Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku priznavanja sportskog staža. Poništava se presuda Upravnog suda jer nije ocenila ključne navode, a podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. U . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. U . i utvrđuje da je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 185.5-3-938/2009 od 15. jula 2009. godine, rešenj em Re publičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 U . broj 2261 od 12. jula 2010. godine i presud om Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 201 1. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 201 1. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Re publičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 U . broj 2261 od 12. jula 2010. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba V. U . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu broj 185.5-3-938/2009 podnositeljki ustavne žalbe povređeno prav o na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. U . iz Beograda je 16. februara 2011. godine Ustavnom sudu podne la ustavnu žalbu protiv rešenja Re publičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 185.5-3-938/2009 od 15. jula 2009. godine, rešenja Re publičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 U . broj 2261 od 12. jula 2010. godine i presude Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 201 1. godine, zbog povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu, na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na imovinu , zajemčenih odredbama člana 21. stav 1, člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi, pored ostalog, da je podnositeljka , neposredno po saznanju da je tadašnji S avez organizacija za fizičku kulturu Srbije doneo Kriterijume i merila za ostvarivanje prava iz zdravstvenog i penzijsko-invalidskog osiguranja sportista za period od 1. januara 1962. do 30. juna 1983. godine, nadležnoj filijali Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje podnela zahtev za priznanje ostvarenog sportskog staža; da je zahtev podnet na osnovu navedenih kriterijuma, tada važećih zakonskih odredaba u oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja i Ugovora o sprovođenju penzijskog i invalidskog osiguranja sportista („Službeni glasnik SRS“, broj 50 /79); da je rešenjem nadležne filijale od 21. septembra 1992. godine podnositeljki p riznato svojstvo osiguranika za period od 25. septembra 1974. do 25. decembra 1978. godine i utvrđeni doprinosi, te da je, nakon uplate iznosa doprinosa označenog u rešenju, u radnu knjižicu podnositeljke upisan staž sportiste u navedenom periodu .

Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi da je, 26. aprila 1994. godine, Direkcija Fonda donela rešenje kojim ce po pravu nadzora ukida rešenje filijale Beograd od 21. septembra 1992. godine i predmet vraća na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je dokazni postupak nepravilno sproveden i da nisu prikupljeni svi dokazi.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok postupka pred nadležnim organima, koji je usledio nakon poništavanja navedenog rešenja Direkcije Fonda, a koji je trajao do donošenja osporene presude Upravnog suda i ističe da podnositeljka ničim nije doprinela trajanju postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, navodi: da Fond PIO već dve decenije „uporno odbija “ da postupi po zakonu i uvaži odluke najviših sudskih instanci u pogledu njenog stečenog prava; da se Upravni sud u osporenoj presudi nije „osvrnuo na procesne uslove koje organi Fonda PIO nisu ispoštovali“; da su organi Fonda i Upravni sud „selektivno iščitavali“ Ugovor o sprovođenju penzijskog i invalidskog osiguranja sportista („Službeni glasnik SRS“, broj 50 /79); da je staž sportiste u istom periodu priznat i licima koja su se takmičila u nižem rangu takmičenja nego ona.

U prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnositeljka ustavne žalbe je Ustavnom sudu, uz podnesak od 1. decembra 2011. godine, dostavila rešenja Fonda iz 1992. godine o priznavanju staža sportiste drugim licima u periodu od 1968. do 1975. godine, po istom osnovu i pod istim uslovima, kao i radne knjižice tih lica u koje je upisan staž sportiste za navedeni period.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene akte, te da utvrdi pravo podnositeljki na naknadu štete koju je pretrpe la „usled odluka koje su u suprotnosti sa Ustavom i Zakonom“, kao i zbog „dvodecenijskog trajanja postupka prouzrokovanog radnjama državnog organa“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen e akte, kopiju spisa predmeta broj 185.5-3-938/2009 Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

V. U . iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 17. juna 1992. godine, podnela Osnovnoj zajednici penzijskog i invalidskog osiguranja radnika zahtev za utvrđivanje svojstva osiguranja za vreme od 25. septembra 1974. do 26. decembra 1978. godine, koje je provela u svojstvu sportiste saveznog razreda. Uz zahtev je priložila fotokopiju radne knjižice i potvrdu Saveza organizacija za fizičku kulturu Srbije broj 06-768 od 16. juna 1992. godine, kojom se potvrđuje da je podnositeljka ustavne žalbe u periodu od 25. septembra 1974. do 1. januara 1980. godine bila aktivni član odbojkaškog kluba „O .“ iz B, te joj se ovaj period može priznati u penzijski staž osiguranja po osnovu statusa „sportista saveznog razreda“.

Rešenjem Samoupravne interesne zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja radnika - Osnovna zajednica za grad Beograd broj 18357/92 od 21. septembra 1992. godine (dalje u tekstu: pravnosnažno rešenje Fonda) podnositeljki ustavne žalbe utvrđeno je svojstvo osiguranika počev od 25. septembra 1974. do 25. decembra 1978. godine, navedene su osnovice osiguranja koje služe za određivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i određeno da će, po uplati doprinosa, svojstvo osiguranika biti upisano u radnu knjižicu osiguranika. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je stranka uz zahtev podnela potvrdu Saveza organizacija za fizičku kulturu Srbije broj 06-768 od 16. juna 1992. godine; da je svojstvo osiguranika stečeno 25. septembra 1974. godine, na osnovu čl. 2. i 5. Ugovora o sprovođenju penzijskog i invalidskog osiguranja sportista („Službeni glasnik SRS“, broj 50/79), kao i člana 187. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik SRS“, broj 13/83).

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija 03 broj 2261 od 26. aprila 1994. godine ukinuto je pravnosnažno rešenje Fonda i predmet vraćen istom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Direkcija fonda je u rešenju navela: da je, vršeći pravo nadzora na osnovu čl. 166. i 232. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik SRS“, broj 27/92) i člana 262. Zakona o opštem upravnom postupku, ustanovila da navedeno prvostepeno rešenje nije pravilno, jer je njime povređen materijalni zakon; da se, prema odredbi člana 174. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prilikom utvrđivanja svojstva osiguranika proveravaju podaci, odnosno zahtevaju dokazi na kojima se ti podaci zasnivaju; da je nepravilno sproveden dokazni postupak, pa je u ponovnom postupku potrebno pribaviti sledeće dokaze – javne isprave iz kojih se vidi da se osiguranik aktivno bavio sportom (registracija, zdravstveni karton, zapisnici sa utakmica), dokaz o tome kog je ranga bio klub u vreme kada je sportista bio aktivan član kluba, dokaze o školovanju i vreme kada se sportista nalazio u klubu; da od Sportskog saveza Srbije treba tražiti da izdaju potvrdu na osnovu kriterijuma koji su važili u vreme za koje se izdaje potvrda; da o zahtevu treba rešavati u smislu Ugovora o sprovođenju penzijskog i invalidskog osiguranja sportista („Službeni glasnik SRS“, broj 50/79).

Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 620/94 od 23. novembra 1994. godine uvažena je tužba kojom je podnositeljka osporila zakonitost rešenja Direkcije od 26. aprila 1994. godine. Taj sud je pobijano rešenje poništio, nalazeći da je tuženi u postupku upravnog nadzora vršio ocenu dokaza i činjeničnog stanja koje je izveo prvostepeni organ, a da za to nije imao ovlašćenje u navedenoj odredbi člana 263. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Po oceni tog suda, da bi se izvršilo ukidanje konačnog rešenja po pravu nadzora, potrebno je da postoji očigledna povreda materijalnog zakona.

Vrhovni sud Srbije je presudom Uvp. 19/95 od 31. maja 1995. godine odbio kao neosnovan zahtev Direkcije fonda za vanredno preispitivanje navedene presude Okružnog suda u Beogradu, nakon čega je Direkcija dopisom od 6. novembra 1995. godine naložila prvostepenom organu da sprovede obnovu postupka po službenoj dužnosti na osnovu čl. 249-253. Zakona o opštem upravnom postupku, odnosno u skladu sa članom 194. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i u postupku obnove primeni kriterijume iz perioda u kome se osiguranik bavio sportom, „a to znači utvrđivati svojstvo sportiste samo sportistima saveznog ranga takmičenja“.

Prvostepeni organ je rešenjem od 10. januara 1996. godine, donetim na osnovu člana 185. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik SRS“, broj 27/92), odlučio: da se obnavlja postupak okončan pravnosnažnim rešenjem Fonda i da se to rešenje poništava (stav 1. dispozitiva); da se odbija zahtev podnositeljke ustavne žalbe da joj se utvrdi svojstvo osiguranika u periodu od 25. septembra 1974. do 25. decembra 1978. godine (stav 2. dispozitiva); da će se pitanje uplaćenih doprinosa rešiti u posebnom postupku (stav 3. dispozitiva); da će se po pravnosnažnosti rešenja izvršiti promena podataka u radnoj knjižici unetih po navedenom rešenju (stav 4. dispozitiva). Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo: da je u postupku obnove utvrđeno, pored ostalog, da se sportski klub „O.“ u spornom periodu nije takmičio u prvoj saveznoj ligi, „što se vidi iz izveštaja Sportskog saveza Srbije od 9. januara 1996. godine“; da stoga podnositeljka ne ispunjava uslove iz čl. 173. do 176. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i čl. 2. i 5. Ugovora o sprovođenju penzijskog i invalidskog osiguranja sportista („Službeni glasnik SRS“, broj 50/79) da joj se u traženom periodu utvrdi svojstvo osiguranika.

Odlučujući o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedenog rešenja, Direkcija je 6. februara 1996. godine donela rešenje kojim se žalba odbija kao neosnovana.

Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 490/96 od 12. juna 1996. godine uvažena je tužba koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela protiv rešenja Direkcije od 6. februara 1996. godine. U obrazloženju navedene presude je konstatovano da se u spisima predmeta ne nalaze novi dokazi koji nisu cenjeni u ranijem postupku, a koji bi mogli dovesti do drugačijeg rešenja o zahtevu stranke. Dalje je navedeno da ni u prvostepenom, niti u pobijanom rešenju nisu navedeni propisi na osnovu kojih je postupak obnovljen, niti su precizno navedeni razlozi za obnovu postupka. U izvršenju navedene presude Direkcija fonda je, 25. juna 1996. godine, donela rešenje kojim je uvažila žalbu podnositeljke, poništila rešenje prvostepenog organa od 10. januara 1996. godine i predmet vratila tom organu na ponovni postupak.

Zaključkom od 7. maja 1997. godine prekinut je „postupak pokrenut 9. jula 1996. godine po službenoj dužnosti, dok se ne pribavi potvrda Sportskog saveza Srbije o periodu i rangu takmičenja“, a u obrazloženju zaključka je navedeno da je za pravilno donošenje odluke o priznavanju sportskog staža potrebno pribaviti dokaze označene u dispozitivu rešenja i da to pitanje treba da reši Sportski savez Srbije kao prethodno pitanje u smislu čl. 134. do 138. Zakona o opštem upravnom postupku.

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. maja 2009. godine podnela predlog za nastavak postupka „za dokazivanje sportskog staža u skladu sa zakonom“.

Sportski savez Srbije je 11. juna 2009. godine izdao potvrdu broj 06-768 o tome da je podnositeljka ustavne žalbe stekla pravo po osnovu aktivnog bavljenja sportom u svojstvu kategorije „sportista“ na ostvarivanje penzijskog staža za period od 25. septembra 1974. do 1. januara 1980. godine. U obrazloženju potvrde je navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe to pravo stekla kao stalni član odbojkaškog kluba „O.“ iz B, koji se u navedenom periodu takmičio u republičkom rangu takmičenja.

Osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 185.5-3-938/2009 od 15. jula 2009. godine, koje je doneto na osnovu čl. 82. i 98. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03 i 85/05), odbijen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje svojstva osiguranika po ugovoru, u periodu od 25. septembra 1974. do 1. oktobra 1980. godine, jer nisu ispunjeni zakonski uslovi. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je, u izvršenju rešenja Direkcije fonda od 25. juna 1996. godine, utvrđeno: da je podnositeljka 9. jula 1996. godine podnela zahtev za utvrđivanje svojstva osiguranika po ugovoru, u označenom periodu, na osnovu bavljenja sportom; da je na osnovu dostavljenih dokaza koji se nalaze u spisima predmeta, a posebno naknadno dostavljene potvrde Sportskog saveza Srbije broj 06-768/2-1992 od 11. juna 2009. godine, utvrđeno da se imenovana u navedenom periodu aktivno bavila sportom kao stalni član odbojkaškog kluba „O ." iz B, koji se u spornom periodu takmičio u republičkom rangu takmičenja; da je odredbama Društvenog dogovora o statusu i stimulaciji vrhunskih sportista, posebno člana 2. Dogovora, čije odredbe se primenjuju na sporni period, predviđeno da se „status vrhunskog sportiste, a samim tim i utvrđivanje svojstva osiguranika, odnosi na sportiste saveznog ranga (razreda)“. Prvostepeni organ je, polazeći od toga da je podnositeljka bila član kluba koji se takmičio u republičkom rangu, odlučio kao u dispozitivu rešenja.

Rešenjem Direkcije fonda od 2. oktobra 2009. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja, a Upravni sud je presudom U. 17174/10 od 3. juna 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i navedeno rešenje poništio iz procesnih razloga, zbog toga što je potpisano od strane lic a koje nije bilo ovlašćeno za donošenje tog rešenja.

Podnositeljka ustavne žalbe se 1. jula 2010. godine obratila Direkciji Fonda dopisom u kome je navela: da pravnosnažno rešenje Fonda od 21. septembra 1992. godine nije izmenjeno ni po pravu nadzora, niti po osnovu ponavljanja; da nije jasno koji njen zahtev je odbijen osporenim rešenjem od 15. jula 2009. godine, zbog čega zahteva da se to rešenje poništi u ponovnom postupku odlučivanja o njenoj žalbi.

Osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 U . broj 2261 od 12. jula 2010. godine ponovo je odbijena žalba podnositeljke, a Direkcija je u obrazloženju rešenja navela: da je o dredbom člana 5. Ugovora o sprovođenju penzijskog i invalidskog osiguranja sportista ( „Službeni glasnik SRS“, broj 5 0/79) propisano da se svojstvo osiguranika po ovom ugovoru stiče danom utvrđivanja svojstva sportiste od strane Saveza organizacija za fizičku kulturu Srbije ili organizacije koju Savez za to ovlasti; „da su na osnovu Odluke o sticanju svojstva sportiste osiguranika Sportskog saveza Srbije od 14. decembra 1975. godine prihvaćeni kriterijumi jugoslovenske kategorizacije sportista koji je donosio svake godine SOFK Jugoslavije; da, prema navedenoj Odluci, pravo na penzijski staž stiču zaslužni sportisti Jugoslavije, sportisti međunarodnog razreda i sportisti u saveznom rangu takmičenja“. Direkcija fonda je, imajući u vidu da se iz potvrde Sportskog saveza Srbije broj 06-768/2-1992 od 11. juna 2009. godine vidi da se podnositeljka u spornom periodu „takmičila u republičkom rangu takmičenja“ u odbojkaškom klubu „O.“ iz B, ocenila da „u smislu navedenih propisa“ nisu ispunjeni uslovi da joj se za navedeni period utvrdi svojstvo osiguranika sportiste.

Upravni sud je, odlučujući o tužbi podnositeljke protiv osporenog rešenja Direkcije fonda, doneo osporenu presudu U. 26063/10 od 26. januara 2011. godine, kojom je odbio tužbu kao neosnovanu. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude konstatovao da je podnositeljka u tužbi navela: da je pogrešio prvostepeni organ kada je njen zahtev tretirao kao zahtev za priznanje staža, jer ona takav zahtev ne može ni podneti, s obzirom na to da joj je staž utvrđen pravnosnažnim rešenjem, koje nijednim pravnim aktom „nije dovedeno u pitanje“; da se ne može sada voditi postupak kao da se stranka prvi put obraća prvostepenom organu za priznanje staža, kada „po istom pitanju postoji već zauzet stav suda“, koji je obavezujući za upravni organ. Upravni sud je ocenom navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta, našao da tužba nije osnovana, dajući za to iste razloge kao tuženi organ. Taj sud je, posebno, istakao da se svojstvo osiguranika prema Ugovor u o sprovođenju penzijskog i invalidskog osigura nja sportista ( „Službeni glasnik SRS“, broj 5 0/79) stiče danom utvrđivanja svojstva sportiste od strane Saveza organizacija za fizičku kulturu Srbije ili organizacije koju Savez za to ovlasti i da „prema navedenoj Odluci pravo na penzijski staž stiču zaslužni sportisti Jugoslavije, sportisti međunarodnog razreda i sportisti u saveznom rangu takmičenja“.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosi teljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01), koji se primenjivao na dan donošenja osporenog prvostepenog rešenja, propisano je: da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.); da a ko organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), on može, pod uslovima iz ovog zakona, sam raspraviti to pitanje, ili postupak prekinuti dok nadležni organ to pitanje ne reši, a o prekidu postupka donosi se zaključak, protiv kog je dopuštena posebna žalba, osim ako je zaključak doneo drugostepeni organ (član 134.); da će u ponavljanju postupka po službenoj dužnosti, organ doneti zaključak kojim se ponavljanje dozvoljava ako prethodno utvrdi da su za ponavljanje ispunjeni zakonski uslovi (č lan 247. stav 1.); da k ad je to prema okolnostima slučaja moguće, a u interesu je ubrzanja postupka, nadležni organ može, čim utvrdi postojanje uslova za ponavljanje, preći na one radnje postupka koje treba ponoviti, ne donoseći poseban zaključak kojim se ponavljanje dozvoljava (č lan 247. stav 2.); da n a osnovu podataka pribavljenih u ranijem i u ponovljenom postupku, organ donosi rešenje o upravnoj stvari koja je bila predmet postupka, i njime može rešenje, koje je bilo predmet ponavljanja postupka, ostaviti na snazi ili ga zameniti novim, te da u slučaju zamene rešenja s obzirom na sve činjenice i okolnosti, organ može ranije rešenje poništiti ili ukinuti (čl an 248.).

Članom 187. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasik SRS“, broj 13/83) bilo je propisano da se penzijski staž navršen do 30. juna 1983. godine računa na način kako je to bilo predviđeno propisima koji su važili do tog dana.

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 27/92, 82/92, 53/93, 67/93, 48/94, 28/95 i 12/96) bilo je propisano: da penzijski staž u smislu ovog zakona, na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osigranja, obuhvata i v reme navršeno do dana početka primene ovog zakona koje je računato u penzijski staž prema propisima koji su bili na snazi do tog dana (č lan 131. tačka 2)); da se svojstvo osiguranika utvrđuje na osnovu prijave na osiguranje podnete po propisima o matičnoj evidenciji, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 173.); da se prilikom prijema prijave na osiguranje proveravaju podaci sadržani u prijavi i zahtevaju dokazi na kojima se ti podaci zasnivaju (član 174. stav 2.); da l ice za koje nije podneta prijava na osiguranje može da podnese zahtev za utvrđivanje svojstva osiguranika ako smatra da ima pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje (član 175. stav 1.); da licu kome svojstvo osiguranika nije utvrđeno prilikom stupanja u osiguranje u rokovima određenim za podnošenje prijave na osiguranje može to svojstvo, na način određen ovim zakonom, da se utvrđuje najranije od 1. januara 1965. godine (član 176. stav 1.); da r ešenje o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja i o penzijskom stažu donosi organ određen opštim aktom Fonda i da to rešenje podleže prethodnoj kontroli, koju vrši organ utvrđen opštim aktom Fonda (član 185.).

Odredbama člana 194. navedenog zakona bilo je propisano: da se protiv konačnog rešenja Fonda, u slučajevima kada nisu ispunjeni uslovi za pokretanje obnove postupka po Zakonu o opštem upravnom postupku, ili su protekli rokovi za obnovu postupka po tom zakonu, može pokrenuti obnova postupka, ako se sazna za nove činjenice, odnosno nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi sami, ili u vezi sa već upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja (stav 1. alineja 1.) ili kada je propušteno da se u ranijem postupku iznese neka činjenica, odnosno dokaz koji može dovesti do drugačijeg rešenja (stav 1. alineja 1.); da se o bnova postupka pokreće na zahtev osiguranika ili po službenoj dužnosti (stav 2.); da se, a ko je zahtev za obnovu postupka podnet, odnosno postupak obnove pokrenut u roku od pet godina od dana dostavljanja rešenja osiguraniku, u postupku obnove primenjuju propisi koji važe u vreme donošenja rešenja po kome se postupak obnavlja, a ako je zahtev podnet, odnosno postupak obnove pokrenut po isteku tog roka, u postupku obnove primenjuju se propisi koji važe u vreme podnošenja zahteva za obnovu postupka, odnosno u vreme pokretanja tog postupka po službenoj dužnosti (stav 3.); da n a osnovu podataka pribavljenih u ranijem i obnovljenom postupku, nadležni organ novim rešenjem može ranije rešenje koje je bilo predmet obnove ostaviti na snazi ili ga zameniti novim rešenjem kojim se ukida ranije rešenje (stav 4.).

Članom 232. istog zakona bilo je predviđeno da se rešenja kojima su priznata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ili kojima je utvrđen penzijski staž, ako je njima očigledno povređen materijalni zakon mogu ukinuti po pravu nadzora i po proteku roka po Zakonu o opštem upravnom postupku, u roku od dve godine od dana početka primene ovog zakona (član 232.).

Ugovorom o sprovođenju penzijskog i invalidskog osiguranja sportista („Službeni glasnik SRS“, broj 50/79) bilo je predviđeno: da su osiguranici u smislu ovog ugovora sportisti kojima je utvrđeno to svojstvo i imaju prebivalište na području RSIZ PIO Beograd (član 2.); da se svojstvo osiguranika po ovom ugovoru stiče danom utvrđivanja svojstva sportiste od strane SOFK-e ili organizacije koju Savez za to ovlasti, a da prestaje danom prestanka obavljanja delatnosti, odnosno gubitka svojstva sportiste (član 5.); da se uz zahtev za utvrđivanje svojstva osiguranika podnosi dokaz o svojstvu sportiste i dokaz o penzijskom stažu (član 14. stav 2.); da osnovna zajednica donosi rešenje o utvrđivanju svojstva osiguranika (član 15.).

Društvenim dogovorom o statusu i stimulaciji vrhunskih sportista u SFRJ bilo je predviđeno: da status vrhunskih sportista mogu imati oni sportisti koji u određenim sportskim disciplinama postignu ostvarenja na osnovu kojih se razvrstavaju u okviru jedinstvene kategorizacije sportista Jugoslavije u zvanje – zaslužni sportista Jugoslavije, sportista međunarodnog razreda i sportista saveznog razreda (član 2.); da se vrhunskim sportistima pružaju u okviru statusa predviđenog ovim društvenim odgovorom, uslovi za osposobljavanje i sticanje odgovarajućih stručnih kvalifikacija za životni poziv, sportsko-tehnički, materijalni i stručni uslovi za njihov sportski razvoj, vidovi stimulacije i druga društvena priznanja (član 3.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje nije postupio po presudi Okružnog suda u Beogradu i da Upravni sud u osporenoj presudi to nije uzeo u obzir, niti se „osvrnuo na procesne uslove koje organi Fonda PIO nisu ispoštovali“. Po mišljenju podnositeljke, Upravni sud je morao imati u vidu da joj je na osnovu pravnosnažnog rešenja bio upisan u radnu knjižicu staž osiguranja, a da nadležni Fond već dve decenije „uporno odbija da postupi po zakonu i uvaži odluke najviših sudskih instanci u pogledu njenog stečenog prava“. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da je, podnoseći zahtev 1992. godine, priložila sve potrebne dokaze i da su nadležni organi „selektivno iščitavali“ Ugovor o sprovođenju penzijskog i invalidskog osiguranja sportista („Službeni glasnik SRS“, broj 50 /79).

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kontrola zakonitosti akata državne uprave u upravnom sporu ne iscrpljuje u pravu stranaka na podnošenje tužbe nadležnom sudu, već se ostvaruje kroz potpunu ocenu tužbenih navoda u cilju eliminisanja iz pravnog poretka nezakonitih akata upravnih organa. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.

Na osnovu činjenica utvđenih u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio:

- da je podnositeljka ustavne žalbe 17. juna 1992. godine podnela zahtev za utvrđivanje svojstva osiguranika počev od 25. septembra 1974. do 25. decembra 1978. godine i da joj je to svojstvo priznato pravnosnažnim rešenjem Fonda;

- da je presudom donetom u upravnom sporu poništeno rešenje Direkcije Fonda od 26. aprila 1994. godine, kojim je bilo ukinuto pravnosnažno rešenje Fonda;

- da je, u izvršenju presude nadležnog suda u upravnom sporu, poništeno rešenje prvostepenog organa od 10. januara 1996. godine, kojim je obnovljen postupak okončan pravnosnažnim rešenjem Fonda;

- da osporenim prvostepenim rešenjem Fonda od 15. jula 2009. godine nije izmenjeno pravnosnažno rešenje Fonda;

- da se u zaključku prvostepenog organa od 7. maja 1997. godine navodi da se prekida „postupak pokrenut po službenoj dužnosti 9. jula 1996. godine“, a da se isti datum u osporenom rešenju tog organa navodi kao datum podnošenja „zahteva za utvrđivanje svojstva osiguranika“;

- da drugostepeni upravni organ nije otklonio povrede pravila postupka nastale odlučivanjem prvostepenog organa u ponovnom postupku;

- da Upravni sud nije ocenio navode podnositeljke ustavne žalbe kojima je ukazivala na to da joj je svojstvo osiguranika utvrđeno pravnosnažnim rešenjem Fonda, koje nije stavljeno van snage, te da se „ne može sada voditi postupak kao da se stranka prvi put obraća prvostepenom organu za priznavanje staža“.

Ispitujući da li su ovi navodi podnositeljke ustavne žalbe, koji nisu ocenjeni, mogli biti od uticaja na donošenje osporene presude Upravnog suda, Ustavni sud najpre ukazuje da načelo pravnosnažnosti, utvrđeno članom 13. Zakona o opštem upravnom postupku, onemogućava da se pravnosnažno rešenje kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze poništi, ukine ili izmeni , osim u slučajevima koji su predviđeni zakonom . Prema navedenom zakonu, mogućnosti intervencije u odnosu na pravnosnažna rešenja predviđene su vanrednim pravnim sredstvima, među kojima je i ponavljanje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da Zakon dozvoljava nadležnom organu da, izuzetno, bez donošenja posebnog zaključka o ponavljanju posupka, pre duzme radnje postupka koje treba ponoviti , čim utvrdi postojanje uslova za ponavljanje (č lan 247. st. 1. i 2.). Međutim, to ne oslobađa nadležni organ obaveze da u rešenju navede zakonski razlog za obnovu i da iznese okolnosti iz kojih se vidi postojanje tog razloga, kao i da omogući stranci da učestvuje u obnovljenom postupku i da se izjasni o dokazima koji se izvode, odnosno o činjenicama koje se utvrđuju. Ustavni sud, takođe, ukazuje da se u ponovljenom postupku rešenjem odlučuje o upravnoj stvari koja je bila predmet postupka i da se njime može ostaviti na snazi rešenje koje je bilo predmet ponavljanja postupka, ili se može zameniti novim, a ranije rešenje poništiti ili ukinuti (čl an 248.).

Imajući u vidu da osporeno prvostepeno rešenje Fonda nije doneto u postupku po nekom vanrednom pravnom sredstvu, već je njime odlučeno o „zahtevu za utvrđivanje svojstva osiguranika podnetom 9. jula 1996. godine“, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud prilikom ocene zakonitosti osporenog drugostepenog rešenja morao da oceni navode podnositeljke ustavne žalbe da zahtev za utvrđivanje svojstva osiguranika nije podnela 9. jula 1996. godine, već 17. juna 1992. godine i da je o njenom zahtevu odlučeno pravnosnažnim rešenjem Fonda, koje je i dalje na snazi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom nisu otklonjene povrede procesnog prava učinjene u upravnom postupku i da je Upravni sud propustio da oceni navode tužbe koji su bili od uticaja na donošenje osporene presude. Ustavni sud ističe da nije nadležan da odlučuje o tome da li u postupku po vanrednom pravnom sredstvu treba izmeniti pravnosnažno rešenje Fonda, niti se ovom odlukom prejudicira odluk a nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje uslova za izmenu tog rešenja oceni i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom .

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 185.5-3-938/2009 od 15. jula 2009. godine, rešenj em Re publičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 U . broj 2261 od 12. jula 2010. godine i presud om Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 201 1. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao sastavnog de la prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede ovog ustavnog prava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 201 1. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 U . broj 2261 od 12. jula 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na iznetu ocenu o ustavnopravnom utemeljenju stanovišta izraženog u osporenoj presudi i pravne posledice koje će nastupiti nakon odlučivanja Upravnog suda o tužbi podnositeljke ustavne žalbe u ponovnom postupku, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

7. Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, koje se takođe jemči članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je postupak odlučivanja o zahtevu podnositeljke za priznavanje svojstva osiguranika za vreme bavljenja sportom pravnosnažno okončan 21. septembra 1992. godine. Imajući u vidu da je pravnosnažno rešenje Fonda ukinuto rešenjem Direkcije Fonda od 26. aprila 1994. godine, Ustavni sud ocenjuje da je podnošenjem tužbe protiv tog rešenja započeo period u kome treba ocenjivati postojanje povrede označenog ustavnog prava u ovom postupku, koji je trajao do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 26063/10 od 26. januara 2011. godine.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudsku zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu broj 185.5-3-938/2009 Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Beogradu, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je navedeni upravni postupak trajao duže od 16 godin a, ukazuje na povredu označenog ustavnog prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa i suda koji su vodili postupak i sa njim povezan upravni spor , kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje predmetnih postupaka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni organ bio dužan da utvrdi da li su ispunjeni uslovi za izmenu pravnosnažnog rešenja Fonda kojim je podnositeljki ustavne žalbe priznato svojstvo osiguranika u spornom periodu.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je prvostepeni organ prevashodno odgovoran za neopravdano i nerazumno dugo trajanje osporenog postupka, koji je 12 godina bio u prekidu, nakon poništavanja rešenja tog organa kojim je odlučeno o obnovi postupka okončanog pravnosnažnim rešenjem Fonda.

Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni organ, prekoračenjem ovlašćenja iz člana 263. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, ukinuo pravnosnažno rešenje Fonda kojim je odlučeno o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe, zbog čega je rešenje tog organa moralo biti poništeno u upravnom sporu. Uprkos tome, drugostepeni organ je podnošenjem vanrednog pravnog sredstva tražio preispitivanje presude nadležnog suda kojom je poništeno njegovo rešenje, čime je nepotrebno produžen osporeni postupak. Takođe, propuštanje drugostepenog organa da otkloni povredu postupka učinjenu od strane prvostepenog organa prilikom donošenja rešenja o obnovi postupka, imalo je za posledicu vođenje upravnog spora po tužbi podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je u osporenom postupku doneto pet presuda kojima su nadležni sudovi odlučivali u upravnom sporu i ocenio da postupanje tih sudova nije doprinelo dugom trajanju postupka.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je odluka u osporenom postupku bila za nju od egzistencijalnog značaja, posebno imajući u vidu da od priznavanja staža u spornom periodu zavisi ostvarenje prava podnositeljke na starosnu penziju.

Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je svojim nečinjenjem doprinela dugom trajanju postupka, jer je propustila da iskoristi pravno sredstvo protiv zaključka od 7. maja 1997. godine, kojim je prekinut osporeni postupak, a predlog za nastavak postupka podnela je posle 12 godina. Ovaj sud konstatuje da je pre donošenja odluke o zahtevu podnositeljke za priznavanje svojstva osiguranika u spornom periodu nadležni organ rešio prethodno pitanje koje se ticalo svojstva sportiste i da je predmetna upravna stvar bila pravnosnažno rešena u vreme donošenja zaključka o prekidu postupka. Ustavni sud stoga nalazi da je podnositeljka posebnom žalbom mogla osporavati zakonitost određivanja prekida postupka i da ne postoje okolnosti koje ukazuju da, u konkretnom slučaju, to pravno sredstvo ne bi bilo delotvorno. Međutim , Ustavni sud je ocenio da u postupku u kome je duže od 16 godina odlučivano o ispunjenosti uslova za stavljanje van snage pravnosnažnog rešenja kojim je priznato svojstvo osiguranika podnositeljki, njen doprinos ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak .

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplat i na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje , a posebno doprinos podnositeljke ustavne žalbe dugom trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrp ela zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.