Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je parnični postupak trajao preko deset godina, što je nerazumno dugo, te je podnosiocima dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . i R . B, oboje iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i R . B . i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2312/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. S . i R . B . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.200 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od če tiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . i R . B, oboje iz Novog Sada, izjavili su Ustavnom sudu, 29. septembra 2020. godine, preko punomoćnika P. Ć . i E . V, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2224/18 od 16. oktobra 2019. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 59/2020 od 21. maja 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2312/10.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveli: da su stavovi sudova iskazani u osporeni m presuda ma „apsolutno neodrživi i čine flagrantnu povredu prava na pravično suđenje, oličenu u proizvoljnoj primeni relevantnog materijalnog prava“; da je pravo na jednaku zaštitu prava povređeno , jer su sudovi zauzeli drugačije stavove u odnosu na prethodne presude, nalazeći da nije ništava predmetna izjava o hipotekarnoj zalozi na nepokretnosti društva velike vrednosti, iako je ovlašćeno lice bilo u sukobu interesa i nezakonito je raspolagao imovinom velike vrednosti u korist trećeg lica, bez odluke skupštine akcionara; da je do povrede prava na imovinu došlo „jer takvo presuđenje proizvodi izuzetno teške finansijske posledice“; da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak ukupno trajao deset godina i sedam meseci , a to se ne može ničim opravdati. Podnosioci su istak li zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u ustavnu žalbu, dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 2312/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pedeset dvoje tužilaca , među kojima i ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 25. januara 2010. godine, Privrednom sudu tužbu protiv osam tuženih – „K.“ AD Novi Sad, P. B, G . B, N . O, N . M, N . D, Z . Ž. i „A .“ a.d. Niš – Glavna filijala Novi Sad, kojom su tražili da se utvrdi da je apsolutno ništava i da nema pravno dejstvo založna izjava overena pred Opštinskim sudom u Novom Salu pod brojem Ov. 65534/07 od 21. decembra 2007. godine, kao i da se obavežu tuženi da tužiocima solidarno naknade štetu, te da se odredi privremena mera.

Pripremno ročište je održano 29. juna 2010. godine. Privredni sud je doneo rešenje P. 2312/10 19. jula 2010. godine kojim je zabranio tuženima „K .“ AD Novi Sad i „A.“ a.d. Niš – Glavna filijala Novi Sad, svako raspolaganje predmetnim nepokretnostima.

Postupajući po žalbama tuženih, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 12456/10 od 29. septembra 2010. godine ukinuo rešenje Privrednog suda P. 2312/10 od 19. jula 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvo ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano za 27. januar 2011. godine, ali nije održano „zbog dojave da je u zgradi suda podmetnuta bomba“, dok je ročište zakazano za 18. februar 2011. godine održano.

Privredni sud je doneo drugo po redu rešenje P. 2312/10 od 11. marta 2011. godine kojim je zabranio tuženima „K.“ AD Novi Sad i „A.“ a.d. Niš – Glavna filijala Novi Sad, svako raspolaganje predmetnim nepokretnostima.

Postupajući po žalbi tužen og „A.“ a.d. Niš – Glavna filijala Novi Sad , Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 3018/11 od 13. aprila 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio rešenje Privrednog suda P. 2312/10 od 11. marta 2011. godine.

Do kraja 2011. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu. Takođe, Privredni sud je odre dio izvođenje dokaza finansijskim veštačenje m.

Tokom 2012. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu , veštak je 12. juna dostavio sudu nalaz i mišljenje, a kasnije i svoj odgovor na primedbe stranaka. Đ . O, kao akcionar „K .“ AD Novi Sad, je podneskom od 17. maja 2012. godine izjavio da stupa u parnicu u svojstvu umešača na tužilačkoj strani.

Tokom 2013. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu. Prvostepeni sud je 31. oktobra 2013. godine doneo delimičnu presudu P. 2312/10, kojom je u stavu prvom izreke utvr dio da je apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo založna izjava overena pred Opštinskim sudom u Novom Salu pod brojem Ov . 65534/07 od 21. decembra 2007. godine, dok je u stavu drugom izreke odbi o prigovor litispendencije.

Protiv ove presude žalbe su izjavili Z. Ž . i „A .“ a.d. Niš – Glavna filijala Novi Sad.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 193/14 od 15. januara 2014. godine spisi predmeta su vraćeni Privrednom sudu radi ispravke. Rešenjem Privrednog suda P. 2312/10 od 31. januara 2014. godine ispravljena je delimična presuda P. 2312/10 od 31. oktobra 2013. godine.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 193/14 od 24. septembra 2014. godine odbijene su žalbe tuženih i potvrđena je prvostepena presuda.

Postupajući po reviziji tužene „A.“ a.d. Niš – Glavna filijala Novi Sad, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Prev. 123/2015 od 12. novembra 2015. godine kojim je ukinuo presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 193/14 od 24. septembra 2014. godine i delimičnu presudu Privrednog suda P. 2312/10 od 31. januara 2014. godine, ispravljenu rešenjem P. 2312/10 od 31. januara 2014. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Tokom 2016. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana.

U toku 2017. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu. Privredni sud je 17. marta 2017. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenje m, da bi dva meseca kasnije promenio veštak a, zbog bolesti prethodno određenog veštaka. Nakon što su mu plaćeni troškovi veštačenja, veštak je 5. oktobra 2017. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje. Tužioci su podneskom od 28. decembra 2017. godine „precizirali tužbene zahteve“.

Presudom Privrednog suda P. 2312/10 od 12. februara 2018. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je apsolutno ništava i da nema pravno dejstvo založna izjava overena pred Opštinskim sudom u Novom Salu pod brojem Ov . 65534/07 od 21. decembra 2007. godine ; stavom drugim izreke naloženo je tuženom „K.“ AD Novi Sad da kupi akcije manjinskih akcionara tužilaca u iznosu od 2.450,00 dinara po jednoj akci ji, te je tuženi obavezan da isplati protivvrednosti akcija tužiocima u pojedinačno određenim iznosima označenim u stavu drugom izreke; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome su tužioci tražili da se tuženom „K.“ AD Novi Sad naloži da kupi akcije manjinskih akcionara, tužilaca, u iznosu od 7.537,00 dinara po jednoj akci ji, a preko dosuđenog iznosa , odnosno za iznos od 5.087,00 dinara po jednoj akciji, sa zakonskom zateznom kamatom od 18. avgusta 2017. godine, pa do isplate, kao i u delu u kome su tužioci tražili isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos počev od 18. avgusta 2017. godine, pa do 28. decembra 2017. godine; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se obavežu tuženi P. B, G. B, N . O, N. M, N . D . i Z . Ž . da solidarno isplate protivvrednost akcija tužiocima u iznosu od 7.537,00 dinara po jednoj akciji sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. avgusta 2017. godine, pa do isplat e; stavom petim izreke odbačena je tužba u delu u kome su tužioci tražili da se naloži tuženima da solidarno isplate poreze i doprinose vezano za isplatu akcija po toj presudi u ime i za račun tužilaca. Stavom šestim izreke odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2224/18 od 16. oktobra 2019. gocine, ispravljenom reše njem istog suda Pž. 2224/18 od 24. decembra 2019. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužilaca i pot vrđena prvostepena presuda u st avovima trećem, četvrtom i petom izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u prvom i šestom stavu izreke i presuđeno tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se utvrdi da je apsolutno ništava i da nema pravno dejstvo založna izjava overena pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod brojem O v. 65534/07 od 21. decembra 2007. godine; stavom trećim izreke obavezani su tužioci da solidarno naknade troškove parničnog postupka tuženo m „A.“ a.d. Niš – Glavna filijala Novi Sad , u iznosu od 1.521.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je „K.“ AD Novi Sad da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.105.890,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, u delu koji se odnosi na zako nsku zateznu kamatu na isplatu akcija, u delu kojim je pr vostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu za zahtev za zakonske zatezne kamate na iznos dosuđen za is platu akcija, i u stavu drugom i trećem izreke, tužioci su izjavili reviziju, zbog bitne povre de odre daba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materi jalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno ut vrđenog činjeničnog stanja.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 59/2020 od 21. maja 2020. godine, u stavu prvom izreke , odbijene su kao neosnovane revizije tužilaca izjavljene protiv odluke iz st avova drugog i trećeg izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2224/18 od 16. oktobra 2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda Pž. 2224/18 od 24. decembra 2019. godine. U stavu drugom izreke odbačene su kao nedozvoljene revizije tužilaca izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2224/18 od 16. oktobra 2019. gocine, ispravljene rešenjem istog suda Pž. 2224/18 od 24. decembra 2019. godine u delu kojim je potvrđena presuda Privrednog suda P. 2312/10 od 12. februara 2018. godine u odbijajućem delu za zahtev za zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos protivvrednosti akcija u prvom stavu izreke. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su tužioci akcionari tuženog „K.“ AD Novi Sad; da je tuženi „K.“ AD Novi Sad dao založnu izjavu u korist tužene „A.“ a.d. Niš – Glavna filijala Novi Sad , za obezbeđenje duga dužnika R. M . DOO Novi Sad po ugovoru o kreditu broj 5518027335 od 21. decembra 2007. godine zaključenim sa „A.“ a.d. Niš – Glavna filijala Novi Sad; da su predmet zaloge nepokretnosti upisane u list nepokretnosti br oj 8667 KO Novi Sad 2 ; da je poverilac ovlašćen da može da naplati potraživanje iz cene dobijene pro dajom nepokretnosti u sluča ju da označeni dužnik ne plati dug o dospelosti, ili u sluča ju otkaza realizacije ugovora, u skla du sa vansudskim postupkom proda je utvrđenim Zakonom o hipoteci; da je založnu izjavu potpisao i overio tuženi Z. Ž . u svojstvu lica ovlašćenog za zastupanje tuženo g „K.“ AD Novi Sad; da je tuženi P. B . predsednik upravnog odbora tuženog „K .“ AD Novi Sad, dok su tuženi P . B, G . B, N . O, N . M . i N . D, članovi upravnog odbora tuženog „K .“ AD Novi Sad; da tuženi „K.“ AD Novi Sad i R. M. DOO Novi Sa d nisu bili u poslovnom odnosu ; da je navedeno privredno društvo osnovano od strane R. M . Holding či ji je vlasnik 20% kapitala B. R, a učešće u kapitalu ima ju i tuženi N. O . i N. D; da je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda od 1. decembra 2009. godine dozvoljena zabeležba hipotekarne proda je predmetne hipotekovane nepokretnosti tuženog „K.“ AD Novi Sad; da je iz nalaza i miš ljenja veštaka ekonomsko -finansijske struke utvrđeno da založene nepokretnosti imaju tržišnu vrednost od 4.889.539,00 evra, što po srednjem kursu na dan 20. decembra 2006. godine iznosi 382.217.600,00 dinara, dok je prema bilansu sta nja „K.“ AD Novi Sad na dan 31. decembra 2006. godine, knjigovodstvena vrednost poslovne imovine iskazana u vrednosti od 54.706.000,00 dinara; da tržišna vrednost nepokretnosti koja je založena premašu je sedam puta knjigovodstvenu vrednost ukupne imovine prvotuženog u vreme zalaga nja, te isto predstavlja raspolaganje imovinom velike vrednosti; da prilikom zasnivanja hipoteke nije postojala odluka skupštine „K.“ AD Novi Sad za raspolaga nje imovinom velike vrednosti, niti odluka upravnog odbora za opterećenje nepokretnosti tuženog „K.“ AD Novi Sad. Dalje je navedeno: da je p rvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio ništavost založne izjave, nalazeći da su prilikom zasnivanja založnog prava tuženi raspolagali imovinom velike vrednosti protivno zakonu; da su tuženi P . B, G . B, N . O, N . M, N . D . i Z . Ž . koristili imovinu tuženog „K.“ AD Novi Sad u korist trećeg lica u ličnom interesu, a da je tužena banka u svojstvu hipotekarnog poveri oca prilikom zasniva nja hipoteke propustila da postupa sa pažnjom dobrog stručnjaka; da je ovakvo postupanje, po oceni prvostepenog suda, protivno javnom poretku i načelu savesnosti i poštenja iz čl. 12. i 13. Zakona o obligacionim odnosima ; da drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, pa je preinačio p rvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu da se utvrdi da je ništava založna izjava; da je po stanovištu tog suda predmetni pravni posao zaključio ovlašćeni zastupnik tuženog „K .“ AD Novi Sad Z . Ž, za koga nije ut vrđeno da je b io u sukobu interesa prilikom zaključenja ovog pravnog posla, niti je ut vrđena nesavesnost banke prilikom zasniva nja založne izjave; da činjenica da u tom momentu nije posto jala odluka skupštine tuženog „K.“ AD Novi Sad o raspolaganju imovinom velike vrednosti ne može biti od uticaja na pravnu valjanost ustanovljene hipoteke u korist tužene banke ; da prema oceni drugostepenog suda, pogrešna ocena kreditnog rizika od strane tužene banke ne ukazuje na njenu nesavesnost prilikom zasnivanja hipoteke, s obzirom na to da je zasnivanje založnog prava na nepokretnostima bilo realnog ili hipotekarnog dužnika uobičajeni način na koji banke obezbeđuju vraćanje kredita; da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio stanovište drugostepenog suda, pa su samim tim neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava; da su tužioci postavili tužbeni zahtev za utvrđivanje ništavosti založne izjave, između ostalog i zbog toga što izjavi nisu prethodile odluke , kako je propisano u članu 443. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS “, broj 125/04), koji je važio u vreme dava nja založne iz jave; da je članom 442. Zakona o privrednim društvima propisano da se pod sticanjem i raspolaga njem imovinom veli ke vrednosti privrednog društva smatra prenos ili više povezanih prenosa či ji je predmet stica nje ili raspolaganje od strane privrednog društva imovinom čija tržišna vrednost u momentu donošenja odluke predstavlja najmanje 30% od knjigovodstvene vrednosti imovine iskazane u poslednjem godišnjem bilansu sta nja, a pod sticanjem ili raspolaganjem se podrazumeva bilo koji način, naročito prodaja, zakup, razmena, zaloga ili hipoteka; da je članom. 443. Zakona o privrednim društvima ure đen postupak odlučivanja o sticanju ili raspolaganju imovinom velike vrednosti, tako da podrazumeva odluku upravnog odbora privrednog društva kojom preporučuje zaključenje tog posla i odluku skupštine akcionara o zaključenju posla, u skladu sa nadležnostima iz odredbe člana 290. stav 1. tačka 2. istog zakona, ko je odluke su u konkretnom slučaju izostale ; da, međutim , za posledicu izostanka tih odluka, odnosno zakonom propisnog postupka, ni je propisana ništavost tako zaključenog posla, pa ni hipoteke ; da je odredbom člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da kada je zaključenje odre đenog ugovora, pa i preduzimanje pravnog posla jednostranom izjavom zabranjeno samo jednoj strani, odnosno toj koja daje izjavu, tada će pravni posao ostati na snazi, ka d u zakonu šta drugo nije predviđeno za određeni slučaj; da revidenti ponavljaju navode iz žalbe o pogrešno j oceni finansijskog rizika od strane tužene banke, koje je drugostepeni sud cenio i dao razloge da ne mogu značiti nesavesnost banke kao sticaoca založnog prava ; da je svrha uspostavljanja založnog prava prilikom odobravanja kredita obezbeđenje vra ćanja istog, i služi za sluča j da se kredit neuredno vraća zbog narušenog ili pogrešno procenjenog boniteta dužnika; da pogrešna procena boniteta glavnog dužnika, a ni prihvatanje nedovo ljnog sredstva obezbeđenja od strane tužene bank e, ne mogu biti od značaja za valjanost izjave o zasnivanju hipoteke; da revident potencira kao relevantnu nesavesnost tužene banke, ko ja je znala da nema odluke skupštine „K.“ AD Novi Sad o zasnivanju hipoteke, što ne čini ništavom izjavu o hipoteci, iz navedenih razloga; da revidenti ističu da pogrešna procena kreditnog rizika od strane tužene bank e prilikom dava nja kredita jeste nesavesno i zlonamerno postupanje, kada je banka iz is tih razloga odlučila da odobri kredit i pored pot puno neodgovarajuće hipoteke i rizičnog lužnika, što smatra da su sudovi zanemarili, kao i veštačenje predloženo na okolnost gde je novac od kredita završio, što bi možda otkrilo motive banke; da se nesavesnost banke ne ceni samo u odnosu na uzimanje hipoteke, već u odnosu na celokupan povezani posao, pre svega odobravanje kredita; da međutim, pitanje vezanosti ugovora o kreditu s obzirom na nesavesnost i motive banke nije od značaja, jer to nije predmet tužbenog zahteva, niti u ovoj parnici učestvuje korisnik kredita, kao druga ugovorna strana; da motiv zasnivanja hipoteke radi obezbeđenja potraživanja tužene banke iz tako zaključenog ugovora o kre ditu, na strani banke, kao što je obrazloženo , nije doveden u pitanje upravo zbog toga što je potraživa nje obezbeđeno realnim teretom na nepokretnosti; da nedopuštena pobuda na strani davaoca izjave o hipoteci, za koju je banka znala ili morala znati, u smislu člana 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, nije dokazana, niti su tužioci izneli konkretne činjenice o nedozvoljenom motivu izjave o hipoteci koji bi mogao voditi tome da izjava o hipoteci ne proizvodi pravno dejstvo; da je pravnosnažno odlučeno o pravima tužilaca na plaćanje iznosa jednakog tržišnoj vrednosti njihovih akcija od strane tuženog „K.“ AD Novi Sad, kao faktički nesaglasnih akcionara, iako nije bilo odluke nadležnog organa društva o raspolaganju imovinom velike vrednosti; da je odredbom člana 31. stav 1. Zakona o privrednim društvima pr opisano ko ja lica imaju dužnost prema privrednom društvu u skladu sa zakonom, među kojima su i zastupnici društva, koja imaju dužnost pravilne pažnje procene određene članom 32. istog zakona ; da je članom 34. stav. 1 tačka 3) Zakona o privrednim društvima propisano da lični interes u smislu člana 33. tog zakona postoji ako je lice iz člana 31. stav 1. tog zakona ili član njegove porodice pod kontrolnim uticajem strane iz pravnog posla ili radnje ili lica koje ima finansi jski interes u pravnom poslu ili rad nji, tako da se osnovano može očekivati da utiču na njegovo postupanje suprotno interesu privrednog društva; da su za odobrenje pravnog posla iz sukoba interesa propisana posebna pravila članom 35. Zakona o privrednim društvima, tako da lice koje ima finansijski interes u pravnom poslu ili radnji ne povređuje pravilo sukoba interesa iz člana 34 . tog zakona, odnosno nije odgovorno za naknadu štete koja proizlazi iz sukoba interesa, ako je pravni posao u vreme zaključenja ili u vreme izvrše nja u interesu privrednog društva; da je ništav pravni posao u kome u skladu sa članom 34. navedenog zakona postoji sukob interesa, a koji nije odobren u skladu sa stavovima 1. i 2. tog člana ili za koji ni je pružen dokaz iz stava 4. istog člana ; da je spornu založnu izjavu potpisao direktor Z. Ž . bez odgovara jućih odluka upravnog odbora i skupštine akcionara, ali da nije utvr đeno da on ima lični interes u konkretnoj pravno j rad nji u smislu citiranih odredaba; da je, stoga, pravilan zaključak drugostepenog suda da nema povrede odredaba čl. 31 . do 34. Zakona o privrednim društvima, te nisu ispu njeni uslovi za ništavost pravne radnje primenom člana 35. stav 5. istog Zakona; da je na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju tužilaca kao neosnovan u i odlučio kao u stavu prvom izreke presu de, na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 25. januara 2010. godine, podnošenjem tužbe Privrednom sudu, a da je okončan 21. maja 2020. godine, donošenjem osporene revizijske presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao duže od deset godina, što može ukazivati na to da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora, iako je bilo 52 tužioca i osam tuženih, nije bio složen da bi to moglo opravdati desetogodišnje trajanje parničnog postupka , jer su tužbeni zahtevi tužilaca - da se utvrdi ništavost založne izjave za prinudni otkup akcija, odnosno isplatu njihove vrednosti, u suštini, bili gotovo identični i mogli biti presuđeni samo na isti način prema svim tužiocima.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su oni ima li legitiman pravni interes da se o njihovim tužbenim zahtevima, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka .

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.200 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od če tiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje .

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalb u u delu kojim se osporavaju presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2224/18 od 16. oktobra 2019. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 59/2020 od 21. maja 2020. godine , Ustavni sud najpre ukazuje da podnosi oci ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u suštini, zasniva ju na tvrdnjama da je primen a relevantnog materijalnog prava bil a na njihovu štetu.

S tim u vezi, Ustavni sud podseća da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola ocene dokaza, načina na koji je utvrđeno činjenično stanje ili primena zakona od strane redovnih sudova, osim u onim slučajevima kada su dokazi očigledno cenjeni na štetu stranke koja je izjavila ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. Međutim, Ustavni sud nalazi da to ovde nije slučaj, jer je uvidom u osporene akt e utvrdio da on i sadrž e dovoljno jasn a obrazloženj a, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnih odredaba Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), na konkretan slučaj. Stoga je, Ustavni sud ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud četvrte instance oceni zakonitost osporen ih ak ata.

Razmatrajući navodnu povred u člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud konstatuje da kako podnosioci ustavne žalbe ni su dostavi li dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, to je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocima ustavne žalbe.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosilaca ne iskazuju kao relevantni sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2224/18 od 16. oktobra 2019. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 59/2020 od 21. maja 2020. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti