Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u radnom sporu. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je otkaz ugovora o radu bio zakonita posledica ranije pravnosnažne presude, niti pravo na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Mijatovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Mijatovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 6893/06 od 19. februara 2007. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2283/07 od 16. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 16/09 od 15. aprila 2009. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Mijatovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 6893/06.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Mijatović iz Novog Sada je 1. jula 2009. godine, preko punomoćnika, Nikole Đuđara, advokata iz Šida, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 6893/06 od 19. februara 2007. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2283/07 od 16. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 16/09 od 15. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 6893/06.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 21. septembra 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Javnog preduzeća „Železnice Srbije“, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu broj 45/2006-8 od 29. juna 2006. godine. Podnosilac ističe da je prvostepena presuda doneta 19. februara 2007. godine, a da je presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2283/07 od 16. oktobra 2008. godine odbijena njegova žalba. Podnosilac dalje ističe da je postupak u ovoj pravnoj stvari okončan presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 16/09 od 15. aprila 2009. godine kojom je odbijena njegova revizija, te da je njegov punomoćnik primio pismeni otpravak presude 12. juna 2009. godine. S obzirom na to da je postupak od momenta podnošenja tužbe pa do momenta prijema presude Vrhovnog suda Srbije trajao 33 meseca, a da je zakonom određeno da se postupak mora pravnosnažno okončati u roku od šest meseci, podnosilac ustavne žalbe smatra da je time došlo do povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe takođe navodi da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, jer u njemu nije naveden ni jedan osnov za otkaz ugovora o radu propisan Zakonom o radu. Podnosilac dalje navodi da sudovi nisu razmatrali njegove navode u kojima je ukazivao na pogrešnu primenu materijalnog prava, niti su obrazložili svaki njegov navod koji je od značaja za odlučivanje, te je na taj način povređeno i njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je stoga predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi da je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te da utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 6893/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. septembra 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Javnog preduzeća „Železnice Srbije“, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu. U tužbi je naveo da je pobijano rešenje nezakonito, jer u njemu nije naveden, niti postoji ni jedan od zakonskih osnova za otkaz ugovora o radu. Tužilac - ovde podnosilac ustavne žalbe je zahtevao da sud naloži tuženom da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, te da mu nadoknadi troškove parničnog postupka. Predmet je zaveden pod brojem P1. 6893/06.

Podneskom od 31. oktobra 2006. godine tuženi je osporio tužbeni zahtev.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 6893/06 zakazana su dva ročišta za glavnu raspravu (6. decembra 2006. godine i 19. februara 2007. godine).

Na pripremnom ročištu održanom 6. decembra 2006. godine, sud je saslušao punomoćnika tužioca i punomoćnika tuženog, te ostavio punomoćniku tuženog rok od 8 dana da dostavi sve presude koje su donete u postupku tužioca protiv tuženog. Sud je sledeće ročište zakazao za 19. februar 2007. godine.

Podneskom od 23. januara 2007. godine punomoćnik tuženog je dostavio sudu tražene presude.

Opštinski sud u Novom Sadu je 19. februara 2007. godine doneo osporenu presudu P1. 6893/06 kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac - ovde podnosilac ustavne žalbe tražio da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu br. 45/2006-8 od 29. juna 2006. godine i da sud naloži tuženom da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, te da mu nadoknadi troškove parničnog postupka. U sprovedenom postupku je utvrđeno: da su delimičnom presudom tog suda P. 246/96 od 27. februara 1996. godine poništene odluke disciplinskih komisija tuženog od 23. aprila 1992. godine i od 16. jula 1992. godine na osnovu kojih je tužiocu prestao radni odnos, te je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad, a ova presuda je postala pravnosnažna 30. oktobra 1996. godine; da je tuženi 18. decembra 1996. godine, u izvršenju pravnosnažne presude ovog suda P. 246/96 od 27. februara 1996. godine, doneo odluku da sa tužiocem zasnuje radni odnos na neodređeno vreme počev od 23. decembra 1996. godine; da je tužilac zaključio sa tuženim 7. februara 2003. godine ugovor o radu, a 28. novembra 2005. godine Aneks ugovora o radu; da su povodom izjavljenih revizija tuženog, ukidane pravnosnažne presude kojima su poništavane navedene odluke na osnovu kojih je tužiocu prestao radni odnos i predmet je vraćan prvostepenom sudu na ponovno suđenje; da je postupajući sud 20. decembra 2004. godine doneo presudu P. 5772/02 kojom je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio poništaj odluka disciplinskih komisija na osnovu kojih mu je prestao radni odnos odbijen, a ova presuda je postala pravnosnažna 6. aprila 2006. godine; da je rešenjem broj 45/2006-8 od 29. juna 2006. godine tuženi otkazao tužiocu ugovor o radu od 7. februara 2003. godine, sa Aneksom od 28. novembra 2005. godine. Kako je tuženi vratio tužioca na rad u izvršenju pravnosnažne sudske presude, koja je u međuvremenu ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a u kom postupku je doneta presuda kojom je odbijen zahtev tužioca za poništaj odluka o prestanku radnog odnosa, koja je postala pravnosnažna, to je, po oceni suda, nestao pravni osnov po kome je tužilac vraćen na rad. Pismeni otpravak presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 6893/06 od 19. februara 2007. godine je uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 15. marta 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 21. marta 2007. godine podneo žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 6893/06 od 19. februara 2007. godine.

Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Novom Sadu je 16. oktobra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 2283/07 kojom je odbio žalbu tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 6893/06 od 19. februara 2007. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je tuženi doneo rešenje o otkazu ugovora o radu od 29. juna 2006. godine u izvršenju pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5772/02 od 20. decembra 2004. godine, kojom je utvrđeno da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, te je tuženi vezan navedenom presudom i u situaciji kada je svojom odlukom od 18. decembra 1996. godine sa tužiocem zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 23. decembra 1996. godine. Pismeni otpravak presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2283/07 od 16. oktobra 2008. godine je uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 5. novembra 2008. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 11. novembra 2008. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2283/07 od 16. oktobra 2008. godine.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni sud Srbije je 15. aprila 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. II 16/09 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2283/07 od 16. oktobra 2008. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je tužiocu radni odnos prestao na osnovu odluke donete u postupku izvršenja pravnosnažne sudske presude kojom je odbijen tužbeni zahtev za poništaj disciplinskih odluka, tako da te odluke ostaju na snazi, i osnov za prestanak radnog odnosa tužioca je sadržan u njima. U obrazloženju presude je takođe navedeno da kako je tuženi izvršavajući prethodno donetu pravnosnažnu presudu, kojom je usvojen zahtev za poništaj disciplinskih odluka, zaključio sa tužiocem ugovor o radu od 7. februara 2003. godine, taj ugovor je zbog pravnog dejstva kasnije donete pravnosnažne presude i njene obavezujuće snage, osporenom odlukom pravilno otkazan.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano je: da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.); da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.); da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. st. 1. i 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava, Ustavni sud je po sprovedenom postupku utvrdio da osporenim presudama redovnih sudova nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se u žalbi pozvao.

Naime, u postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen kod tuženog, te mu je na osnovu konačne odluke disciplinske komisije tuženog od 16. jula 1992. godine prestao radni odnos. Pravnosnažnom sudskom presudom od 30. oktobra 1996. godine je poništena odluka poslodavca o izrečenoj disciplinskoj meri, te je podnosilac ustavne žalbe u postupku izvršenja te presude vraćen na rad, odlukom tuženog od 18. decembra 1996. godine. U postupku po reviziji, Vrhovni sud Srbije je ukinuo pravnosnažnu sudsku presudu od 30. oktobra 1996. godine i predmet je vratio na ponovno suđenje. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5772/02 od 20. decembra 2004. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio poništaj odluke disciplinskih komisija na osnovu koje mu je prestao radni odnos, a ova presuda je postala pravnosnažna 6. aprila 2006. godine. Pozivajući se na pravnosnažnu sudsku presudu od 6. aprila 2006. godine, poslodavac je rešenjem od 29. juna 2006. godine otkazao podnosiocu ustavne žalbe ugovor o radu.

Odluka poslodavca od 18. decembra 1996. godine da podnosioca ustavne žalbe ponovo uključi u radni proces je posledica njegove obaveze da izvrši pravnosnažnu sudsku presudu od 30. oktobra 1996. godine o poništaju rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanju podnosioca ustavne žalbe na rad, a ne nova saglasnost volja o zasnivanju radnog odnosa između poslodavca i podnosioca, nezavisno od ishoda sudskog postupka. Takođe, ugovor o radu koji je podnosilac ustavne žalbe zaključio sa poslodavcem 7. februara 2003. godine, kao i Aneks ugovora o radu koji su zaključili 28. novembra 2005. godine, predstavljaju samo usaglašavanje radno-pravnog statusa podnosioca ustavne žalbe sa zakonskim propisima i proizvode pravno dejstvo do pravnosnažnog okončanja parnice koja je u toku. Radno-pravni status podnosioca ustavne žalbe je rešen pravnosnažnom sudskom presudom od 6. aprila 2006. godine, kojom je odbijen njegov zahtev za poništaj izrečene disciplinske mere prestanka radnog odnosa.

Postupak pred disciplinskom komisijom poslodavca čini sa parnicom jedinstvenu celinu. Nakon ukidanja pravosnažne presude od 30. aprila 1996. godine kojom je poništena odluka poslodavca o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe i podnosilac vraćen na rad, presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5772/02 od 20. decembra 2004. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe, a ova presuda je postala pravosnažna 6. aprila 2006. godine. Pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe potvrđeno je da je odluka poslodavca o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe bila zakonita. Stoga su, po oceni Ustavnog suda, u osporenim presudama sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je tužiocu pravilno otkazan ugovor o radu, jer je donošenjem pravnosnažne sudske presude od 6. aprila 2006. godine nestao pravni osnov po kome je podnosilac ustavne žalbe vraćen na rad, te je rešenjem o otkazu ugovora o radu od 29. juna 2006. godine samo osnažena konačna odluka poslodavca od 16. jula 1992. godine o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da sudovi nisu razmatrali njegove navode kojima je ukazivao na pogrešnu primenu materijalnog prava, niti su obrazložili svaki njegov navod koji je od značaja za odlučivanje, Ustavni sud je ocenio da su oni neosnovani. Naime, postupak dokazivanja obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Sud je vlastan da upravlja parničnim postupkom, što znači da nije dužan da izvede sve dokaze koje stranke u toku parnice predlože. Pri tome, sud nije vezan ni formalnim pravilima dokazivanja, već postupa po načelu slobodne ocene dokaza, kao i ekonomičnosti i efikasnosti postupanja.

Ustavni sud je u postupku odlučivanja o predmetnoj ustavnoj žalbi imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, obavezuje sud da obrazloži svoju presudu, ali se ovo ne može tumačiti kao potreba davanja detaljnog odgovora u vezi svakog argumenta (videti npr. presudu u predmetu Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude donete od nadležnih i propisno sastavljenih sudova, koji su u zakonito sprovedenom postupku utvrdili sve činjenice koje su bile od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, te su na tako utvrđeno činjenično stanje primenili relevantno materijalno pravo, za šta su dali pravno utemeljena obrazloženja. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stava 1. Ustava Republike Srbije.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započet 26. septembra 2006. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe, da je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2283/07 od 16. oktobra 2008. godine kojom je odbijena žalba podnosioca, a da je revizijski postupak okončan 15. aprila 2009. godine presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 16/09 kojom je odbijena kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on je pravnosnažno okončan u roku od dve godine i dvadeset dana.

Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je stvar bila od velikog značaja za podnosioca, jer se radilo o radnom sporu, koji je za predmet imao poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, kao tužilac u radnom sporu, nije u značajnijoj meri doprineo produžavanju trajanja postupka.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Novom Sadu u toku ovog radnog spora zakazao i održao dva ročišta, pribavio svu potrebnu dokumentaciju, te doneo prvostepenu presudu u roku od četiri meseca i dvadeset tri dana od momenta podnošenja tužbe. Okružni sud u Novom Sadu, postupajući po žalbi na osporenu prvostepenu presudu, doneo je drugostepenu presudu u roku od jedne godine, šest meseci i dvadeset šest dana od momenta podnošenja žalbe.

Mada je rok za pravnosnažno okončanje radnog spora, predviđen odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu, u osporenom postupku prekoračen, Ustavni sud je ocenio da radni spor koji je pravnosnažno okončan u roku od dve godine i dvadeset dana nije trajao neopravdano i nerazumno dugo sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Polazeći od iznetog, kao i činjenice da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti