Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji osporava ishod spora je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 73/14, a prethodno pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2433/10 i pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 605/09 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Beograda je, 29. oktobra 2018 . godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1683/18 od 10. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustav a, u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom.

U ustavnoj žalbi se navodi da se pravni stavovi u osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda ne zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; da je podnositeljka nesumnjivo trpela povredu prava na suđenje u razumnom roku u ovom radnom sporu. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke osporenom presudom, da naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo odluči o reviziji podnositeljke protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1222/15 od 15. marta 2017. godine i podnositeljki dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 300.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P 1. 73/14 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 17. septembra 2009. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog SR „Č.“ iz Beograda, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete, koja je u sudu bila zavedena pod brojem P1. 605/09.

U 2010. godini postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 2433/10, dostavljanjem tužbe na odgovor tuženom 1. marta 2010. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 30. januara 2012. godine, prvostepeni sud je zakazao i održao šest ročišta (26. maja i 16. septembra 2010. godine, 18. januara, 10. maja i 14. oktobra 2011. godine i 30. januara 2012. godine) .

Na pripremnom ročištu podnositeljka je predložila spajanje parnica P1. 9139/10 i P1. 2442/10 sa predmetom P1. 2433/10, što je prvostepeni sud na sledećem ročištu odbio.

U sprovedenom dokaznom postupku, prvostepeni sud je izveo dokaze uvidom u pismene dokaze, saslušanjem tužilje i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem šest svedoka i grafološkim veštačenjem na okolnost verodostojnosti potpisa u poštanskoj dostavnoj knjizi kojim je potvrđen prijem pošiljke upućene tuženom.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P1. 2433/10 od 30. januara 2012. godine, odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog SR „Č .“, preduzetnika S. Č . iz Beograda, o prestanku radnog odnosa del. br. 069 od 19. avgusta 2009. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu del. br. 01 od 8. decembra 2008. godine, kao i da obaveže tuženog da tužilji na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati iznos od 293.618,26 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2009. godine pa do isplate i odlučio o troškovima parničnog postupka .

Po zahtevu tuženog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo dopunsko rešenje P1. 2433/10 od 25. aprila 2012. godine.

Protiv navedene prvostepene presude i dopunskog rešenja, podnositeljka je izjavila žalbe 23. aprila i 14. maja 2012. godine, na koje je tuženi dao pismeni odgovor. Žalbe sa spisima su dostavljene drugostepenom sudu na dalji postupak krajem juna 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 3736/12 od 13. decembra 2013. godine , ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i dopunsko rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je utvrdio da je u postupku donošenja ožalbene presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da tužena stranka nije bila pravilno označena u postupku. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 3. februara 2014. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku, vođenom pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 73/14, zakazana su četiri ročišta (20. maja, 2. septembra i 16. oktobra 2014. godine i 18. februara 2015. godine) , od kojih dva nisu održana – jedno iz razloga na strani tužilje i jedno zbog štrajka advokata.

Drugi osnovni sud u Beogradu je, presudom P1. 73/ 14 od 18. februara 2015. godine, odbio , kao neosnovan, tužbeni zahtev podnositeljke da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog Č. S . pr. vlasnika samostalne radnje „Č .“ iz Beograda broj 069 od 19. avgusta 2009. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i da obaveže tuženog da tužilji na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu isplati iznos od 293.618,26 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i odlučio o troškovima parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude podnositeljka je izjavila žalbu 6. aprila 2015. godine, na koju je tuženi dao pismeni odgovor, a žalba sa spisima predmeta je dostavljena drugostepenom sudu 29. maja 2015. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, nakon održane rasprave, 15. marta 2017. godine doneo presudu Gž1. 1222/15, kojom je odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 73/14 od 18. februara 2015. godine.

Protiv navedene drugostepene presude, tužilja je 22. maja 2017. godine izjavila reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev2. 1683/17 od 10. maja 2018. godine, odbio kao neosnovanu reviziju podnositeljke izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1222/15 od 15. marta 2017. godine. U obrazloženju revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postu pka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni ka sacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a da je bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se ukazuje revizijom irelevanta, jer članom 407. stav 1. tačka 2) navedenog zakona ova povreda nije predviđena kao razlog za reviziju; da su polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi u ovom sporu odlučili pravilnom primenom materijalnog prava, te se revizijom tužilje neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 2. oktobra 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u osporenom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.), a članom 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Odgovarajuće odredbe sadržane su i u čl. 10. i 438. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u osporenom postupku nakon ukidanja prve prvostepene presude.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 17. septembra 2009. godine, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda 10. maja 2018 . godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao osam godina i osam meseci , što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u konkretnom sporu i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati prekoračenje standarda razumnog roka u osporenom postupku.

S obzirom na to da se u konkretnom slučaju radilo o sporu povodom rešenja o otkazu ugovora o radu, podnositeljka ustavne žalbe je svakako imala izuzetan interes za efikasno vođenje i okončanje predmetnog postupka, a sama je samo u manjoj meri doprinela trajanju postupka – jedno ročište je odloženo kako bi se tuženom dala mogućnost da se izjasni o podnesku tužilje predatom na samom ročištu.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi dali odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka. Tako prvostepeni sud nije obezbedio potrebnu efikasnost u postupanju, s obzirom na to da je tužbu dostavio tuženom na odgovor šest i po meseci nakon podnošenja, a više puta zakazivao ročišta u razmaku od četiri ili pet meseci. Osim toga, po oceni Ustavnog suda, sve postupajuće sudske instance su bile dužne da, osim opštih standarda postupanja u razumnom roku, imaju u vidu da se ovde radi o radnom statusnom sporu koji je i po Zakonu o parničnom postupku hitne prirode, te da pokažu maksimalnu ažurnost u postupanju, a posebno u situaciji kada je prvostepena presuda jedanput već ukinuta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da trajanje osporenog parničnog postupka u konkretnom radnom sporu nije ustavnopravno prihvatljivo i da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br. 22080/09 i dr. od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe o povredi ustavnih prava osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na navodima koje je podnositeljka iznosila i u toku parničnog postupka, a da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi dao dovoljne, jasne i obrazložene razloge zbog kojih je smatrao da se revizijom tužilje neosnovano ukazuje na bitnu povredu parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu, te navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnop ravno prihvatljive razlo ge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze o tome da je Vrhovni kasacioni sud u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda ovog Ustavom zajemčenog prava.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti