Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Isključivi razlog za nerazumno dugo trajanje postupka bilo je sporo i nedolotvorno postupanje prvostepenog suda, koji je prvu presudu doneo nakon šest godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi "GORAN AUTO-SERVIS" Velček Goran, preduzetnika iz Petrovaradina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi član a 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba "GORAN AUTO-SERVIS" Velček Goran, preduzetnika iz Petrovaradina i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1 648/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. "GORAN AUTO-SERVIS" Velček Goran, preduzetnik iz Petrovaradina, podneo je 17. marta 20 11. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 7200/10 od 2 6. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a u parničnom postupku koji je vođen pred pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1648/2010.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je protiv njega, kao tuženog, vođen spor radi naknade štete od 2000. godine pred, najpre Opštinskim sudom u Novom Sadu, a kasnije Osnovnim sudom u Novom Sadu, u predmetu P. 1648/2010. Kako je ovaj sporni odnos pravosnažno raspravljen tek posle više od deset godina i četiri meseca, podnosilac smatra da mu je postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe osporava presudu Višeg suda u Novom Sadu Gž. 7200/10 od 26. januara 2011. godine, kojom je potvrđena prvostepna presuda i on pravnosnažno obavezan da naknadi tužiocu dosuđeni iznos na ime naknade materijalne štete, jer drugostpeni sud nije na pouzdan način utvrdio činjenice, prevashodno da li je šteta na vozilu tužioca, koje je izgorelo , nastala zbog njegovih propusta u radu. Smatra da su i prvostpeni i drugostepeni sud "igonorisali" stav Mašinskog fakulteta u Beogradu da nema pozdanih dokaza na osnovu kojih se može utvrditi postojanje njegove odgovornosti, a da su "nekritički" prihvatili nalaz i mišljenje veštaka T.B, te na njemu zanosovali svoje odluke. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da poništi osporenu odluku i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o njegovoj žalbi na prvostepenu presudu, te da utvrdi njegovo pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u priloženu dokumentaciju i s pise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1648/10 (ranije Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5215/00, P. 10857/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužbu je 18. septembra 2000. godine pred Opštinskim sudom u Novom Sadu podneo tužilac S.S, radi naknade štete. Naime, u tužbi je navedeno da je tužilac angažovao tuženog radi popravke vozila, ali kako mu je dan nakon obavljene popravke izgorelo vozilo, smatra da tuženi nije primenio pravila struke , te da je usled njegovih propusta došlo do požara na vozilu . Tužilac je angažovao stalnog sudskog veštaka V.P. ekonomske i mašinske struke povodom ovog događaja i uz tužbu priložio njegov nalaz i mišljenje.

Predmet je u Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) zaveden pod brojem P. 5215/00 i pripremno ročište je održano 2. novembra 2000. godine i na saglasan predlog str anaka doneto rešenje da se postupak u ovoj parnici nastavi pred sudijom pojedincem.

Do donošenja prvostepene presude P. 5215/2000 od 12. maja 2006. godine , Opštinski sud je zakazao 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano sedam ročišta, a preostala ročišta nisu održana zbog jednog saglasnog predloga parničnih stranka, dva predloga punomoćnika tužioca i jednog predloga punomoćnika tuženog da se zakazno ročište odloži. U toku postupka Opštinski sud je doneo četiri rešenja o određivanju veštačenja od strane veštaka mašinske struke i ekonomske struke sa zadacima da se utvrdi uzrok nastanka požara na vozilu i visina materijalne štete. U ovom periodu postupak je u jednom navratu mirovao na predlog tuženog, a na održanim ročištima saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, saslušani su angažovani veštaci i pribavljeni njihovi nalazi i mišljenja, provedeno je usaglašavanje nalaza veštaka i saslušana dva svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5215/2000 od 1 2. maja 2006. godine , u prvom stavu izreke, odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade štete isplati iznos od 76. 332,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. maja 2006. godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, dok je drugim stavom izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Protiv navedene presude tužilac je 6. jula 200 6. godine izjavi o žalbu , koja je punomoćniku tuženog uručena 9. avgusta 2006. godine. Opštinski sud je drugostepenom sudu dostavio spise na odlučivanje o žalbi 27. septembra 2006. godine.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5587/2006 od 1 2. novembra 2008 . godine usvojena je žalb a tužioca i ukinuta presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5215/2000 od 12. maja 2006. godine, te predmet vraćen prvostep enom sudu na ponovno odlučivanje. Predmet je pred Opštinskim sudom u Novom Sadu zaveden pod brojem P. 10857/08, a nakon reorganizacije sudova postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem P. 1648/10.

Do donošenja ponovne prvostepene presude P. 1648/10 od 28. septembra 2010. godine bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu. Tri ročišta nisu održana, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno na predlog punomoćnika tuženog radi izjašnjenja na podnesak tužioca koji je primio dan pre održavanja ročišta. Na održanim ročištima saslušani su veštaci V.P. i A.J, te određeno saobraćajno-tehničko veštačenje sa zadatkom da se utvrdi uzročno-posledična veza između nastale štete na vozilu i radnje štetnika, odnosno mesta i uzroka nastanka požara na vozilu koje je povereno veštaku T.B. - mašinske struke, kao i saslušan taj veštak i veštak mašinske struke M.S. koji se izjasnio o visini štete.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1648/10 od 28. septembra 20 10. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 91.347,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18. maja 2010. godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka. Protiv ove presude je tuženi, ovde podno silac ustavne žalbe, izjavio žalbu 12. novembra 2010. godine .

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 7200/10 od 26. januara 2011. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1648/10 od 28. septembra 2010. godine. U obrazloženju presude, između ostalog, drugostepeni sud je naveo da je pravilno prvostepeni sud našao da tuženi u izvršavanju preuzete obaveze iz svoje profesionalne delatnosti - otklanjanje kvara na vozilu tužioca, nije postupio sa povećanom pažnjom u skladu sa pravilima struke, jer na osnovu svojih preduzetih radnji nije otklonio kvar na vozilu tužioca - curenje benzina iz karburatora, što je imalo za posledicu pojavu para benzina u prostoru motora u dovoljnoj koncentraciji , koja je zapaljena pojavom varnice - el . luka usled čega je između radnje tuženog i nastale štete, kao uzročno-posledične veze, došlo do predmetnog požara i totalne štete na vozilu. D rugostepeni sud je stanovišta da je prvostepeni sud pravilnom primenom odredaba Zakona o obligacinim odnosima odlučio o visini naknade materijalne štete usvojivši tužbeni zahtev kao u ožalbenoj odluci. Takođe, drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud na osnovu nalaza i mišljenja veštaka T.B. pravilno utvrdio da posto ji uzročno-posledična veza između radnji tuženog i nastale štete, a da činjenica da je njegov nalaz zasnovan na prethodnim nalazima i mišljenjima veštaka, po oceni drugostepenog suda, ne dovodi u sumnju stručnost i objektivnost njegovog nalaza. Drugostepeni sud nalazi da su neosnovani navodi žalbe da njegov nalaz nije objektivan i da on nije mogao biti određen za veštaka, a pogotovu kod činjenice da je veštak odgovorio na sve primedbe tuženog koje on ponavlja i u žalbi, te da činjenica da je ovaj veštak svojim nalazom usaglasio mišljenja ostalih veštaka saslušanih tokom postupka nije od uticaja na drugačije rešenje spora. Viši sud u Novom Sadu se izjasnio i o navodima tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u vezi sa dopisima Mašinskog fakulteta u Beogradu, a dalje naveo da, kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, prvostepena presuda se ne može napadati zbog pogrešno i nepotupno utvrđenog činjeničnog stanja, pa su ti žalbeni navodi bez pravnog značaja. Osporena drugostepena odluka uručena je punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 23. februara 2011. godine.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku (" Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, "Službeni list SFRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS “, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1 .), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je 18. septembra 2000. godine pokrenut parnični postupak podnošenjem tužbe protiv tuženog, ovde podnosi oca ustavne žalbe, Opštinskom sudu u Novom Sadu, a okončan je presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 7200/10 od 26. januara 2011. godine, koja je punomoćniku tuženog dostavljena 23. februara 2011. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a zavr šava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je ukupno deset godina i pet meseci i pet dana .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, što se mora posebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Složenost pravnih pitanja i činjeničn e građe u konkretnom sporu, značaj prava o kome je odlučivano u sudskom postupku za podnosioc a ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da ovaj spor radi isplate naknade štete ne spada u sporove sa složenim činjeničnim pitanjima i pravnim pitanjima , te da sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje postupka, bez obzira što je zahtevao obimniji dokazni postupak posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem na okolnosti uzroka požara vozila i uzročno-posledične veze između radnji tuženog i nastale štete.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ažurno i propisno postupanja sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja bilo od nesumnjive važnosti za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u izvesnoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju ovog parničnog postupka jer su na osnovu jednog njegov og predloga i jednog saglasnog predloga sa protivnom stranom odložena dva ročišta za glavnu raspravu.

Po oceni Ustavnog suda, sporo i nedolotvorno postupanje prvostepenog suda, i to prevashodno Opštinskog suda u Novom Sadu koji je prvu prvostepenu presudu doneo tek posle skoro šest godina , je isključivi razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: prvostepeni sud je pet godina zaredom održavao samo po jedno ročište za glavnu raspravu godišnje, da bi u 2006. godini posle dva održana ročišta doneo prvu prvostepenu presudu. I u 2009. godini održano je samo jedno ročište, a dva su odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije, što ide u prilog oceni da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. Na strani dr ugostepenih sudova nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka jer postupci po žalbi nisu prevazilazi okv ir razumnog roka postupanja. Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku t.j. da o tužbi protiv njega nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i predmet spora . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama čl. 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporene presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 7200/10 od 26. januara 2011. godine, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da s u navodi podnosioca izraz njegovog nezadovoljstva ishodom spora i da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, ponavljajući navode iz žalbe na prvostepenu presudu, osporava navedenu presudu u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog prvost epenom presudom u sporu male vrednosti, što ni su ustavnopravni razlo zi za pobijanje drugostepene presude. Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava i stanovišta je da je Viši sud u Novom Sadu dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati arbitrernim.

Polazeći od izloženog, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 , 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti