Ustavna žalba: Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Tatjane Nikolić, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse Okružnog suda u Beogradu. Iako je osporena presuda materijalnopravno ispravna, različita odlučivanja u istim situacijama povredila su načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1211/2008
25.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Tatjane Nikolić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tatjane Nikolić i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 890/08 od 9. jula 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluka će se objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tatjana Nikolić iz Beograda je 21. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Jovice Kosića iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 890/08 od 9. jula 2008. godine, zbog povrede prava iz člana 21. stav 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da, nakon okončanja štrajka u Javnom preduzeću “JAT AIRWAYS“, poslodavac podnositeljke ustavne žalbe nije postupio shodno zaključenom sporazumu i odluci broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, pa je ona podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi isplate razlike zarade; da je presudom prvostepenog suda P1. 3008/06 od 11. septembra 2007. godine odbijen tužbeni zahtev podnositeljke i da je, odlučujući o njenoj žalbi, Okružni sud u Beogradu doneo osporenu presudu Gž1. 890/08 od 9. jula 2008. godine kojom je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu; da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, neosnovano ističući da direktor tuženog mora tražiti saglasnost osnivača u pogledu određivanja stimulacija (bonus na zaradu) za zaposlene radnike; da tuženi nije tražio saglasnost na sporazum broj 2740 od 28. novembra 2004. godine, “jer ga ni Zakon o osnivanju JP za vazdušni saobraćaj, niti Zakon o javnim preduzećima na to obavezuju“; da je određivanje visine pojedinačnih zarada ili stimulacija deo poslovne politike preduzeća u koju nije ovlašćen da se meša osnivač preduzeća, ni kada se radi o javnom preduzeću, te da je iz tih razloga drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da postoji nedosledna praksa Okružnog suda u Beogradu, jer je u predmetima sa istim činjeničnim i pravnim situacijama (predmeti Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1314/05, P1. 1258/05, P1. 1256/06, P1. 1316/05, P1. 1273/05 i P1. 1226/05) kao drugostepeni sud donosio drugačije odluke. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Tatjana Nikolić, ovde podnositeljka ustavne žalbe je podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog poslodavca Javnog preduzeća “JAT AIRWAYS“, radi isplate razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine. U tužbi je navedeno: da je nakon okončanja pregovora sa štrajkačkim odborom, generalni direktor tuženog zaključio 28. novembra 2004. godine sporazum broj 2740 sa predstavnicima sindikata kome pripada i tužilja; da je generalni direktor tuženog u izvršavanju navedenog sporazuma doneo odluku broj 2741, kojom je predviđeno da se do donošenja pojedinačnog kolektivnog ugovora, konačni obračun zarade vrši po osnovu vrednosti repernog radnog mesta, ali da tužilji u označenom periodu zarada nije isplaćena u skladu sa ovom odlukom, te da je na ime razlike zarade poslodavac dužan da joj isplati iznose opredeljene tužbenim zahtevom.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 3008/06 od 11. septembra 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju prvostepene presude je istaknuto: da je odredbom člana 1. Uredbe o visini zarade u javnim preduzećima predviđeno da se zarade u javnim preduzećima obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od januara 2004. godine, a da je odredbom člana 10. Uredbe predviđeno da upravni odbor i direktor preduzeća odgovaraju za isplatu zarade u skladu sa uredbom, te da će osnivač preduzeća, ukoliko preduzeće izvrši isplati zarada suprotno odredbama ove uredbe, preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom; da je odluka poslodavca kojom se članovima Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije isplaćuje posebna stimulacija, u suprotnosti sa odredbama Zakona o radu i Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca; da je, u konkretnom slučaju, jedini kriterijum za isplatu stimulacije članstvo u sindikatu, a ne ostvareni rezultati rada; da je Vlada Republike Srbije, koja ostvaruje prava osnivača shodno članu 4. Zakona o javnim preduzećima u obavljanju delatnosti od opšteg interesa, ovlašćena da vodi politiku zarada kod tuženog.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 890/08 od 9. jula 2008. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su za raspravljanje spornog odnosa merodavan Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredba o visini zarada u javnim preduzećima, doneta u izvršavanju ovog zakona; da, u smislu odredbe člana 21. stav 1. navedenog Zakona, odluku o raspodeli dobiti donosi upravni odbor javnog preduzeća uz saglasnost osnivača, a prema odredbi člana 22. Zakona, na program koji se odnosi na planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća i zarada zaposlenima saglasnost daje osnivač javnog preduzeća; da Vlada nije dala saglasnost na sporazum zaključen između štrajkačkog odbora Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije i direktora tuženog, niti na odluku direktora tuženog od 29. novembra 2004. godine; da nedavanje saglasnosti Vlade na isplatu uvećane stimulativne zarade zaposlenima u "JAT" po sporazumu zaključenom između Samostalnog sindikata i generalnog direktora i na odluku direktora tuženog o isplati takve zarade, ove akte čini pravno nepostojećim, te na osnovu nevažećih akata tužilja neosnovano potražuje isplatu stimulativnog dela zarade za novembar i decembar 2004. godine.

4. Ustavni sud je, pored ostalog, izvršio uvid u dostavljene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu u predmetima P1. 1258/05 i P1. 1316/05, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 14. marta 2006. godine doneo presudu P1. 1258/05 kojom je usvojio precizirani tužbeni zahtev tužioca Milana Lužajića, zaposlenog na poslovima samostalnog inženjera I grupe na letačkoj delatnosti, te je obavezao tuženog Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj “JAT AIRWAYS“ iz Beograda da tužiocu na ime razlike zarade za novembar 2004. godine isplati iznos od 39.941,50 dinara, sa zakonom pripadajućom kamatom od dana 1. decembra 2004. godine do konačne isplate i da mu na ime razlike zarade za decembar 2004. godine isplati iznos od 52.941,50 dinara, sa zakonom pripadajućom kamatom od dana 1. januara 2005. godine do konačne isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 23. avgusta 2006. godine doneo presudu Gž1. 3156/06, kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1258/05 od 14. marta 2006. godine. U obrazloženju navedene presude Okružnog suda u Beogradu je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, jer tuženi nije postupio po sporazumu broj 2740 od 28. novembra 2004. godine i odluci generalnog direktora tuženog, kojima se on obavezao da donese odluku o isplati posebne stimulacije zaposlenima, odnosno članovima Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije, na osnovu ostvarenih rezultata rada u trećem kvartalu 2004. godine; da tužilac traži isplatu zarada sa stimulacijom ne zbog toga što je član navedenog sindikata, već traži izvršenje sporazuma i odluke generalnog direktora tuženog; da visina tužbenog zahteva i dospelost istog nisu sporni, te da navedeni sporazum i odluka generalnog direktora tuženog nisu stavljeni van snage, pa je na osnovu toga prvostepeni sud pravilno odlučio kada je tužbeni zahtev tužioca usvojio.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 10. februara 2006. godine doneo presudu P1. 1316/05, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca Andreja Stojiljkovića, zaposlenog na poslovima samostalnog inženjera II grupe na letačkoj delatnosti, da se obaveže tuženi Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj “JAT AIRWAYS“ iz Beograda da tužiocu na ime razlike zarade za novembar 2004. godine isplati iznos od 23.658,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana 1. decembra 2004. godine pa do isplate, kao i da mu na ime razlike zarade za decembar 2004. godine isplati iznos od 40.362,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana 1. januara 2005. godine pa do isplate. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da sud smatra da je „Uredbom Vlade Republike Srbije o visini zarade u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 137/04) određena novčana masa koju javna preduzeća mogu raspodeliti na zarade, da je tuženi shodno navedenoj Uredbi svim zaposlenima, pa i tužiocu isplatio zarade za sporni period, a što je bio i zvanični stav Vlade Republike Srbije, jer Ministarstvo za finansije RS nije dalo saglasnost za isplatu zarada, uz obrazloženje da su zarade isplaćene, da je tuženi kao javno preduzeće dužan da primenjuje propise zakonodavne i izvršne vlasti, da primenjuje i napred navedenu Uredbu, pa tuženi i nije mogao da isplati deo zarade koju je tražio tužilac“; da su „sporazum i odluka na koju se poziva tužilac u suprotnosti sa Zakonom o radu važećem u vreme nastanka spora i u vreme podnošenja tužbe („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), i to čl. 81. kojim ... se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca“, jer se „navedenim sporazumom i odlukom izdvaja jedna grupa inženjera koji čine Samostalni sindikat inženjera vaduhoplovstva Srbije, kojoj pripada i tužilac, te kojoj se daje veća zarada nego ostalim inženjerima i to stimulacija“; da je ugovorom o radu predviđena mogućnost da se odlukom poslodavca zarada može uvećati na ime stimulacije, ali samo zbog uspešno obavljenog posla i datog doprinosa preduzeću, a da „tužilac nije dokazao u čemu se ogleda njegov poseban uspeh u poslu i doprinos preduzeću obzirom da se iz teksta sporazuma jasno vidi da se doprinos tužioca sastojao u učešću u štrajku koji je verovatno u preduzeću proizveo i gubitak; da su sporazum i odluka takođe u suprotnosti sa odredbama o zabrani diskriminacije iz čl. 12. Zakona o radu, jer se tužilac kao član samostalnog sindikata avio inženjera u odnosu na druge inženjere i druge zaposlene stavlja u povoljniji položaj i to samo zbog članstva u sindikatu, odnosno zbog učešća u štrajku".

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 2473/06 od 28. juna 2006. godine preinačio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1316/05 od 10. februara 2006. godine, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca Andreja Stojiljkovića i obavezao tuženog da tužiocu na ime razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine isplati iznose opredeljene tužbenim zahtevom. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je na činjenično stanje koje je utvrdio, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da su za raspravljanje spornog odnosa merodavne odredbe čl. 81. i 96. Zakona o radu i člana 154. stav 1. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da tuženi nije postupio po sporazumu broj 2740 od 28. novembra 2004. godine i odluci generalnog direktora tuženog broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, kojima se on obavezao da donese odluku o isplati posebne stimulacije zaposlenima, odnosno članovima Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije, na osnovu ostvarenih rezultata rada u trećem kvartalu 2004. godine; da tužilac traži izplatu zarada sa stimulacijom ne zbog toga što je član navedenog sindikata, već traži izvršenje sporazuma i odluke generalnog direktora tuženog; da visina tužbenog zahteva i dospelost istog nisu sporni, te da navedeni sporazum i odluka generalnog direktora tuženog nisu stavljeni van snage, da Uredba Vlade ne može poništiti sporazum i odluku generalnog direktora; da se zbog svega izloženog ne može prihvatiti navedeni zaključak prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca za isplatu stimulacije za novembar i decembar 2004. godine.

5. U toku postupka pred Ustavnim sudom, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu (u daljem tekstu: Evropski sud) je 1. decembra 2009. godine objavio presudu u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije. Predmet je formiran povodom 31 pojedinačne predstavke aplikanata koji su bili članovi Samostalnog sindikata “JAT AIRWAYS“ i koji su vodili sporove pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu, zbog neisplate naknade zarade utvrđene sporazumom zaključenim između Sindikata i poslodavca i odlukom generalnog direktora preduzeća "JAT AIRWAYS". Podnosioci predstavki su se, po članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), žalili na „flangrantnu nedoslednu sudsku praksu Okružnog suda u vezi sa isplatom istih naknada po osnovu rada“. Prema utvrđenom činjeničnom stanju u navedenoj presudi Evropskog suda, određeni podnosioci predstavki su „imali uspeha“ kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, ali svi podnosioci predstavki su bili „neuspešni“ u žalbenom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je u obrazloženjima presuda utvrdio da generalni direktor preduzeća “JAT AIRWAYS“ nije bio ovlašćen da odobri isplatu predmetne naknade bez izričitog ovlašćenja Vlade. Evropski sud je utvrdio i da je Okružni sud u Beogradu u najmanje 17 drugih presuda, donetih između 31. maja 2006. godine i 5. decembra 2007. godine, „presudio u korist kolega podnosilaca predstavki“, bez obzira na okolnost što su njihovi zahtevi zasnovani na istom činjeničnom i pravnom osnovu. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženjima ovih presuda navodio da je preduzeće “JAT AIRWAYS“ moralo da se pridržava sporazuma od 28. novembra 2004. godine, kao i odluke generalnog direktora od 29. novembra 2004. godine. Evropski sud je navedenom presudom utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije, nalazeći da „iako se mogu prihvatiti određena odstupanja u tumačenju kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je, kao i sistem u Srbiji, zasnovan na mreži prvostepenih i drugostepenih sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, u predmetnim slučajevima u kojima protivrečna tumačenja proističu iz iste sudske nadležnosti, tj. sudske prakse Okružnog suda u Beogradu koji je sud poslednje instance u ovom pitanju (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, odluka broj 21911/03, stav 29, od 24. marta 2009. godine) i uključuje nedosledno presuđivanje o zahtevima mnogih lica u identičnim situacijama čak i posle usvajanja „mišljenja“ Okružnog suda od 27. septembra 2006. godine, pošto ove protivrečnosti nisu institucionalno rešene, sve je to stvorilo stanje stalne nesigurnosti, što je zauzvrat moralo smanjiti poverenje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jasno, jedno od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava. Sud, prema tome, nalazi, a da ne smatra da je prikladno da proglašava koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki (videti, mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije [VV], odluka broj 30544/96, stav 28, ESLjP 1999-I) da ih je predmetna sudska nesigurnost sama po sebi lišila pravičnog suđenja pred Okružnim sudom u Beogradu. Zbog toga je došlo do povrede člana 6. stav 1. po ovom osnovu (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, citiran u gornjem tekstu, stav 32, 24. mart 2009. godine)“. Povodom zahteva podnosilaca predstavki kojim su tražili da se „tuženoj državi naloži da isplati, iz svojih sredstva, odgovarajuće sume koje su tražili u njihovim parnicama pokrenutim protiv preduzeća JAT AIRWAYS“, Evropski sud je ove zahteve odbacio, uz obrazloženje da imajući u vidu utvrđenu povredu i razloge zbog kojih je to učinio (pravna sigurnost), kao i s obzirom na odredbe člana 422. tačka 10) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine (kojim je kao razlog za ponavljanje postupka predviđen slučaj kada je Evropski sud u međuvremenu doneo presudu u odnosu na Srbiju u vezi sa istim ili sličnim pravnim pitanjem), nije u nadležnosti tog suda da proglašava koji su stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

6. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava (član 2. stav 1.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno i da odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti, ako je naknadno pred nadležnim organom pravnosnažno rešeno prethodno pitanje (član 12.) na kome je odluka zasnovana i ako je, po pravnosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Srbije i Crne Gore (član 422. tač. 8) i 10)).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da se zaposleni ne može stavljati u nepovoljniji položaj u odnosu na druge (zaposlene), pored ostalog, i bez obzira na članstvo u sindikatima (član 12.); da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, te da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i drugo primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da pravo osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.); da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu i da se program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća, te da program, pored ostalog, naročito sadrži planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se program donosi, kao i da Vlada, do donošenja programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (član 22.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2004. godine (član 1.). Članom 2. Uredbe propisano je šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2003. godine, a članom 3. da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. stav 2. Uredbe bilo je predviđeno da preduzeće čiji je osnivač Republika ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Članom 9. Uredbe bilo je propisano da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata. Odredbe člana 10. Uredbe predviđale su da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe. Takođe, vršenje isplate zarada suprotno odredbama ove uredbe bilo je sankcionisano kao privredni prestup (član 12. Uredbe).

7. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da pravo na pravično suđenje predstavlja jedno kompleksno pravo koje, pored prava na suđenje u razumnom roku, sadrži i niz drugih prava koja obezbeđuju određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama – pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Imajući u vidu navedene ustavnopravne razloge na kojima podnositeljka ustavne žalbe temelji tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje u drugostepenom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da se ona u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje i odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud prilikom ispitivanja navoda o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava sagledava sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, te utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe obezbedio pravo na pravično suđenje.

Drugim rečima, pravilnu primenu materijalnog prava je pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo ispitivao navode ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, a kasnije je razmatrao da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, naročito primena matrijalnog prava bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a sve na štetu podnositeljke ustavne želbe.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, polazeći od toga da je u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba i u bar dva postupka u kojima su sudili Četvrti opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu u predmetima P1. 1316/05 i P1. 1258/05 utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod Javnog preduzeća “JAT AIRWAYS“ na poslovima radnog mesta - samostalni inženjer, da su u vreme zaključenja sporazuma broj 2740 od 28. novembra 2004. godine i odluke generalnog direktora tuženog broj 2741 od 29. novembra 2004. godine tužioci u sva tri predmeta bili članovi Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva, te da su tužioci podneli prvostepenom sudu tužbe radi isplate naknade zarade za mesece novembar i decembar 2004. godine, a na osnovu sporazuma i odluke generalnog direktora, Ustavni sud je ocenio da u navedena tri predmeta nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Takođe, Sud je konstatovao da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Četvrti opštinski sud u Beogradu u predmetu podnositeljke ustavne žalbe i u predmetu tog suda koji se vodio pod brojem P1. 1316/05 odbio tužbene zahteve, dok je u predmetu P1. 1258/05 istovetni tužbeni zahtev usvojio. S druge strane, Okružni sud u Beogradu je odlučujući o žalbama, u predmetu podnositeljke ustavne žalbe potvrdio prvostepenu presudu odbijajući tužbeni zahtev, dok je u predmetu P1. 1316/05 preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, a u predmetu P1. 1258/05 potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev. Dakle, isti sud je povodom iste činjenične i pravne situacije donosio različite presude, pri čemu je podnositeljka ustavne žalbe u tom postupku bila „neuspešna“, dok su u navedena dva predmeta „kolege“ podnositeljke ustavne žalbe bili „uspešni“ u postavljenim tužbenim zahtevima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i da je na taj način podnositeljku ustavne žalbe, odbijajući njen tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovetni tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud najviše instance u konkretnom slučaju, u periodu od dve godine i pet meseci donosio potpuno različite presude, koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev tužioca za naknadu zarade u dva slučaja pravnosnažno usvojen, i to u jednom slučaju potvrđivanjem prvostepene presude, a u drugom njenim preinačenjem, dok je u trećem slučaju istovetni tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa navedenog drugostepenog suda u pogledu zaštite prava na uvećanu zaradu suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitim pravnim stanovištem Okružnog suda u Beogradu iznetim povodom iste činjenične i pravne situacije, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je navedeni međunarodni organ za zaštitu ljudskih prava doneo uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki. Ovom prilikom Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-322/2008 već zauzeo stav da različitim odlučivanjem suda najviše pravne instance u više predmeta sa istim činjeničnim i pravnim stanjem, dolazi do povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Dakle, u dosadašnjoj praksi u postupcima po ustavnoj žalbi, Ustavni sud je u slučaju kada su nadležni sudovi u predmetima u kojima postoji identičnost činjenične i pravne situacije donosili različite odluke, utvrđivao postojanje povrede prava na pravično suđenje, ukazujući da različito postupanje sudova u toj situaciji povređuje princip pravne sigurnosti, jer su tužioci kao učesnici u tim postupcima bili stavljeni u nejednak položaj. Ustavni sud je u tim situacijama cenio da li je primena materijalnog prava povodom spornog pravnog pitanja bila, eventualno, proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

S tim u vezi, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari ispitivao da li su u konkretnom slučaju postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a naročito primena materijalnog prava, bili proizvoljni ili diskriminacioni.

Razmatrajući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do arbitrerne primene materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja u ovom spornom odnosu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Nesporno je da, saglasno odredbama ranije važećeg Zakona o radu (a i po pozitivnim propisima u ovoj oblasti), svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Takođe, Zakonom o radu od 2001. godine, čije su odredbe bile merodavne za odlučivanje o tužbenom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, pri čemu slučaj koji je bio predmet spora pred sudom nije spadao u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač Republika i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada bilo regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredbom donetom u izvršavanju ovog zakona. Navedene odredbe Zakona i Uredbe su ograničavale tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno, bez saglasnosti nadležnog organa donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. U tom slučaju se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosu ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade". Ovo iz razloga što je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog programa poslodavca, na koji saglasnost daje Vlada, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću. Dodatno, planirana politika zarada se mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada. Konačno, Vlada je na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, navedenom Uredbom precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima. Iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Po oceni Ustavnog suda, nije sporno da osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije za svakog zaposlenog, ali kako od zbira pojedinačnih zarada i stimulacija zavisi ukupna masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako uvećanje zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade kada utiče na uvećanje propisane mase zarada, kao što je nesporno bilo u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenim licima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista masa (projektovana) zarada. Uz sve navedeno, Ustavni sud je konstatovao i da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je tuženi u 2004. godini poslovao sa gubitkom, kao i da su zaposlenima, uključujući i podnositeljku ustavne žalbe, u punom iznosu isplaćene osnovne zarade utvrđene ugovorom o radu.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 890/08 od 9. jula 2008. godine bila zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo u konkretnom slučaju nije bilo primenjeno na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i to da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je sporazum koji je generalni direktor tuženog zaključio sa Samostalnim sindikatom, a koji je bio osnov za donošenje odluke generalnog direktora o obračunu i isplati posebne stimulacije, izričito predviđao da se posebna stimulacija po osnovu ostvarenih rezultata rada u trećem kvartalu 2004. godine, isplaćuje samo zaposlenima koji su članovi tog sindikata i to prema spisku overenom od strane ovlašćenog lica Sindikata. Kako je navedeni osnov za obračun i isplatu posebne stimulacije, a time i za potraživanje naknade zarade po ovom osnovu, suprotan prinudnim propisima, u konkretnom slučaju odredbi člana 12. tada važećeg Zakona o radu, jer među zaposlenima kod tuženog stvara diskriminaciju po osnovu članstva u određenom sindikatu, stavljajući, suprotno izričitoj zakonskoj zabrani, podnositeljku ustavne žalbe u povoljniji položaj od zaposlenih koji rade na istim poslovima, a nisu članovi sindikata koji je sa generalnim direktorom zaključio sporazum, to Ustavni sud nalazi da i ova okolnost dodatno ukazuje da primena materijalnog prava u osporenoj presudi nije dovela do povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da je isti sud - Okružni sud u Beogradu, povodom iste činjenične i pravne situacije donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe, te da ta okolnost sama po sebi predstavlja, u konkretnom slučaju, dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ispitujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su neosnovane tvrdnje da je Okružni sud u Beogradu, donošenjem osporene presude, na bilo koji način diskriminisao podnositeljku ustavnu žalbu. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno pravo na pravično suđenje u drugostepenom parničnom postupku, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

8. Imajući u vidu da je u ovoj ustavnopravnoj stvari utvrđeno da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava i da je Okružni sud u Beogradu dao valjane, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje pravno stanovište, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na pravično suđenje, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavna žalba: Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti