Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 12 godina. Kao glavni razlog za dugo trajanje postupka, Sud je identifikovao neefikasnost prvostepenog suda, uključujući neažurno zakazivanje ročišta i procesne propuste.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Mašić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Mašić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5939/99, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem P. 6493/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Mašić iz Novog Sada je, preko punomoćnika Zorana Ivanovića, advokata iz Novog Sada, 1. jula 2009. godine izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5939/99, odnosno Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 7962/08.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe 3. novembra 1999. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu radi utvrđenja prava svojine po osnovu bračne sutekovine i zajedničke gradnje, da je prvostepeni postupak okončan presudom P. 5939/99 od 15. jula 2008. godine, a da je postupak po žalbi podnositeljke od 25. novembra 2008. godine još uvek u toku pred Okružnim sudom u Novom Sadu pod brojem Gž. 7962/08; da do podnošenja ustavne žalbe postupak traje već devet godina i osam meseci i još nije okončan, čime je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Dalje se u ustavnoj žalbi navodi tok parničnog postupka i, posebno, postupanje, koje po shvatanju podnositeljke, ukazuje na neefikasnost i nedeltovornost nadležnih sudova. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog ustavnog prava podnositeljke, naloži Opštinskom i Okružnom sudu u Novom Sadu da postupak okončaju u najkraćem roku i utvrdi pravo na naknadu štete i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnositeljki žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, izjašnjenja Okružnog suda i Opštinskog suda u Novom Sadu od 4. novembra 2009. godine i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6493/10 (ranije Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5939/99), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dragica Mašić iz Novog Sada, podnositeljka ustavne žalbe, je 3. novembra 1999. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih prvog, drugog i trećeg reda - svoga supruga Stevana Mašića i njegovih roditelja Jovana i Radojke Mašić, sa predlogom da sud utvrdi da nepokretnost - porodična stambena zgrada koja se sastoji od prizemlja, sprata i mansarde, u ul. Zdravka Erdevika Broj 13 u Novom Sadu, predstavlja zajedničku imovinu tužilje i tuženih od prvog do trećeg reda, i to svakog u 1/4 udela, po se obavezuju tuženi da trpe da se tužilja na osnovu presude, po isticanju kuće u zemljišnim knjigama, uknjiži kao vlasnik u 1/4 dela predmetne nepokretnosti. U vreme podnošenja tužbe, pred Opštinskim sudom u Novom Sadu bio je u toku parnični postupak po tužbi prvotuženog za razvod braka između tužilje i prvotuženog. Brak je razveden presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 662/99 od 14. juna 2000. godine.

Do donošenja prvostepene presude 15. jula 2008. godine prvostepeni sud je održao 33 ročišta.

Pripremno ročište u ovom postupku je zakazano posle četiri meseca od podnošenja tužbe, 6. marta 2000. godine, a u toku 2000. godine održana su još tri ročišta 12. jula, 20. septembra i 7. decembra 2000. godine.

U toku 2001. godine održano je pet ročišta (7. marta, 16. maja, 13. septembra, 15. oktobra i 15. novembra). Tužilja je 25. maja 2001. godine podnela predlog za određivanje privremene mere kojom se tuženi obavezuju da tužilji u roku od 24 časa predaju ključ od ulaznih vrata predmetne stambene zgrade (tuženi su promenili bravu) i omoguće tužilji nesmetan ulazak u kuću i njeno korišćenje do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, koji je sud usvojio rešenjem P. 5030/99 od 4. juna 2001. godine, a 4. oktobra 2001. godine je podnela predlog za određivanje privremene mere zabrane tuženima otuđenja i opterećenja predmetne zgrade do okončanja parnice.

Drugotuženi Jovan Mišić je 2. oktobra 2001. godine podneo protivtužbu kojom je tražio da sud obaveže tužilju-protivtuženu Dragicu Mašić da tuženom drugog reda - protivtužiocu Jovanu Mašiću preda vlasnički posed nepokretnosti, predmetne stambene zgrade, te da istu oslobodi od lica i svojih stvari u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Tuženi su na ročištu 15. oktobra 2001. godine stavili zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen rešenjem predsednika prvostepenog sud od 19. oktobra 2001. godine.

Tuženi su u skladu sa nalogom sa ročišta od 15. novembra 2001. godine dostavili dokumentaciju u vezi sa izgradnjom predmetne nepokretnosti, o kojoj se tužilja izjasnila podneskom 28. decembra 2001. godine, a o njenim navodima tuženi su se izjasnili 23. januara 2002. godine.

U toku 2002. godine Opštinski sud u Novom Sadu je održao tri ročišta (3. aprila, 20. juna i 31. oktobra) u toku kojih je izveo dokaze saslušanjem tužilje, saslušanjem tuženih od prvog do trećeg reda i suočenjem tužilja sa svim tuženima.

Četiri predložena svedoka su saslušana na ročištima 22. januara 2003. godine i 20. marta 2003. godine. Na drugom ročištu punomoćnik tužilje je predložio izvođenje građevinskog veštačenje putem veštaka More Gabora iz Sremske Kamenice, a prvostepeni sud ga je obavezao da precizira tužbeni zahtev u pogledu predloženog veštačenja, za šta mu je, na njegov zahtev, ostavio duži rok od 30 dana. Punomoćnik tužilje je podneskom od 16. maja 2003. godine, u kome je izneo dokazne predloge, precizirao predlog za građevinsko veštačenja putem veštaka More Gabora i predložio izvođenje ekonomskog veštačenja preko veštaka Dragane Bašić Stanisavljev iz Novog Sada. U podnesku je, pored ostalog, predloženo da sud od Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja Novi Sadi zatraži za tužilju, izveštaj o M-4 obrascu za šest preduzeća u kojima je tužilja radila u periodima naznačenim u predlogu, a za tužene prvog, drugog i trećeg reda, izveštaj o M-4 obrascu i osnovici za uplatu dopirnosa od Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja ili od preduzeća koja se navode u predlogu, odnosno o visini penzije.

Opštinski sud u Novom Sadu je dopisima od 17. juna 2003. godine od Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja zatražio podatke o primanjima svih tuženih u periodu od 21. aprila 1984. godine, zaključno sa januarom 1999. godine, a za tužilju od preduzeća navedenih u podnesku od 16. maja 2003. godine. Prvostepeni sud je, zatim, 1. jula 2003. godine zatražio od stranaka da mu dostave svoje matične brojeve, što je tužilja učinila 10. jula, a tuženi 15. jula 2003. godine. Nakon toga, prvostepeni sud je dopisom od 19. avgusta 2003. godine od Fonda ponovo zatražio navedene podatke za tužene, o čemu ga je Fond izvestio 11. septemba 2003. godine. U periodu od jula do novembra 2003. godine prvostepeni sud je više puta morao da od tužilje traži dopunske podatke o adresi njenih bivših poslodavaca, jer isti nisu mogli da dostave tražene podatke, budući da se kao zaposlena vodila pod devojačim prezimenom, a o jednom poslodavcu nije bila u mogućnosti da dostavi tačnu adresu, o čemu je obavestila sud 28. novembra 2003. godine.

Tužilja je, zatim, podneskom od 13. januara 2004. godine zatražila od prvostepenog suda da zatraži izveštaj o njenim primanjima od Fonda, kao što je to učinio za tužene, što je sud i učinio dopisom od 14. januara 2004. godine. Sledeće ročište, zakazano za 11. februar 2004. godine (posle skoro 11 meseci), je odloženo, jer nije prispeo izveštaj Fonda za tužilju. Izveštaj je primljen u prvostepenom sudu 2. aprila 2004. godine, s tim što je Fond obavestio sud da nema saznanja da je tužilja bila u radnom odnosu od 27. septembra 1996. godine do 19. aprila 2001. godine. Na narednom ročištu, 9. juna 2004. godine, tužilji je naloženo da dostavi dokaze da je bila u radnom odnosu u periodu za koji Fond ne raspolaže podacima, kao i dokaze o visini primanja, što je ona učinila podneskom od 2. avgusta 2004. godine. Ročište 13. oktobra 2004. godine je odloženo, s obzirom da predsednik sudećeg veća odlazi u penziju, s tim da će sledeće biti zakazano pismeno.

Postupak je nastavljen pred novim postupajućim sudijom posle pet meseci i 20 dana na ročištu 5. aprila 2005. godine, a zatim na ročištu 21. juna 2005. godine, na kome je izveden dokaz saslušanjem svih parničnih stranaka. Na poslednjem, trećem, ročištu u 2005. godini, 1. decembra, punomoćnik tužilje je izjavio da odustaje od predloga za ekonomsko i građevinsko veštačenje, jer tužilja nije u mogućnosti da plati predujam, a sud je doneo rešenje da se ročište odlaže radi eventualnog dogovora između parničnih stranaka, s tim da će se sledeće ročište naknadno pismeno zakazati.

Na sledećem ročištu održanom 28. marta 2006. godine punomoćniku tuženih je predat podnesak tužilje od 22. marta 2006. godine u kome je ona ponovo predložila ekonomsko veštačenje putem veštaka Smiljane Matejić i građevinsko veštačenje putem veštaka Mora Gabora. Tuženi su se o ovom predlogu izjasnili podneskom od 3. aprila 2006. godine.

Ročište zakazano za 19. april 2006. godine je odloženo na saglasan predlog punomoćnika stranaka radi eventualnog dogovora među parničnim strankama. Na ročištu 16. juna 2006. godine punomoćnik tužioca je ostao kod dokaznih predloga iz podneska od 22. marta 2006. godine, a sud je rešenjem od 16. juna 2006. godine odredio građevinsko veštačenje putem veštaka Miroslava Tomina, ostavljajući mu rok od 30 dana za dostavljanje nalaza i mišljenja. Ovo rešenje punomoćnici stranaka su primili 15. avgusta 2006. godine. Veštak je 25. septembra 2006. godine dostavio sudu predračun troškova veštačenja, a tužilja je podneskom od 27. septembra 2006. godine tražila od suda izuzeće veštaka zbog neprofesionalnog postupka, koji dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost i objektivnost. Na ročištu 3. oktobra 2006. godine prvostepeni sud je saslušao veštaka i odbio zahtev tužilje za njegovo izuzeće, a veštaku naložio da dostavi specificirani zahtev za predujam troškova, što je ovaj učinio 4. oktobra. Rešenjem od 6. oktobra 2006. godine sud je obavezao tužilju da uplati predujam troškova veštačenja u roku od osam dana. Podneskom od 20. oktobra 2006. godine tužilja je obavestila prvostepeni sud da nije u mogućnosti da plati ovaj iznos i predložila sudu da veštačenje poveri More Gaboru, koji je spreman da obavi veštačenje za manji iznos. Na ročištu 5. decembra 2006. godine veštak M. Tomin je vratio spis ne obavivši veštačenje, s obzirom da troškovi nisu predujmljeni, a na predlog punomoćnika tužilje ročište je odloženo radi eventualnog dogovora između parničnih stranaka, s tim da je sledeće zakazano za 23. januar 2007. godine.

Na ročištu 23. januara 2007. godine punomoćnik tužilje je izneo da je tužilja postigla sporazum sa veštakom M. Tominom da veštačenje uradi bez naknade, ali je sud insistirao na uplati troškova veštačenja prema rešenju od 6. oktobra 2006. godine, nakon čega je punomoćnik tužilje tražio izuzeće postupajućeg sudije. Ovaj zahtev je odbijen rešenjem predsednika prvostepenog suda od 30. januara 2007. godine.

Prvostepeni sud je 2. februara 2007. godine odredio ekonomsko veštačenje putem veštaka Smiljane Matejić, a 3. aprila 2007. godine veštak je vratio spis, zbog toga što nije uplaćen predujam troškova. Na ročištu 11. aprila 2007. godine punomoćnik tužilje je odustao od građevinskog veštačenja, a ostao pri predlogu za ekonomsko veštačenje. Sud je 17. aprila 2007. godine doneo rešenje o plaćanju predujma troškova ovog veštačenja, a 25. aprila 2007. godine tužilja je obavestila sud o uplati. Na ročištu 30. maja 2007. godine punomoćnicima stranaka je uručen izvešaj veštaka od 29. maja i ostavljen rok za izjašnjenje.

Tužilja je podneskom od 7. avgusta 2007. godine pecizirala tužbeni zahtev, tako što je tražila da sud utvrdi da je po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa tuženim prvog reda i po osnovu zajedničke gradnje parničnih stranaka nosilac prava svojine na 1/6 idealnih delova stambene zgrade, koja se u prirodi sastoji od suterena, prizemlja, sprata i potkrovlja, pa su tuženi dužni trpeti da se na osnovu ove presude uknjiži pravo svojine u 1/6 idealnih delova predmetne nepokretnosti u korist tužilje. Na ročištu 4. septembra 2007. godine podnesak tužilje od 7. avgusta 2007. godine je uručen punomoćniku tuženih radi izjašnjenja, a izveden je dokaz saslušanjem veštaka. Na ročištu 17. oktobra 2007. godine zaključena je glavna rasprava.

Glavna rasprava je ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka, rešenjem, koje je dostavljeno strankama zajedno sa pozivom za ročište koje je zakazano, posle više od šest meseci od prvog zaključenja rasprave. U nastavku prvostepenog postupka Opštinski sud u Novom Sadu je održao tri ročišta (24. aprila, 18. juna i 15. jula 2008. godine) i doneo rešenje P. 5939/99 od 7. maja 2008. godine, kojim se dozvoljava podizanje protivtužbe u ovoj pravnoj stvari zavedene pod P. 3765/08 (a podnete 2. oktobra 2001. godine) i određuje spajanje postupaka radi zajedničkog vođenja pod brojem P. 5939/99.

Po zaključenju glavne rasprave, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo presudu P. 5939/99 od 15. jula 2008. godine kojom je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene u celini odbio, a tužbeni zahtev drugotuženog-protivtužioca delimično usvojio i obavezao tužilju da predmetnu stambenu zgradu oslobodi svojih stvari u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a odbio u delu kojim je traženo da se tužilja obaveže da drugotuženom-protivtužiocu preda vlasnički posed predmetne nepokretnosti. Presudom je tužena obavezana da tuženima isplati troškove postupka u iznosu od 576.000 dinara. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 11. novembra 2008. godine.

Protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5939/99 od 15. jula 2008. godine tužilja je izjavila žalbu 25. novembra 2008. godine, a po prijemu odgovora tuženih na žalbu predmet je dostavljen drugostepenom sudu 29. decembra 2008. godine. Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 7962/2008 od 5. novembra 2009. godine delimično usvojio žalbu tužilje i ožalbenu presudu u delu kojim je delimično usvojen portivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioaca Jovana Mašića i u delu odluke o troškovima postupka ukinuo i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u preostalom pobijanom delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje žalba tužilje odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv drugostepene presude tužilja je 28. decembra 2009. godine izjavila reviziju. Na ročištu održanom pred Osnovnim sudom u Novom Sadu 26. januara 2010. godine punomoćnik tuženih - sada protivtužioca je izjavio da povlači svoj ranije postavljeni protivtužbeni zahtev, kao u podnesku od 2. oktobra 2001. godine. Punomoćnik tužilje se u podnesku od 1. februara 2010. godine usprotivio povlačenju protivtužbe. Osnovni sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 6493/2010 od 9. februara 2010. godine da zastaje sa postupkom u nepresuđenom delu protitužbenog zahteva do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o izjavljenoj reviziji tužilje i ekspedovao spis nadležnom sudu 10. feburara 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 2373/10 od 7. septembra 2011. godine odbio reviziju protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 7962/08 od 5. novembra 2009. godine kao neosnovanu. Presuda je dostavljena prvostepenom sudu 6. oktobra 2011. godine, a 13. oktobra 2011. godine ekspedovana strankama, a spis dostavljen Ustavnom sudu na uvid.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je, pored ostalog: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. feburara 2005. godine, je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10, st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 3. novembra 1999. godine, a da u vreme razmatranja ustavne žalbe postupak još nije okončan u odnosu na protivtužbeni zahtev.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe postupak traje 12 godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju radilo o relativno složenom sporu, s obzirom da je predmet spora bilo utvrđivanje svojinskog udela tužilje u stambenoj zgradi koja je sagrađena u toku trajanja braka tužilje sa prvotuženim, da je sud trebalo da odgovori na veći broj činjeničnih, a zatim i pravnih pitanja, da je u tom cilju prvostepeni sud izveo dokazni postupak koji je obuhvatio upoznavanje sa obimnom dokumentacijom, izvođenje ekonomskog veštačenja, saslušanje četiri svedoka, te saslušanje parničnih stranaka i suočenje stranaka. Međutim, po oceni Ustavnog suda, ova pitanja, ipak, nisu bila takve prirode da opravdavaju tako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnositeljka nesumnjivo imala interesa za efikasno rešavanje spora koji se odnosio na utvrđivanje njenog prava susvojine na nepokretnosti znatne vrednosti.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe, takođe, u određenoj meri doprinela trajanju predmetnog parničnog postupka. Po oceni Ustavnog suda, na teret podnositeljke treba staviti period od donošenja rešenja od 6. oktobra 2006. godine, kojim je obavezana da plati predujam troškova veštačenja do 5. decembra 2006. godine, a zatim od 23. januara 2007. godine do 27. aprila 2007. godine, jer je trajanje postupka u ovom periodu od ukupno pet meseci izazvano podnositeljkinim odbijanjem da plati predujam za troškove građevinskog veštačenja, odnosno kašnjenjem u plaćanju predujma za ekonomsko veštačenje, koja su bila određena na njen predlog, kao i podnošenjem predloga za izuzeće postupajućeg sudije koji je odbijen. Osim toga, Opštinski sud u Novom Sadu je tri puta na predlog parničnih stranaka odlagao ročišta, radi pokušaja mirnog rešavanja spora (1. decembra 2005. godine, 19. aprila 2006. godine i 5. decembra 2006. godine), te se i period ovih odlaganja od sedam i po meseci ne bi mogao staviti na teret suda.

Ocenjujući postupanje suda, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao nadležni sud, a prvenstveno Opštinski sud u Novom Sadu, koji je prvostepenu presudu u ovom parničnom postupku doneo posle devet godina od podnošenja tužbe. Neefikasnost i nedelotvornost postupanja Opštinskog suda u Novom Sadu su se manifestovale na više načina. Tako je prvostepeni sud više puta bio neažuran u zakazivanju ročišta - pripremno ročište je zakazano četiri meseca nakon podnošenja tužbe, u toku 2002. godine održana su samo tri ročišta na kojima su saslušane stranke i izvršeno njihovo suočenje, između ročišta 20. marta 2003. godine i 11. februara 2004. godine proteklo je skoro 11 meseci, posle odlaganja ročišta zbog odlaska postupajućeg sudije u penziju, naredno ročište je održano posle pet meseci i 20 dana i dr. Dužini trajanja postupka po dokaznom predlogu podnositeljke za pribavljanje izveštaja o primanjima stranaka od Fonda za penizijsko-invalidsko osiguranje u Novom Sadu, u izvesnoj meri je doprinela i podnositeljka, ali, po oceni Ustavnog suda, ovome je prvenstveno doprineo prvostepeni sud, i to, najpre, time što je propustio da odmah zatraži od stranaka podatke o matičnim brojevima, usled čega je morao da ponavlja zahtev prema Fondu, a, zatim, time što od Fonda nije zatražio podatke za podnositeljku istovremeno sa podacima za tužene, iako je ona predložila pribavljanje podataka za sve stranke, već je to učinio na naknadni zahtev podnositeljke, četiri meseca kasnije. Nedelotvornost postupanja Opštinskog suda u Novom Sadu se ogleda u činjenici da je nakon prvog zaključenja glavne rasprave 17. oktobra 2007. godine, prvostepeni sud ponovo otvorio glavnu raspravu, zbog toga što je propustio da zavede protivtužbu podnetu još 2. oktobra 2001. godine, usled čega je postupak trajao dodatnih devet meseci. Pored toga, presuda P. 5939/99 od 15. jula 2008. godine je dostavljena punomoćniku podnositeljke skoro četiri meseca nakon donošenja.

Ustavni sud je, takođe, našao da je standard razumnog roka za odlučivanje u ovom postupku prekoračio i Vrhovni kasacioni sud, koji je presudu po podnetoj reviziji podnositeljke dostavio prvostepenom sudu posle jedne godine i osam meseci od dostavljanja revizije i spisa predmeta.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5939/99 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak što pre okončao. Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odrebama člana 90. Zakona.

U vezi sa troškovnikom za sastav ustavne žalbe koji je naveden u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti