Odbijena ustavna žalba povodom prestanka radnog odnosa nakon ukidanja državnog organa

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zaposlenog kome je prestao radni odnos usled ukidanja organa Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Sud je potvrdio da osporene presude nisu proizvoljne i da nije postojala zakonska obaveza raspoređivanja podnosioca na drugo radno mesto.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1225/2008
17.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Orelja iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Orelja izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6115/07 od 21. decembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 470/08 od 29. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Orelj iz Beograda je 24. oktobra 2008. godine, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6115/07 od 21. decembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 470/08 od 29. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su osporene presude u suprotnosti sa odlukom Ustavnog suda Republike Srbije U. 135/2006 od 20. jula 2006. godine, jer je rešenje koje je pobijano tužbom, a o kojoj je odlučeno osporenom presudom, nezakonito, zbog toga što je doneto od strane nenadležnog republičkog organa, na osnovu podzakonskog akta - uredbe Vlade Republike Srbije. Dalje je naveo da je rešenje moralo biti zasnovano samo na Zakonu o ministarstvima, ali kako je predmetno rešenje doneto pre stupanja na snagu Zakona, to je, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, doneto od strane nenadležnog organa, zbog čega su osporene presude nezakonite. Istakao je da je osporeno rešenje suprotno i odredbama Konvencije Međunarodne organizacije rada, pri tome ne navodeći na koju tačno konvenciju misli. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da nikada nije bio pozvan na razgovor o raspoređivanju, niti je pokušano raspoređivanje u tom organu ili bilo kom drugom republičkom organu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. Ustava je utvrđeno da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.), da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.), da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.), da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.), kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta P1. 52/08 Prvog opštinskog suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P-1 934/06 od 17. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa su poništene odluke tužene, i to rešenje Republike Srbije – Vlade – Generalnog sekretarijata Vlade 06 broj 118-07793/2006 od 18. avgusta 2006. godine i rešenje 06 broj 118-07793/2006-002 od 15. septembra 2006. godine. Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. I 6115/07 od 21. decembra 2007. godine, kojom je u stavu prvom izreke potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P-1 934/06 od 17. oktobra 2007. godine u delu kojim su poništena osporena rešenja tužene (rešenje 06 broj 118-07793/2006 od 18. avgusta 2006. godine i rešenje 06 broj 118-07793/2006-002 od 15. septembra 2006. godine), dok je u stavu drugom izreke ukinuta prvostepena presuda u delu u kome je obavezana tužena da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima.

Vrhovni sud Srbije je 29. maja 2008. godine doneo osporenu presudu Rev II 470/08, kojom je preinačio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6115/07 od 21. decembra 2007. godine i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P-1. 934/06 od 17. oktobra 2007. godine, odbivši kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se ponište kao nezakonita rešenja tužene 06 broj 118-07793/2006 od 18. avgusta 2006. godine i 06 broj 118-07793/2006-002 od 15. septembra 2006. godine. U obrazloženju ove osporene presude je navedeno da zaključak nižestepenih sudova u pogledu primene materijalnog prava za ocenu zakonitosti osporenog rešenja nije pravilan, jer je tužilac bio u radnom odnosu u Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, pa mu je na osnovu člana 2. stav 1. i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02), u vezi člana 183. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 83/05 i 81/08) doneto osporeno rešenje. Odredbom člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima je propisano da će u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi, preuzeti u skladu sa potrebama organa i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova. Po sprovedenom postupku preuzimanja potrebnog broja zaposlenih za obavljanje preuzetih poslova, shodno tački 2. Zaključka Vlade 05 broj 010-7616/2006 od 27. jula 2006. godine, rešen je radnopravni status tužioca, a odredbama člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima nije utvrđena obaveza da se traži mogućnost raspoređivanja zaposlenog u drugom državnom organu. U konkretnom slučaju, ne postoji zakonska obaveza tužene da tužioca rasporedi u Generalnom sekretarijatu Vlade Srbije, jer on nije državni organ. Tužilac je radio u organu Generalnog sekretarijata Saveta ministara Državne zajednice Srbije i Crne Gore, koji je ukinut, a Generalni sekretarijat Vlade Srbije vrši samo obezbeđenje stručnih, operativnih i administrativnih poslova Vlade, što dalje znači da tužilac nikada nije radio u Generalnom sekretarijatu Vlade Republike Srbije. Dalje je navedeno da je tužena donela rešenje u skladu sa Uredbom o položaju pojedinih institucija Državne zajednice Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara i Uredbom o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, kao i članom 64a stav 2. tačka 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, članom 67. st. 3. i 4. navedenog Zakona, a u vezi sa člana 179. stav 1. tačka 9) i člana 190. Zakona o radu. Odredbama člana 67. st. 3. i 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima regulisano je da u slučaju ukidanja državnih organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposlena i postavljena lica koja su radila u ukinutom organu i ostala neraspoređena u smislu stava 3. ovog člana, imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. navedenog zakona. Kako Zakonom o radnim odnosima u državnim organima nije bliže uređeno pravo na isplatu otpremnine, to se u konkretnom slučaju imaju primenjivati odredbe Zakona o radu, i to odredba člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu. Vrhovni sud Srbije je zaključio da je tuženi postupio u skladu sa navedenim zakonskim odredbama i da je osporeno rešenje u svemu pravilno i zakonito.

4. Odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02) bilo je propisano: da se zaposlenom otkazuje radni odnos kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a stav 2. tačka 6)); da u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni, kao i da zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. st. 3. i 4.); da u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena ustavna prava podnosioca.

Ustavni sud je ustanovio da su osporene presude donete od strane sudova ustanovljenih Ustavom i zakonom, koji su postupali u granicama svoje nadležnosti, i to u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima. Pored toga, podnosiocu ustavne žalbe nije bilo uskraćeno pravo da sam ili preko punomoćnika učestvuje u postupku pred prvostepenim sudom, da predloži sve dokaze za koje je smatrao da bi ih trebalo izvesti na glavnoj raspravi, što je on i učinio, a nadležni sud je javno raspravio i odlučio o tužbenom zahtevu donošenjem presude. Podnosilac ustavne žalbe je preko punomoćnika 12. decembra 2007. godine dao odgovor na žalbu tuženog, a zatim i 7. marta 2008. godine odgovor na reviziju izjavljenu od strane tuženog protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6111/07 od 21. decembra 2007. godine, da bi zatim Vrhovni sud Srbije doneo osporenu presudu, pri tom obrazloživši svoje stanovište.

Takođe, nisu osnovani ni navodi podnosioca ustavne žalbe u kojima je istakao da je Vrhovni sud Srbije zasnovao svoju presudu na nezakonito donetim rešenjima Generalnog sekretarijata Vlade 06 broj 118-07793/2006 od 18. avgusta 2006. godine i 06 broj 118-07793/2006-002 od 15. septembra 2006. godine, zbog toga što su doneta na osnovu odredbi Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, za koje je utvrđeno da nisu u skladu sa Ustavom i zakonom. Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine („Službeni glasnik RS“, broj 63/06) jeste utvrđeno da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore („Službeni glasnik RS“, broj 49/06) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Međutim, navedena rešenja nisu doneta na osnovu odredaba navedene Uredbe za koje je utvrđena neustavnost i nezakonitost, već su doneta saglasno članu 1. i članu 23b. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija Državne zajednice Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara i člana 64a) stav 2. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, a u vezi sa članom 179. stav 1. tačka 9) i člana 190. Zakona o radu.

Navedenim rešenjima Generalni sekretarijat Vlade Republike Srbije je utvrdio da ne postoji potreba za preuzimanjem podnosioca za obavljanje preuzetih poslova bivšeg Generalnog sekretarijata Saveta ministara, a dispozitivom rešenja 06 broj 118-07793/2006 od 18. avgusta 2006. godine je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe ostao neraspoređen u Generalnom sekretarijatu Vlade Srbije počev od 18. avgusta 2006. godine. Iz navedene odredbe člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima ne proizlazi obaveza traženja mogućnosti raspoređivanja zaposlenog u drugom državnom organu.

Ustavni sud je stao na stanovište da se ne može smatrati da je zauzeti stav Vrhovnog suda Srbije, izražen kroz osporenu presudu, posledica neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava. Suprotna žaliočeva tvrdnja je izraz subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, a ne i dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud naglašava da je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen u Generalnom sekretarijatu Saveta ministara bivše Srbije i Crne Gore, a da je posao Generalnog sekretarijata bilo obezbeđivanje stručnih, operativnih i administrativnih poslova Saveta ministara. Dakle, radi se o specifičnoj situaciji uslovljenoj prirodom poslova koje je obavljao Generalni sekretarijat za potrebe Saveta ministara. Prestankom postojanja Državne Zajednice Srbije i Crne Gore, prestala je i potreba za obavljanjem poslova koje je obavljao Generalni sekretarijat Saveta ministara, pa kako suštinski nije bilo preuzetih poslova (ne i predmeta) od strane Republike Srbije, to nije ni bilo obaveze raspoređivanja zaposlenih. S obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos u skladu sa važećim zakonskim odredbama, Ustavni sud ocenjuje da osporenim presudama Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6115/07 od 21. decembra 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev II 470/08 od 29. maja 2008. godine nisu povređena podnosiočeva prava na pravično suđenje zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti pravo na rad zajemčeno odredbama člana 60. Ustava.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6115/07 od 21. decembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 470/08 od 29. maja 2008. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijena ustavna žalba povodom prestanka radnog odnosa nakon ukidanja državnog organa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti