Povreda prava na pravično suđenje zbog presude na osnovu priznanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Poništena su rešenja Vrhovnog i Okružnog suda zbog nepravilno donete presude na osnovu priznanja, čime je omogućena zloupotreba procesnih prava i narušena pravna sigurnost zbog različitog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1220/2010
15.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Živan e Jevtić , Slavoljuba Radojičića, Dragoslava Veselinovića, Dobrinke Mitrović, Bogoljuba Paunića i Velimira Jevtića, svih iz Stepojevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Živane Jevtić , Slavoljuba Radojičića, Dragoslava Veselinovića, Dobrinke Mitrović, Bogoljuba Paunića i Velimira Jevtića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Lazarevcu P. 536/08 od 9. juna 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7950/08 od 24. marta 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1923/09 od 16. septembra 2009. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1923/09 od 16. septembra 2009. godine i rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 7950/08 od 24. marta 2009. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Lazarevcu P. 536/08 od 9. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živana Jevtić , Slavoljub Radojičić, Dragoslav Veselinović, Dobrinka Mitrović, Bogoljub Paunić i Velimir Jevtić, svi iz Stepojevca, su 27. maja 2009. godine, preko punomoćnika Vladimira Tankosića, advokata iz Lazarevca, podneli ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Lazarevcu P. 536/08 od 9. juna 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7950/08 od 24. marta 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1923/09 od 16. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istim podneskom advokat Vladimir Tankosić je izjavio ustavnu žalbu i u ime Svetislave Đorđević iz Stepojevca protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 243/09 od 15. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

S obzirom na to da su jednim podneskom izjavljene dve ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo odluku da se u ovom predmetu razdvoje postupci, pa je pored predmeta Už-2581/2009 formiranog po ustavnoj žalbi Svetislava Đorđevića, formiran i predmet Už-1220/2010 po ustavnoj žalbi Živane Jevtić, Slavoljuba Radojičića, Dragoslava Veselinovića, Dobrinke Mitrović, Bogoljuba Paunića i Velimira Jevtića.

U ustavnoj žalbi u predmetu Už-1220/2010 je , pored ostalog, navedeno da je u potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u parnici koja je predmet ove ustavne žalbe, Opštinski sud u Lazarevcu doneo presudu na osnovu priznanja P. 580/08 od 10. juna 2008. godine, koju je, postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, da bi se nakon obavljenog poljoprivrednog veštačenja, na osnovu sudskog poravnanja P. 896/08 od 26. februara 2009. godine tuženi obavezao da tužiocima plati realan iznos štete. U ustavnoj žalbi je, takođe navedeno da je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i u predmetu Opštinskog suda u Lazarevcu P. 538/08, Okružni sud u Beogradu usvojio žalbu tužilaca i ukinuo presudu na osnovu priznanja. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da je osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije povređeno njihovo pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Pored toga, podnosioci ističu da im nije omogućeno pošteno i pravično suđenje pred Opštinskim sudom u Lazarevcu, zbog tog što je osporena prvostepena presuda zasnovana na povredi zakona, nedozvoljenom raspolaganju stranaka i zloupotrebi procesn ih prava, jer im kao tužiocima nije bila data mogućnost da se izjasne o podnesk u kojim je tuženi priznao njihov tužben i zahtev . Stoga smatraju da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za don ošenje presud e na osnovu priznanja , a takav stav je zauzeo i Okružni sud u Beogradu u svojim rešenjima Gž. 7952/08 od 4. jula 2008. godine i Gž. 8673/08 od 28. avgusta 2008. godine, koja su dostavili uz ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Opštinskog suda u Lazarevcu P. 536/08, P. 538/08 i P. 580/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su podneli tužbu Opštinskom sudu u Lazarevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog TE „Nikola Tesla“ d.o.o. Obrenovac TE „Kolubara“ Veliki Crljeni, zahtevajući da im tuženi isplati na ime naknade štete nastale zbog štetnog uticaja sa deponija tuženog na useve tužila ca iznos od 10.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, uz napomenu da će visina zahteva biti precizirana po obavljenom veštačenju.

Kako je tuženi podneskom od 6. juna 2008. godine priznao tužbeni zahtev, to je Opštinski sud osporenom presudom na osnovu priznanja P. 536/08 od 9. juna 2008. godine obavezao tuženog da tužiocima na ime naknade štete koju su pretrpeli na svojim katastarskim parcelama isplati iznos od 10.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. juna 2008. godine pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Postupajući po žalbi tužilaca u kojoj je istaknuto da im sud nije dostavio podnesak tuženog kojim je priznat tužbeni zahtev, te da sama presuda na osnovu priznanja nije mogla biti doneta, jer je tuženi zloupotrebio procesna ovlašćenja , Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je osporenim rešenjem Gž. 7950/08 od 24. marta 2009. godine odbacio žalbu, kao nedozvoljenu, nalazeći da, zbog toga što je tužbeni zahtev usvojen u celini, tužioci nemaju pravni interes za podnošenje žalbe.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije (u daljem tekstu: Vrhovni sud) Rev. 1923/09 od 16. septembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda Gž. 7950/08 od 24. marta 2009. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je Vrhovni sud Srbije ispitujući pobijano rešenje po reviziji tužilaca, na osnovu člana 399. u vezi sa članom 412. Zakona o parničnom postupku, našao da revizija nije osnovana, niti da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Vrhovni sud je našao da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su tužioci tužbom tražili da se obaveže tužen i da im na ime naknade štete koju su pretrpeli na svojim usevima tokom 2008. godine isplati iznos od 10.000 dinara sa pripadajućom kamatom, navodeći da je po ovom osnovu tužen i godinama unazad plaća o štetu tužiocima. U odgovoru na tužbu tužen i je prizna o tužbeni zahtev, jer je u ranije vođenim postupcima utvrđena uzročno-posledična veza, odnosno štetni uticaj sa deponija tuženog na katastarske parcele tužilaca. Vrhovni sud smatra da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo i to tako što je prvostepeni sud na osnovu člana 363. Zakona o parničnom postupku doneo presudu na osnovu priznanja, jer je tužba u smislu člana 187. Zakona o parničnom postupku imala sve elemente za postupanje suda. Dalje je navedeno da , k ako je prvostepeni sud presudom na osnovu priznanja tužen og obavezao da tužiocima isplati traženi iznos, to je drugostepeni sud pravilno cenio nepostojanje pravnog interesa tužilaca za podnošenje žalbe, pa je , na osnovu člana 365. stav 3. Zakona o parničnom postupku , žalbu odbacio kao nedozvoljenu.

Presudom na osnovu priznanja P. 538/08 od 10. juna 2008. godine, koja je doneta u parničnom postupku pokrenutom tužbom iste sadržine kao u predmetu P. 536/08 na koji se odnosi ustavna žalba, Opštinski sud je obavezao tuženog TE „Nikola Tesla“ d.o.o. Obrenovac TE „Kolubara“ Veliki Crljeni, da tužiocima P. L, D. L, V. S, V. S, Ž. J . i S. Đ, svi iz Stepojevca, na ime naknade štete na baštenskim usevima koju su pretrpeli na svojim katastarskim parcelama isplati iznos od 10.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. maja 2008. godine pa do isplate. Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud je „presudom“ Gž. 8673/08 od 28. avgusta 2008. godine ukinuo presudu na osnovu priznanja Opštinskog suda P. 538/08 od 10. juna 2008. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci tužbenim zahtevom tražili da im tuženi na ime naknade štete na baštenskim usevima za 2008. godinu koju su pretrpeli na svojim katastarskim parcelama isplati iznos od 10.000 dinara, čija bi visina bila precizirana tek po obavljenom veštačenju; da je tuženi podneskom od 3. juna prizna o tužbeni zahtev u celosti; da učinjeno priznanje tužbenog zahteva od strane tuženog predstavlja izbegavanje plaćanja naknade u realnom iznosu, što ukazuje da je doneta presuda zasnovana na nedozvoljenom raspolaganju stranaka; da sud nije pružio mogućnost tužiocima da se pre donošenja pobijane presude izjasne o priznanju učinjenom podneskom, s obzirom na to da je podnesak o priznanju tužbenog zahteva punomoćniku tužilaca dostavljen istovremeno sa odlukom prvostepenog suda.

Presudom na osnovu priznanja P. 580/08 od 10. juna 2008. godine, takođe donetom povodom iste sporne stvari kao i u predmetu P. 536/08, Opštinski sud je obavezao tuženog TE „Nikola Tesla“ d.o.o. Obrenovac TE „Kolubara“ Veliki Crljeni, da tužiljama D. D. i M. D, obe iz Velikih Crljena, na ime naknade štete na baštenskim kulturama koju su pretrpel e na svojim katastarskim parcelama isplati iznos od 10.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. maja 2008. godine pa do isplate. Postupajući po žalbi tužilja, Okružni sud je rešenjem Gž. 7952/08 od 4. jula 2008. godine ukinuo presudu na osnovu priznanja Opštinskog suda P. 580/08 od 10. juna 2008. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su tužilje podnele tužbu Opštinskom sudu protiv tuženog TE „Nikola Tesla“ d.o.o. Obrenovac TE „Kolubara“ Veliki Crljeni, zahtevajući da im tuženi isplati na ime naknade štete nastale zbog štetnog uticaja sa deponija tuženog na useve tužilja iznos od 10.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, uz napomenu da će visina zahteva biti precizirana po obavljenom veštačenju; da je tuženi podneskom od 6. juna 2008. godine priznao tužbeni zahtev, a prvostepeni sud bez daljeg raspravljanja doneo pobijanu presudu na osnovu priznanja; da iz navedenog proizlazi da prava volja tužilja nije bila da im tužena na ime naknade štete isplati samo iznos od 10.000 dinara, već je taj iznos naveden kako bi bio ispunjen uslov iz člana 187. Zakona o parničnom postupku; da je, s obzirom na predmet i traženu sudsku zaštitu, jasno da se radi o parnici u kojoj tužilje u trenutku podnošenja tužbe ne mogu imati saznanja o tačnoj visini iznosa pretrpljene štete, kao i da taj iznos može biti utvrđen nakon izvođenja određenih dokaza (poljoprivrednog veštačenja); da Zakon o parničnom postupku propisuje da se tokom glavne rasprave mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, kao i da tužilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu; da je prvostepeni sud donoseći presudu na osnovu priznanja omogućio tuženom da zloupotrebi svoja procesna ovlašćenja i na taj način izbegne, odnosno umanji svoju obavezu prema tužiljama.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koje su važile u vreme izjavljivanja revizije, bilo je propisano: da su s tranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom, kao i da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. st. 1. i 3.); da se tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose u pismenom obliku (podnesci), da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti, a da naročito treba da sadrže - označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 100.); da kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (član 103. stav 6.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100) (član 187. stav 1.); da ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, sud će bez daljeg raspravljanja doneti presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda na osnovu priznanja), ali da sud neće doneti presudu na osnovu priznanja i kad su ispunjeni potrebni uslovi, ako nađe da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3), te da će se donošenje presude na osnovu priznanja odložiti ako je potrebno da se o okolnostima iz stava 2. ovog člana prethodno pribave obaveštenja, kao i da priznanje tužbenog zahteva, na ročištu ili u pismenom podnesku, tuženi može i bez pristanka tužioca opozvati do donošenja presude (član 336.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosilaca ustavne žalbe o različito m postupanj u instancionih sudova, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je osporenim rešenjem Vrhovni sud odbio kao neosnovanu reviziju podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda kojim je odbačena žalba podnosilaca protiv presude na osnovu priznanja Opštinskog suda, dok je Okružni sud u drugim već navedenim parničnim postupcima usvojio žalbe lica koja su se nalazila u istoj procesnoj situaciji, kao i podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu tužilaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Okružni sud i Vrhovni sud, kao sudovi poslednje instance, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke. Na opisani način sudovi su podnosioce ustavne žalbe u konačnom ishodu parničnog postupka , doveli u različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u predmetima Opštinskog suda P. 538/08 i P. 580/08 i čije su žalbe od strane Okružnog suda usvojene kao osnovane. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa Okružnog suda i Vrhovnog suda, kao sudova poslednje instance, suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti, među mnogim drugim i presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem sudova u identičnoj procesnoj situaciji i povodom istog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosilaca us tavne žalbe na pravnu sigurnost kao sastavni deo prava na pravično suđenje . Ustavni sud ukazuje da je sličan stav u pogledu različitog postupanja redovnih sudova zauzeo i u predmetu Už-143/2007.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta procesnih garantija na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravičn o suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Naime, podnosioci ustavne žalbe su tužbom zahtevali da im tuženi isplati na ime naknade štete nastale zbog štetnog uticaja sa deponija tuženog na njihove useve iznos od 10.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, uz napomenu, u referatu i petitumu tužbe, da će visina tužbenih zahteva biti precizirana po obavljenom veštačenju. Ustavni sud nalazi da zbog specifičnosti predmeta spora tužioci u trenutku podnošenja tužbe nisu mogli imati saznanja o tačnoj visini iznosa pretrpljene štete, kao i da je taj iznos mogao biti utvrđen tek nakon izvođenja određenih dokaza - poljoprivrednog veštačenja, koje su i predložili. Dakle, u suštini visina tužbenog zahteva nije ni bila određena, jer je nju tek trebalo odrediti, te zbog toga tužba nije bila podobna da Opštinski sud na osnovu nje donese presudu na osnovu priznanja. Štaviše, iz sadržine tužbe proizlazi da su tužioci označili vrednost predmeta spora na iznos od 10.000 dinara da bi ispunili uslov predviđen odredbom člana 187. stav 1. ZPP, a ne zbog toga što su smatrali da navedeni iznos predstavlja realnu štetu čiju naknadu su potraživali od tuženog. Nije sporno da je odredbom člana 336. stav 1. ZPP propisano da će sud, ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, bez daljeg raspravljanja doneti presudu kojom usvaja tužbeni zahtev. Međutim, to ne znači da sud nije bio dužan da tužiocima dostavi odgovor na tužbu u kome je tuženi priznao tužbeni zahtev . Ovo stoga što isključenje raspravljanja ne znači i anuliranje procesnih pravila o dostavljanju podnesaka suprotnoj strani. Ustavni sud smatra da je postupanje Opštinskog suda u opisanoj procesnoj situaciji omogućilo tuženom da zloupotrebi svoja procesna ovlašćenja kako bi umanjio svoju obavezu prema tužiocima. Ustavni sud stoga konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe imali pravni interes za podnošenje žalbe Okružnom sudu protiv presude na osnovu priznanja Opštinskog suda P. 536/08 od 9. juna 2008. godine,

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) , Ustavni sud je žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 7950/08 od 24. marta 2009. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1923/09 od 16. septembra 2009. godine, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud ponovo odluči o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv osporene presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Lazarevcu P. 536/08 od 9. juna 2008. godine.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog presude na osnovu priznanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti