Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer dosuđena naknada od 400 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku nije adekvatna. Utvrđeno je pravo na naknadu od 800 evra, umanjenu za već isplaćeni iznos.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Paunović iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Paunović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu broj P. 262/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se postupajućim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Paunović iz Bora je 2. februara 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petkovića, advokata iz Bora, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela i prava iz čl. 22, 32. i 36. Ustava i člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu broj P. 262/03.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P. 920/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 7. marta 2003. godine podnela Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv D.K. iz Bora, radi utvrđenja njenog udela u sticanju zajedničke imovine. Podneskom od 13. maja 2003. godine tužilja je kao tužene označila i P.K i B.K, oboje iz Bora.

Do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari Opštinski sud u Boru zakazao je ukupno 30 ročišta za glavnu raspravu (21. aprila 2003, 6. juna 2003, 4. septembra 2003, 26. novembra 2003, 23. januara 2004, 3. marta 2004, 16. aprila 2004, 11. juna 2004, 13. septembra 2004, 26. oktobra 2004, 9. decembra 2004, 14. februara 2005, 6. aprila 2005, 13. maja 2005, 21. juna 2005, 26. septembra 2005, 4. novembra 2005, 14. decembra 2005, 13. februara 2006, 22. marta 2006, 15. maja 2006, 12. juna 2006, 7. septembra 2006, 11. oktobra 2006, 9. novembra 2006, 12. decembra 2006, 23. januara 2007, 6. marta 2007, 22. marta 2007. i 24. aprila 2007. godine), od kojih je 28 održano. Ročište zakazano za 23. januar 2004. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tuženih, a ročište zakazano za 13. septembar 2004. godine zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 262/03 od 24. aprila 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrđeno da je tužilja, po osnovu zajedničkog sticanja, vlasnik stana u Boru u delu od 21,92%, te su tuženi solidarno obavezani da tužilji ovo pravo priznaju i da joj pripadajući deo predaju u svojinu i državinu u roku od 15 dana, dok je preostali deo ovog tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženih 27,97%, odbijen kao neosnovan (stav 1. izreke), delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je tužilja, po osnovu zajedničkog sticanja, vlasnik pokretnih stvari bliže navedenih u stavu 2. izreke ove presude, u delu od 21,92%, te su tuženi solidarno obavezani da tužilji ovo pravo priznaju i da joj pripadajući deo predaju u svojinu i državinu u roku od 15 dana, dok je preostali deo ovog tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženih 27,97%, odbijen kao neosnovan (stav 2. izreke), delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da tužilja ima doprinos, po osnovu zajedničkog sticanja, u izgradnji objekata bliže navedenih u stavu 3. izreke ove presude, u delu od 21,92%, te su tuženi solidarno obavezani da joj isplate iznos od 74.424,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ime njenog doprinosa, dok je preostali deo ovog tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženih 27,97%, odbijen kao neosnovan (stav 3. izreke) i tuženi su obavezani da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka (stav 4. izreke). Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 26. februara 2008. godine, a punomoćniku tuženih 27. februara 2008. godine.

Protiv prvostepene presude žalbu su izjavile obe parnične stranke (podnositeljka ustavne žalbe 5. marta 2008. godine, a tuženi 12. marta 2008. godine).

Rešavajući o podnetim žalbama, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3314/10 od 8. oktobra 2010. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Boru P. 262/03 od 24. aprila 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi su vraćeni Osnovnom sudu u Boru 11. novembra 2010. godine.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 920/10. Osnovni sud u Boru je nakon zakazanih i održanih četiri ročišta za glavnu raspravu (14. decembra 2010, 25. januara 2011, 14. marta 2011. i 14. aprila 2011. godine), doneo presudu P. 920/10 od 14. aprila 2011. godine kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi da je tužilja, po osnovu zajedničkog sticanja, vlasnik stana u Boru u delu od 21,92%, i da se tuženi solidarno obavežu da tužilji ovo pravo priznaju i da joj pripadajući deo predaju u svojinu i državinu (stav 1. izreke), odbačena je kao nedozvoljena tužba tužilje kojom je tražila da se utvrdi da je tužilja, po osnovu zajedničkog sticanja, vlasnik objekata bliže navedenih u stavu 2. izreke ove presude, u delu od 21,92%, i da se tuženi solidarno obavežu da tužilji ovo pravo priznaju i da joj pripadajući deo predaju u svojinu i državinu (stav 2. izreke), usvojen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je tužilja, po osnovu zajedničkog sticanja vlasnik pokretnih stvari bliže navedenih u stavu 3. izreke ove presude, u delu od 21,92%, te su tuženi solidarno obavezani da tužilji ovo pravo priznaju i da joj pripadajući deo predaju u svojinu i državinu u roku od 15 dana (stav 3. izreke), odbačena je kao neuredna tužba tužilje kojom je tražila da se utvrdi da je tužilja, po osnovu zajedničkog sticanja, vlasnik pokretnih stvari bliže navedenih u stavu 4. izreke ove presude, u delu od 21,92% (stav 4. izreke) i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove (stav 5. izreke).

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. juna 2011. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od označenih prava zajemčenih Ustavom. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku koje se odnose na efikasno postupanje parničnog suda.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 7. marta 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Boru i da postupak nije pravnosnažno okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje preko osam godina i da još uvek nije pravnosnažno okončan, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju reč o složenoj pravnoj stvari. Naime, sud je trebalo prvo da utvrdi šta sve čini zajedničku imovinu parničnih stranaka stečenu u toku trajanja bračne zajednice, što iziskuje izvođenje većeg broja dokaza, a potom i da utvrdi i doprinos parničnih stranaka u sticanju te imovine i time visinu njihovih idealnih suvlasničkih delova. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao parnične stranke i sedam svedoka, izveo dokaz uviđajem, pročitao određene pismene isprave, izveo dokaz veštačenjem (veštačenje od strane veštaka građevinske struke i veštačenje od strane veštaka ekonomske struke), pa Ustavni sud smatra da predmetni spor nije bio jednostavan ni sa procesnog aspekta. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje sudova u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja u vezi, između ostalog, prava svojine na nepokretnosti, bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona u neznatnoj meri doprinela dužem trajanju parničnog postupka. Naime, u toku osporenog parničnog postupka podnositeljka ustavne žalbe je više puta precizirala tužbenih zahtev i nije se odazvala na dva ročišta za glavnu raspravu (26. novembra 2003. i 21. juna 2005. godine). Takođe, podnositeljka ustavne žalbe je tražila da sud ponovo izvede dokaz saslušanjem stranaka, ali je Ustavni sud ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava predviđenih zakonom, a u cilju ostvarenja uspeha u parničnom postupku. Podnositeljka ustavne žalbe je više puta predlagala mirno rešenje spora.

Ocenjujući postupanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je Opštinski sud u Boru zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima i da je u tom smislu efikasno vodio postupak. Međutim, prvostepenom sudu je trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P. 262/03 koja je doneta 24. aprila 2007. godine a koja je dostavljena punomoćnicima stranaka tek krajem februara 2008. godine (nakon devet meseci), imajući u vidu odredbe Zakona o parničnom postupku. Ovom prilikom Ustavni sud posebno naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način kojim će se omogućiti donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom zagarantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove. Pored toga, drugostepeni sud je o podnetim žalbama koje su izjavljene protiv prvostepene presude odlučio tek nakon dve godine i sedam meseci od podnošenja žalbi, rešenjem Gž. 3314/10 od 8. oktobra 2010. godine, kojim je prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Ustavni sud ocenjuje da je period od dve godine i sedam meseci, koliko je prošlo od podnošenja žalbe podnositeljke 5. marta 2008. godine, pa do odlučivanja Apelacionog suda u Beogradu o podnetoj žalbi, neprimereno dug za odlučivanje u drugostepenom postupku.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 262/03 i da je u tom delu ustavna žalba osnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio postupajućim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Navode o povredi prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava podnositeljka ustavne žalbe zasniva na tome da drugostepeni sud nije odlučio o njenoj žalbi podnetoj 5. marta 2008. godine protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 262/03 od 24. aprila 2007. godine. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P. 920/10 utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu o podnetoj žalbi odlučio rešenjem Gž. 3314/10 od 8. oktobra 2010. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti