Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe u krivičnom postupku protiv pravnosnažnih presuda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije donete po zahtevu za ispitivanje zakonitosti. Žalba u delu protiv nižestepenih presuda donetih pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine odbačena je kao nedopuštena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bele Dimovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bele Dimovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Bele Dimovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine i presude Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Bela Dimović iz Subotice, preko punomoćnika Stevana Juhasa, advokata iz Subotice, podneo je Ustavnom sudu 20. oktobra 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine i presude Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine, zbog povrede člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da su podnosiočeva prava povređena prvenstveno u prvostepenom krivičnom postupku, jer se presuda zasniva „isključivo ili pretežno“ na iskazu saokrivljenog I.K. koji je dat u policiji, pod prinudom i bez prisustva podnosioca ustavne žalbe. Kako se I.K. u sprovedenom krivičnom postupku branio ćutanjem, to je podnosiocu ustavne žalbe u krivičnom postupku bilo onemogućeno da mu kao svedoku optužbe postavlja pitanja. S obzirom na to da je Vrhovni sud, odlučujući o žalbama protiv prvostepene presude i o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda prihvatio sve stavove prvostepenog suda, a da pri tome nije cenio dokaze koji su za podnosioca ustavne žalbe potencijalno oslobađajući, podnosilac smatra da su mu u osporenom krivičnom postupku povređeni pravo na pravično suđenje, posebna prava okrivljenog, kao i pravo na delotvorno pravno sredstvo zajemčeni odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i član 36. stav 2. Ustava. Pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava u ovoj oblasti, podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava.

2. Ustavni sud je izvršio uvid u osporene presude i na osnovu toga utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine, podnosilac ustavne žalbe je skupa sa D.K. i I.K. oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teški slučajevi razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci.

Vrhovni sud Srbije je 31. oktobra 2006. godine, odlučujući o žalbama okrivljenih, njihovih branilaca i Republičkog javnog tužioca protiv prvostepene presude, doneo je osporenu presudu Kž. I 709/06 kojom je žalbe odbio kao neosnovane a prvostepenu krivičnu presudu potvrdio.

Odlučujući o zahtevima branilaca okrivljenih za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, Vrhovni sud Srbije je 11. juna 2008. godine doneo takođe osporenu presudu Kzp. 43/08 kojom je zahteve odbio kao neosnovane. U podnetim zahtevima se tvrdilo da se osporena presuda zasniva na iskazu I.K. datom u policiji i pod prinudom, što predstavlja dokaz na kome se odluka ne može zasnivati, shodno odredbi člana 368. stav 1. tačka 10) ZKP. Međutim, Vrhovni sud u presudi konstatuje: da je I.K. saslušan pred istražnim sudijom uz sva upozorenja o pravu na branioca, u smislu člana 226. st. 8. i 9. ZKP; da je pred istražnim sudijom u prisustvu branioca po službenoj dužnosti I.K. dao iskaz koji je saglasan sa iskazom datim u policiji; da je u svom iskazu detaljno opisao izvršenje krivičnog dela koje je njemu i ostalim saokrivljenima stavljeno na teret. Stoga je Vrhovni sud zaključio da nema povreda krivičnog postupka na koje se u žalbama ukazuje, niti da se radi o dokazu na kome se odluka ne može zasnivati, u smislu člana 368. stav 1. tačka 10) ZKP. U odnosu na ostale navode iz žalbe, Vrhovni sud je smatrao da se radi o činjeničnim pitanjima, odnosno pobijanju utvrđenog činjeničnog stanja, što ne predstavlja osnov za podnošenje zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, propisanog odredbama člana 430. ZKP, pa je zahteve i u tom delu odbio kao neosnovane.

3. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu. Ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Prema odredbi člana 84. stav 1. navedenog zakona, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Članom 113. istog zakona je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Razmatrajući dopuštenost ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od svog utvrđenog pravnog stava da, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv odluke Vrhovnog suda Srbije donete po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, kao i protiv sudskih odluka koje su prethodile tom zahtevu, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke sudova donete u redovnom postupku pre stupanja na snagu Ustava, odbaciti kao nedopuštenu.

U konkretnom slučaju, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine, odlučeno je o žalbi podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca izjavljenoj protiv prvostepene presude Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine.

Kako iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine, a osporene presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine i Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine su donete pre stupanja na snagu Ustava, Sud je ocenio da je ustavna žalba u odnosu na ove presude nedopuštena, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Odredbama Ustava na čiju povredu se u ustavnoj žalbi ukazuje, a koje se odnose na povredu ljudskih prava podnosioca u osporenom krivičnom postupku, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

6. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02, i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 46/06), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i presuđenja, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23.); da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora ili maloletničkog zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučajevima predviđenim ovim zakonikom (član 428. stav 1.); da o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude rešava sud određen zakonom (član 429.). Odredbama člana 430. ovog zakonika bilo je predviđeno da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude može podneti u sledećim slučajevima: 1- zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog propisane u članu 369. tač. 1) do 4) i tački 6) ovog zakonika, ili zbog povrede iz tačke 5) tog člana ako se prekoračenje ovlašćenja odnosi na odluku o kazni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi; 2- zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 368. stav 1. tač. 1), 5), 8), 9) i 10) ovog zakonika, ili zbog učestvovanja u rešavanju u drugom, odnosno trećem stepenu sudije ili sudije-porotnika koji se morao izuzeti (član 40. tač. 1) do 5)), ili zbog toga što je okrivljenom, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu ili pretresu pred drugostepenim sudom upotrebljava svoj jezik (član 9.); 3- zbog povrede prava osuđenog na odbranu na glavnom pretresu ili zbog povrede odredaba krivičnog postupka u žalbenom postupku, ako je ta povreda bila od uticaja na donošenje pravilne presude. Član 368. stav 1. Zakonika, između ostalog, propisuje da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji: ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je u izricanju presude učestvovao sudija ili sudija-porotnik koji nije sudelovao na glavnom pretresu ili koji je pravnosnažnom odlukom izuzet od suđenja (tačka 1)); ako je sud povredio propise krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca ili predloga oštećenog, odnosno odobrenja nadležnog organa (tačka 5)); ako je optužba prekoračena (član 351. stav 1.) (tačka 8)); ako je presudom povređena odredba člana 382. ovog zakonika (tačka 9)); ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati (tačka 10.). Odredbom člana 351. stav 1. ovog zakonika bilo je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo za delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj, odnosno na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Prema članu 382. Zakonika, ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije. Član 369. Zakonika je glasio: „Povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju: 1) da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo; 2) da li ima okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost; 3) da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravnosnažno presuđena; 4) da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti; 5) da li je odlukom o kazni, uslovnoj osudi ili sudskoj opomeni, odnosno odlukom o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta, prekoračeno ovlašćenje koje sud ima po zakonu; 6) da li su povređene odredbe o uračunavanju pritvora i izdržane kazne". Prema odredbi člana 431. tačka 5) Zakonika, o sednici veća obavestiće se okrivljeni i njegov branilac.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i 46/06), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da Vrhovni sud Srbije o pravnim sredstvima odlučuje u veću od pet sudija (član 29. stav 1.), odnosno da veće od sedam sudija Vrhovnog suda Srbije odlučuje o pravnom sredstvu izjavljenom na odluku veća Vrhovnog suda Srbije (član 29. stav 2.).

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, pored ostalih, propisano je krivično delo razbojništva. Tako je odredbom člana 206. stav 3. Zakona predviđen teži oblik ovog krivičnog dela, pa je propisano da će se zatvorom od tri do petnaest godina kazniti ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, ako je delo učinjeno od strane više lica ili je nekom licu sa umišljajem nanesena teška telesna povreda.

7. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrđivao da li je u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, po podnetom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, odnosno presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine, došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona u kome će se javno raspraviti i odlučiti o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica. Ustavni sud je stanovišta da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti, u pravilno i zakonito vođenom postupku, u kome je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno sudelovanje, pa je Sud utvrdio da se osporena presuda zasniva na zakonito sprovedenom postupku i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog i procesnog prava. Pored toga, Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporene presude analizirao sve navode iz zahteva podnosioca, ocenio ih, za svaki pojedini navod pružio argumente zbog kojih zahtev smatra neosnovanim i svoje zaključke potkrepio činjenicama i dokazima sa glavnog pretresa. Stav Vrhovnog suda Srbije da se u ovom postupku po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude ne upušta u ocenu činjeničnog stanja utvrđenog u redovnom postupku, potpuno je ustavnopravno prihvatljiv po shvatanju Ustavnog suda, jer pobijanje činjeničnog stanja ne predstavlja osnov za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, kao što je to Vrhovni sud i utvrdio u osporenoj presudi. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da ovakvo postupanje Vrhovnog suda Srbije ne ukazuje na postojanje povrede prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine nije povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Kako se u postupku po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda ne ispituju svedoci odbrane i optužbe, Ustavni sud smatra da se povreda prava iz člana 33. stav. 5. Ustava ne može ni odnositi na postupak po ovom vanrednom pravnom leku.

Ustavni sud smatra da je u osporenom krivičnom postupku podnosiocu ustavne žalbe u svojstvu okrivljenog, obezbeđeno korišćenje prava koje jemči odredba člana 36. stav 2. Ustava. Naime, podnosilac i njegov branilac su iskoristili Zakonikom o krivičnom postupku predviđeno redovno pravno sredstvo – žalbu protiv prvostepene presude, kao i vanredno pravno sredstvo – zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, pa se, po oceni Ustavnog suda, ne može govoriti o povredi ili uskraćivanju ovog prava.

Ostale navode iz ustavne žalbe o povredi već navedenih ustavnih prava Ustavni sud nije ispitivao, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je do tih povreda došlo u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku, koje Ustavni sud ratione temporis u konkretnom ustavnosudskom postupku ne ocenjuje, jer se odnose na period pre 8. novembra 2006. godine, kada je važeći Ustav stupio na snagu.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine nisu povređena označena ustavna prava podnosioca ustavne žalbe, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu u tom delu odbio, kao neosnovanu.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić