Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. D. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u sedmogodišnjem radnom sporu. Sud je konstatovao neopravdana odlaganja i procesne propuste prvostepenog suda prilikom dostave spisa na odlučivanje po reviziji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12218/2020
24.09.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. iz Kisača kod Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. D. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi u predmetu P1. 78/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. iz Kisača kod Novog Sada je 8. decembra 2020. godine, preko punomoćnika V. Vs, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi P1. 78/16 od 21. jula 2017. godine, rešenja Višeg suda u Pančevu Gž1. 67/17 od 31. oktobra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1483/19 od 24. juna 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi u predmetu P. 78/16.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su u predmetnom parničnom postupku suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine dva puta ukinute prvostepene presude, pa da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi P. 78/16, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 18. februara 2013. godine Osnovnom sudu u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi tužbu protiv tužene š. „S.“ iz Bele Crkve, tražeći da se ponište konačna rešenja direktora tužene broj 1064 od 28. decembra 2012. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu kao zaposlenom koji je ostao neraspoređen, i broj 8 od 11. januara 2013. godine, kojim je konstatovano da je tužiocu prestao radni odnos nakon što mu je otkazan ugovor o radu i isplaćena otpremnina. Tužilac je istovremeno tražio da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu br. 47 od 23. februara 2011. godine do 29. januara 2013. godine, kada je doneto rešenje školskog odbora tužene broj 58/1, kojim su potvrđena pobijana rešenja. Predmet je zaveden pod brojem P1. 13/13.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je tužilac tokom postupka postavio i eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa koji je identičan osnovnom tužbenom zahtevu.

Imajući u vidu da tužilac nije pristupio na ročište za glavnu raspravu zakazano za 11. mart 2014. godine, Osnovni sud u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi je istog dana doneo rešenje P1. 13/13, kojim je utvrdio da je tužba povučena.

Tužilac je 11. marta 2014. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Prvostepeni sud je rešenjem P1. 13/13 od 6. maja 2014. godine usvojio navedeni predlog i ukinuo označeno rešenje, pa je predmet dobio novi broj P1. 77/14.

Osnovni sud u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi je 19. februara 2015. godine doneo presudu P1. 77/14, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio kao nezakonito konačno rešenje direktora tužene broj 8 od 11. januara 2013. godine, te je utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu br. 47 od 23. februara 2011. godine do 29. januara 2013. godine. Istom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi konačno rešenje direktora tužene broj 1064 od 28. decembra 2012. godine, kao i eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je 6. aprila 2016. godine doneo presudu Gž1. 749/15, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja direktora tužene broj 1064 od 28. decembra 2012. godine, dok je u preostalom delu ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje.

Tužilac je 6. juna 2016. godine podneo reviziju protiv navedene drugostepene presude u delu u kome je pravnosnažno odlučeno.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 78/16, a na zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu od 28. juna 2016. godine je konstatovano da je tužena primila reviziju tužioca.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao da prvostepeni sud nakon proteka roka za odgovor na reviziju nije poslao spise predmeta sudu najviše instance radi odlučivanja o pomenutom vanrednom pravnom leku.

Osnovni sud u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi je 7. jula 2016. godine doneo presudu P1. 78/16, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi konačno rešenje direktora tužene broj 8 od 11. januara 2013. godine i da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 23. februara 2011. godine, dok je odbacio navedeni eventualni tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je 1. juna 2017. godine doneo presudu Gž1. 3493/16, kojom je: u stavu prvom izreke preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na poništaj konačnog rešenja direktora tužene broj 8 od 11. januara 2013. godine, tako što je utvrđeno da tužiocu ne prestaje radni odnos 28. decembra 2012. godine, već 29. januara 2013. godine; u stavu drugom izreke potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o drugim tužbenim zahtevima; u stavu trećem izreke ukinuo prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka i vratio predmet prvostepenom sudu u tom delu na ponovno postupanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi je osporenim rešenjem P1. 78/16 od 21. jula 2017. godine obavezao tužioca da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženoj iznos od 152.250,00 dinara.

Tužilac je 17. avgusta 2017. godine podneo žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja, dok je 29. avgusta 2017. godine podneo reviziju protiv navedene drugostepene presude u delu u kome je postala pravnosnažna.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Pančevu je 31. oktobra 2017. godine doneo osporeno rešenje Gž1. 67/17, kojim je potvrdio prvostepeno rešenje kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Prvostepeni sud je 11. decembra 2017. godine poslao spise predmeta Vrhovnom kasacionom sudu preko Apelacionog suda u Beogradu, radi odlučivanja o reviziji izjavljenoj protiv presude Gž1. 3493/16 od 1. juna 2017. godine.

Tužilac je 21. decembra 2017. godine podneo reviziju protiv drugostepenog rešenja o troškovima parničnog postupka.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv druge po redu drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 3144/17 od 7. novembra 2018. godine odbio kao neosnovanu reviziju.

Prvostepeni sud je 8. februara 2019. godine primio spise predmeta sa otpravcima navedene revizijske presude.

Osnovni sud u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi je 23. aprila 2019. godine poslao spise predmeta Vrhovnom kasacionom sudu preko Višeg suda u Pančevu, radi odlučivanja o reviziji izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je 24. juna 2020. godine doneo osporenu presudu Rev2. 1483/19, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 749/15 od 6. aprila 2016. godine; u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Pančevu Gž1. 67/17 od 31. oktobra 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr. zakon), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (član 10.); da će drugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (člana 387. stav 3.); da će prvostepeni sud, po prijemu odgovora ili po proteku roka za odgovor, dostaviti reviziju i odgovor na reviziju, sa spisima predmeta, Vrhovnom kasacionom sudu preko drugostepenog suda, u roku od 15 dana (član 411. stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 18. februara 2013. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi i da je predmet okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 1483/19 od 24. juna 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina i četiri meseca, što bi moglo da ukaže na činjenicu da ova parnica nije okončana u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe nije u sudskom postupku osporio zakonitost rešenja kojima je ostao neraspoređen kao nastavnik za čijim radom je prestala potreba i kojim mu je isplaćena otpremnina kao tzv. „tehnološkom višku“, pa da su rešenja koja su pobijena tužbom imala samo deklarativni karakter kao pravna posledica navedenog radnopravnog statusa podnosioca, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u ovom predmetu tražio poništaj rešenja tuženog poslodavca kojima mu je otkazan ugovor o radu i konstatovano da mu je prestao radni odnos, Ustavni sud smatra da je podnosilac imao legitiman interes da se ovaj radni spor efikasno okonča.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da nema njenog doprinosa dugom trajanju parničnog postupka.

Međutim, Ustavni sud smatra da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog radnog spora. Ustavni sud nalazi da je prekomerno trajanje parničnog postupka prouzrokovano usled činjenice da su dve prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta Osnovnom sudu Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi na ponovno postupanje i odlučivanje, pa samim tim i neminovno produženje trajanja postupka. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranje jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Odgovornost Osnovnog suda u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi za nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka se ponajviše manifestuje u činjenici da je prvostepeni sud propustio da blagovremeno dostavi spise predmeta Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 749/15 od 6. aprila 2016. godine, a nakon što su se stekli procesni uslovi, u smislu člana 411. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Suprotno tome, prvostepeni sud je nastavio sa postupanjem radi odlučivanja o tužbenim zahtevima o kojima nije pravnosnažno odlučeno. Ustavni sud je utvrdio da je ovakvo pogrešno postupanje prvostepenog suda dovelo do paradoksalne procesne situacije u kojoj je sud najviše instance najpre odlučio o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv druge po redu drugostepene presude koja je doneta u ovoj pravnoj stvari. Dakle, Ustavni sud je ocenio da je usled opisanog procesnog propusta prvostepenog suda postupak po reviziji protiv prve drugostepene presude potrajao nepune četiri godine, imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud donošenjem osporene presude Rev2. 1483/19 od 24. juna 2020. godine istovremeno odlučio o vanrednim pravnim lekovima izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 749/15 od 6. aprila 2016. godine i rešenja Višeg suda u Pančevu Gž1. 67/17 od 31. oktobra 2017. godine.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, jedini vid pravičnog zadovoljenja za podnosioca zbog povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku.

6. Ispitujući blagovremenost ustavne žalbe u delu u kome se osporavaju rešenje Osnovnog suda u Vršcu – Sudska jedinica u Beloj Crkvi P1. 78/16 od 21. jula 2017. godine i rešenje Višeg suda u Pančevu Gž1. 67/17 od 31. oktobra 2017. godine, Ustavni sud je pošao od činjenice da su donošenjem osporenog drugostepenog rešenja, u konkretnom slučaju, iscrpljena sva pravna sredstva koja su podnosiocu ustavne žalbe stajala na raspolaganju u predmetnom parničnom postupku, jer revizija nije bila dozvoljena protiv rešenja kojima je odlučeno o troškovima parničnog postupka, o čemu svedoči i osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1483/19 od 24. juna 2020. godine, kojom je u stavu drugom izreke odbačen vanredni pravni lek u odnosu na osporena rešenja. Stoga se u takvoj pravnoj situaciji blagovremenost ustavne žalbe ima ceniti u odnosu na dan dostavljanja osporenog drugostepenog rešenja. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe primio osporeno drugostepeno rešenje svakako pre donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1483/19 od 24. juna 2020. godine, a da je ustavna žalba podneta tek 8. decembra 2020. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neblagovremena u delu u kome se osporavaju navedena rešenja o troškovima postupka, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

U odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1483/19 od 24. juna 2020. godine, Ustavni sud je zaključio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti