Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi ustavnih prava
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog navodne povrede prava na slobodu, ograničeno trajanje pritvora i pravično suđenje. Sud je utvrdio da su odluke o pritvoru bile zakonite, a trajanje postupka opravdano složenošću predmeta.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1224/2010
29.09.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Tihomira Hajnala iz Palića, Mariana Dimovića iz Hajdukova i Atile Dimovića iz Horgoša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Tihomira Hajnala, Mariana Dimovića i Atile Dimovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Subotici K. 65/08 od 30. marta 2009. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. 905/09 od 10. aprila 2009. godine, presude Okružnog suda u Subotici K. 65/08 od 30. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 3/10 od 9. marta 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Tihomir Hajnal iz Palića, Mariano Dimović iz Hajdukova i Atila Dimović iz Horgoša, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneli su Ustavnom sudu 5. februara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Subotici K. 65/08 od 30. marta 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. 905/09 od 10. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost i na ograničeno trajanje pritvora, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1. i člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije (u ustavnoj žalbi je pogrešno naveden član 31. stav 1. Ustava), a 8. aprila 2011. godine dopunu ustavne žalbe i protiv presude Okružnog suda u Subotici K. 65/08 od 30. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 3/10 od 9. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Podnosioci u ustavnoj žalbi navode da se pred Okružnim sudom u Subotici protiv njih vodio krivični postupak zbog krivičnog dela razbojništvo i da je 30. marta 2009. godine doneta presuda kojom su osuđeni za izvršenje ovog dela. Istovremeno, sud je doneo osporeno rešenje o produženju pritvora, po kome pritvor „može trajati do pravnosnažnosti presude i upućivanja optuženih na izdržavanje kazne“. Odlučujući o žalbama protiv osporenog rešenja o produženju pritvora, Vrhovni sud Srbije je 10. aprila 2009. godine doneo rešenje kojim je izjavljene žalbe odbio kao neosnovane. Kako su optuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe 5, 9. i 11. juna 2009. godine izjavili žalbe protiv presude kojom su oglašeni krivim za izvršenje krivičnog dela razbojništvo, o kojima do podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno, smatraju da im je povređeno pravo da pritvor posle podizanja optužnice sud svede na najkraće moguće vreme, iz člana 31. stav 2. Ustava (podnosilac pogrešno navodi član 32. stav 2. Ustava), jer drugostepeni sud nije postupio u skladu sa odredbom člana 393. stav 2. ZKP – da o žalbama protiv prvostepene presude odluči u zakonskom roku od tri meseca, s obzirom na to da su optuženi u pritvoru. Takođe smatraju da pritvor više nije neophodan radi vođenja krivičnog postupka, pa im je povređeno i pravo iz člana 27. stav 1. Ustava. Predlažu da se naloži puštanje podnosilaca ustavne žalbe na slobodu i da im se naknade troškovi ovog ustavnosudskog postupka.
U dopuni ustavne žalbe od 8. aprila 2011. godine podnosioci su naveli da je Apelacioni sud u Novom Sadu 9. marta 2010. godine doneo presudu Kž. 3/10 po žalbi podnosilaca protiv presude Okružnog suda u Subotici K. 65/08 od 30. marta 2009. godine, kojom su oglašeni krivim za izvršenje krivičnog dela razbojništvo i produženo krivično delo teška krađa, pa smatraju da je ovim osporenim presudama povređeno njihovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da iz temeljne analize izvedenih dokaza ne proizlazi da su optuženi krivi za krivično delo koje im je stavljeno na teret. Podnosioci takođe ističu da im je prvostepeni krivični sud ovo pravo povredio i nepravilnim postupanjem u toku postupka, kao i donošenjem niza procesnih rešenja (spajanje i razdvajanje postupaka, odbijanje izvođenja pojedinih dokaza koje je odbrana predložila, kao i zabranjivanje da svedoci odgovore na pojedina pitanja odbrane, navođenje u presudi zapisnika koji nisu pročitani na glavnom pretresu i sl.). Podnosioci smatraju da im je istaknuto pravo iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno i time što o njihovim žalbama protiv prvostepene osporene presude nije odlučivao „zakonom već ustanovljen sud“ – Vrhovni sud Srbije, kome su žalbe izjavljene, već Apelacioni sud u Novom Sadu koji, pored navedenih nepravilnosti, nije ocenio ni bitne navode žalbi optuženih. Predlažu se da se osporene presude ponište, podnosioci puste na slobodu i da im se naknade troškovi postupka po ustavnoj žalbi.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Okružni sud u Subotici je 30. marta 2009. godine doneo osporenu presudu K. 65/08 kojom je podnosioce ustavne žalbe osudio za izvršenje krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i produženo krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 2) u vezi čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika, i to Tihomira Hajnala na kaznu zatvora u trajanju od osam godina i šest meseci, Marijana Dimovića na kaznu zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci i Atilu Dimovića na kaznu zatvora u trajanju od osam godina i šest meseci.
Nakon donošenja prvostepene osuđujuće presude, Okružni sud u Subotici je istog dana doneo osporeno rešenje K. 65/08 kojim je optuženima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, produžio pritvor određen rešenjima istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Ki. 22/08, i to Hajnal Tihomiru od 8. aprila 2008. godine, koji mu teče od 7. aprila 2008. godine, Marijanu Dimoviću od 23. aprila 2008. godine, koji mu teče od 12. maja 2008. godine i Atili Dimoviću od 11. juna 2008. godine, od kada mu pritvor i teče, koji može trajati do pravnosnažnosti presude i upućivanja optuženih na izdržavanje kazne. Pritvor je Tihomiru Hajnalu i Atili Dimoviću produžen iz razloga navedenih u članu 142. stav 2. tač. 3) i 5) ZKP, a Marijanu Dimoviću iz razloga navedenih u članu 142. stav 2. tačka 5) ZKP.
Vrhovni sud Srbije je 10. aprila 2009. godine, odlučujući o žalbama izjavljenim protiv rešenja o produženju pritvora, doneo osporeno rešenje Kž. 905/09 kojim je izjavljene žalbe odbio kao neosnovane.
Odlučujući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je 9. marta 2010. godine doneo osporenu presudu Kž. 3/10 kojom je izjavljene žalbe odbio kao neosnovane.
4. Odredba člana 27. stav 1. Ustava utvrđuje pravo na slobodu i bezbednost tako da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.
Odredbom člana 31. stav 2. Ustava utvrđeno je da posle podizanja optužnice sud svodi trajanje pritvora na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.
Odredba člana 32. stav 1. Ustava jemči da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredba člana 141. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 70/01, 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je bio u primeni u vreme donošenja osporenih rešenja, propisivao je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru. Odredba člana 142. stav 1. ZKP propisivala je da će se pritvor odrediti, pored ostalog: ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)); ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5). Član 358. stav 5. ZKP je propisivao da će veće, ako se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 2. i stava 1. ovog člana, doneti posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor, kao i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja. Stavom 6. ovog člana bilo je određeno da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do pravnosnažnosti presude, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi. Prema stavu 7. istog člana, na zahtev optuženog, koji se posle izricanja kazne zatvora nalazi u pritvoru, predsednik veća može optuženog rešenjem uputiti u ustanovu za izdržavanje kazne i pre pravnosnažnosti presude. Članom 393. stav 2. ZKP, bilo je propisano da je drugostepeni sud dužan da svoju odluku sa spisima dostavi sudu prvog stepena najdocnije u roku od četiri meseca, a ako je optuženi u pritvoru, najkasnije u roku od tri meseca od dana kad je primio spise od tog suda.
5. Ustavni sud ukazuje da je u nizu donetih odluka dao tumačenje prava zaštićenih odredbama čl. 27, 31. i 32. Ustava, i zauzeo pravne stavove o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.
6. Podnosioci su u ustavnoj žalbi istakli da im je pravo zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava povređeno time što sud, nakon izricanja prvostepene presude, trajanje pritvora nije sveo na najkraće moguće vreme, u skladu sa zakonom, jer odlučivanje o žalbama protiv prvostepene presude u roku dužem od tri meseca nije u skladu sa odredbom člana 393. stav 2. ZKP.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je prvo ispitivao da li su osporeni pojedinačni akti doneti u skladu sa zakonom, što je preduslov da sudska odluka kojom se nekom licu produžava pritvor ne povređuje njegova Ustavom zajemčena prava. U skladu s navedenim, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Okružnog suda u Subotici K. 65/08 od 30. marta 2009. godine doneto saglasno odredbama člana 358. stav 5. ZKP, kojima je bilo propisano da, kad izrekne presudu, veće (koje je presudu izreklo) optuženom koji se već nalazi u pritvoru, donosi posebno rešenje o produženju pritvora, ako nađe da još postoje zakonski razlozi za zadržavanje ove mere prema optuženom. Ustavni sud je takođe ocenio da razlozi na kojima se zasnivaju osporene sudske odluke spadaju u razloge koji su bili propisani odredbama člana 142. stav 2. tač. 3) i 5) ZKP, zbog kojih se protiv određenog lica može produžiti pritvor posle izricanja presude. Stoga je Ustavni sud utvrdio da su osporena rešenja doneta u postupku koji je sproveden na osnovu odredaba tada važećeg procesnog zakona i da se zasnivaju na zakonom propisanim razlozima, iz čega sledi i ocena da je postojao zakonski osnov da se prema podnosiocima ustavne žalbe zadrži na snazi mera pritvora i posle izricanja prvostepene presude, u skladu sa Ustavom utvrđenom svrhom pritvora.
Pored izrečenog, Ustavni sud je cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocima ustavne žalbe povređena ustavna garancija da posle podizanja optužnice sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu navode podnosilaca da je drugostepeni sud, prilikom odlučivanja o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, prekoračio rok određen odredbom člana 393. stav 2. ZKP.
Analizirajući vreme trajanja krivičnog postupka i vreme za koje su se podnosioci ustavne žalbe tokom tog postupka nalazili u pritvoru, Ustavni sud je ocenio da postupanje nadležnih sudova u pogledu ukupne dužine trajanja krivičnog postupka ne ukazuje da je trajanje postupka uticalo da pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe traje duže nego što je to neophodno. Ovo iz razloga što je krivični postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Subotici započeo aprila 2008. godine, prvostepena presuda je doneta marta 2009. godine a drugostepena marta 2010. godine. Dakle, prvostepeni i drugostepeni krivični postupak su trajali po godinu dana (ukupno dve godine do pravnosnažnosti), što, imajući u vidu težinu i složenost postupka, po oceni Ustavnog suda, ne ukazuje na neažurnost i neefikasnost postupajućih sudova. U tom kontekstu, činjenica da je odlučivanje drugostepenog suda o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude trajalo duže od tri meseca, kako je propisano odredbom člana 393. stav 2. ZKP, po oceni Ustavnog suda, nema težinu povrede Ustavom zajemčenog prava, jer trajanje pritvora nakon podizanja optužnice nije Ustavom vremenski ograničeno. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da su podnosioci ustavne žalbe na prekid trajanja pritvora posle izricanja kazne zatvora mogli da utiču neposredno i svojom voljom, podnošenjem zahteva predsedniku veća prvostepenog suda da ih uputi u ustanovu za izdržavanje kazne i pre pravnosnažnosti presude.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo da posle podizanja optužnice trajanje pritvora bude svedeno na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava.
7. U odnosu na označenu povredu prava iz člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da povredu prava na slobodu i bezbednost podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na povredi prava iz odredbe člana 31. stav 2. Ustava, odnosno na činjenici da drugostepeni sud nije u zakonom propisanom roku od tri meseca rešio o žalbama protiv prvostepene presude. Kako je Ustavni sud prethodno izrazio svoj stav zbog čega smatra da time nije povređeno pravo iz člana 31. stav 2. Ustava, da trajanje pritvora bude svedeno na najkraće neophodno vreme, samim tim, po oceni Ustavnog suda, nema ni povrede prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava.
8. Ocenjujući navode o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da se podnosioci, kao pravnosnažno osuđena lica u krivičnom postupku, ovom sudu obraćaju nezadovoljni presudom kojom je utvrđena njihova krivica, ističući da u sprovedenom postupku nije bilo dokaza na osnovu kojih je sud mogao da utvrdi da su oni krivi za izvršenje krivičnih dela koja su im stavljena na teret i da ih osudi, odnosno da je jedini dokaz na osnovu koga su osuđeni izjava saokrivljenog R.K, koja je data pred istražnim sudijom 4. aprila 2008. godine i koja se, po njima, nije mogla koristiti u daljem toku postupka zato što je u odnosu na njega krivičnih postupak razdvojen a R.K. je u međuvremenu i preminuo.
Ustavni sud smatra da je korišćenje iskaza saokrivljenog, datog u istražnom postupku, u odnosu na koga je krivični postupak razdvojen i koji je tokom postupka preminuo, na zakonu zasnovano, za šta su u osporenim presudama sudovi dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge.
Podnosioci ustavne žalbe ističu da dokazi izvedeni u krivičnom postupku ne ukazuju na njihovu krivicu, detaljno ih analiziraju i tumače u svoju korist, i od Ustavnog suda, u suštini, zahtevaju da izvrši njihovu ocenu, te da zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja poništi osporene presude Okružnog suda u Subotici K. 65/08 od 30. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 3/10 od 9. marta 2010. godine, jer im je njima povređeno pravo na pravično suđenje.
Ustavni sud i u ovom slučaju ukazuje na to da o postojanju krivice okrivljenih odlučuje isključivo nadležni sud, kao što je samo taj sud ovlašćen da izvede i oceni sve potrebne dokaze i utvrdi činjenično stanje. Ustavni sud nije nadležan da, umesto i nakon nadležnih sudova, ocenjuje izvedene dokaze, da odlučuje o optužbi protiv podnosilaca ustavne žalbe, da utvrđuje činjenično stanje, kao ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, bez obzira na formu u kojoj su podnosioci ustavne žalbe ovakav zahtev istakli. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost pravnosnažnih presuda krivičnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom.
Sledstveno navedenom, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
9. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u celini i, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević