Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog trajanja parničnog postupka dužeg od 12 godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja sudova, i dosuđena je naknada nematerijalne štete podnosiocima žalbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1228/2012
04.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S, D . S, V . V, V . A . i G . M, svih iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. a S, D . S, V . V, V . A . i G . M . i utvrđuje da je u parničnom postup ku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34511/10 (ranije predmet Četvrtog opšinskog suda u Beogradu P. 2718/03) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . i druga lica navedena u uvodu i tački 1. izreke podneli su 21. februara 2012. godine, preko punomoćnika S . R, advokata iz N . B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34511/10.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da su, u svojstvu tužilaca, 8. septembra 1999. godine podneli Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog JP „A. B .“ iz B, kojom su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima preda katastarsku parcelu broj 3677 u KO S; da je postupak okončan nakon više od 12 godina donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1269/10 od 14. decembra 2011. godine; da postupak nije bio složen, te da oni nisu doprineli dužem trajanju postupka. Istakli su zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, čiju povredu ističu podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34511/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. S . i još četvoro lica, svi ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 8. septembra 1999. godine Četvrtom opštinskom sudu (u daljem tekstu: Opštinski sud) u Beogradu tužbu protiv tuženog JP „A . B .“ iz B, kojom su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima preda katastarsku parcelu broj 3677 – njiva površine 66043 kvadratna metra u KO S.

Rešenjem Opštinskog suda P. 3736/99 od 25. oktobra 1999. godine tužba je odbačena kao neuredna, s obzirom na to da punomoćnik tužilaca nije u ostavljenom roku postupio po nalogu suda i dostavio izvode iz zemljišnih knjiga za predmetnu nepokretnost. Protiv navedenog rešenja tužioci su izjavili žalbu.

Na ročištu održanom 29. februara 2000. godine ukinuto je rešenje o odbacivanju tužbe P. 3736/99 od 25. oktobra 1999. godine.

Presudom Opštinskog suda P. 2177/00 od 19. septembra 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 861/01 od 26. aprila 2001. godine, u žalbenom postupku, ukinuo presudu Opštinskog suda P. 2177/00 od 19. septembra 2000. godine.

Postupajući po nalogu Opštinskog suda, tužioci su 2. oktobra 2001. godine uredili tužbu tako što su tražili da se obaveže tuženi da svakom od tužilaca preda po 2/22 idealnog dela predmetne nepokretnosti.

Prvo ročište u ponovnom postupku je održano 11. februara 2002. godine.

Rešenjem Opštinskog suda P. 2382/01 od 29. maja 2002. godine određen je prekid parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja postupka eksproprijacije pred nadležnim organom Opštine Zemun u predmetu broj 465- 139/90- 12.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10523/02 od 24. oktobra 2002. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 2382/01 od 29. maja 2002. godine. Spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu 18. juna 2003. godine. Predmet je, nakon toga, pred Opštinskim sudom dobio novi broj P. 2718/03.

Tužioci su 29. septembra 2003. godine urgirali zakazivanje ročišta. Ročište je održano 19. decembra iste godine.

U toku 2004. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok u toku 2005. godine nije održano nijedno ročište.

U toku 2006. godine održana su tri ročišta, i izveden dokaz saslušanjem jednog svedoka, dok ročište zakazano za 1. novembar nije održano na predlog parničnih stranaka, a radi pribavljanja spisa predmeta Odeljenja za imovinskopravne i stambene poslove Opštine Zemun broj 465- 139/90- 12. Iz istog razloga nije održano ročište zakazano za 21. mart 2007. godine. Drugo ročište zakazano u 2007. godini (19. novembra) takođe nije održano, a zbog štrajka zaposlenih u sudu.

Nijedno ročište nije održano ni u toku 2008. godine.

U toku 2009. godine održana su dva ročišta, dok jedno ročište nije održano na predlog tuženog.

Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je 7. decembra 20009. godine stupila u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.

Presudom Prvog Osnovnog suda u Beogradu P. 34511/10 od 31. avgusta 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima preda po 2/22 idealna dela predmetne nepokretnosti, kao i da tužiocima nadoknadi troškove parničnog postupka. Protiv navedene presude žalbe su izjavili tuženi i umešač na strani tuženog.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 1269/11 od 14. decembra 2011. godine odbio žalbe i potvrdio ožalbenu presudu Prvog Osnovnog suda u Beogradu P. 34511/10 od 31. avgusta 2010. godine. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 27. januara 2012. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 8. septembra 1999. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu , a pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1269/11 od 14. decembra 2011. godine, trajao preko 12 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, složenosti osporenog parničnog postupka doprinela je činjenica da se povodom predmetne nepokretnosti vodio postupak eksproprijacije pred Odeljenjem za imovinskopravne i stambene poslove Opštine Zemun.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena predaja dela nepokretnosti. Međutim, podnosioci su svojim pasivnim ponašanjem doprineli dužem trajanju postupka. Naime, nakon ukidanja rešenja Opštinskog suda P. 2382/01 od 29. maja 2002. godine, podnosioci su tek u septembru 2003. godine urgirali zakazivanje ročišta, dok u drugoj polovini 2007. godine i 2008. godini nijedanput nisu urgirali zakazivanje ročišta, niti preduzimanje drugih radnji. Pored toga, na predlog parničnih stranaka nisu održana ročišta zakazana za 1. novembar 2006. i 21. mart 2007. godine.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka ipak prvenstveno doprinelo neefikasno postupanje nadležnih sudova. Naime, nakon što su u junu 2003. godine spisi predmeta vraćeni Opštinskom sudu iz Okružnog suda u Beogradu , prvo ročište je zakazano tek u decembru te godine, a u 2007. i 2008. godini sud nije održao nijedno ročište. Pored toga, Okružni sud u Beogradu je nakon donošenja rešenja Gž. 10523/02 od 24. oktobra 2002. godine, spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dalji postupak tek u junu 2003. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34511/10 (ranije predmet Četvrtog opšinskog suda u Beogradu P. 2718/03) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, složenost postupka, doprinos podnosilaca dužem trajanju postupka, te njihovo pasivno ponašanje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti