Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava o obračunu kamate
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio rešenje izvršnog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud je arbitrerno primenio materijalno pravo odredivši početak toka kamate od dospelosti rate, umesto od pravosnažnosti odluke, kako predviđa zakon.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1228/2013
14.10.2015.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milosava Živanovića i Miroslava Živanovića, obojice iz Krupnja, Gvozdena Živanovića iz Loznice i Svetlane Živanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Milosava Živanovića, Miroslava Živanovića, Gvozdena Živanovića i Svetlane Živanović i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 147/2011/9 od 4. decembra 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 147/2011/9 od 4. decembra 2012. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o prigovoru podnosilaca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja tog suda I. 31749/10 od 16. juna 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Milosav Živanović i Miroslav Živanović, obojica iz Krupnja, Gvozden Živanović iz Loznice i Svetlana Živanović iz Beograda podneli su , 14. februara 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 147/2011/9 od 4. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Takođe su se pozvali i na povrede čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Podnosioci ustavne žalbe su naveli da je rešenjem Opštinskog suda u Krupnju I. 52/96 od 29. marta 1996. godine obustavljen izvršni postupak koji su pokrenuli podnosioci ustavne žalbe, odnosno njihovi pravni prethodnici, radi prinudne naplate potraživanja utvrđenog rešenjem tog suda R. 41/93 od 11. aprila 1995. godine, sa obrazloženjem da izvršni dužnik - opština Krupanj, nije u mogućnosti da izmiri svoju obavezu. Dalje su naveli da su, na osnovu člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (u daljem tekstu: Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta), podneli predlog za izvršenje protiv Republike Srbije, kao supsidijernog dužnika, i da su u izvršnim postupcima vođenim pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu naplatili 23 tromesečne rate sa kamatom od 16. februara 1996. godine, a da im je osporenim rešenjem kamata priznata od 1. jula 2008. godine. S obzirom na izneto, podnosioci smatraju da je zbog pogrešne primene člana 12b pomenutog zakona, povređeno pravo na pravično suđenje, dok povredu prava na jednaku zaštitu prava vide u različitom postupanju sudova, a kao dokaz za svoje tvrdnje dostavili su rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. 1785/03 od 31. aprila 2004. godine i Ipv. 36/08 od 9. juna 2008. godine.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Rešenjem Opštinskog suda u Krupnju R. 41/93 od 11. aprila 1995. godine, između ostalog, određena je novčana naknada za oduzete katastarske parcele u KO Krupanj i u KO Tomanj i obavezana je opština Krupanj da Simeonu Živanoviću, Novaku Ž ivanoviću i M ilosavu Živanoviću, ovde prvom podnosiocu ustavne žalbe, isplati 210.526,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od „dana isteka roka za isplatu pa do isplate u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti ovog rešenja“.
Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 31749/10 od 16. jula 2010. godine odredio izvršenje protiv izvršnog dužnika - Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja izvršnih poverilaca Simeona Živanovića, Novaka Ž ivanovića i M ilosava Živanovića, i to kamat e na 38. ratu naknade za oduzeto zemljište u iznosu od 5.263,15 dinara, sa kamatom u visini rasta cena na malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike počev od 1. jula 2008. godine, dok je odbijen predlog radi namirenja novčanog potraživanja sa kamatom u visini rasta cena na malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, počev od 16. februara 1996. do 1. jula 2008. godine.
Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Ipv(I). 147/2011/9 od 4. decembra 2012. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnih poverilaca i potvrdio prvostepeno rešenje u odbijajućem delu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odredio izvršenje radi naplate 38. rate naknade za oduzeto zemljište u određenom novačnom iznosu sa kamatom u visini rasta cena na malo prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike počev od 1. jula 2008. godine; da su neosnovani prigovori izvršnih poverilaca o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a imajući u vidu da je odredbom člana 12b stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta propisano da kamata na iznos rate naknade za oduzeto zemljište koja je dospela za plaćanje teče od dana njene dospelosti pa do isplate.
Podnosioci ustavne žalbe Gvozden Živanović i Svetlana Živanović su, po osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Loznici O. 695/04 od 30. decembra 2004. godine , pravni sledbenici S imeona Živanovića koji je bio stranka u predmetnom izvršnom postupku.
Podnosilac ustavne žalbe Miroslav Živanović je, po osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Krupnju O. 120/04 od 9. avgusta 2004. godine, pravni sledbenik Novaka Ž ivanovića koji je bio stranka u predmetnom izvršnom postupku.
Rešenjima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. 1785/03 od 31. marta 2004. godine i Ipv. 36/08 od 9. juna 2008. godine, koja su doneta u izvršnim postupcima vođenim između istih stranaka radi prinudne naplate novčanog potraživanja poverilaca utvrđenog rešenjem Opštinskog suda u Krupnju R. 41/93 od 11. aprila 1995. godine, pravnosnažno je određena naplata kamate na pojedinačne iznose rata glavnog duga počev od 16. februara 1996. godine, sa obrazloženjem da je početak roka od kada teče kamata određen u izvršnoj ispravi, a da je Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta samo odložen rok dospelosti obaveze i izmenjena vrsta kamate.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za okretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).
Kako je sadržina prava garantovanih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda suštinski istovetna odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava.
Članom 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta ("Službeni glasnik RS", br. 18/91 i 20/92) je propisano: da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade (stav 1.); da će u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz st. 1. i 2. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiti opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (stav 3.).
Odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta ("Službeni glasnik RS", broj 42/98) posle člana 12. osnovnog Zakona dodat je, između ostalog, član 12b kojim je propisano: da se, u slučaju kad je visinu novčane naknade utvrdio nadležni sud, naknada plaća u jednakim tromesečnim ratama, u roku od deset godina, počev od isteka godine dana od dana pravosnažnosti sudske odluke (stav 1.); da se na dospele obaveze iz stava 1. ovog člana plaća kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike (stav 3.). Odredbom člana 3. pomenutog Zakona o izmenama i dopunama Zakona propisano je da će se obaveze plaćanja novčane naknade dospele do dana stupanja na snagu ovog zakona izvršiti u skladu sa članom 2. ovog zakona, počev od 1. januara 1999. godine.
Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) propisano je: da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324. stav 1.).
5. Pre razmatranja ustavne žalbe u meritumu, Ustavni sud je prethodno cenio aktivnu legitimaciju podnosilaca ustavne žalbe Gvozdena Živanovića, Svetlane Živanović, kao i Miroslava Živanovića. Naime, podnosioci ustavne žalbe Gvozden Živanović i Svetlana Živanović su, po osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Loznici O. 695/04 od 30. decembra 2004. godine , pravni sledbenici S imeona Živanovića koji je bio stranka u predmetnom izvršnom postupku, dok je podnosilac ustavne žalbe Miroslav Živanović, po osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Krupnju O. 120/04 od 9. avgusta 2004. godine, pravni sledbenik Novaka Ž ivanovića koji je bio stranka u predmetnom izvršnom postupku. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da se ovde svojstvo stranke u postupku po ustavnoj žalbi priznaje podnosiocima u cilju zaštite ljudskih prava licima koja su trenutkom smrti ostavilaca ušla u njihova prava i obaveze, jer se radi o imovinskim pravima koja se nasleđuju. Prilikom priznavanja svojstva stranke u postupku po ustavnoj žalbi u ovom konkretnom slučaju Sud je uzeo u obzir i to da se poštuju prava nekoga ko bi mogao biti žrtva kršenja prava, kao i to da postoji legitiman interes na strani navedenih podnosilaca (videti mutatis mutandis presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Marie-Louise Loyen i Bruneel protiv Francuske, st. 29, kao i Odluku Ustavnog suda Už-11272/2013 od 19. februara 2014. godine).
6. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu da podnosioci povredu navedenog prava zasnivaju na tvrdnji o pogrešnoj primeni odredaba merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, već da, sagledavajući postupak kao jedinstvenu celinu, oceni da li je podnosiocu bilo omogućeno pravično suđenje u smislu garancija procesne pravičnosti. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučajevima kada je tumačenje i primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca u meri da za posledicu ima povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda.
Polazeći od razloga na kojima je zasnovano osporeno rešenje, Ustavni sud konstatuje da je izmenama i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta od 18. novembra 1998. godine propisano da se novčana naknada za oduzeto zemljište, čiju je visinu utvrdio nadležan sud, plaća u jednakim tromesečnim ratama, u roku od deset godina, počev od isteka godine dana od dana pravosnažnosti sudske odluke, te da se na dospele obaveze plaća kamata u visini rasta cena na malo, prema poslednjim objavljenim podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike, s tim što se novelirane odredbe primenjuju i na obaveze plaćanja novčane naknade koje su dospele do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, i to počev od 1. januara 1999. godine. Iz navedenog proizlazi da je zakonodavac, u cilju zaštite interesa lica kojima se plaća novčana naknada za oduzeto zemljište, te imajući u vidu antiinflatornu funkcije kamate, noveliranim odredbama zakona predvideo da se kamata obračunava i plaća na svaku dospelu tromesečnu ratu, i to počev od pravnosnažnosti sudske odluke pa do dospelosti konkretne rate, a ne od dana kada je dužnik pao u docnju, kako to nalazi izvršni sud. Ovo stoga, što se, u konkretnom slučaju, ne radi o kamati koju dužnik plaća zbog zadocnjenja u ispunjenju svoje obaveze i koja predstavlja određeni vid sankcije zbog neispunjenja obaveze u roku, već o revalorizovanoj kamati koja je ustanovljena radi očuvanja realne vrednosti novca u inflatornim uslovima, jer se naknada isplaćuje u ratama u periodu koji može da traje i nekoliko godina.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je način na koji je veće izvršnog suda primenilo merodavno materijalno pravo proizvoljan, te samim tim i ustavnopravno neprihvatljiv. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim rešenjem veća izvršnog suda povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
7. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 147/2011/9 od 4. decembra 2012.godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o prigovoru podnosilaca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja tog suda I. 31749/10 od 16. juna 2010. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
8. Zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim je traženo da se utvrdi i povreda prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je ocenio kao preuranjen, s obzirom na to da će o prigovoru izvršnog dužnika biti ponovo odlučivano. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je iz samog osporenog akta utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe imali i iskoristili pravo da protiv prvostepenog rešenja izjavi pravni lek, o kojem je odlučilo veće prvostepenog suda, saglasno ovlašćenjima iz člana 41. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 36. Ustava odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-3720/2012 od 9. aprila 2015. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).
9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić