Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu S. B. zbog nerazumno dugog trajanja parničnog postupka za naknadu štete. Postupak koji je trajao skoro osam godina ocenjen je kao neefikasan zbog propusta sudova, te je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1222/2022
11.12.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3622/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. B. na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B. iz Beograda je 4. februara 2022. godine, preko punomoćnika Z. Đ, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, uređenu podneskom od 12. septembra 2023. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3622/16.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je ovaj postupak trajao više od sedam godina i da je zbog propusta zaposlenih kod tužene škole onemogućen da polaže godišnji ispit. Predlaže da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, pored dužine trajanja predmetnog parničnog postupka, osporava i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1790/21 od 9. septembra 2021. godine, sa stanovišta odredaba člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava. kojima je utvrđena zabrana diskriminacije i zajemčeno pravo na pravično suđenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 3622/16, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac S. B, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. oktobra 2013. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene „V.“ iz Beograda, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti, ističući da je tužilac zbog propusta zaposlenih kod tužene onemogućen da polaže godišnji ispit za predmete solfeđo i teorija muzike. Predmet je zaveden pod brojem P. 40258/13.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 5. novembra 2013. godine doneo rešenje P. 40258/13, kojim je odbacio tužbu tužioca kao neurednu.

Tužilac je 29. novembra 2013. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Viši sud u Beogradu je 24. aprila 2015. godine podneo Vrhovnom kasacionom sudu predlog za delegaciju nadležnosti u ovoj parničnoj stvari.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 3876/15 od 13. maja 2015. godine odredio Viši sud u Jagodini za postupanje u ovom predmetu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Jagodini je rešenjem Gž. 808/15 od 27. avgusta 2015. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje.

Drugostepeni sud je dostavio spise predmeta Drugom osnovnom sudu u Beogradu koji je strankama uručio pismene otpravke drugostepenog rešenja, a predmet je dobio broj P. 2644/15.

Drugi osnovni sud u Beogradu je 23. novembra 2015. godine dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta radi odlučivanja, pa je predmet zaveden pod brojem P. 24634/15.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 30. juna 2016. godine doneo rešenje P. 24634/15, kojim se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se predmet po pravnosnažnosti ovog rešenja dostavi Drugom osnovnom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu, ističući da se sedište tužene nalazi na teritoriji opštine Čukarica.

Drugi osnovni sud u Beogradu (predmet dobio novi broj P. 3622/16) je 6. marta 2017. godine dostavio tužbu tuženoj na odgovor, pa je nakon prijema odgovora zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 6. april 2017. godine.

Drugi osnovni sud u Beogradu je 7. jula 2020. godine doneo presudu P. 3622/16, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Beogradu je presudom Gž. 13923/20 od 2. decembra 2020. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je 9. septembra 2021. godine doneo osporenu presudu Rev. 1790/21, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, te da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji se primenjivao u ovom parničnom postupku, afirmisale su načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Analizirajući dužinu trajanja postupka u okviru istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 15. oktobra 2013. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1790/21 od 9. septembra 2021. godine. Iz navedenog proizlazi da je predmetni parnični postupak trajao nepunih osam godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da ova parnica nije okončana u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je u konkretnom slučaju postojao nepravilan ili nezakonit rad tužene, te da li postoji uzročno – posledična veza između takvog postupanja i nastale štete po podnosioca, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv interes da se ovaj obligacionopravni spor okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se efikasno okončala ova parnica.

Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno postupanje sudova u početnom stadijumu parničnog postupka prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ovog predmeta. S obzirom na to da je Prvi osnovni sud u Beogradu neposredno nakon prijema tužbe doneo rešenje P. 40258/13 od 5. novembra 2013. godine, kojim je odbacio istu kao neurednu, Ustavni sud je zaključio da postoji veliki doprinos žalbenih sudova za prekomerno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, imajući u vidu da je postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedenog rešenja trajao jednu godinu i devet meseci. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom i preko dve godine u drugom postupku, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni. Ustavni sud nalazi da se odgovornost Višeg suda u Jagodini za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka ogleda i u tome što je postupajući drugostepeni sud nakon donošenja ukidajućeg rešenja Gž. 808/15 od 27. avgusta 2015. godine spise predmeta dostavio Drugom osnovnom sudu u Beogradu, uprkos činjenici što je u istom rešenju konstatovao da se predmet vraća Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje. Ovakvo pogrešno postupanje drugostepenog suda je dovelo do procesnog zamešateljstva, zbog čega su Prvi osnovni sud u Beogradu i Drugi osnovni sud u Beogradu proveli skoro godinu dana baveći se samo pitanjem mesne nadležnosti za postupanje u ovoj parničnoj stvari. Činjenice da su postupajući sudovi potrošili nepune tri godine samo razmatrajući urednost tužbe podnosioca ustavne žalbe, odnosno mesnu nadležnost za postupanje u prvom stepenu, pa da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano tek nakon tri godine i šest meseci od dana podnošenja tužbe, po oceni Ustavnog suda, slikovito govore o tome da sudovi u predmetnom parničnom postupku nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1790/21 od 9. septembra 2021. godine sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud oceni pravilnost i zakonitost osporene revizijske presude. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka suda, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, a što u ovom predmetu nije slučaj.

Na kraju, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknute povrede prava na pravično suđenje, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog ustavnog prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti