Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko osamnaest godina. Deo žalbe koji se odnosi na meritum pravnosnažne presude je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i Tamaš Korhec ( Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. I . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. I . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22112/12 (inicijalno predmet P. 2441/97 Trećeg o pštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. I . iz Beograda je podnela Ustavnom sudu, 17. februara 201 6. godine, preko punomoćnika R. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 20. i 27. septembra 2016. godine, protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22112/12 od 18. januara 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4766/13 od 17. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22112/12 (inicijalno predmet P. 2441/97 Trećeg opštinskog suda u Beogradu).

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima je tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev postavljen radi naknade materijalne štete učinjene rušenjem započete izgradnje stambene zgrade u ul. K. 22 a u Beogradu, kao i naknade štete na ime plaćene je ona, pritom, obavezana da naknadi troškove postupka . Podnositeljka smatra da je u konkretnom sporu bila "nepravična" primena pravila o teretu dokazivanja, da podnositeljka, kao tužilja, nije predložila novo veštačenje samo iz razloga nedoststaka materijalnih sredstava, te da su se sudovi vodili namerom da tuženu Gradsku opštinu V. "zaštite" od materijalne obaveze, zbog čega joj je osporenim presudama povr eđeno pravo na pravično suđenje. Takođe, ukazuje da joj je "dvadesetogodišnjim" trajanjem ove parnice, povređeno pravo na suđenje u razumnom rok u. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i da privremenom merom obustavi postupak izvršenja naplate troškova postupka kod Prvog osnovnog suda u Beogradu, a do okončanja postupka pred Ustavnim sudom. Podnositeljka nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. U dopunama ustavne žalbe podnositeljka je dostavila dokaze koji idu u prilog njenom potraživanju naknade štete, te je tražila da Ustavni sud sagleda sve navedene činjenice i postupi po nalazima ovlašćenih građevi nskih veštaka i isplati joj svu materijalnu štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta P. 22112/12 Prvog osnovnog suda u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podne la je 14. avgusta 1997. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen e Opštine V, Grad Beograd , radi naknade štete i plaćanja zakupnine do obezbeđenja useljenja u svoju kuću. Tužilja je navela da je po građevinskoj dozvoli za adaptaciju, rekonstrukciju i dogradnju stambene zgrade u K. 22a u Beogradu, izvela radove, s tim da je odstupila u izvesnom delu od odobrenih radova, ali da je tužena već 18. jula 1997. godine, ne držeći se svo jih zaključaka i naloga, te ne čekajući da ona samo to ispravi i poruši, pristupila uništavanju objekta, zbog čega je tužilja pretrpela materijalnu štetu u vezi sa nezakonitim rušenjem objekta, kao i štetu na ime plaćanja zakupnine drugog stana. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 2441/97.

Do donošenja međupresude Opštinskog suda P. 2441 /97 od 25. maja 1998. godine, kojom se utvrđuje da je neosnovano potraživanje tužilje za naknadu štete pričinjenu rušenjem objekta, s tim da se do pravnosnažnosti presude zastane sa raspravljanjem o iznosu tužbenog zahteva, Opštinski sud je zakazao deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam održano. Dva ročišta nisu održana jer za tužilju nije bilo uredne dostave poziva i zbog spreč enosti postupajućeg sudija, a na održanim ročištima su saslušana tri svedoka i pročitani brojni pismeni dokazi.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10015/98 od 30. decembra 1998. godine ukinuo međupresudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2441/97 od 25. maja 1998. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, do donošenja rešenja o mirovanju postupka P. 2441/97 od 3. juna 2003. godine, bilo je zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je deset održano. Dva nisu održana zbog toga što je tužena tražila odlaganje i jer na ročište nije pristupila tužilja iako je bilo uredno pozvana. U ovom delu postupka, određeno je i obavljeno veštačenje preko G. zavoda za veštačenje, koji je nalaz dostavio sudu 1. februara 2000. godine, te pročitani brojni pismeni dokazi povodom dopunskog rešenja u vezi sa izgradnjom tužiljinog objekta od 13. maja 1998. godine. Takođe, izveden je dokaz čitanjem ugovora o naknadi za nepokretnost, koji je tužilja zaključila 23. juna 2000. godine sa SRJ- SMO- Vojno građevinskom direkcijom, kao investitorom, i M. iz Beograda, kao suinvestitorom, a u vezi sa naknadom za nepokretnost: jednosoban stan u dvorištu, vlasništvo tužilje, te pravo korišćenja na zemljištu, u iznosu od 2.703.000,00 dinara, kao i izjave tužilje overena u sudu od 16. avgusta 2000. godine da joj je naknada isplaćena. Više ročišta je odloženo zbog predloga da se pribavi izveštaj o pravnosnažnost i dopunskog rešenja od 13. maja 1998. godine .

Po predlogu tužilje od 19. septembra 2003. godine postupak je nastavljen u predmetu P. 2441/97-03. Do zaključenja glavne rasprave 9. februara 2006. godine, bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano. Dva ročišta nisu održana iz sledećih razloga: zbog sprečenosti posutpajućeg sudije i jer je punomoćnik tužilje predao podnesak neposredno na ročištu. U ovom delu postupka su, takođe, ročišta su odlagana radi izveštaja o pravnosnažnosti dopunskog rešenja od 13. maja 1998. godine. Punomoćnik tužilje je precizirao tužbeni zahtev 9. maja 2005. godine.

Ošštinski sud je presudom P. 2441/97-05 od 9. februara 2006. godine odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete pričinjenu rušenjem objekta kao neosnovan i obavezao je da plati troškove postupka tužen oj. Punomoćnik tužilje je izjavio žalbu protiv prvostepene presude 27. jula 2006. godine, a dopunio je 1. septembra 2006. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11432/10 od 12. maja 2010. godine su Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom nakon reorganizacije pravosuđa iz 2010. godine, vraćeni spisi predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2441/97-05, radi dopune postupka. Naime, naloženo je da prvostepeni sud dopunskom presudom odluči o zahtevu tužilje povodom naknade štete u visini stanarine, nakon čega će se ostvariti uslovi za postupanje po žalbi. Predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio novi broj P. 73708/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon jednog održanog ročišta, dopunskom presudom P. 73708/10 od 16. novembra 2010. godine odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan, a postavljen na ime naknade štete za stanarinu u određenom periodu i obavezao je da plati troškove postupka tuženoj. Punomoćnik tužilje je izjavio žalbu i protiv dopunske presude 17. januara 2011. godine

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1326/11 od 28. septembra 2011. godine ukinute su ožalbena presud a Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2441/97-05 od 9. februara 2006. godine i ožalbena dopunska presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73708/10 od 16. novembra 2010. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje. Spisi predmeta su dostavljeni Osnovnom sudu 1. novembra 20 11. godine. Predmet je dobio novi broj P. 24146/11.

U ponovnom prvostepenom postupku, nakon jednog održanog ročišta na kome je određeno saslušanje veštaka iz G. zavoda za veštačenje koji je veštačio u ovom predmetu (dobijeno obaveštenje da je preminu o), Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 24146/11 od 20. januara 2012. godine da se tužba smatra povučenom. Po predlogu punomoćnika tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, rešenjem P. 24146/11 od 25. januara 2012. godine je odbijen taj predlog.

Odlučujući o žalbi tužilje, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1389/12 od 3. oktobra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24146/11 od 25. januara 2012. godine, ali je ukinuo rešenje toga suda P. 24146/11 od 20. januara 2012. godine i predmet vratio na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj P. 22112/12.

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog ročišta 7. decembra 2012. godine , na kome je punomoćnik tužilje tražio da mu se ostavi rok da predloži novu ličnost veštaka, zaključena je glavna rasprava18. januara 2013. godine, jer se na tom ročištu punomoćnik tužilje izjasnio da odustaje od predloga za veštačenje i da nema novih dokaznih predloga .

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 22112/12 od 18. januara 2013. godine odbio kao neosnovane tužbene zahtev e tužilje i obavezao je da tuženoj plati troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj 7. juna 2013. godine, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4766/13 od 17. decembra 2015. godine odbio njenu žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22112/12 od 18. januara 2013. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da prema utvrđenom činjeničnom st anju u prvostepenom postupku, proizlazi da je tužilja započela sa izvođenjem radova na izgradnji objekta u Beogradu u ulici K. 22a na osnovu izdatog rešenja o građevinskoj dozvoli, koje je bilo privremenog karaktera; da je gradila objekat mimo odobrenja za gradnju izdatog od strane Odeljenja za građevinske poslove Opštine V; da je kao investitor nastavila sa izvođenjem radova iako su joj prethodno bila uručivana rešenja obustavi gradnje zbog čega su od strane Opštine V. doneta rešenja o rušenju i zaključci o do zvoli izvršenja prinudnim putem; da je tužilja postavljenim tužbenim zahtevom tražila da se obaveže tužena da joj nadoknadi štetu pričinjenu rušenjem započete izgradnje te stambene zgrade u iznosu koji proceni veštak, kao i da se obaveže da joj nadoknadi štetu po osnovu plaćene stanarine po tržišnoj vrednosti u mesečnim iznosima za utuženi period u visini od 400 DEM, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kurs u na dan veštačenja; da iz nalaza i mišljenja veštak a građevin ske struke proizlazi da se u Kumanovskoj ulici br 22a nije radilo o potpuno bespravno sagrađenom objektu i da postoje odstupanja u okviru odobrenog gabarita objekta, ali se iz navedenog nalaza i mišljenja ne može utvrdi ti visina štete. I po zaključku drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja zaključio da je na tužilji bilo da dokaže štetu nastalu rušenjem objekta, kao i povodom nadoknade stanarine. Naime, njeni zahtevi su pravilno odbijeni kao neosnovani, jer je njen punomoćnik odustao od predloga za izvođenje dokaza novim veštačenjem (iako u prethodnom nalazu nije procenjena visina štete nastale rušenjem bespravno izgrađenog dela objekta). Takođe, ni povodom tražene stanarine tužilja nije pružila dovoljno dokaza u prilog osnovanosti svog zahteva. Dalje, taj sud navodi da , shodno odredbama čl. 7, 220. i 223. Zakona o parničnom postupku , uloga suda u utvrđivanju činjenica i izvođenju dokaza nije aktivana, već da sud na osnovu navoda stranaka i njihovih dokaznih predloga ima obavezu da dokazne predloge koji služe utvrđivanju činjenica bitnih za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahtev prihvati, a odbije one dokazne predloge koji se odnose na utvrđivanje činjenica koje nisu važne za odlučivanje o osnovanosti zahteva. Punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, drugostepena presuda je uručena 20. januara 201 6. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Takođe, ovim Zakonom je bilo propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da s ud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. stav 2.); da je, i zuzetno, sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati ( član 3. stav 3 .) ili kad je to posebnim propisima predviđeno (član 7. stav 3.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ( član 8 .) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 223. stav 1.); da s tranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 1.) .

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 i 74/13) bilo je propisano: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (član 506. stav 1.); da ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovešće se po odredbama ovog zakona (član 506. stav 2.); da ovaj zakon stupa na snagu 1. februara 2012. godine (član 508.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 14. avgusta 1997. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a okončan je 20. januara 2016. godine, uručenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4766/13 od 17. decembra 2015. godine .

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 18 godina i pet meseci.

Navedeno trajanje ovog parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od preko 18 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ipak, imajući u vidu navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio relativno činjenično složen, s obzirom na odlučujuće sporno pitanje šta je tužilja izgradila van građevinske dozvole, šta je sama porušila a šta je porušio organ tužene, te, kako je posle rušenja nastavila sa izgradnjom, da li su radovi nakon rušenja izvođeni po građevinskoj dozvoli ili mimo nje, što je iziskivalo veštačenje i saslušanje svedoka. I van ovoga, tokom postupaka činjenično stanje se menjalo, ali ovo svakako ne opravdava osmanaestogodišnje trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe svakako imala legitiman interes da se postupak što pre okonča, ali da je ipak svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njenog punomoćnika, u izvesnoj meri doprinela dužini trajanja postupka, time što je zbog jednog njegovog izostanka bilo određeno mirovanje postupka, što je uticalo da se postupak produži četiri meseca.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su , prevashodno, nadležni prvostepeni sudovi. U prilog ovoj oceni upravo govori to da je prva međupresuda ukinuta, da je p rva prvostepena presuda, nakon vraćenih spisa po žalbi, dopunjavana presudom povodom drugog dela tužbenog zahteva, kao i da je rešenje kojim se tužba smatra povučenom takođe ukinuto. Činjenica da je tokom postupka bilo ponovljenog razmatranja predmeta usled ukidanja prvostepen ih sudsk ih odluk a sama po sebi ukazuje na neopravdano odugovlačenje postupka . Uz izneto, i na strani drugostepenog suda postoji doprinos trajanju postupak van okivra razumnog roka, jer je u žalbenom postupku protiv prve prvostepene presude, drugostepeni sud posle skoro četiri godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Ustavni sud je stoga utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22112/12 (inicijalno predmet P. 2441/97 Trećeg opštinskog suda u Beogradu), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe.

6. O cenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnositeljke, došlo donošenjem osporenih presuda, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni argumentovani razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava , osim što je iskazano nezadovoljstvo utvrđenim činjeničnim stanjem tokom postupka čije je trajanje osporila, kao i ishodom konkretnog parničnog postupka, te obavezivanjem podnositeljke da po izgubljenom sporu naknadi troškove suprotnoj strani .

Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

U vezi sa tim, a nasuprot navodima ustavne žalbe, prvostepeni i drugostepeni sud su na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloži li svoju odluku u vezi sa primenom procesnog prava , te pravila o teretu dokazivanja , pogotovu u situaciji kada je povučen predlog za novo veštačenje, uz osvrtanje na sve relevantne navode žalbe tužilje koji su ponovljeni i u ustavnoj žalbi. Takođe, tvrdnje podnositeljke o odlučivanju u korist tužene, za ovaj sud nisu prihvatljive, posebno kod situacije kada je na tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, bio teret dokazivanja da je nastala materijalna šteta i u kojoj visini , te kada je nju tokom parnice zastupalo stručno lice, što podrazumeva poznavanje prava, kako materijalnog tako i procesnog. Ustavni sud ukazuje, da se procesni zakon važeći u ovoj parnici zasniva na načelu dispozicije stranaka, jer su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, dok sud ima dužnost da pre izvođenja predloženog dokaza ceni da li je činjenica pravno relevantna, odnosno ima kontrolnu ulogu da izvede dokaze od kojih zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva, vodeći računa da se spreči zloupotreba prava.

Shodno iznetom, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Imajući u vidu da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22112/12 od 18. januara 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4766/13 od 17. decembra 2015. godine, odlučivanje o zahtevu za odlaganje izvršenja je bespredmetno.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti