Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao preko 20 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv presuda odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. R, R . R . i D . R, svih iz Ljubinja kod Velikog Gradišta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 202 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. R, R . R . i D . R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu u predmetu P. 335/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Velikom Gradištu P. 43/99) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo P. R, R . R . i D . R . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknade se isplaćuj u na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. R, R . R . i D . R, svi iz Ljubinja kod Velikog Gradišta, podneli su Ustavnom sudu, 20. novembra 2019. godine, preko punomoćnika Z. M, advokata iz Požarevca, ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1283/17 od 22. avgusta 2019. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1256/16 od 14. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, z ajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu u predmetu P. 335/14.

U ustavnoj žalbi podnosioci su, između ostalog, naveli da su sudovi proizvoljno primenili materijalno prava, pre svega u pogledu ocene prigovora zastarelosti, kao i da presude nemaju valjano i argumentovano obrazloženje, odnosno razloge koji su u skladu sa materijalnim pravom. Takođe, podnosioci su naveli da je su d na jednom od održ anih ročišta, dok je izvođen dok az saslušanjem jednog od podnosilaca, naložio ostalim podnosiocima da napuste sudnicu, čime im je povređeno pravo da budu prisutni i postavljaju pitanje ili prigov araju iskazu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu P. 335/14, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe i još dva lica, kao tuženih, tužilja J.R. je Opštinskom sudu u Velikom Gradištu, 20. januara 1999. godine, podnela tužbu, kojom je tražila da se utvrdi da je stekla pravo svojine na 1/7 idealnih delova opisanih pokretnih i nepokretnih stvari, po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, te da se obavežu tuženi da joj, na ime toga, isplate iznos od 101.000,00 dinara, s tim da će tačna vrednost biti opredeljena nakon izvedenog dokaza veštačenjem. Povodom ove tužbe formiran je predmet P.43/99.

Do prekida predmetnog postupka zakazano je 25 ročišta, od kojih su tri održana (zakazana za 17. mart i 24.maj 1999. godine i 19. septembar 2000. godine) . Od 22 neodržana ročišta, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok ostal a nisu održan a na zahtev tuženih, zbog njihovog nedolaska iako su bili uredno pozvani ili zbog toga što im poziv nije mogao biti uručen , jer se nisu nalazili na adresi na kojoj su prijavili prebivalište.

Rešenjem 43/99 od 4. maja 2005. godine prekinut je predmetni postupak, zbog smrti jednog od tuženih. Postupak je nastavljen rešenjem od 13. juna 2005. godine, a kako su pravni sledbenici preminulog već bili obuhvaćeni tužbom, nova lica nisu označena kao tuženi.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 381/05, a Opštinski sud u Velikom Gradištu je zakazao još 26 ročišta, od kojih je deset održano (prvo 3. novembra 2006. godine) . Od 16 neodržanih ročišta, dva nisu o držana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno zapisničara, dva jer određeni veštak nije dostavio nalaz s mišljenjem, dok ostala ročišta nisu održana na zahtev tuženih ili zbog nedolaska jednog ili više njih i pored uredno primljenog poziva, odnosno zbog nedolaska nekog od njih jer poziv i dalje nije mogao da mu bude uručen. Od održanih ročišta tri su održana iako niko od tuženih, pored urednog poziva, nije došao. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske struke, uviđajem na licu mesta , saslušanjem više svedoka, kao i saslušanjem tužilje i jed nog od tuženih, kao parničnih stranaka .

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu, a premet je dobio broj P. 797/10.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je osam ročišta, od kojih jedno nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije . Na ročištu održanom 1. decembra 2015. godine, na kojem su od tuženih bili prisutni P. R . i D . R, pre nego što je otpočelo izvođenje dokaza saslušanjem tuženog P. R, sud je naložio tuženoj D. R . da se udalji iz sudnice dok se izvodi ovaj dokaz , čemu se usprotivio tuženi P. R . Nakon što je saslušan tuženi P. R, saslušana je i tužena D . R . koja je izjavila da je njena izjava u svemu ista kao prethodno saslušanog P. R , s tim što dodaje da je na rad u inostranstvo otišla 1970. a ne 1972. godine i da je na isti način kao i on ostvarivala zaradu.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu-Sudksa jedinica u Velikom Gradištu P. 797/10 od 6. oktobra 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Protiv prvostepene presude obe parnične stranke su izjavile žalbe 16. odnosno 22. decembra 2011. godine. U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 199/12 od 16. decembra 2013. godine, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka. Po prijemu spisa, Osnovni sud u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu je 15. januara 2014. godine doneo rešenje kojim je ispravio prvostepenu presudu.

Nakon što su mu spisi predmeta ponovo dostavljeni, Apelacioni sud u u Beogradu je doneo rešenje Gž. 204/14 od 16. oktobra 2014. godine, kojim je ukinuo označenu prvostepenu presudu u ožalbenom delu.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P. 335/14, zakazano je deset ročišta, od kojih dva nisu održana zbog obustave rada advokata (zakazana za 14. decembar 2014. godine i 23. januar 2015. godine), a jedno zbog nestanka struje u zgradi suda.

Glavna rasprava u predmetnom postupku je zaključena 26. januara 2016. godine, a Osnovni sud u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu je 1. februara 2016. godine objavio presudu P. 335/14, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Protiv prvostepene presude tuženi su izjavili žalbu, te su spisi premeta dostavljeni Apelacionom sudu u Kragujevcu, koji je, nakon održane rasprave pred tim sudom od 13. februara 2017. godine , doneo osporenu presudu Gž. 1256/16 od 14. februara 2017. godine, kojom je ukinuo presudu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Velikom Gradištu P. 335/14 od 26. januara 201 6. godine u usvajajućem delu i utvrdio da tužilja ima pravo suvlasništva po os novu bračne tekovine sa udelom od 1/17 na opisanim nepokretnostima, kao i da je učestvovala sa 1/8 protivvrednosti po osnovu tekovine u izgradnji određenih objekata (trotoara i ograda), podizanju određenih trajnih zasada i sticanju prava svojine na određenim pokretnim stvarima, te su tuženi obavezani da joj, na ime vrednosti tih udela, isplate opredeljene novčane iznose.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da je tužba podneta 20. januara 1999. godine, a tužbeni zahtev se odnosio na utvrđenje suvlasničkog udela tužilje od 1/7 idealnih delova nepokretnih i pokretnih stvari i isplati suvlasničkog udela u iznosu od 101.000,00 tadašnjih dinara, te je zahtev tužilje bilo i utvrđenje suvlasničkog udela na nepokretnim i pokretnim stvari ma po osnovu sticanja u zajednici i isplata suvlasničkog udela na tim stvarima , a ne kako to tuženi u žalbi navode da je stavljanjem novčanog zahteva umesto stvarnopravnog zahteva iz tužbe, tužilja , podneskom od 5. novembra 2010. godine , preinačila tužbu , pa je novi (obligacionopravni) zahtev zastareo. Takođe je navedeno da je tužilja, podneskom od 5. novembra 2010. godine uredila svoj tužbeni zahtev, što je učinila i 26. januara 2016. godine za zapisniku, po dobijanju svih nalaza veštaka, a nije istakla novi zahtev u smislu obligacionopravnog potraživanja .

Osporenom presudom Rev. 1283/17 od 22. avgusta 2019. godine Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tuženih izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1256/16 od 14. februara 2017. godine. U obrazloženju revizijske presude navedeno je da je pobijanom odlukom pravilno izvršena deoba zajedničke imovine stečene radom u toku trajanja zajednice života u braku tužilje i tuženog R. i porodičnoj zajednici stranaka i sada pok. S, kao i da su pravilno vrednovani svi oblici rada tuženih i tužilje . Prema oceni revizijskog suda, ispunjeni su uslovi za utvrđenje suvlasničkog udela tužilje građenjem, shodno odredbi člana 170. stav 2. i člana 196. Porodičnog zakona, jer se ne radi o neznatnom uvećanju v rednosti posebne imovine tuženih. Takođe, revizijski sud je ocenio da je pravilno vrednovan doprinos u sticanju imovine sa 1/8, kao i da je procenat učešća prema posebnoj imovini tuženih na nepokretnostima tužilji pravilno dosuđen suvlasnički udeo od 1/17 na spornim nepokretnostima, uzimanjem u obzir zatečene posebne imovine pok. S. u v reme zasnivanja bračne i porodične zajednice. U obrazloženju je navedeno i da se revizijom neosnovano osporava ocena prigovora zastarelosti imajući u vidu sadržinu postavljenog tužbenog zahteva u tužbi od 20. januara 1999. godine, a razloge koje je na ovu okolnost naveo drugostepeni sud kao pravilne i na zakonu zasnovane prihvata i revizijski sud u celini.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 20. januara 19 99. godine Opštinskom sudu u Velikom Gradištu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.1283/17 od 22. avgusta 2019. godine, trajao 20 godina i sedam mesec i, s tim što je taj postupak bio u prekidu nešto više od mesec dana (od 4. maja do 13. juna 20 05. godine do 30. juna 2014. godine), zbog smrti jednog od tuženih.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe sudu.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj post upak okončan izvan standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene činioce Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio veoma složenog činjeničnog stanja, jer je trebalo utvrditi doprinose u sticanju zajedničke imovine članova porodične zajednice i doprinos tužilje uvećanju vrednosti posebne imovine tuženih.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci imali interes da se predmetni postupak okonča efikasno, ali da su oni značajno doprineli navedenoj dužini trajanja postupka. Naime, Ustavni sud ukazuje da od 41 neodržanog ročišta 33 nije održano na zahtev podnosilaca ili zbog nedolaska bar jednog od njih, odnosno jer poziv za raspravu nije mogao da im bude uručen , tako da do 3. novembra 2006. godine sud, u suštini, nije mogao da postupa, što je, zajedno sa kasnijim povremenim istim ponašanjem podnosilaca, doprinelo da postupak duže traje osam i po godina.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da opisani doprinosi podnosilaca, kao ni obustava rada advokata i prekid postupka, zbog kojih sud, objektivno, nije mogao da postupa četiri meseca , kao ni složenost postupka ne mogu da budu opravdanje za dvadesetogodišnje trajanje postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na postupajućim sudovima, koji nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se taj postupak sproveo brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je o žalbi protiv prve prvostepene presude odlučeno tek nakon skoro tri godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedovoljno efikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, opisane doprinose podnosilaca, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli.

6. U pogledu osporenih presud a Apelacionog suda u Kragujevcu i Vrhovnog kasacionog suda, a imajući u vidu navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud, najpre, još jednom ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrarno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosioci u ustavnoj žalbi nisu dali prihvatljive ustavnopravno razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Suprotno navodima ustavne žalbe, Ustavni sud je, uvidom u osporene akt e, ocenio da oni sadrži dovoljne i jasne razloge za iznete stavove , zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, kako u pogledu ocene istaknutog prigovora zastarelosti, tako i u pogledu ocene doprinosa svih članova porodične zajednice u sticanju i uvećavanju vrednosti spornih pokretnih i nepokretnih stvari.

U pogledu navoda podnosilaca kojima se ističe da im je bilo onemogućeno da na delu jednog od ročišta prisustvuju čime su onemogućeni da postavljaju pitanja i iznose prigovore iskazima drugih suparničara, Ustavni sud, najpre, ukazuje da iz zapisnika predmetnog ročišta ne proizlazi navedeno, imajući u vidu da je podnositeljka D . R . u svom iskazu navela da nema da izjavi ništa drugačije od onog što je podnosilac P . R . prethodno na tom ročištu izjavio, osim u pogledu godine u kojoj je otišla da radi u inostranstvo. Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ne navode kako je opisano postupanje suda konkretno imalo uticaja na njihov položaj, odnosno na ostvarivanje njihovih prava u postupku, posebno imajući u vidu njihove saglasne izjave date u toku postupka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju samo njihov stav o činjeničnim i pravnim zaključcima parničn ih sud ova i primeni merodavnog prava, ali ne i dokaze za tvrdnju o povredi označenih prava.

Kako podnosioci ustavne žalbe povredu prava iz člana 58. stav 1. Ustava, u suštini, zasnivaju na istim razlozima kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na imovinu potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Stoga, ni činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, kojim se, pre svega, građanima garantuje zaštita od mešanja države u nesmetano uživanje svojine i drugog imovinskog prava stečenog na osnovu zakona.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. stav 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv označenih presuda Apelacionog suda u Kragujevcu i Vrhovnog kasacionog suda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti