Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u poreskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao 12 godina. Povreda je nastala prvenstveno zbog višestrukog poništavanja odluka i vraćanja predmeta na ponovni postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. K . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. K . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Filijala Stari Grad u predmetu broj 431-10-17 -81/2 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. K . iz Beograda je, 12. februara 2014. godine, preko punomoćnika V . Č, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 3838/12 od 26. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Filijala Stari Grad u predmetu broj 431-10-17 -81/2. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac se pozvao i na povredu prava zajemčenih članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Stari Grad broj 431-10-17-81/2, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. avgusta 2001. godine podneo poresku prijavu Republičkoj upravi javnih prihoda – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Stari Grad u Beogradu za utvrđivanje jednokratnog poreza na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, te mu je rešenjem tog organa broj 431-10/17-81/2 od 23. oktobra 2001. godine utvrđen jednokratni porez na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti u iznosu i na način bliže navedenim u tom rešenju. Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 431-713/2001 od 13. novembra 2001. godine. Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 197/02 od 2. oktobra 2002. godine, te je poništen navedeni konačni upravni akt, sa obrazloženjem da u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivurečnost u spisima, da su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene i što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, kao i da je utvrđeno da u upravnom postupku nije vođeno računa o pravilima postupka.

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 731.1-46/2002 od 16. decembra 2003. godine žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja je odbijena kao neosnovana. Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je podneo tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 370/04 od 19. oktobra 2005. godine, te je poništeno navedeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da u postupku koji je prethodio donošenju drugostepenog rešenja nije pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, zbog čega je i pogrešno primenjeno materijalno pravo.

U izvršenju navedene presude drugostepeni organ je doneo rešenje broj 731.1-255/2004 od 6. aprila 2006. godine kojim je, u stavu prvom dispozitiva, poništeno prvostepeno rešenje, a u stavu drugom dispozitiva podnosiocu utvrđen jednokratni porez na ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti za reprezentativni objekat sa poslovnim prostorom u iznosu bliže navedenom u tom rešenju. Podnosilac je i protiv ovog rešenja pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu. Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2628/06 od 22. novembra 2006. godine tužba je uvažena i poništen navedeni konačni upravni akt, sa obrazloženjem da osporeno rešenje nije potpisao direktor kao ovlašćeno službeno lice, već drugo lice za koje u spisima predmeta ne postoji ovlašćenje da rešenje donese i potpiše.

U ponovnom postupku, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 731.1-298/06 od 24. januara 2007. godine kojim je, u stavu prvom dispozitiva, poništeno prvostepeno rešenje, a u stavu drugom dispozitiva podnosiocu utvrđen jednokratni porez na ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti za reprezentativni objekat sa poslovnim prostorom u iznosu i na način bliže navedenim u tom rešenju. U upravnom sporu protiv drugostepenog rešenja Vrhovni sud Srbije je presudom U. 1702/07 od 16. oktobra 2008. godine poništio navedeno drugostepeno rešenje.

U ponovnom postupku, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 731.1-197/07 od 2. aprila 2009. godine kojim je, u stavu prvom dispozitiva, poništeno prvostepeno rešenje, a u stavu drugom dispozitiva podnosiocu utvrđen jednokratni porez na ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti za reprezentativni objekat sa poslovnim prostorom u iznosu i na način bliže navedenim u tom rešenju. Presudom Upravnog suda U. 9245/10 (2009) od 16. juna 2011. godine poništeno je navedeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da tim rešenjem nisu otklonjene povrede pravila postupka na koje je ukazano presudom Vrhovnog suda Srbije U. 1702/07 od 16. oktobra 2008. godine.

Rešenjem drugostepenog organa broj 731.1-343/2009 od 15. jula 2011. godine, u stavu prvom dispozitiva, poništeno je prvostepeno rešenje, a u stavu drugom dispozitiva podnosiocu je utvrđen jednokratni porez na ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti za reprezentativni objekat sa poslovnim prostorom, u iznosu i na način bliže navedenim u tom rešenju.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 26. marta 2012. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 3838/12 od 26. decembra 2013. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni organ izveo dokaz veštačenjem o tržišnoj vrednosti predmetnog objekta i da se u spisima predmeta nalazi nalaz i mišljenje Gradskog zavoda za veštačenje G-531/03 od 23. jula 2003. godine, sa dopunskim izjašnjenjem G-531/10 od 10. februara 2006. godine o tržišnoj vrednosti predmetnog objekta; da je nesporno da je oporezovani objekt izgrađen bez građevinske dozvole, ali da je u nalazu veštaka potpuno i detaljno navedeno na osnovu kojih kriterijuma je utvrđena tržišna vrednost nepokretnosti i taj nalaz veštaka, koji se kao dokaz nalazi u spisima predmeta, sadrži podatke o kvalitetu gradnje, o površini i strukturi svih prostorija u zgradi, o njihovoj opremi i obradi, o očuvanosti i lokaciji i o pravnom statusu, pri čemu je uzet u obzir status objekta kao i struktura prostorija koje ga čine reprezentativnim, a iz nalaza proizlazi da su precizno navedeni kriterijumi za utvrđivanje tržišne vrednosti objekta; da su detaljno obrazložene primedbe podnosioca na nalaz i mišljenje veštaka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) bilo je propisano: da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, da takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izveštava organ koji vrši nadzor (član 62.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, da ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu, da će po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana, da ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da će sud to rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 63.).

Odredbe važećeg Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), kojima je uređeno pitanje pravnih posledica poništenja akta u upravnom sporu, gotovo su identične navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem organa uprave i nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 2001. godine, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 3838/12 od 26. decembra 2013. godine. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za 12 godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo relativno složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je legitiman interes podnosioca da se o postojanju njegove poreske obaveze i iznosu iste odluči u razumnom roku.

Ispitujući postupanje upravnih organa, odnosno sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da je za 12 godina u predmetnom postupku doneto jedno prvostepeno poresko rešenje, šest rešenja drugostepenog organa, te da je vođeno šest upravnih sporova, iz čega se može zaključiti da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa, odnosno sudova. Ustavni sud je, međutim, utvrdio su nadležni sudovi koji su odlučivali u upravnom sporu čak pet puta poništavali konačne uprave akte i predmet vraćali na ponovno odlučivanje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine).

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije bitno doprineo produženju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima, odnosno obavezama. Ustavni sud ponavlja da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa, te ni mesta korišćenju procesnopravnih sredstava protiv ćutanja uprave. Ipak, podnosilac je nakon što je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 197/02 od 2. oktobra 2002. godine poništen konačni upravni akt i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, mogao već nakon 30 dana najpre posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a potom koristiti i druga sredstva propisana navedenim odredbama Zakona o upravnim sporovima, a što podnosilac nije učinio, pa je novi upravni akt donet tek 16. decembra 2003. godine, odnosno nakon više od godinu dana od donošenja navedene presude.

Međutim, imajući u vidu sve navedeno, ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja organa uprave i nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac je ustavnu žalbu izjavio i protiv presude Upravnog suda U. 3838/12 od 26. decembra 2013. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 58. Ustava. Takođe se pozvao i na povredu prava zajemčenih članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud najpre konstatuje ove odredbe sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zbog toga što drugostepeni organ uprave nije postupio u skladu sa primedbama suda iznetim u presudi kojom je poništen konačni upravni akt prethodno donet u ovoj pravnoj stvari, kao i iz razloga što je i Upravni sud zauzeo drugačiji pravni stav u osporenoj presudi nego što je to prethodno učinio Vrhovni sud Srbije. Pored toga, podnosilac je ukazao da je osporena presuda doneta nakon proteka roka za apsolutnu zastarelost iz člana 114ž. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Ustavni sud je ocenio da se navedeni osporeni akt zasniva na ustavnopravno prihvatljivom, nearbitrernom tumačenju merodavnog prava. U osporenoj presudi je obrazloženo da je drugostepeni organ uprave u svemu postupio u skladu sa primedbama datim u presudama sudova koji su odlučivali o zakonitosti konačnih upravnih akata prethodno donetim u ovoj pravnoj stvari. S tim u vezi, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da su očigledno neosnovani navodi podnosioca da je u konkretnom slučaju nastupila apsolutna zastarelost, saglasno odredbama člana 114ž Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Naime, odredbom člana 31. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti propisano je da se odredbe o zastarelosti iz poreskih zakona ne primenjuju u postupku utvrđivanja i naplate jednokratnog poreza.

Imajući u vidu da podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu iz člana 58.. Ustava, Ustavni sud podseća da odlučivanje o postojanju poreske obaveze fizičkog ili pravnog lica ne predstavlja odlučivanje o njegovom pravu svojine ili drugom imovinskom pravu, već do povrede prava na imovinu eventualno može doći u postupku prinudnog izvršenja prethodno utvrđene poreske obaveze preduzimanjem mera oduzimanja ili ograničenja imovine radi naplate poreskog duga, u situaciji kada te mere nisu propisane zakonom, kada ne služe legitimnom cilju ili kada su neproporcionalne. U konkretnom slučaju, ustavnom žalbom se osporava odluka kojom je pravnosnažno okončan postupak utvrđivanja poreske obaveze podnosiocu, pa je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba ratione materiae nespojiva sa povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.