Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u ponovljenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje, jer je revizijski sud proizvoljno primenio zakonsku odredbu koja je ocenjena kao neustavna, ignorišući činjenicu da je postupak pravnosnažno ponovljen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Denčića iz Pirota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Denčića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 373/10 od 15. decembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 373/10 od 15. decembra 2010. godine i određuje se da taj sud donese novu odluku o reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Pirotu Gž. 82/09 od 28. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Denčić iz Pirota podn eo je 17. marta 2011. godine, preko punomoćnika Save Nedića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 373/10 od 15. decembra 2010. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno da se obrazloženje "nezakonite i protivustavne" presude Vrhovnog kasacionog suda zasniva na stanovištu da je postupak ocene zakonitosti presuda disciplinskih sudova Ministarstva unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP) okončan donošenjem presude Okružnog suda u Pirotu Gž. 482/2000 od 24. juna 2000. godine, dakle pre 30. juna 2000. godine, kada je objavljena Odluka Saveznog ustavnog suda IU. 11/99 od 16. maja 2000. godine, zbog čega se, po mišljenju toga suda, morala primeniti „kasirana“ odredba člana 55. stav 2. tada važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima. Ističe se da predmet revizijskog postupka nije bila presuda Okružnog suda u Pirotu Gž. 482/2000 od 24. juna 2000. godine, već presuda istog suda Gž. 82/09 od 28. januara 2009. godine, kao i presuda Opštinskog suda u Pirotu P1. 175/08 od 4. novembra 2008. godine, zbog čega se morala primeniti navedena odluka Saveznog ustavnog suda, što bi imalo za posledicu poništavanje presuda disciplinskih sudova MUP-a. Smatra da Vrhovni kasacioni sud nije mogao da primeni odredbu člana 80. stav 1. Zakona o Saveznom ustavnom sudu, jer je na osnovu pomenute odluke Saveznog ustavnog suda ponovljen pravnosnažno okončani parnični postupak.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 6. aprila 2011. godine, u okviru Zakonom propisanog roka za izjavljivanje ustavne žalbe, ponovo osporio navedenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, pored ostalog, i zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije. Pozvao se i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, kao i načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije i načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

Predloženo je da se usvoji ustavna žalba, poništi osporena presuda i "naloži tuženoj da podnosiocu omogući ostvarivanje svih prava po osnovu rada do okončanja postupka iz ovog zahteva". Naknada štete nije tražena.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Pirotu P1. 175/08 i celokupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Presudom Okružnog suda u Pirotu Gž. 482/2000 od 23. juna 2000. godine pravnosnažno je okončan parnični postupak koji je vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi poništaja presuda Disciplinskog suda MUP-a broj 116/19 od 28. oktobra 1998. godine i Višeg disciplinskog suda MUP-a broj 440/98 od 11. decembra 1998. godine, kojima je podnosiocu izrečena disciplinska mera - prestanak radnog odnosa u MUP-u Republike Srbije, SUP Pirot.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 5510/00 od 22. marta 2001. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnosioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Pirotu Gž. 482/2000 od 23. juna 2000. godine.

3.2. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 13. oktobra 2000. godine Disciplinskom sudu MUP-a podneo predlog za ponavljanje disciplinskog postupka.

Rešenjem Disciplinskog suda MUP-a DS 116/19-98 od 12. septembra 2002. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca za ponavljanje disciplinskog postupka okončanog pravnosnažnom presudom Višeg disciplinskog suda MUP-a broj 440/98 od 11. decembra 1998. godine. Navedeno prvostepeno rešenje je potvrđeno presudom Višeg disciplinskog suda MUP-a broj 116/186-02 od 15. novembra 2002. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1328/03 od 22. juna 2004. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se ponište navedene odluke disciplinskih sudova MUP-a.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 2650/04 od 3. novembra 2004. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1328/03 od 22. juna 2004. godine u stavu prvom izreke i usvojen tužbeni zahtev tužioca, te su poništene prvostepena i drugostepena odluka disciplinskih sudova MUP-a od 12. septembra, odnosno 15. novembra 2002. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo - odredbe člana 81. Zakona o Saveznom ustavnom sudu. Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredaba, drugostepeni sud je ocenio da je jedno od pravnih dejstava odluke ranijeg Saveznog ustavnog suda bila mogućnost podnošenja predloga za ponavljanje postupka, odnosno predloga za izmenu pravnosnažnog pojedinačnog akta. Imajući u vidu da je tužilac predlog za izmenu konačnih i pravnosnažnih pojedinačnih akata - disciplinskih presuda tužene podneo u zakonom propisanom roku, te da je navedenim pojedinačnim aktima povređeno pravo tužioca, Okružni sud u Beogradu je našao da se osporene odluke disciplinskih sudova tužene, donete po predlogu podnosioca za ponavljanje postupka, zasnivaju na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev II 903/05 od 4. decembra 2005. godine odbijena je revizija tužene (navedena presuda se ne nalazi u spisima predmeta).

3.3. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 3. juna 2005. godine Opštinskom sudu u Pirotu podneo predlog za ponavljanje postupka. U tom predlogu je naveo da se nakon prijema presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 2650/04 od 3. novembra 2004. godine više puta obraćao MUP-u , "koji nije odgovarao", zbog čega su se stekli uslovi da zahteva ponavljanje postupka na osnovu člana 422. stav 1. tač. 8) i 9) Zakona o parničnom postupku.

Rešenjem Opštinskog suda u Pirotu P1. 3/99 od 6. jula 2007. godine nije dozvoljeno ponavljanje postupka koji je okončan pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Pirotu P1. 3/99 od 29. februara 2000. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Pirotu Gž. 686/07 od 5. novembra 2007. godine ukinuto je rešenje prvostepenog suda i predmet je vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Postupajući u izvršenju rešenja drugostepenog suda, Opštinski sud u Pirotu je rešenjem P1. 3/99 od 18. marta 2008. godine dozvolio ponavljanje postupka koji je pravnosnažno okončan presudom Opštinskog suda u Pirotu P1. 3/99 od 29. februara 2000. godine, te je ukinuo navedenu pravnosnažnu presudu. Imajući u vidu da tuženi nije ponovo odlučio o predlogu za ponavljanje disciplinskog postupka u "zakonskom roku" od šest meseci od donošenja presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 2650/04 od 3. novembra 2004. godine, prvostepeni sud je ocenio da je predlog blagovremen i osnovan. Navedeno rešenje prvostepenog suda je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Pirotu Gž. 603/08 od 3. jula 2008. godine.

3.4. Presudom Opštinskog suda u Pirotu P1. 175/08 od 4. novembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, poništene su navedene presude Disciplinskog i Višeg disciplinskog suda MUP-a donete 1998. godine, naloženo tuženom da vrati tužioca na radno mesto policajca u SUP-u Pirot, kao i da mu naknadi troškove postupka u opredeljenom novčanom iznosu. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je odredbom člana 59. stav 3. Zakona o osnovama radnih odnosa SRJ bilo propisano da vođenje disciplinskog postupka zastareva protekom tri meseca od dana pokretanja postupka za utvrđivanje povrede radne obaveze; da je odredbom člana 55. stav 2. Zakona o unutrašnjim poslovima RS bilo propisano da se postupak za utvrđivanje odgovornosti radnika zbog teže povrede radne obaveze i dužnosti, ne može pokrenuti i voditi po isteku roka od godinu dana od dana izvršene povrede radne obaveze; da je Savezni ustavni sud doneo Odluku IU. 11/99 od 16. maja 2000. godine, kojom je utvrdio da odredba člana 55. stav 2. Zakona o unutrašnjim poslovima RS nije saglasna sa saveznim Zakonom o osnovama radnih odnosa; da je navedena odluka objavljena 30. juna 2000. godine u "Službenom listu SRJ"; da je tužilac 13. oktobra 2000. godine podneo predlog za ponavljanje disciplinskog postupka, u okviru zakonskog roka od šest meseci; da je taj predlog odbijen rešenjem Disciplinskog suda MUP-a od 12. septembra 2002. godine, koje je potvrđeno u postupku po žalbi rešenjem Višeg disciplinskog suda MUP-a od 15. novembra 2002. godine; da su oba navedena rešenja poništena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 2650/04 od 3. novembra 2004. godine; da nakon toga tuženi nije ponovio disciplinski postupak u zakonskom roku od šest meseci; da je tužilac stoga 3. juna 2005. godine podneo predlog za ponavljanje postupka; da je u ovoj pravnoj stvari dozvoljeno ponavljanje postupka; da je disciplinski postupak protiv tužioca pokrenut 13. avgusta 1998. godine, a okončan 11. decembra 1998. godine, što znači da je vođen duže od tri meseca, zbog čega su nezakonite presude disciplinskih sudova tužene.

Presudom Okružnog suda u Pirotu Gž. 82/09 od 28. januara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Pirotu P1. 175/08 od 4. novembra 2008. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da odredba člana 80. stav 1. Zakona o Saveznom ustavnom sudu ne isključuje ovlašćenja i prava propisana članom 81. tog zakona. Stoga je navedeni sud našao da odnos koji je nastao pre objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda ne može ostati definitivno uređen propisom koji je bio na snazi pre objavljivanja odluke suda, što u konkretnom slučaju znači da se ne može primeniti član 55. stav 2. Zakona o unutrašnjim poslovima RS, već član 59. stav 3. saveznog Zakona o osnovama radnih odnosa.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 373/10 od 15. decembra 2010. godine usvojena je revizija tužene i preinačene su navedene nižestepene presude, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporene presude je navedeno da se osnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Pozivajući se isključivo na odredbu člana 80. stav 1. Zakona o Saveznom ustavnom sudu, a imajući u vidu da je postupak za ocenu zakonitosti pobijanih disciplinskih odluka pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Pirotu Gž. 482/2000 od 23. juna 2000. godine, pre objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda 30. juna 2000. godine, Vrhovni kasacioni sud je smatrao da se na ocenu zakonitosti konkretnog pravnog odnosa morala primeniti odredba ranije važećeg člana 55. stav 2. Zakona o unutrašnjim poslovima RS.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, te da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. njenog Protokola 12, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 21. Ustava, kojima se jemči pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, kao i načelo zabrane diskriminacije, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenih prava i načela cenio u odnosu na citirane odredbe Ustava.

Zakonom o Saveznom ustavnom sudu ("Službeni list SRJ", broj 36/92 ), koji je prestao da važi 19. juna 2003. godine, bilo je propisano: da se ustav republike članice, zakoni i drugi propisi i opšti akti za koje je odlukom Suda utvrđeno da postoji nesaglasnost sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije, saveznim zakonom ili potvrđenim i objavljenim međunarodnim ugovorom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Suda, ako do toga dana nisu pravnosnažno rešeni (član 80. stav 1.); da s vako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Suda utvrđeno da postoji nesaglasnost sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije, potvrđenim i objavljenim međunarodnim ugovorom ili saveznim zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta (član 81. stav 1.); da se p redlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Suda utvrđeno da postoji nesaglasnost sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije, potvrđenim i objavljenim međunarodnim ugovorom ili saveznim zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom listu SRJ" (stav 2.); da o dluka Suda iz stava 1. ovog člana predstavlja razlog za ponavljanje postupka pred organom koji je doneo konačni ili pravnosnažni pojedinačni akt (stav 3.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, (17/99, 33/99), 25/2000, 8/01 i 106/03 ), koji je prestao da važi 28. novembra 2005. godine, bilo je propisano da se postupak za utvrđivanje odgovornosti radnika zbog teže povrede radnih obaveza i dužnosti ne može pokrenuti i voditi po isteku roka od godinu dana od dana izvršene povrede radnih obaveza i dužnosti, odnosno po isteku godine dana od dana saznanja za povredu i učinioca, ako povreda radnih obaveza i dužnosti čini istovremeno i radnju koja predstavlja krivično delo (član 55. stav 2.).

Zakonom o osnovama radnih odnosa ("Službeni list SRJ", br. 29/96 i 51/99 ), koji je prestao da važi 4. februara 2003. godine, bilo je propisano: da je r adni odnos, u smislu ovog zakona, i odnos po osnovu rada između zaposlenog i države, odnosno jedinice lokalne samouprave, kao poslodavca, koji se zasniva na osnovu akta nadležnog organa (član 2.); da p okretanje disciplinskog postupka zastareva u roku od tri meseca od dana saznanja za povredu radne obaveze i učinioca, odnosno u roku od šest meseci od dana kad je povreda učinjena (član 59. stav 1.); da a ko povreda radne obaveze sadrži obeležja krivičnog dela, pokretanje disciplinskog postupka zastareva protekom šest meseci od dana saznanja za povredu radne obaveze i učinioca, odnosno protekom roka zastarelosti za to krivično delo (stav 2.); da v ođenje disciplinskog postupka zastareva protekom tri meseca od dana pokretanja postupka za utvrđivanje povrede radne obaveze, odnosno protekom šest meseci od dana kad je povreda učinjena (stav 3.).

5. Ispitujući navode ustavne žalbe i njene dopune, Ustavni sud je prethodno konstatovao da se podnosilac žali na bitnu povredu pravila postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, ali da istim navodima obrazlaže i povredu označenih ustavnih prava. Polazeći od toga da podnosilac tvrdnju o tome da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda zasnovana na primeni pogrešne odredbe materijalnog prava dovodi u vezu sa povredom prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju radi o ustavnopravnom razlogu i da su ispunjeni uslovi da se osnovanost iznetog navoda ustavne žalbe ceni sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Prilikom ocene o postojanju povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je uzeo u obzir navode ustavne žalbe kojima se ističe da je u ovoj pravnoj stvari dozvoljeno ponavljanje postupka na osnovu člana 81. Zakona o Saveznom ustavnom sudu, da je postupak ponovljen, ali da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi smatrao da se u konkretnom slučaju ima primeniti samo član 80. stav 1, a ne i član 81. navedenog zakona.

Ustavni sud je pošao od toga da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog, odnosno arbitrernog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi stao na stanovište da se na konkretni pravni odnos morala primeniti odredba člana 55. stav 2. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima, za koju je odlukom Saveznog ustavnog suda utvrđeno da je nesaglasna sa odredbama ranije važećeg saveznog Zakona o osnovama radnih odnosa. Na taj način je revizijski sud isključio mogućnost povratnog dejstva odluke Saveznog ustavnog suda na pravne situacije koje su pravnosnažno rešene pre dana njenog objavljivanja, čvrsto se držeći tumačenja odredbe člana 80. stav 1. Zakona o Saveznom ustavnom sudu. Za razliku od kasacionog suda, nižestepeni sudovi u ponovljenom parničnom postupku, kao i sudovi u postupcima po predlozima za ponavljanje disciplinskog, odnosno parničnog postupka, zauzeli su jedinstven stav o tome da su i pojedinačni pravni odnosi o kojima je pravnosnažno odlučeno pre objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda, mogli biti preispitani na zahtev lica kome je povređeno pravo primenom neustavnog propisa, pod uslovima propisanim odredbama člana 81. Zakona o Saveznom ustavnom sudu.

Ocenjujući da li je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu da je iz odredbe člana 80. stav 1. navedenog zakona proizlazilo da je opšti akt, za koji je utvrđeno da je nesaglasan sa drugim opštim aktom veće pravne snage, mogao biti primenjen samo na pravne odnose koji su pravnosnažno rešeni do dana objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda. Sa druge strane, iz odredaba člana 81. navedenog zakona sledilo je da je svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu nesaglasnog (neustavnog) opšteg akta, imao pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda u "Službenom listu SRJ". Po oceni Ustavnog suda, odredbe člana 81. Zakona pružale su pravni osnov da se u posebnom postupku otklone posledice nastale primenom opšteg akta za koji je utvrđeno da je neustavan, nesaglasan međunarodnom ugovoru ili nezakonit u odnosu na hijerarhijski viši - savezni zakon. Navedena ocena je primenjiva i na konkretan slučaj u kome je na osnovu odluke Saveznog ustavnog suda u ponovljenom parničnom postupku ocenjivana zakonitost disciplinske odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe. Međutim, obrazloženje osporene presude ne sadrži nijedan razlog zbog koga je Vrhovni kasacioni sud smatrao da se u ovom predmetu nisu mogle primeniti navedene zakonske odredbe o otklanjanju posledica primene neustavnog propisa na okončanu pojedinačnu pravnu situaciju.

Umesto toga, osporena presuda se temelji na razlozima koji se ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim. Naime, Ustavni sud je našao da Vrhovni kasacioni sud nije uvažio značaj pravno relevantne činjenice da je rešenjem Opštinskog suda u Pirotu P1. 3/99 od 18. marta 2008. godine dozvoljeno ponavljanje postupka i da je ukinuta presuda Opštinskog suda u Pirotu P1. 3/99 od 29. februara 2000. godine, kojom je bio pravnosnažno okončan parnični postupak radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe. Sudovi koji su odlučivali u ponovljenom postupku bili su vezani činjenicom da je dozvoljeno ponavljanje postupka i da parnica više nije pravnosnažno okončana . Sledom iznetog, stav Vrhovnog kasacionog suda o pogrešnoj primeni materijalnog prava nije mogao počivati na tvrdnji da je postupak za ocenu zakonitosti disciplinskih odluka pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Pirotu Gž. 482/2000 od 23. juna 2000. godine. Takvim pristupom, Vrhovni kasacioni sud je o reviziji odlučivao kao da parnični postupak prethodno nije ponovljen, što je imalo za posledicu da se obrazloženje osporene presude suštinski ne razlikuje od obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 5510/00 od 22. marta 2001. godine, kojom je okončan prvobitni parnični postupak koji je ovde upravo bio predmet ponavljanja.

S obzirom na izloženo, Ustavni je ocenio da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, čime je narušeno legitimno očekivanje podnosioca ustavne žalbe da će odluka Saveznog ustavnog suda dovesti do uspostavljanja za njega povoljnije pravne situacij e, koja bi postojala u slučaju da je odredba člana 55. stav 2. tada važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima, u vreme donošenja odluke o prestanku radnog odnosa, bila saglasna sa tada važećim saveznim Zakonom o osnovama radnih odnosa.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 373/10 od 15. decembra 2010. godine i određivanjem d a se u ponovnom postupku donese nova odluka o reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Pirotu Gž. 82/09 od 28. januara 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Imajući u vidu prethodno utvrđene povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava i načela zabrane diskrimnacije iz člana 21. Ustava. Takođe, Sud nalazi da uz ustavnu žalbu nisu dostavljeni dokazi kojima bi se potkrepila tvrdnja o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, niti su navedeni konkretni činjenično i pravno utemeljeni razlozi kojima se obrazlažu povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić