Odluka Ustavnog suda o visini naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio da je pravnosnažno dosuđeni iznos naknade štete od 600 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku neadekvatan. Pozivajući se na praksu Evropskog suda, iznos naknade je povećan na 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1211/2017
01.04.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srpske pravoslavne crkve, Eparhija B, Srpska pravoslavna crkvena opština B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Srpske pravoslavne crkve, Eparhija B, Srpska pravoslavna crkvena opština B. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 395/16 od 17. novembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 395/16 od 17. novembra 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3205/16 od 17. juna 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Srpska pravoslavna crkva, Eparhija B, Srpska pravoslavna crkvena opština B, preko punomoćnika M. N, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 11. februara 2017. godine, ustavnu žalbu protiv delimičnog rešenja Agencije za restituciju – Jedinica za konfesionalnu restituciju broj 46-00-116/10 od 1. novembra 2012. godine, presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3205/16 od 17. juna 2016. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 395/16 od 17. novembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede odredaba člana 198. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koje Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje na to da mu je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, i to:

- nejednakim postupanjem Agencije za restituciju u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, budući da je u rešenju Agencije broj 46-010942/2012 od 21. novembra 2016. godine zauzet stav da Srpska pravoslavna crkva na osnovu zaključka grada Novog Sada od 16. februara 1993. godine nije stekla svojstvo zaštićenog stanara na stanu koji je predmet zahteva za vraćanje imovine, između ostalog, zbog toga što se to svojstvo dokazuje ugovorom o korišćenju, odnosno zakupu stana;

- propuštanjem Agencije za restituciju da odluči o predmetnom zahtevu u celini, odnosno o vraćanju celokupne kuće koja je oduzeta;

- priznavanjem prava trećim licima na stanovima br. 1 i 2 u predmetnoj zgradi, bez pravnog osnova.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na imovinu obrazlaže najpre time da je osporenim rešenjem Agencije za restituciju S. K . priznato svojstvo nosioca stanarskog prava na stanu broj 2 u zgradi koja je predmet podnosiočevog zahteva za restituciju, iako za to nije postojao pravni osnov. U prilog tome podnosilac , pored ostalog, ističe: da je OŠ „V. P .“ rešenjem broj 338 od 14. septembra 1971. godine dodelila na korišćenje S. T . dvosobni stan, bez označenja broja stana , da tim rešenjem nije utvrđeno stanarsko pravo bilo kom licu; da se na tom stanu nije moglo steći stanarsko pravo, jer je reč o službenom stanu, što proizlazi iz činjenice da su u predmetnoj zgradi, na dan nacionalizacije, postojale tri učionice i samo jedan učiteljski stan ; da je odredbama tada važećeg Zakona o stambenim odnosima bilo propisano da se stanarsko pravo stiče na osnovu ugovora o korišćenju stana , a da u toku postupka S. K, ni OŠ „V . P .“ nisu dostavili ugovor o korišćenju navedenog stana.

Prema navodima ustavn e žalb e, Agencija za restituciju je osporenim rešenjem priznala pravo svojine B. B . na stanu broj 1 u predmetnoj zgradi, iako je ona taj stan stekla „nezakonito“. Po mišljenju podnosioca, navedeno lice se ne osnovano obogatilo u smislu člana 8. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, budući da je stan broj 1 u predmetnoj zgradi otkupio A. L, na osnovu ugovora broj 53 od 1. aprila 1993. godine, „koji nije overen u sudu“, pri čemu je i taj stan „očigledno“ stan za službene potrebe iz člana 7. tada važećeg Zakona o stambenim odnosima.

Podnosilac ustavne žalbe , takođe, ističe da m u u postupku restitucije nije vraćena celokupna porodična stambena zgrada, iako je ona bila predmet oduzimanja, pri čemu u katastru nepokretnosti nisu upisani stanovi kao posebni delovi zgrade, što znači da zgrada nije etažirana, bez obzira na to što je jedan od stanova otkupljen.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na zakonitost uprave obrazlaže time da je osporeno rešenje Agencije doneto suprotno zakonu , iz razloga koji su već navedeni.

Ustavnom žalbom se predlaže da Sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene akt e, te utvrdi pravo podnosioca na naknadu troškova pred Ustavnim sudom i objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen e akt e i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Osporenim delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Jedinica za konfesionalnu restituciju (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-00-116/10 od 1. novembra 2012. godine usvojen je zahtev Srpske pravoslavne crkve, Eparhija B, Srpska pravoslavna crkvena opština B. (ovde podnosioca ustavne žalbe) i utvrđeno pravo svojine na stanu broj 2, u površini od 54 m2 i stanu broj 3 u površini od 38 m2, koji se nalaze u B . u zgradi upisanoj pod brojem 1 na k.p. broj … KO B, kao i na navedenoj parceli, osim u delu te parcele „pripadajućeg srazmerno“ stanu broj 1 površine 68 m2 u istoj zgradi (stav 1, alineje 1. i 2. dispozitiva). Istim rešenjem obavezana je Republika Srbija, odnosno AP Vojvodina, da nepokretnosti iz stava 1. dispozitiva rešenja predaju u svojinu podnosiocu ustavne žalbe u roku od 30 dana od dana izvršnosti rešenja (stav 2. dispozitiva). Obavezana je OŠ „V . P .“ iz B. kao korisnik stana broj 3 da isti preda u državinu podnosiocu u roku od 30 dana od dana izvršnosti rešenja, a stan broj 2 u roku od 30 dana od dana kada nastupi neki od razloga predviđen Zakonom o stanovanju za prestanak svojstva nosioca stanarskog prava S. K, odnosno krugu lica koja imaju pravo da nastave zakup predmetnog stana (stav 4. dispozitiva). Podnosiocu ustavne žalbe je utvrđeno pravo na restituciju stana broj 2 površine 68 m2 u predmetnoj zgradi, kao i delu k.p. broj … KO B. srazmerno pripadajućem stanu, s tim da će se o obliku restitucije odlučiti naknadno, kad se za to budu stekli zakonom predviđeni uslovi (stav 6. dispozitiva rešenja). Agencija je u obrazloženju delimično g rešenja najpre konstatovala da je preciziranim zahtevom podnosioca traženo, između ostalog, vraćanje u svojinu zgrade u B, M . T . broj …, današnji naziv ulice: K. P . broj … (dalje u tekstu: predmetna zgrada), koja je nacionalizovana rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri ONO Futog broj 03-1631/14-59 od 24. septembra 1959. godine. Agencija je dalje navela: da je uvidom u izvod iz lista nepokretnosti broj … KO B. utvrđeno da se predmetna zgrada vodi kao porodična stambena zgrada u svojini Republike Srbije, sa pravom korišćenja OŠ „V . P .“ iz B; da predmetna zgrada više ne služi za potrebe navedene škole , već se u njoj nalaze tri stana; da je stan broj 1 u toj zgradi otkupio pok. A. L . po ugovoru o otkupu stana overenom u Opštinskom sudu u Novom Sadu pod brojem Ov. 11789/93 od 1. aprila 1993. godine i da je taj stan, na osnovu rešenja o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu O. 2422/08 od 9. oktobra 2008. godine, nasledila B . B, ćerka ostavioca; da je uviđajem izvršenim 28. juna 2014. godine utvrđeno da predmetna zgrada predstavlja prizemnu kuću u obliku ćiriličnog slova G i da se u njoj nalaze tri stana u koje se ulazi sa dvorišne strane; da , po izjavama stranaka prisutnih na uviđaju, stan broj 2 koristi S. K, što je utvrđeno i uvidom u rešenje broj 338 od 14. septembra 1971. godine OŠ „B . R .“ (raniji naziv škole „V. P .“ iz B.); da stan broj 3 koristi M. G, kojoj je isti dat na korišćenje bez naknade; da je iz priloga uz dopis JP „I.“ Novi Sad utvrđeno da se na adresi B, K. P . broj …, za stan broj 1 kao obveznik komunalnih usluga vodi A. L, za stan broj … S . K , a za stan broj 3 OŠ „V . P .“. Agencija je, na osnovu navedenih dokaza, utvrdila da u predmetnoj kući dva stana nisu otkupljena, pri čemu stan broj … koristi S . K . „kao nosilac stanarskog prava“, kojoj je isti dat na korišćenje na osnovu rešenja OŠ „B . R .“ broj 338 od 14. septembra 1971. godine, pa taj stan ne može biti vraćen u posed podnosiocu zahteva „sve dok za to postoje uslovi shodno Zakonu o stanovanju“. Agencija je odluku o zahtevu podnosioca donela primenom odredaba odredaba čl. 7, 8, 9, 10, 13, 29. i 30. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama .

Podnosilac ustavne žalbe je protiv osporenog delimičnog rešenja Agencije podneo tužbu Upravnom sudu, u kojoj je, pored ostalog, naveo: da je Agencija priznala S . K . svojstvo nosioca stanarskog prava na stanu broj … u predmenoj zgradi samo na osnovu rešenja o davanju stana na korišćenje, bez dokaza iz člana 7. tada važe ćeg Zakona o stambenim odnosima; da je predmet njegovog zahteva i predmetna zgrada, te da su ispunjeni uslovi za njeno vraćanje, a da tužena nije vratila tu zgradu, niti je dala razloge u pogledu tog dela zahteva; da otkup jednog od stanova u toj zgradi nema nikakvog uticaja na vraćanje zgrade koja je predmet zahteva.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3205/16 od17. juna 2016. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv osporenog delimičnog rešenja Agencije, a u obrazloženju je najpre konstatovano da je pravnosnažnom presudom tog suda U. 688/13 od 7. maja 2015. godine poništeno pobijano rešenje Agencije i predmet vraćen tuženom na ponovno odlučivanje, da je protiv te presude Agencija podnela Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke, koji je uvažen presudom tog suda Uzp. 547/15 od 13. januara 2016. godine i predmet vraćen Upravnom sudu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je naveo sadržinu odredaba člana 7, člana 8. stav 1. i čl. 9. i 10. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama i , na osnovu dokaza koji su izvedeni u postupku pred Agencijom, ocenio da stan broj 2 u predmetnoj zgradi koristi S. K . „kao nosilac stanarskog prava“ , zbog čega taj stan ne može biti vraćen u posed podnosiocu ustavne žalbe sve dok se za to ne steknu uslovi shodno Zakonu o stanovanju. Upravni sud je, takođe, ocenio da stan broj 1 ne može biti vraćen podnosiocu u naturalnom obliku, budući da je otkupljen od strane pok. A . L . Po nalaženju tog suda, nisu osnovani navodi tužbe da su ispunjeni uslovi za restituciju predmetne zgrade kao celine, jer je nakon oduzimanja imovine fizičko lice steklo pravo svojine na delu nepokretnosti, zbog čega predmet vraćanja mogu biti samo pojedini delovi te zgrade, odnosno stanovi.

Vrhovni kasacioni sud je osp orenom presudom Uzp. 395/16 od 17. novembra 2016. godine odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje osporene presude Upravnog sud a, prihvatajući razloge koji su u toj presudi navedeni za odbijanje tužbe podnosioca.

3.2. Rešenjem OŠ „B. R .“ broj 338 od 14. septembra 1971. godine, donetim na osnovu odluke Saveta radne zajednice od 25. juna 1971. godine, S. T, učitelj ici te škole, dodeljen je na korišćenje dvosoban stan u ulici M . T . broj … u B, koji je „vlasništvo te škole, s tim da imenovana plaća uredno stanarinu i da isti održava“.

Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe za vraćanje predmetne imovine, S. K . je 29. oktobra 2010. godine dala u Mesnoj kancelariji B. izjavu, Ov. broj 682/2010, u kojoj je, pored ostalog, navela: da živi sa svojom porodicom u dvosobnom stanu koji se nalazi u ulici K . P . broj … u B; da „pri prvom pokušaju otkupa stana (1989. godine) zemljišne knjige ni su bile ažurirane za KO B; da kod drugog pokušaja (1999/2000. godine) zakonska regulativa o stambenim pitanjima nije bila rešena ; da joj, pored tih problema, materijalna i porodična situacija nisu dozvoljavale da reši pitanje otkupa tog stana“.

Prema podacima dostupnim na internet stranici Republičkog geodetskog zavoda od 15. januara 2021. godine, predmetna zgrada se vodi kao porodična stambena zgrada u zajedničkoj svojini grada Novog Sada, sa pravom korišćenja OŠ „V. P .“ iz B. i Srpske pravoslavne crkve, Eparhija B, Srpska pravoslavna crkvena opština B, bez označavanja posebnih delova zgrade.

3.3. Akt kojim podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje Agencije:

Delimičnim rešenjem Agencije broj 46-010942/2012 od 21. novembra 2016. godine usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine M.B. na trosobnom stanu označenom u rešenju. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da Agencija nije prihvatila navod Srpske pravoslavne crkve, Eparhija B . da je na osn ovu zaključka grada Novog Sada od 16. februara 1993. godine stek la svojstvo zaštićenog stanara na predmetnom stanu, jer se svojstvo nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca stana na neodređeno vreme dokazuje ugovorom o korišćenju, odnosno zakupu stana, koji se zaključuje na osnovu odluke o dodeli stana, što je i mišljenje Vrhovnog suda Srbije u odluci Rev. 1005/01 od 20. juna 2002. godine. Dalje je navedeno: da je u konkretnom slučaju ugovor o korišćenju predmetnog službenog stana , parohijskog stana Eparhije B, zaključen 15. avgusta 2003. godine; da se počev od 2. avgusta 1992. godine, stupanjem na snagu Zakona o stanovanju, ne može steći stanarsko pravo, što je navedeno i u samom ugovoru; da punomoćnik SPC nije do donošenja delimičnog rešenja dostavio ugovor o zakupu za predmetni stan.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da p ojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu, te da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita ( član 198.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 46/06) propisano je: da će se na rešavanje pitanja koja nisu uređena ovim zakonom, primeniti odredbe zakona kojima su uređeni svojinskopravni, obligacioni, stambeni i drugi imovinski odnosi (član 5.); da je obveznik vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine (član 7. stav 1.); da ako privredno društvo ili drugo pravno lice dokaže da je svojinu na nepokretnosti steklo teretnim pravnim poslom, po tržišnoj ceni u vreme prenosa prava svojine ili drugog prava koje u sebi sadrži pravo raspolaganja, to privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ostaje vlasnik nepokretnosti, a Republika Srbija je obveznik isplate novčane naknade (član 7. stav 2.); da fizička lica, koja su u međuvremenu zakonitim (teretnim ili besteretnim) pravnim poslom stekla pravo svojine na imovini koja je bila oduzeta crkvama i verskim zajednicama, nisu obveznici njenog vraćanja ili isplate novčane naknade (član 8. stav 1.); da ako je imovina koja je predmet vraćanja prešla iz državne, odnosno društvene u privatnu svojinu na osnovu nezakonitih, odnosno fiktivnih pravnih akata i poslova, obveznik vraćanja ili isplate tržišne novčane naknade je pravno, odnosno fizičko lice koje je na dan stupanja na snagu ovog zakona neosnovano obogaćeno od te imovine, a ako takvo lice ne postoji, obveznik plaćanja novčane naknade je Republika Srbija (član 8. stav 2.); da se nezakonitost, odnosno fiktivnost pravnih akata i poslova iz stava 2. ovog člana utvrđuju u sudskom postupku (član 8. stav 3.); da su predmet vraćanja nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava i verskih zajednica, i to – poljoprivredno zemljište; šume i šumsko zemljište; građevinsko zemljište; stambene i poslovne zgrade, odnosno idealni delovi takvih zgrada; stanovi i poslovne prostorije; pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja (član 9.); da je obveznik vraćanja dužan da crkvi, odnosno verskoj zajednici vrati pravo svojine i državine na nepokretnosti koja je bila oduzeta, ako je u približno istom obliku i stanju u kome je bila u vreme oduzimanja (član 10. stav 1.); da ako se imovina ne može vratiti u celini, moguće je delimično vraćanje, s tim da se za razliku u vrednosti plati tržišna naknada (član 10. stav 2.); da se nepokretnosti vraćaju oslobođene hipotekarnih tereta koji su nastali od momenta njihovog oduzimanja do dana stupanja na snagu ovog zakona i da za potraživanja koja su bila obezbeđena ovim teretima garantuje Republika Srbija, uz pravo regresa prema hipotekarnom dužniku (član 13.); da Direkcija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu, donosi rešenje kojim odlučuje o oduzetoj imovini, o subjektu prava na restituciju, o obliku, obimu i vrednosti imovine, o obveznicima za predaju imovine i uslovima vraćanja, kao i o načinu i rokovima za izvršenje rešenja, da se u rešenju o vraćanju imovine označava da se imovina vraća ili da se daje naknada, odnosno obeštećenje, da se izdaje nalog nadležnim organima za izvršenje rešenja, kao i za brisanje eventualnih tereta i odlučuje o troškovima postupka, a da se rešenjem o naknadi, odnosno obeštećenju, nalaže subjektu obaveze da u roku ne dužem od tri meseca izvrši svoju obavezu, pod pretnjom prinudnog izvršenja (član 29.); da se izmene stanja u zemljišnim ili drugim javnim knjigama na osnovu izvršnog rešenja Direkcije, sprovode po službenoj dužnosti (član 30.).

Odredbama člana 27. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je: da se bivšim vlasnicima vraćaju stambene zgrade, kuće, stanovi, garaže i drugi prateći objekti oduzeti primenom propisa iz člana 2. ovog zakona (stav 1.); da se, izuzetno od stava 1. ovog člana, ne vraćaju stambene zgrade i kuće na kojima je, u slučaju zasnivanja etažne svojine, u skladu sa zakonom, prestalo da postoji pravo svojine na zgradi, odnosno kući (stav 2.); da se stambene zgrade, kuće i stanovi na kojima postoji zakonom zaštićeno stanarsko pravo, vraćaju u svojinu bivšem vlasniku, koji od dana izvršnosti rešenja o vraćanju postaje zakupodavac zaštićenom stanaru, pod uslovima utvrđenim zakonom kojim se uređuje stanovanje (stav 3.) .

Saglasno odredbi člana 55. tačka 1) navedenog zakona, Agencija obavlja poslove koji se odnose na sprovođenje ovog zakona i zakona kojim se uređuje vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama i , pored ostalog, vodi postupak i odlučuje o zahtevima za vraća nje imovine, odnosno obeštećenje.

Odredbama Zakona o stambenim odnosima – prečišćeni tekst („Službeni list SFRJ“, br. 11/66 i 32/68), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o davanju na korišćenje stana broj 2 u predmetnoj zgradi, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana ili drugog akta, koji po važećim propisima predstavlja punovažan osnov za useljenje, stiče pravo da taj stan trajno i nesmetano koristi pod uslovima iz ovog zakona kao i da, saglasno posebnom zakonu, učestvuje u upravljanju zgradom – stanarsko pravo (član 2. stav 1.); da se stanarsko pravo stiče danom zakonitog useljenja u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 14.); da radnički savet odnosno drugi najviši organ upravljanja davaoca stana na korišćenje donosi pravilnik o tome na koji će se način, pod kojim uslovima i po kom redu prvenstva davati stanovi na korišćenje (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92…99/11), koji je bio na snazi u vreme donošenja prvostepenog delimičnog rešenja Agencije, bilo je predviđeno: da se od dana stupanja na snagu ovog zakona na stanu ne može steći stanarsko pravo, a lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljaju sa korišćenjem stana po osnovu tih ugovora, sa pravima i obavezama utvrđenim ovim zakonom, pod uslovima iz čl. 31. do 39. ovog zakona (član 30.); da ako nosilac stanarskog prava, koji je to pravo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, ne zaključi ugovor o otkupu stana do 31. decembra 1995. godine, nastavlja da koristi stan kao zakupac stana na neodređeno vreme i može taj stan da otkupi po odredbama ovog zakona (član 31.); da će lice kome je prav nosnažnom odlukom dodeljen na korišćenje stan sa stanarskim pravom, a koje do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključilo ugovor o korišćenju toga stana, zaključiti ugovor o zakupu toga stana, sa pravima koja su ovim zakonom utvrđena za zakupca društvenog stana na neodređeno vreme (član 47 .).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenim rešenjem Agencije nezakonito priznato pravo svojine B. B . na stanu broj 1 u zgradi koja je predmet njegovog zahteva za vraćanje imovine. Podnosilac, takođe, smatra da je Agencija na nepravičan način ograničila njegovo pravo državine na stanu broj 2 u toj zgradi, priznajući svojstvo nosioca stanarskog prava S . K, iako je „u drugom identičnom slučaju“ postupila različito. Podnosilac, pored toga, ističe da je Agencija propustila da odluči o njegovom zahtevu za vraćanje predmetne zgrade kao celine.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Po oceni Ustavnog sud a, u upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda bila su sporna tri pravna pitanja:

- da li podnosiocu zahteva za vraćanje imovine može da se vrati stan koji se nalazi u zgradi koja je nacionalizovana, a koji je nakon toga otkupljen,

- da li postoji mogućnost odlaganja predaje u posed stana koji je vraćen u svojinu crkvi ili verskoj zajednici i

- da li se u postupku restitucije može vratiti stambena zgrada u kojoj je jedan stan otkupljen, ako etažna svojina nije zasnovana u skladu sa zakonom.

Ustavni sud je konstatovao da su donosioci osporenih akata, imajući u vidu navedenu odredbu člana 8. stav 1. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, ocenili da podnosilac zahteva za vraćanje imovine nema pravo da mu se takav stan vrati u svojinu, već pravo na restituciju tog dela oduzete imovine. S obzirom na to da je u postupku pred Agencijom utvrđeno da je stan broj 1 u predmetnoj zgradi otkupio pok. A. L , po ugovoru o otkupu stana overenom u Opštinsko m sud u u Novom Sadu 1. aprila 1993. godine pod brojem Ov. 11789/93 i da je taj stan, na osnovu rešenja o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu O. 2422/08 od 9. oktobra 2008. godine, nasledila B . B, ćerka ostavioca, Ustavni sud nalazi da je u osporenim aktima na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženo koja prava pripadaju podnosiocu ustavne žalbe u pogledu tog dela zahteva. Ovaj sud, s tim u vezi primećuje da nemaju činjeničnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da ugovor o otkupu navedenog stana nije overen u sudu, niti iz ustavne žalbe proizlazi da je predmetni ugovor poništen u postupku pred sudom.

Ustavni sud je dalje ispitivao da li je Upravni sud razjasnio drugo sporno pravno pitanje, koje se postavilo povodom odluke Agencije da se predaja u državinu stana broj 2 u predmetnoj zgradi – na kome je utvrđeno pravo svojine podnosiocu ustavne žalbe, odloži do „nastupanja nekog od razloga predviđenih Zakonom o stanovanju za prestanak svojstva nosioca stanarskog prava S . K, odnosno krugu lica koja imaju pravo da nastave zakup predmetnog stana “. Ustavni sud je konstatovao da osporeno delimično rešenje i osporene presude ne sadrže odredbe materijalnog prava iz kojih proizlazi mogućnost odlaganja predaje u posed stana koji je vraćen u svojinu crkvi ili verskoj zajednici, ali je imao u vidu da takva mogućnost pr oizlazi iz navedene odredbe člana 27. stav 3. Zakona o vraćanj u oduzete imovine i obeštećenju, prema kojoj se stambene zgrade, kuće i stanovi na kojima postoji zakonom zaštićeno stanarsko pravo, vraćaju u svojinu bivšem vlasniku, koji od dana izvršnosti rešenja o vraćanju postaje zakupodavac zaštićenom stanaru, pod uslovima utvrđenim zakonom kojim se uređuje stanovanje. Ovaj sud, takođe, ukazuje na to da je članom 5. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama propisano da će se na rešavanje pitanja koja nisu uređena tim zakonom, primeniti odredbe zakona kojima su uređeni svojinskopravni, obligacioni, stambeni i drugi imovinski odnosi.

Ustavni sud je, polazeći od navedenog, razmotrio i navedene odredbe zakona kojima su bili uređeni stambeni odnosi, te je konstatovao: da se stanarsko pravo sticalo danom zakonitog useljenja u stan na os novu ugovora o korišćenju stana i da se nije moglo steći nakon stupanja na snagu Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, broj 50/92 ); da je lice koje je do tada steklo stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljalo sa korišćenjem stana kao zakupac stana na neodređeno vreme; da je lice kome je pravnosnažnom odlukom dodeljen na korišćenje stan sa stanarskim pravom, a koje do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključilo ugovor o korišćenju tog stana, zaključivalo ugovor o zakupu tog stana, sa pravima koja su tim zakonom utvrđena za zakupca društvenog stana na neodređeno vreme.

Primenjujući navedene odredbe zakona na konkretan ustavnosudski spor, Ustavni sud nalazi da se pre donošenja odluke o odlaganju predaje u posed stana na kome je utvrđeno pravo svojine bivšem vlasniku, mora utvrditi postojanje pravnog osnova za korišćenje tog stana – ugovora o korišćenju stana, odnosno ugovora o zakupu ili pravnosnažnog rešenja suda koje zamenjuje ugovor o zakupu stana.

Polazeći od činjenica utvrđenih u predmetnom upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je Agencija, iz sadržine rešenja OŠ „B. R .“ broj 338 od 14. septembra 1971. godine o davanju stana na korišćenje i dopisa javnog komunalnog preduzeća u kome se navodi da se kao obveznik komunalnih usluga za stan broj 2 u predmetnoj zgradi vodi S. K, utvrdila da navedeno lice taj stan koristi kao nosilac stanarskog prava. Na osnovu istih dokaza, Upravni sud i Vrhovni kasacioni sud su u osporenim presudama, takođe, ocenili da S. K . koristi navedeni stan kao nosilac stanarskog prava , pri čemu u predmetnom upravnom postupku nije utvrđeno da je navedeno lice zaključilo ugovor o korišćenju stana, odnosno ugovor o zakupu ili da poseduje pravnosnažno rešenje suda koje zamenjuje ugovor o zakupu stana .

S obzirom na to da u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da S . K . ima zaštićeno stanarsko pravo u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i ranije važećeg Zakona o stanovanju , Ustavni sud je ocenio proizvoljnom odluku Agencije da odloži predaj u u posed podnosiocu ustavne žal be stana broj 2 u predmetnoj zgradi „dok ne nastupi neki od razloga za prestanak svojstva nosioca stanarskog prava S . K, odnosno krugu lica koja imaju pravo da nastave zakup predmetnog stana“.

Navode ustavne žalbe da Agencija „nije odlučila o delu zahteva koji se odnosi na vraćanje oduzete kuće i da odlučivanjem samo o delu stanova nije i ne može biti iscrpljen zahtev za vraćanje čitave kuće“ , Ustavni sud je razmotrio tražeći odgovor na treće sporno pravno pitanje. Ovaj sud, s tim u vezi, konstatuje da je Agencija o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vraćanje imovine donela delimično rešenje i odlučila da o obliku restitucije u pogledu stana broj 1 u predmetnoj zgradi donese posebno rešenje, kad se za to steknu zakonski uslovi. Sud je imao u vidu da je odredbom člana 206. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bila predviđena mogućnost da organ , ako nije rešenjem odlučio o svim pitanjima koja su bila predmet postupka, po predlogu stranke ili po službenoj dužnosti, done se posebno rešenje o pitanjima koja donesenim rešenjem nisu obuhvaćena – dopunsko rešenje. U konkretnoj situaciji, međutim, po oceni ovog suda, nije reč o propuštanju organa da odluči o „delu zahteva“, jer je Agencija, odlučujući o zahtevu za vraćanje predmetne zgrade, usvojila zahtev za vraćanje u svojinu , odnosno restituciju svih delova te zgrade, a propust da u obrazloženju navede razloge zbog kojih je ocenila da se ne može vratiti u (su)svojinu predmetnu zgradu otklonjen je u upravnom sporu koji je usledio .

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta Upravnog suda, da u konkretnom slučaju podnosiocu mogu biti vraćeni samo pojedini delovi zgrade, Ustavni sud je konstatovao da osporena presud a Upravnog suda ne sadrž i odredbe materijalnog prava čijom primenom je zaključeno da podnosiocu ustavne žalbe ne može biti vraćena u (su)svojinu predmetna zgrada. Ustavni sud je, međutim, imao u vidu od redbu člana 27. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, prema kojoj se bivšim vlas nicima, izuzetno, ne vraćaju stambene zgrade i kuće na kojima je, u slučaju zasnivanja etažne svojine, u skladu sa zakonom, prestalo da postoji pravo svojine na zgra di, odnosno kući.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da u postupku pred Agencijom nije utvrđeno da je predmetna zgrada etažirana, Ustavni sud nalazi da u osporenoj presudi Upravnog suda nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženo zbog čega ne postoji mogućnost vraćanja podnosiocu ustavne žalbe predmetne zgrade u (su)svojinu . Budući da Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi nije otklonio ovaj propust Upravnog suda, niti se o tom spornom pitanju izjasnio, Ustavni sud smatra da osporen e presud e ni u o vom delu nisu obrazložene na način koji otklanja sumnju u arbitrernost odlučivanja.

Ustavni sud je , s obzirom na izloženo, utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 395/16 od 17. novembra 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3205/16 od 17. juna 2016. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući navode ustavne žalbe da je Agencija u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupila drugačije, jer je u rešenju broj 46-010942/2012 od 21. novembra 2016. godine zauzela stav da se svojstvo zaštićenog stanara na stanu koji je predmet zahteva za vraćanje imovine dokazuje ugovorom o korišćenju, odnosno zakupu stana, Ustavni sud ukazuje na to da je neophodan uslov za ispitivanje postojanja povrede prava na pravnu sigurnost različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim č injeničnim i pravnim situacijama. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe kao dokaz o povredi označenog prava dostavio rešenje prvostepenog organa koji je odlučivao o zahtevu za vraćanje imovine, Ustavni sud nije ispitivao da li postoji identitet činj eničnog i pravnog stanja u tom predmetu i predmetu po zahtevu podnosioca, o kome je odlučeno osporenim delimičnim rešenjem Agencije.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o zahtevu za preispitivanje osporene presude Upravnog suda biti ponovo odlučivano.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta odredaba člana 198. Ustava, jer je ocenio da podnosilac povredu tog člana Ustava smatra posledicom nezakonitog odlučivanja Agencije o njegovom zahtevu za vraćanje imovine.

Ustavni sud je, polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o visini naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti