Odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti programa koji nije opšti akt

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta grada Novog Sada. Sud se oglasio nenadležnim jer osporeni program nije opšti pravni akt, već sprovedbeni akt.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Bojovića iz Čačka, na osnovu odredaba člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. maja 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tomislava Bojovića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 234/95 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, koju može os¬tvari¬ti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Bojović iz Čačka podneo je Ustavnom sudu 22. oktobra 2008. godine, preko advokata Petra Lukačevića iz Ivanjice, ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i to u parničnom postupku koji se od 1983. godine vodi pred Opštinskim sudom u Ivanjici, u predmetu koji sada nosi broj P. 234/95. Podnosilac ustavne žalbe navodi da sudski postupak u ovom predmetu traje 25 godina i da još nije okončan. Smatra da je ovakvo postupanje, "ili bolje rečeno nepostupanje" Opštinskog suda u Ivanjici očigledno neažurno i da je prouzrokovalo povredu njegovog Ustavom garantovanog prava na suđenje u razumnom roku.
2. Ustavni sud je dopisom od 29. decembra 2008. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), tražio od Opštinskog suda u Ivanjici dostavljanje na uvid spisa predmeta P. 234/95 i odgovora na navode iz ustavne žalbe. Spisi predmeta i traženi odgovor dostavljeni su Ustavnom sudu 18. februara 2009. godine.
U odgovoru predsednika Opštinskog suda u Ivanjici je navedeno da je postupajući sudija, koji je predmet dobio u rad od prethodnog sudije tokom 2002. godine, redovno zakazivao ročišta za glavnu raspravu i da je po predlogu parničnih stranaka izveo veći broj dokaza, što je bilo nužno, jer se radi o veoma složenom predmetu čiji je osnov sticanje prava svojine u porodičnoj zajednici. Takođe je navedeno da je rasprava zaključena 4. februara 2009. godine, te da će sudska odluka biti što pre dostavljena strankama.
3. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Ivanjici P. 234/95 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Vojislav Bojović iz Zaječara, kao tužilac, podneo je 5. oktobra 1983. godine tužbu Opštinskom sudu u Ivanjici protiv svoje braće Grujice Bojovića iz Bedine Varoši, Opština Ivanjica, i Tomislava Bojovića iz Čačka, kao i sestre Milomirke Bojović iz Bedine Varoši, sa zahtevom da sud donese presudu kojom će se utvrditi prema tuženima pravo svojine tužioca i deoba na 1/5 delova zemljišta koje čine katastarske parcele 625/6, 626/1, 625/2, 625/3, 625/4, 625/5, 626/2, 626/3, 626/4, 626/5, 620/3, 620/4, sve upisano u K.O. Bedina Varoš, kao i pravo svojine na celoj kući od iverice sa dva odeljenja, postojećoj na navedenom zemljištu, te da se utvrdi prema tuženima da u sastav zaostavštine njihove pokojne majke Mirosande Bojović, rođ. Vasilijević, ulazi 17/50 delova od zemljišta koje čine sporne katastarske parcele. Parnični spis je formiran pod brojem P. 734/83.
Podnosilac ustavne žalbe - tuženi u predmetnoj parnici Tomislav Bojović je 3. februara 1987. godine podneo protivtužbu u ovoj parnici i "tužbu za glavno mešanje", sa zahtevom da sud presudom utvrdi njegovo pravo svojine na jednoj idealnoj polovini na svim parcelama navedenim u tužbi, kao i na jednoj kući od iverice sa dva odeljenja i jednoj šupi od dasaka, sa ovlašćenjem da svoj deo putem fizičke deobe izdvoji i uzme u državinu i da se upiše na svom delu kao vlasnik u javnim knjigama, te da se utvrdi da u sastav zaostavštine pok. Mirosande Bojović ulaze i 17/50 delova od zemljišta koje čine sporne katastarske parcele.
Parnični postupak se vodi radi utvrđivanja obima zaostavštine pravnog prethodnika parničnih stranaka i njihovih ličnih svojinskih udela u porodičnoj imovini, pri čemu nisu sporne sledeće činjenice: da je predmetno zemljište pribavljeno ugovorom iz 1969. godine na ime oca stranaka, sada pok. Milojka Bojovića kao kupca, da je kupoprodajna cena isplaćivana sukcesivno, da su u to vreme sa pok. Milojkom i njegovom takođe pok. suprugom Mirosandom živeli sin Grujica (tuženi) i njegova supruga Radomirka, a da su sinovi Vojislav (tužilac-protivtuženi) i Tomislav (tuženi-protivtužilac) otišli od roditeljske kuće i zaposlili se u gradu, kao što se i tužena kći Milomirka ranije udala i zasnovala svoju porodicu. Nije sporno ni to da su za života roditelja na kupljenom zemljištu izgrađena dva objekta od drvenog materijala. Zaostavština pok. Milojka Bojovića je raspravljena tako što su za naslednike oglašeni supruga Mirosanda sa udelom od 7/10 i sin Grujica sa udelom od 3/10, dok zaostavština iza pok. Mirosande Bojović nije raspravljena i predmet je, između ostalog, odlučivanja u ovoj parnici. Sporno je za koga je kupljeno zemljište, ko je sve i kolikim sredstvima učestvovao u isplati kupoprodajne cene i sa kakvom voljom, odnosno namerom, te čijim su radom i sredstvima i za čije potrebe izgrađeni objekti.
Opštinski sud u Ivanjici je do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari 10. septembra 1987. godine, zakazao ukupno jedanaest ročišta za glavnu raspravu (4. novembra 1983. godine, 26. juna 1986. godine, 10. septembra 1986. godine, 24. oktobra 1986. godine, 24. novembra 1986. godine, 22. decembra 1986. godine, 10. marta 1987. godine, 16. aprila 1987. godine, 22. maja 1987. godine, 8. jula 1987. godine i 10. septembra 1987. godine), od kojih je šest održano, a na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tri svedoka, tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca, kao i uvidom u izložene spise i pismenu dokumentaciju. Postupak je bio u prekidu u periodu od novembra 1983. godine do maja 2006. godine, kada je nastavljen pod novim brojem P. 532/86.
Nakon postupka koji je trajao skoro četiri godine, Opštinski sud u Ivanjici je doneo presudu P. 532/86 od 10. septembra 1987. godine, kojom je utvrdio da su tužilac-protivtuženi Vojislav i tuženi-protivtužilac Tomislav, po osnovu kupoprodaje, vlasnici po 1/5 idealnih delova spornih katastarskih parcela i vlasnici po 1/3 dela građevinskog objekta od iverice sa dva odeljenja postojećeg na ovom zemljištu, kao i da u sastav zaostavštine pok. Mirosande Bojović ulazi i 17/50 delova od katastarskih parcela navedenih u izreci, dok je tuženi Grujica Bojović obavezan na isplatu parničnih troškova. Pismeni otpravak navedene presude podnosilac ustavne žalbe je primio 6. februara 1988. godine.
Tuženi Grujica Bojović je protiv navedene presude izjavio žalbu 11. februara 1988. godine Okružnom sudu u Titovom Užicu. Našavši da je žalba osnovana, Okružni sud je rešenjem Gž. 595/88 od 13. aprila 1988. godine prvostepenu presudu ukinuo, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da prvostepeni sud nije bliže identifikovao mesto na kome se nalazi sporni građevinski objekat od iverice sa dva odeljenja, ni prema broju, niti po nazivu katastarske parcele, što presudu čini neizvršivom, da nije uzet u razmatranje doprinos Radomirke Bojović - supruge tuženog Grujice u sticanju spornih nepokretnosti, te da nisu utvrđene sve odlučne činjenice koje su među strankama ostale sporne, a od kojih zavisi pravilno presuđenje u ovoj pravnoj stvari.
Predmet je nakon vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 10. maja 1988. godine dobio broj P. 420/88. U ponovnom postupku zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu (6. oktobra 1988. godine, 16. novembra 1988. godine, 7. juna 1990. godine, 3. septembra 1990. godine i 3. oktobra 1990. godine), od kojih su tri održana i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem jednog svedoka, saslušanjem svih parničnih stranaka i uvidom u združene spise i pismenu dokumentaciju. Tužba i protivtužba su, u skladu sa nalogom Okružnog suda, proširene i na Bojović Radomirku, suprugu tuženog Grujice.
Opštinski sud u Ivanjici je svojom drugom presudom P. 420/88 od 3. oktobra 1990. godine, u stavu jedan izreke utvrdio da je tužilac-protivtuženi Vojislav, po osnovu kupoprodaje, vlasnik 1/5 spornih katastarskih parcela, 1/2 građevinskog objekta od iverice koji se sastoji od dva odeljenja i vlasnik celog građevinskog objekta od iverice, koji se sastoji od jednog odeljenja, dok je u stavu dva izreke utvrdio da je tuženi-protivtužilac Tomislav vlasnik 1/5 spornih katastarskih parcela, 1/2 građevinskog objekta od iverice koji se sastoji od dva odeljenja i nalazi se na spornom zemljištu. Stavom tri izreke, na isti način kao i ranije, utvrđen je obim zaostavštine pok. Mirosande Bojović. Tuženi Grujica je ponovo obavezan da braći naknadi parnične troškove. Presuda je doneta nakon ponovnog postupka koji je trajao dve godine i pet meseci. Pismeni otpravak navedene presude podnosilac ustavne žalbe je primio 22. juna 1991. godine.
Tuženi Grujica i Radomirka Bojović su protiv označene presude izjavili žalbu 24. juna 1991. godine Okružnom sudu u Užicu, koji je rešenjem Gž. 1716/91 od 26. decembra 1991. godine još jednom ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio opštinskom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Razlozi ukidanja i nalozi prvostepenom sudu su bili u svemu identični kao i prethodni put.
Predmet se nakon drugog vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 23. marta 1992. godine, vodio pod brojem P. 212/92. U ponovnom postupku zakazana su četiri ročišta (23. juna 1992. godine, 14. septembra 1992. godine, 15. oktobra 1992. godine i 19. novembra 1992. godine), od kojih su tri održana i na kojima je sproveden dokazni postupak uviđajem i veštačenjem na licu mesta, kao i saslušanjem dva svedoka.
Opštinski sud u Ivanjici je, po sprovedenom ponovnom postupku koji je trajao osam meseci, doneo treću presudu P. 212/92 od 19. novembra 1992. godine, kojom je u stavu jedan i dva izreke utvrdio da su tužilac-protivtuženi Vojislav i tuženi-protivtužilac Tomislav, po osnovu kupoprodaje, vlasnici po 1/5 spornih katastarskih parcela, te vlasnici po 1/3 građevinskog objekta od iverice sa dva odeljenja i po 1/3 građevinskog objekta koji se sastoji od jednog odeljenja, a koji se nalaze na katastarskoj parceli br. 626/1 K.O. Bedina Varoš. U stavu tri i četiri izreke utvrđen je na identičan način obim zaostavštine pok. Mirosande Bojović i tuženi obavezan na plaćanje parničnih troškova. Navedenu presudu podnosilac ustavne žalbe je primio 13. juna 1994. godine.
Protiv ove presude tuženi Grujica i njegova supruga Radomirka su 27. juna 1994. godine podneli žalbu Okružnom sudu u Užicu, koji je rešenjem Gž. 2446/94 od 31. marta 1995. godine po treći put ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio opštinskom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Navedena prvostepena presuda je i ovaj put ukinuta zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupaka, jer prvostepeni sud nije postupio po svim primedbama i uputstvima iz prethodnih ukidajućih rešenja Okružnog suda, pa time i dalje nisu raspravljena sva odlučna sporna pitanja. Naime, prvostepeni sud nije utvrdio koliki je udeo u sticanju spornih nepokretnosti na strani tuženih Grujice i Radomirke, koji su u trenutku sticanja nepokretnosti bili u porodičnoj zajednici sa roditeljima stranaka, te nije utvrđen ni doprinos pok. Mirosande u sticanju ove imovine, kako bi se moglo zaključiti šta čini obim njene zaostavštine. Rešenjem je naloženo prvostepenom sudu da utvrdi da li je između pokojnih Milojka i Mirosande i njihove dece postojao sporazum da se sporne parcele kupe za sve njih, u kom slučaju je postojala zajednička imovina i da utvrdi visinu doprinosa u njenom sticanju za svakog pojedinačno, a ako nije postojao ovakav sporazum, da u tom slučaju tužilac-protivtuženi i tuženi-protivtužilac mogu imati jedino obligaciono-pravna potraživanja, obzirom da su isti živeli u posebnim domaćinstvima.
Nakon trećeg vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje 27. aprila 1995. godine, postupak se vodi pod novim brojem P. 234/95. Do dana dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu, zakazano je i održano šesnaest ročišta za glavnu raspravu (17. oktobra 1995. godine, 13. novembra 1995. godine, 4. oktobra 2002. godine, 20. novembra 2002. godine, 22. januara 2003. godine, 24. marta 2003. godine, 22. maja 2003. godine, 12. decembra 2005. godine, 18. decembra 2007. godine, 20. februara 2008. godine, 14. aprila 2008. godine, 16. jun 2008. godine, 26. septembar 2008. godine, 18. novembar 2008. godine, 22. decembra 2008. godine i 4. februara 2009. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak ponovnim saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem jednog svedoka, veštačenjem i uvidom u združene spise predmeta i dostavljenu pismenu dokumentaciju. U postupku izvođenja dokaza veštačenjem, Opštinski sud je rešenjem od 1. juna 2006. godine veštačenje poverio drugom po redu veštaku ekonomske struke, koji je navedeno rešenje primio 6. juna 2006. godine, a pismeno izrađeni nalaz sa mišljenjem dostavio sudu tek 25. oktobra 2007. godine. U međuvremenu je, 2002. godine, preminuo tuženi Grujica Bojović, a kao tužene su označene njegovih pet kćeri. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 4. februara 2009. godine, nakon 13 godina i devet meseci od poslednjeg vraćanja spisa prvostepenom sudu. Ukupna dužina trajanja ove parnice do dana zaključenja rasprave iznosi preko 25 godina.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90,27/90,35/91, "Službeni list SFRJ," br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/2002) kojim je bilo propisano: da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/2004) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Ivanjici povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje ima za cilj da strankama garantuje zaštitu od neopravdanih odlaganja i prekomernih odugovlačenja postupka, a da donetim sudskim odlukama obezbedi delotvornost.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog sudskog postupka, dakle počev od 5. oktobra 1983. godine kada je tužba podneta nadležnom sudu na čijem području se sporne nepokretnosti nalaze.
Kada je reč o dužini trajanja konkretnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do dana podnošenja ustavne žalbe traje punih 25 godina, kao i da se postupak još uvek vodi pred prvostepenim sudom. Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, upečatljivo ukazuje da u njemu nisu ispoštovane Ustavne garancije suđenja u razumnom roku. Ustavni sud, ipak, smatra da razumna dužina trajanja sudskog postupka predstavlja relativnu kategoriju, čija ocena zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj navedenog prava za podnosioca, osnovni su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je uzeo u obzir da parnice čiji su predmet spora imovinski odnosi u porodičnoj zajednici i utvrđivanje pojedinačnih svojinskih udela na nepokretnostima najbližih srodnika, nesumnjivo spadaju u vrlo složene i osetljive sudske predmete u materijalnopravnom smislu. U porodičnim imovinskim sporovima, pored obaveze da se efikasno i pravično razreše sporni odnosi, postoji i obaveza suda da sačuva poverenje i uvažavanje između strana u sporu, s obzirom da su isti povezani bliskim srodničkim odnosima. S druge strane, utvrđivanje pojedinačnih doprinosa članova porodične zajednice u stvaranju i sticanju zajedničke imovine i eventualnom povećanju njene vrednosti, ne predstavlja proces lišen teškoća, naročito kada o tome ne postoji poseban sporazum ili neki drugi pisani trag, niti volja stranaka da se spor reši mirnim putem i međusobnim poravnanjem, kao što je slučaj i u konkretnom sporu. Napred navedeno ne čini ovaj parnični postupak jednostavnim ni sa procesnog aspekta. Međutim, suština i priroda nekog spora ne mogu da imaju prevagu kada se dovedu u uzajamnu i proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka, pa prema tome ni složenost predmeta spora ne može nikako da predstavlja opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.
Po oceni Ustavnog suda podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama u postupku nije prouzrokovao neopravdana zakašnjenja. Naime, podnosilac ustavne žalbe je prisustvovao skoro svakom ročištu, a naloge suda je izvršavao uredno i blagovremeno. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je još podneskom od 2. septembra 1996. godine tražio brže postupanje Opštinskog suda u konkretnoj stvari, koji je do tog trenutka bio pasivan oko 10 meseci i čija se neaktivnost nastavila i nakon navedene urgencije podnosioca ustavne žalbe, u periodu od čak narednih šest godina. Nema nikakve sumnje da je brzo i zakonito razrešenje spornih pitanja u vezi sa pravom svojine na predmetnoj porodičnoj imovini, od velike važnosti za podnosioca ustavne žalbe kao osobe koja uskoro puni 77 godina i ima legitiman interes da za života ostvari sudsko razrešenje spora oko svoje potencijalne imovine.
Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku i to naročito radnjama nečinjenja Opštinskog suda u Ivanjici. Radnje nečinjenja u konkretnom predmetu sastoje se u povremenoj pasivnosti i nedelotvornom postupanju suda. Iako u parničnom postupku procesna inicijativa leži na strankama, sudovi su ti koji su obavezni da obezbede dovoljno ekspeditivan napredak u suđenju. Opštinski sud u Ivanjici nije uvek tako postupao. Uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta, Ustavni sud je konstatovao tri značajna perioda neaktivnosti i neopravdanog kašnjenja prvostepenog suda. Prvi period neaktivnosti od 18 meseci je trajao od 20. decembra 1988. godine do 17. juna 1990. godine. Drugi, izuzetno dug period neaktivnosti od skoro sedam godina, je bio od 13. novembra 1995. godine do 4. oktobra 2002. godine. Treći period neaktivnosti od dve godine i osam meseci je protekao od 22. maja 2003. godine do 12. decembra 2005. godine. Za ove periode neaktivnosti teret odgovornosti se može pripisati isključivo Opštinskom sudu, koji nije izneo nijednu činjenicu niti argument kojim bi ukazao na to da su postojale opravdane proceduralne poteškoće ili neki drugi razlozi koji su ga sprečili da redovno i u razumnim rokovima zakazuje ročišta. Opštinski sud u navedenim periodima nije uopšte sprovodio redovnu sudsku aktivnost, odnosno nije se aktivno bavio spornim predmetom u smislu pribavljanja ili izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica koji su od značaja za efikasno presuđenje. Nedelotvorno postupanje Opštinskog suda ogleda se i u neizvršavanju jasnih naloga sadržanih u rešenjima Okružnog suda u Užicu. Nepostupanje po pravno obavezujućim nalozima drugostepenog suda imalo je za posledicu čak tri ukidanja prvostepenih presuda i vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. To je direktno uticalo na dodatno neopravdano produženje postupka, za koji je trenutno potpuno neizvesno kada će biti pravnosnažno okončan. Dugom trajanju parnice su nesumnjivo doprinela i kašnjenja u pismenoj izradi i dostavljanju sudskih odluka parničnim strankama. Za drugu donesenu presudu P. 420/88 od 3. oktobra 1990. godine, Opštinskom sudu je bilo potrebno više od osam meseci od dana zaključenja glavne rasprave da pismeno izradi otpravak presude i da ga dostavi parničnim strankama, dok mu je za pismenu izradu i dostavljanje treće donesene presude P. 212/92 od 19. novembra 1992. godine bilo potrebno više od 18 meseci.
Pored obaveze suda da sam sprovodi postupak shodno načelu procesne efikasnosti, postoji i obaveza suda da obezbedi da se i ostali učesnici u postupku ponašaju na takav način, kako bi se izbeglo nepotrebno odugovlačenje parnice. To podrazumeva i preduzimanje odgovarajućih mera i sankcija u slučaju suprotnog postupanja nekog od procesnih učesnika. U konkretnom slučaju, sudski veštak ekonomske struke je pismeni nalaz sa mišljenjem dostavio Opštinskom sudu nakon 16 meseci od dana prijema rešenja o veštačenju, u kome je navedeno da je rok za dostavljanje pismenog nalaza 30 dana. Za ovaj propust odgovornost takođe leži na Opštinskom sudu, koji je imao obavezu da efikasno rukovodi veštačenjem i da blagovremeno upozori sudskog veštaka na predugo zadržavanje predmeta, a u slučaju nedelotvornog dejstva ovakvog upozorenja, da naredi vraćanje spisa i odredi novog veštaka.
6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 234/95 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu člana 89. stav 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i od¬lu¬čio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način pred¬viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i da se naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku, naročito imajući u vidu odmaklu životnu dob kako podnosioca ustavne žalbe tako i ostalih stranaka u sporu.
7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić