Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje susvojine, koji je trajao preko 18 godina. Kao vid pravičnog zadovoljenja, naloženo je objavljivanje odluke u "Službenom glasniku".

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Stankovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Stankovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3925/09 (kasnije predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2801/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Aleksandar Stanković iz Novog Sada podneo je 30. juna 2009. godine, preko punomoćnika Strahinje Davidova, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3925/09.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta još 1992. godine; da je posle osam godina prvostepeni sud doneo presudu, koja je drugostepenim rešenjem ukinuta; da je nakon šest godina doneta i druga prvostepena odluka, koja je potvrđena drugostepenom presudom, ali su obe navedene odluke ukinute rešenjem Vrhovnog suda Srbije, tako da se postupak posle 17 godina i dalje vodi pred prvostepenim sudom. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu navedenog prava i naloži nadležnim sudovima da se predmetni postupak okonča u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je iste sadržine kao član 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2801/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 19. marta 1992. godine Opštinskom sudu u Novom Sadi tužbu protiv tuženih Save Dožića i Ljiljane Dožić. U tužbi je navedeno da je tužilac živeo u vanbračnoj zajednici sa drugotuženom i da je sa njima živeo prvotuženi, sin drugotužene, kao i da su u toku trajanja zajednice života tužilac i drugotužena zajedno izgradili i opremili opisanu zgradu. Tužbom je traženo da sud utvrdi da je navedena zgrada zajednička imovina tužioca i drugotužene, „u jednakoj srazmeri“, što su tuženi dužni da priznaju i da trpe da se tužilac uknjiži kao vlasnik ½ idealnih delova navedene nepokretnosti. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4282/92.

Opštinski sud u Novom Sadu je u ovom predmetu, do donošenja prve prvostepene presude, dva puta izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka (na ročištima održanim 9. septembra 1992. godine i 11. maja 1998. godine); na tri ročišta (održana 29. oktobra 1998. godine, 3. septembra i 3. decembra 1997. godine) saslušao trinaest svedoka, koje je tužilac predložio na okolnost doprinosa tužioca u sticanju sporne nepokretnosti; dva puta odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka građevinske struke (rešenjima od 8. februara i 7. decembra 1995. godine), a nakon dostavljanja nalaza i mišljenja, određeni veštaci su i saslušani; na dva ročišta (održana 2. aprila 1997. godine i 12. februara 1998. godine) izveden je dokaz saslušanjem sedam svedoka koje su tuženi predložili, na okolnost doprinosa drugotužene u sticanju sporne nepokretnosti. Opštinski sud u Novom Sadu je, na predlog tužioca koji se tada nalazio u pritvoru, doneo rešenje P. 4282/92 kojim je prekinuo postupak, s tim da će se postupak nastaviti na predlog parničnih stranaka. Postupak je nastavljen rešenjem suda od 14. aprila 1994. godine. Predmet je u nastavku postupka dobio broj P. 1766/94.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1766/94 od 11. maja 1998. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac suvlasnik 2/9, a drugotužena 7/9 označene porodično stambene zgrade, što su tuženi dužni da priznaju i da trpe da se tužilac na osnovu ove presude uknjiži kao suvlasnik 2/9 navedene nepokretnosti. Protiv ove presude žalbe su izjavile obe parnične stranke.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Novom Sadu doneo je rešenje Gž. 2979/98 od 18. juna 1999. godine kojim je usvojio žalbe, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1766/94 od 11. maja 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da su razlozi prvostepene presude protivrečni, kao i da u presudi nisu navedeni razlozi kojim sud potkrepljuje doprinos stranaka u izgradnji objekta u navedenoj srazmeri, što su razlozi zbog čega se ta presuda nije mogla ispitati. Po vraćanju spisa prvostepenom sudu, predmet je dobio broj P. 4613/99.

U ponovnom postupku, nakon sprovedenog dokaznog postupka u kome su saslušana dva svedoka na okolnost sticanja jednog motornog vozila, kao i parnične stranke na okolnost udela u sticanju sporne nepokretnosti, 23. novembra 2000. godine zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4613/99 od 23. novembra 2000. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je tužilac suvlasnik 72,16%, a drugotužena 28,84% označene porodično stambene zgrade, dok je preostali deo tužbenog zahteva odbijen kao neosnovan. Takođe, ovom presudom odbijena su dva predloga tužioca za određivanje privremene mere. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Okružni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, doneo je rešenje Gž. 626/01 od 20. decembra 2001. godine kojim je usvojio žalbe, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4613/99 od 23. novembra 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev, pogrešno primenio materijalno pravo i pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje u pogledu zarade tužioca.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 1948/02. U ovom delu postupka, između ostalog, izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka (na ročištu održanom 28. juna 2002. godine saslušane su obe parnične stranke, a na ročištu od 7. decembra 2005. godine samo tuženi), izvedeno je dopunsko veštačenje, nakon čega je saslušan veštak (na ročištu održanom 7. maja 2003. godine), određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka finansijske struke (rešenjem od 9. jula 2004. godine), koji je svoj nalaz i pored opomene suda, dostavio 6. aprila 2005. godine, nakon čega je i saslušan (na ročištu održanom 8. juna 2005. godine, određeno je dopunsko veštačenje preko veštaka građevinske struke (rešenjem od 7. decembra 2005. godine) i saslušani su određeni svedoci (na ročištima održanim 6. jula i 25. septembra 2006. godine). Podneskom od 10. maja 2006. godine tužilac je preinačio tužbu.

Opštinski sud u Novom Sadu doneo je 25. septembra 2006. godine presudu P. 1948/02 kojom je usvojio deo tužbenog zahteva tužioca. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Okružni sud u Novom Sadu je, u postupku po žalbama parničnih stranaka, doneo presudu Gž. 6989/06 od 29. maja 2008. godine kojom je odbio žalbe i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu presudu P. 1948/02 od 25. septembra 2006. godine. Tuženi su protiv ove presude izjavili reviziju.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o reviziji tuženih, doneo rešenje Rev. 2647/08 od 26. februara 2009. godine kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6989/06 od 29. maja 2008. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1948/02 od 25. septembra 2006. godine, navodeći u obrazloženju, između ostalog da je izreka prvostepene presude, koja je potvrđena drugostepenom presudom, protivrečna sa obrazloženjem.

Nakon vraćanja spisa, predmet je dobio broj P. 3925/09. U ponovnom postupku u 2009. godini, prvostepeni sud je rešenjem P. 3925/09 od 26. maja 2009. godine odbio predlog tužioca za izdavanje privremene mere zabrane tuženima otuđenja i opterećenja navedenih nepokretnosti, tužilac je podneskom od 13. jula 2009. godine smanjio tužbeni zahtev tako što je tražio da sud utvrdi da je on suvlasnik na ½ idealnih delova zgrade opisane u prvobitnom tužbenom zahtevu što su tuženi dužni da priznaju i trpe da se tužilac uknjiži u javnim knjigama kao suvlasnik i da mu predaju njegov deo u državinu i na korišćenje i izveden je dokaz veštačenjem preko veštaka građevinske struke. U toku 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavio da se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, a predmet je dobio broj P. 2801/10. Tužilac je podneskom od 15. marta 2010. godine preinačio tužbu tako što je tražio da sud utvrdio da je suvlasnik ½ idealnih delova na označene dve zgrade, što su tuženi dužni da priznaju i da trpe da se tužilac upiše u javne knjige kao suvlasnik i da mu predaju njegov deo u državinu i na korišćenje.

Osnovni sud u Novom Sadu doneo je 8. aprila 2010. godine presudu P. 2801/10 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o izjavljenim žalbama, doneo je presudu Gž. 9589/10 od 14. decembra 2010. godine kojom je odbio žalbe parničnih stranaka i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2801/10 od 8. aprila 2010. godine. Presuda je dostavljena parničnim strankama 10. i 11. januara 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenica na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da je sud ovlašćen da izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1, 2. i 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe - 19. marta 1992. godine, pa do podonošenja ustavne žalbe trajao 17 godina i tri meseca, kao i da je taj postupak okončan nakon 18 godina i devet meseci, s tim da je postupak bio u prekidu godinu i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina trajanja sama po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je istaknuti zahtev za podnosioca ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je tužbenim zahtevima tražio da sud utvrdi pravo svojine na stambenim objektima koji su građeni u vreme trajanja vanbračne zajednice podnosioca sa tuženom, među kojima i stambene zgrade u kojoj je živeo u toku trajanja te zajednice. Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Takođe, prema oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju radilo se o složenijoj činjeničnoj i pravnoj stvari, jer su sudovi trebali da utvrde da li su navedene nepokretnosti stečene u toku trajanja vanbračne zajednice, pa ukoliko jesu, da utvrdi veličinu udela podnosioca na tim stvarima, u skladu sa doprinosom podnosioca u sticanju. Stoga je trebalo izvesti više dokaza – saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem većeg broja svedoka i veštačenjem.

Ustavni sud ocenjuje da navedeno trajanje sudskog postupka ne može biti opravdano nijednim stepenom složenosti postupka, čak ni eventualnim doprinosima parničnih stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno. Na parničnom sudu je da proceni koje će od predloženih dokaza da izvede i da se stara da ti dokazi, kao i preduzimanje svih parničnih radnji izvedu u skladu sa navedenim načelom efikasnosti. Međutim, u toku postupka sud je čak tri puta izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka i jednom saslušanjem samo tužnih, a takođe je i saslušao je veliki broj svedoka koji su svedočili na iste okolnosti i više puta odredio izvođenje dokaza preko veštaka građevinske struke sa istim ili sličnim zadatkom.

Ustavni sud posebno ukazuje da su tokom predmetnog parničnog postupka donete četiri prvostepene presude, četiri drugostepene odluke, kao i jedna odluke o izjavljenoj reviziji. Ustavni sud je stanovišta da je od izuzetne važnosti da se sudski sistem jedne države organizuje na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Ustavni sud ukazuje da i prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti odluke u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i predmetu Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku neefikasnim i nedolotvornim postupanjem Opštinskog suda u Novom Sadu, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio da mu se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević