Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o smetanju poseda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu u sporu zbog smetanja poseda. Navodima žalbe se osporava utvrđeno činjenično stanje i primena prava od strane redovnih sudova, što ne predstavlja ustavnopravne razloge, već zahtev za instancionu kontrolu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Vasiljevića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ljubomira Vasiljevića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Boru P.397/08 od 25. februara 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1924/09 od 26. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Vasiljević iz Bora je 5. februara 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Milete Petkovića, advokata iz Bora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i svojinskih prava stranaca iz čl. 32, 36. i 85. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da su sudovi "pogrešno i nepotpuno utvrdili da je tužilac za otuđenje traktora saznao (...) 12. 4. 2008. godine (...) da iz iskaza tužioca i sedmoro saslušanih svedoka (...) nesumnjivo proizilazi da je isključivo tužilac bio u posedu traktora", da podnosilac ustavne žalbe o prodaji traktora ništa nije znao jer ga niko nije obavestio i da je neistinit iskaz tuženog da je traktor preuzet 12. marta 2008. godine. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je tužba za smetanje državine bila blagovremena, jer je rok za njeno podnošenje od 30 dana počeo da teče 13. aprila 2009. godine, pa je poslednji dan za njeno podnošenje bio 13. maj 2008. godine, kada je i podneta.

Pored toga ističe da "čak i da je tužba podneta neblagovremeno, što nije, (...) ni u tom slučaju nije zakonit stav 2. izreke rešenja Opštinskog suda u Boru P. 397/08 od 25. februara 2009. godine, jer kada je tužba neblagovremena onda se ne odlučuje meritorno o tužbenom zahtevu, već se tužba odbacuje."

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda iz ustavne žalbe i priložene dokumentacije, Ustavni sud je utvrdio: da je rešenjem Opštinskog suda u Boru P. 457/07 od 14. decembra 2007. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe; da je protiv navedenog rešenja, podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu, pa je Okružni sud u Zaječaru rešenjem Gž. 425/08 od 17. marta 2008. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovno odlučivanje; da je u ponovnom prvostepenom postupku Opštinski sud u Boru osporenim rešenjem P. 397/08 od 25. februara 2009. godine ponovo odbio tužbeni zahtev tužioca; da je Okružni sud u Zaječaru osporenim rešenjem Gž. 1924/09 od 26. novembra 2009. godine preinačio stav prvi izreke prvostepenog rešenja usvojivši zahtev tužioca, dok je u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Boru P. 397/08 od 25. februara 2009. godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je tuženi smetao tužioca u poslednjoj mirnoj i faktičkoj državini traktora marke "Ursus", jer je ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužba nije podneta u zakonom predviđenom roku od 30 dana.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36.); da strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na nepokretnostima, u skladu sa zakonom ili međunarodnim ugovorom (član 85. stav 1.)

Navodi podnosioca ustavne žalbe, po nalaženju Suda, se suštinski svode na tvrdnju da je osporenim rešenjima došlo do povrede prava na pravično suđenje, dok se sa ostalim Ustavom zajemčenim pravima na koje se poziva ne mogu dovesti u vezu.

Ustavni sud smatra da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje, već punomoćnik podnosioca ustavne žalbe doslovno ponavlja ili parafrazira razloge koji su izneti u žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja, a koji su ocenjeni u osporenom drugostepenom rešenju Okružnog suda u Boru. Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati dokaze izvedene u parničnom postupku, niti preispitivati pravilnost zaključaka redovnih sudova o izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizilazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Navod podnosioca ustavne žalbe da je rok od 30 dana za podnošenje tužbe zbog smetanja poseda istekao 13. maja 2008. godine, kada je tužba i podneta, je očigledno netačan, s obzirom na to da je taj rok istekao 12. maja 2008. godine, kako je osporenim rešenjima i utvrđeno.

I konačno, navod podnosioca ustavne žalbe da je u slučaju neblagovremenosti prvostepeni sud morao tužbu odbaciti, a ne meritorno odlučivati, ne može se dovesti u pravno-logičnu vezu sa pravom na pravično suđenje, s obzirom da se na taj način nije moglo povrediti pravo na pravično suđenje podnosioca.

Prema stanovištu Ustavnog suda, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se preispituje zakonitost odluka redovnih sudova, već Ustavni sud u postupku ustavnosudske zaštite utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o smetanju poseda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti