (član 10.); da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: program), ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme, 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, te da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca (član 153.); da program (rešavanja viška zaposlenih) naročito sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih (član 155. stav 1. tačka 4)); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, između ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)).

Odredbama Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 50/08, 104/08, 122/08 i 8/09 ), koji je bio na snazi u vreme donošenja spornog rešenja, bilo je propisano: da određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši nadležni organ poslodavca, primenom kriterijuma utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorima, kao i da se kriterijumi primenjuju po redosledu utvrđenom ovim kolektivnim ugovorom (član 38.); da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada, da se, ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na elementima – kvaliteta obavljenog posla; s amostalnosti u radu i inovacija, efikasnosti rada , odnosa prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, kao i dužini neplaćenih odsustava, a vezano za izvršavanje poslova radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja, kao i da se rezultati iz st. 1. i 2. ovog člana utvrđuju se za period od najmanje godinu dana (član 39.); da se, ako zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada, primenjuje se dopunski kriterijum: imovno stanje zaposlenog, da se imovno stanje zaposlenog se utvrđuje na osnovu – 1) ostvarenog prihoda po članu zajedničkog porodičnog domaćinstva po osnovu zarade, drugih primanja i prihoda od imovine u poslednjoj kalendarskoj godini i 2) tržišne vrednosti nepokretnosti koju u svojini ima zaposleni ili član njegovog zajedničkog porodičnog domaćinstva, kao i da prednost ima zaposleni sa slabijim imovnim stanjem (član 40. st. 1, 2. i 5.); da se, ako zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada i imaju jednako imovno stanje, p rimenjuju se sledeći kriterijumi – 1) broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, pri čemu prednost ima zaposleni sa manjim brojem članova porodice koji ostvaruju zaradu, 2) dužina radnog staža, pri čemu prednost ima zaposleni sa dužim radnim stažom , 3) zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice, pri čemu prednost ima zaposleni, ako on ili član njegove uže porodice boluje od težeg oboljenja, prema nalazu nadležnog zdravstvenog organa i 4) broj dece na školovanju, pri čemu prednost ima zaposleni koji ima više dece na školovanju (član 40. stav 1.) .

Odredbom člana 1. Odluke o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 8/09) propisano je da se Opšti kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, broj 50/08), sa Aneksom I Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ , broj 104/08) i Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 8/09), primenjuje na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ustavnog prava zasniva na navodima o pogrešnoj primeni merodavnog prav a u pogledu (ne)obaveznosti primene kriterijuma za određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese program za rešavanje viška zaposlenih . S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je u konkretnom slučaju proizvoljno prime njeno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je odredbama Zakona o radu afirmisano načelo hijerarhije izvora radnog prava, prema kome, pored ostalog, opšti akti (kolektivni ugovori i pravilnici o radu) i ugovori o radu mogu da utvrde veća prava zaposlenima i povoljnije uslove rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno. Dakle, navedeni zakon koji reguliše radne odnose u opštem radnopravnom režimu je ostavio mogućnost autonomnoj regulativi da predvidi zaposlenima veći opseg prava i bolje uslove rada od minimuma radnih prava zajemčenih zakonom, osim u slučaju postojanja zakonskih odredbi imperativnog karaktera kada je isključena mogućnost da opšti akti na drugačiji način regulišu određena pitanja. Sa druge strane, Zakonom o radu je propisana zabrana da pravni akti niže pravne snage uređuju na nepovoljniji način prava zaposlenih od onoga kako su ta prava uređena aktom više pravne snage. Tako se p osebnim kolektivnim ugovorom ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada zaposlenom onih koji su utvrđeni opštim kolektivnim ugovorom, a k olektivnim ugovorom kod poslodavca se ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih opštim, odnosno posebnim kolektivnim ugovorom koji obavezuje tog poslodavca. Navedenim Zakonom je propisano i da su u slučaju da su pojedine odredbe ugovora o radu utvrđeni nepovoljniji uslovi o radu od onih utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno kolektivnim ugovorom i pravilnikom o radu, takve odredbe ugovora ništave.

Nadalje, Ustavni sud napominje da je odredbama člana 153. Zakona o radu predviđena obaveza poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme. U tom smislu, treba istaći da navedena obaveza ne pogađa sve poslodavce kod kojih se promene uslovi poslovanja, već samo one kod kojih zbog pomenutih okolnosti prestaje potreba za radom većeg broja zaposlenih na neodređeno vreme, a što neminovno utiče i na ekonomsko-socijalni status porodica kojima pripadaju zaposleni koji su obuhvaćeni programom rešavanja viška zaposlenih. Donošenje programa za rešavanje viška zaposlenih ima za cilj da se pruži zaštita zaposlenima na neodređeno vreme koji su pogođeni tehnološkim, ekonomskim ili organizacionim promenama kod poslodavca na taj način što će se tom prilikom jasno utvrditi kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih i pronaći adekvatne mere koje će otkaze ugovora o radu zaposlenima svesti na najmanju moguću meru. Međutim, kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promenama prestaje potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a čiji je broj manji od minimuma propisanog odredbama člana 153. Zakona o radu, poslodavac nema obavezu da donese program za rešavanje viška zaposlenih pre nego što zaposlenima otkaž e ugovor o radu. Ovo opet s druge strane ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu zaposlenom može biti posledica voluntarizma, već poslodavac , u situaciji kada zbog ekonomskih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla , mora primeniti odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tzv. „tehnološki višak“.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da u vreme kada je doneto sporno rešenje o otkazu ugovora o radu, kod tužnog poslodavca, kako je to utvrđeno u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, nisu bili propisani kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih. U odsustvu istih, revizijski sud je zaključio da je rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu zaposlenom na radnom mestu na kojem je smanjen broj izvršilaca zakonito, jer poslodavac nije bio obavezan da donese program za rešavanje viška zaposlenih, a čiji su obavezni element ovi kriterijumi. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, donoseći ovakvu odluku, revizijski sud nije imao u vidu da su Opštim kolektivnim ugovorom bili propisani kriterijumi (i njihov redosled primene) za određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, što je dovelo do proizvoljne primene materijalnog prava, na štetu podnosioca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na sudsku zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke .

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da taj sud ponovo odluči o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1378/13 od 16. oktobra 2015. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke .

Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku o izjavljenoj reviziji, jer će o njoj odlučiti nadležan sud, primenom merodavnih propisa.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u radnom sporu zbog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti