Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje od 1998. godine. Nalaže nadležnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku i utvrđuje pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jove Bibića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jove Bibića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 16/09 (ranije P1. 209/98), a sada se vodi pred Prvim osnovim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7332/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnom sudu da u predmetu iz tačke 1. preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovo Bibić iz Beograda je 1. jula 2009. godine podneo ustavnu žalbu, koju je na zahtev Ustavnog suda, uredio podneskom od 6. avgusta 2009. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 16/09 (ranije P1. 209/98).

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da je 26. februara 1998. godine podneo tužbu protiv tuženog privrednog društva "Ratko Mitrović" iz Beograda, radi neisplaćenog ličnog dohotka; da se postupak u ovom radnom sporu vodio sve do 28. decembra 2008. godine kada je Drugi opštinski sud u Beogradu doneo presudu u njegovu korist pod brojem P1. 16/09; da je na navedenu presudu tuženi izjavio žalbu i da se predmet nalazi kod Okružnog suda u Beogradu. Podnosilac ukazuje da navedeni spor traje već punih deset godina i najverovatnije da neće biti okončan još u naredne dve - tri godine; smatra da ne postoje nikakvi opravdani razlozi zbog kojih su redovni sudovi ovliko dugo vodili postupak i da je ovakvim radnjama Drugog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a traži i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 16/09 (ranije P1. 209/98), sada predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7332/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. februara 1998. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu, kojom je tražio da se poništi rešenje tuženog - "Ratko Mitrović" - Holding d.d. iz Beograda broj 15695/92 od 13. februara 1998. godine o prestanku radnog odnosa tužioca na određeno vreme, da se utvrdi da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće radno mesto. Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P1. 268/98 od 25. marta 1998. godine oglasio mesno nenadležnim u ovoj pravnoj stvari i po pravosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu, na dalji postupak.

Na zahtev podnosioca ustavne žalbe, inspektor rada je 4. aprila 1998. godine doneo rešenje kojim se odlaže izvršenje konačnog osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa na određeno vreme, do donošenja sudske odluke u radnom sporu pokrenutom pred sudom, a, u skladu sa ovim rešenjem, tuženi je rešenjem od 11. maja 1998. godine odložio izvršenje tog rešenja.

Tuženi je dostavio odgovor na tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneskom od 14. oktobra 1998. godine, a kako podnesak nije združen spisima, pripremno ročište održano 19. oktobra 1998. godine je odloženo, a iz istog razloga je odloženo i sledeće ročište održano 9. februara 1999. godine, te je tuženi 11. februara 1999. godine ponovo dostavio sudu odgovor na tužbu. Sledeće ročište zakazano za 14. april 1999. godine nije održano "usled nedostatka procesnih pretpostavki i stanja ratne opasnosti" i odloženo je na neodređeno vreme. 15. novembra 1999. godine novi postupajući sudija je odlučio da se ročište ne održi, a o ročištu zakazanom za 17. decembar 1999. godine u spisima nema zapisnika.
Naredno ročište održano je pred novim postupajućim sudijom 25. septembra 2000. godine. Na ročištu od 27. oktobra 2000. godine sud je dozvolio proširenje tužbenog zahteva iz podneska tužioca od 3. oktobra 2000. godine, kojim je tražio i isplatu naknade razlike zarade do punog iznosa za period od 22. juna 1998. godine do 1. avgusta 2000. godine, a punomoćnik tuženog je izneo da je tužbeni zahtev za vraćanje tužioca na rad bez osnova, jer je tužiocu radni odnos prestao, kao tehnološkom višku, rešenjem tuženog broj 10-5732 od 8. avgusta 2000. godine, koje je postalo konačno i protiv koga tužilac nije vodio spor, a doneto je i rešenje na osnovu koga mu je isplaćena otpremnina.

U toku 2001. godine Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao dva ročišta (9. februara i 21. novembra 2001. godine), od kojih je prvo odloženo zbog sprečenosti predsednika veća, a drugo održano.

U toku 2002. godine održano je jedno ročište - 5. aprila 2002. godine, koje je zbog izmena u sastavu veća počelo iznova i na kome je tuženi povukao tužbeni zahtev u delu kojim se obavezuje tuženi da ga vrati na rad i rasporedi na radno mesto, a sud je, na predlog tužioca, odredio veštačenje veštaka finansijske struke u odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu zarade i ostala potraživanja.

Iako je veštak dostavio prvostepenom sudu nalaz i mišljenje 25. juna 2002. godine, a stranke se o njemu izjasnile u toku avgusta i septembra 2002. godine, sledeće ročište je održano tek 5. februara 2003. godine. Do kraja 2003. godine zakazana su tri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije (13. maja 2003. godine), a dva su održana (17. septembra i 17. decembra 2003. godine). Na svim ročištima u toku 2002. i 2003. godine rasprava je, zbog promene u sastavu veća, počinjala iznova, a u tri slučaja ročište je moralo biti odloženo zbog isteka vremena.

U toku 2004. godine zakazano je pet ročišta (13. februara, 19. maja, 5. jula, 1. septembra i 19. novembra) od kojih ni jedno nije održano (četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno iz razloga na strani tuženog). Na predlog tužioca, predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu je 22. novembra 2004. godine doneo rešenje kojim se predmet daje u rad drugom sudiji, s obzirom da je postupajući sudija na dužem bolovanju.

Naredno ročište 17. februara 2005. godine održano je pred novim postupajućim sudijom, koji je naložio tužiocu da "uredi tužbeni zahtev i tačno opredeli koje zahteve prema tuženom ima navodeći broj i datum rešenja čiji poništaj traži" i konstatovao da su stranke u načelu saglasne da budu upućene na medijaciju. Podneskom od 2. marta 2005. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev, tako što je tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 13. februara 1998. godine, kao i poništaj rešenja tuženog broj 10-5732 od 8. avgusta 2000. godine kojim mu je prestao radni odnos kao tehnološkom višku, tražio vraćanje na rad i proširio tužbeni zahtev za naknadu. U službenoj belešci od 6. aprila 2005. godine, koja se nalazi u spisima predmeta, konstatovano je da medijacija nije uspela, a na ročištu 11. maja 2005. godine je zaključena glavna rasprava.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 11. maja 2005. godine doneo delimičnu presudu P1. 209/98 kojom je u stavu prvom izreke poništio rešenje tuženog "Ratko Mitrović" Holding DD broj 15695/92 od 13. februara 1998. godine o prestanku radnog odnosa tužioca Bibić Jove kao nazakonito i u stavu drugom utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog od 21. oktobra 1992. godine do 1. avgusta 2000. godine.

Tuženi je 20. juna 2005. godine podneo žalbu protiv delimične presude, koju je Drugi opštinski sud u Beogradu odbacio rešenjem P1. 209/98 od 1. jula 2005. godine kao neblagovremenu.

Punomoćnik tuženog je 19. maja 2006. godine dostavio prvostepenom sudu urgenciju za donošenje odluke o preostalom delu tužbenog zahteva, a sud je nastavio postupak na ročištu 13. septembra 2006. godine, da bi zatim zakazao još sedam ročišta - 25. decembra 2006. godine, 9. marta, 21. juna i 19. novembra 2007. godine, te 3. aprila, 15. septembra i 29. decembra 2008. godine i na poslednjem ročištu zaključio glavnu raspravu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 29. decembra 2008. godine doneo presudu P1. 16/09 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati opredeljene novačane iznose na ime razlike zarade počev od februara 1998. godine zaključno sa julom 2000. godine, svaki sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate (prvi stav izreke), na ime neisplaćenog regresa za 1999. godinu i 2000. godinu, svaki sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate (stav drugi i treći izreke), kao i na ime naknade za topli obrok od meseca februara do meseca avgusta 1999. godine (stav četvrti izreke). Presudom je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade za topli obrok za period od septembra 1999. godine do jula 2000. godine (stav peti izreke), utvrđeno da je tužba povučena u odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na vraćanje na rad i naknadu za prevoz (stav šesti izreke), a stavom sedmim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove. Presuda je dostavljena tuženom 10. februara, a tužiocu 13. februara 2009. godine.

Protiv ove prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 17. februara 2009. godine. Rešavajući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1333/09 od 15. oktobra 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i sedmom (kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i odlučeno o troškovima postupka) i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni Drugom opštinskom sudu u Beogradu 20. novembra 2009. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je ekspedovao rešenje strankama 17. marta 2010. godine. Nakon održanih ročišta 10. juna i 8. novembra 2010. godine, ročište zakazano za 24. decembar 2010. godine nije održano na predlog punomoćnika stranaka, koji su obavestili sud da postoji mogućnost mirnog rešenja spora, a na ročištu 2. februara 2011. godine prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 2. februara 2011. godine doneo presudu P1. 7332/10 kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništenje rešenja tuženog broj 10-5732 od 8. avgusta 2000. godine i vraćanje na rad, te zahtev za isplatu naknade, izuzev naknade na ime neisplaćenog regresa za 1999. i 2000. godinu.

Protiv ove prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 10. marta 2011. godine, koja je sa spisima dostavljena Apelacionom sudu u Beogradu 12. aprila 2011. godine i o kojoj još uvek nije odlučeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda ustavne žalbe u pogledu povrede navedenih ustavnih prava od značaja su, pored ostalog, i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10, st. 1. i 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 26. februara 1998. godine, a da u vreme podnošenja ustavne žalbe postupak još nije bio okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do podnošenja ustavne žalbe parnični postupak trajao 11 godina i četiri meseca, s tim da je drugostepeni postupak bio još uvek u toku, i našao je da ovakvo trajanje parničnog postupka očigledno premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da činjenična i pravna pitanja o kojima je u ovom parničnom postupku sud trebalo da se izjasni nisu zahtevala sprovođenje posebno složenog dokaznog postupka. Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem stranaka, dva svedoka, veštačenja veštaka finansijske struke i upoznao se sa relativno obimnijom dokumentacijom, ali činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom postupku nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je dalje utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe redovno odazivao pozivima suda za ročište i uglavnom ažurno postupao po nalozima suda, tako da nije značajnije doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Međutim, na teret suda se ne bi mogao staviti period od 17. februara do 6. aprila 2005. godine, za koje vreme se odvijao postupak medijacije, kao ni period od 24. decembra 2010. godine do 2. februara 2011. godine, kada je ročište odloženo zbog pokušaja mirnog rešenja spora.

Po oceni Ustavnog suda, najveći doprinos dugom trajanju parničnog postupka dao je prvostepeni sud svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. U toku postupka uočeno je više neprihvatljivo dugih perioda neaktivnosti Drugog opštinskog suda u Beogradu, posebno ako se ima u vidu hitna priroda radnog spora. Tako je u toku 19 meseci od podnošenja tužbe sudu održano samo jedno (pripremno) ročište - 19. oktobra 1998. godine, s tim što je pripremno ročište dva puta odlagano zbog propusta suda da združi spisima odgovor tuženog od 14. oktobra 1998. godine; u toku 2000. godine su održana dva ročišta, a u toku 2001. i 2002. godine je održano samo po jedno ročište; ročište 5. februara 2003. godine održano je četiri i po meseca nakon izjašnjenja stranaka o nalazu i mišljenju veštaka, a deset meseci nakon prethodnog ročišta; u toku 2004. godine od pet zakazanih ročišta nije održano ni jedno, od čega četiri ročišta - iz razloga na strani suda; od donošenja rešenja kojim je žalba protiv delimične presude odbačena kao neblagovremena do zakazivanja prvog sledećeg ročišta za raspravu o preostalom tužbenom zahtevu proteklo je 14 i po meseci. Osim toga, u toku postupka je dolazilo do stalnih promena u sastavu veća usled čega je rasprava počinjala iz početka, a više ročišta je moralo biti odloženo zbog isteka vremena. Takođe, neefikasnost suda se ispoljavala i kroz ponovljene zahteve prema strankama za dostavljanje dokumentacije koja je bila već dostavljena sudu (videti npr. u podnesku tuženog od 15. maja 2008. godine). Kao rezultat ovakvog postupanja suda, od podnošenja tužbe do donošenja delimične presude prošlo je sedam godina i tri meseca, a do odluke prvostepenog suda o ostalom tužbenom zahtevu - 11 godina.

S obzirom na to da je u osporenom parničnom postupku predmet spora bio radnopravni status podnosioca, kao i isplata naknade na koju podnosilac polaže pravo, Ustavni sud je, takođe, ocenio da je pitanje radnopravog statusa od suštinskog značaja za podnosioca, koji je imao interesa za efikasno rešavanje spora, s tim da Sud napominje da iz fotokopije radne knjižice podnosioca u spisima predmeta od 17. novembra 2006. godine proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe 1. septembra 2002. godine zasnovao novi radni odnos.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj parnici iz radnih odnosa, zasnovana na standardima prihvaćenim u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak, proistekao iz radnih odnosa, traje preko 13 i po godina i da još uvek nije pravosnažno okončan.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 16/09 (ranije P1. 209/98), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke. Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao. Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odrebama člana 90. Zakona.

6. Polazeći od iznetog, na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti